Аца Симић

Аца Симић

ЧИЧИН ФОТОГРАФ

За „Погледе“ говори професионални фотограф четничког покрета који данас живи у Чачку

Разговарао: Саша САВОВИЋ

 

Иако у поодмаклим годинама, г. Аца Симић, живи сведок историје, човек који је све четничке великане, укључујући и Дражу Михаиловића, овековечио на својим фотографијама непроцењиве вредности, радо се одазвао да говори за „Погледе“.

„Знаш, сине, као и данас, није било лако одлучити се. Хоћеш ли за Краља, или за Стаљина? Наравно, изабрао сам праву страну. Имао сам свега 19 година, када сам се илегално сусрео са капетаном Даничићем, у Мрчајевцима 1942. године. Већ солидно познајући основе фотографије, јер мој отац је имао фотографску радњу у Чачку, одлучено је да будем при штабу на Равној Гори. Фотоапарат је постао моје лично оружје. Сећам се, био је то „Супер НЕТЛ“, лајка, формата са 36 снимака, и са нормалцем од 50 милиметара. Камо среће да сам, тада, поседовао још један широкоугаони објектив за ону непрегледну масу војске и народа у Вујетинцима 1942. године!

Лабораторију сам имао свуда – како се снађеш, најчешће тамо где има струје. Где је није било, експонирао сам папир светлошћу батеријске лампе. Све је могуће, само да увежбаш. Највише фотографија сам урадио у Чулиној воденици, у Пријевору. Ту ми је била права ординација, нисам имао помоћника. Фото-материјал смо добијали на црно, од неког Јеврејина, апотекара из Брђана. Био је то немачки папир, и хемикалије, све „АГФА“. Занимљиво, никад од савезника нисмо добили помоћ те врсте, а и мисије које су биле са нама, нису имале фото-апарате. Можда су крили своје присуство, ко зна, Енглези су то.

Дражу Михаиловића сам први пут фотографисао у Брајићима, 1942. године. Фотографисао сам га много пута, није волео позирања, био је за спонтану фотографију, наравно водећи рачуна да буде уредан. Чича је знао о фотографији више него сви ми заједно на Равној Гори. Не само зато што је био образован и научно информисан – већ и стога јер је био бивши обавештајац. Фотографисао сам га много пута, последњи наш сусрет и фотографисање је било у Рошцима, 1944. године. Више га нисам видео…

Највише времена сам провео при штабу мог команданта Предрага Раковића. Био је то велики јунак. Волео сам га и сматрао другим оцем, јер је много утицао на мене. Никада нећу заборавити наш растанак 1945. године. Све је било готово, издали су нас и продали Русима…

Раковић је са мном имао разговор у четири ока. Наредио ми је да се предам. То је било класично војничко наређење. Рекао ми је да морам остати жив и ширити истину о нашем антифашистичком покрету у борби против комуниста. Он ће се, каже, убити, комунистима неће жив у руке, а ове фотографије ће нас све надживети. Тако је и било. Предао сам се у Чачку, фебруара 1945. године. Одмах сам ухапшен и спроведен на Сремски фронт. То је била масовна српска гробница…

Богу хвала, остао сам жив, отац је све време радио у радњи, тако да смо имали од чега да преживимо. Крили смо негативе посвуда… Највише у теглама с пекмезом. Много ми је филмова пропало у селима, за време и после рата. Сакривали смо негативе у шталама, али их је амонијак разјео. Добрих, сачуваних снимака нашег покрета имам око шест стотина.

Већина их је објављена у монографији „Погледа“ „Генерал Дража Михаиловић“. Било је дивно фотографисати такве величине: Драгишу Васића, Рачића, Раковића, Перу Енглеза, Даничића… елиту српства.

Нашу фотографску радњу комунисти су рушили шест пута. Стално су измишљали неке дозволе и слали комисије. Данас ретко фотографишем, рука ми није сигурна: године. У пензији сам од 1984. године.

Сваког пролећа, ето ме на Равној Гори, надишем се ове чистоте и враћам филм уназад. Нисам погрешио. Када бих се поново родио, и тада бих био за монархију. А и мило ми је. Гледам овај млади свет око себе, сви су уз нас…

Раковић је био у праву.

Четнички покрет генерала Михаиловића славиће се као најсветлија страница српске историје.

 

(Број 204, 25. јун 1997.)

M�xra`�� �mso-pagination:none;mso-layout-grid-align:none; text-autospace:none’>ЗАМОНАШЕЊЕ

 

Под окриљем ноћи, 15. фебруара 1946. долазимо на периферију Чачка, код јатака Здравка Минића. Примио је нас, осморицу четника, без двоумљења. Сакрили смо се на таван, а затим, наредних дана, ископали земуницу у самој близини Мораве.

У међувремену, Мићовић није одржао реч. На терен је послао преко 100 војника. Био је опкољен читав крај, али смо ми скоро месец дана остали код Минића, на периферији Чачка. Кад је гора озеленела, поново смо се повукли у Рошце, где смо се крили до јесени 1947. године.

Наше измицање потерама доводило је чачанску Озну до беса. Напокон су се досетили лукавства и ухапсили моје родитеље и супругу Иванку. Оптужени су да су четницима дотурали храну. Иванка је кажњена са 3 године затвора, а отац и мајка по две године. Казну су издржали у Чачку и Краљеву.

После 3 године потера нас открива и хапси. Том приликом Данило Лучић је погинуо, покушавши да бежи.

Чекао сам суђење у ужичком затвору. Затвор је, сећам се, био пун. Судио ми је председник Окружног суда Мићо Цицварић, који је унапред знао колико кога мора осудити. Осуђен сам на 16 година робије, и пет година губитка грађанских права. Казну сам одслужио у Сремској Митровици. Изашао сам на слободу после осам година страве и ужаса. На робији сам научио паркетарски занат, чиме сам се неко време по изласку на слободу и бавио“.

После замонашења, отац Јован је, одлуком владике Жичког Стефана премештен у манастир Лепенац, задужбину деспота Стефана Лазаревића. До његовог доласка, манастир је био под рушевинама, а данас је обновљен, под заштитом државе.

Тортуре нису престајале, чак ни кад је обукао свештеничку мантију. Дуго није могао добити пасош да би могао да посети Свету Гору, а често су му делили лекције зато што у манастиру држи на зиду фотографију Светог владике Николаја. Али, та времена су прошла. Прошле године владика Стефан је оцу Јовану доделио чин игумана. Са својих 80 година отац Јован и даље верно служи Богу и овој светињи.

Жеља му је да се до манастира пробије бољи пут.

 

(Број 202, 28. мај 1997.)

12 мишљења на „Аца Симић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *