Берманов досије

Академик Александар Бајт

Академик Александар Бајт

Берманов досије

ПИШЕ: Светлана ВАСОВИЋ-МЕКИНА

Др Александер Бајт, у бившој држави чувен као најеминентнији југословенски а у потоњој као најцењенији словеначки економиста, шеф и оснивач познатог „Бајтовог института“ у Љубљани, један од првих поборника тржишне привреде, саветник Марковићеве владе и стручњак кога је Банка Словенија после осамостаљења државе оптуживала да „својим проценама дестабилизује курс толара“, корисно је употребио своје пензионерске дане и своје сународњаке поштено изненадио.
Његова најновија (1345 страница дебела и 120 немачких марака тешка) књига под насловом „Берманов досије“ буквално је шокирала словеначку јавност.
Овога пута, међутим, Бајтова опсесија више нису макроекономске анализе које су га прославиле. „Боже мој, економија је сад моја прошлост, а моја садашњост јесте историја!“ Тим речима је Александер Бајт недавно одбио једну словеначку новинарку која је желела да разговара о економским темама.

ЛАЖ О НОБ ’41-45: Бајт, кога су годинама сматрали делом (комунистичког) естаблишмента, искористио је неколико последњих година како би написао аутобиографију, за коју сам каже да је превасходно историјска књига. Занимљиво је да то историјско штиво окреће наглавачке темеље југословенске, али и словеначке „званичне прошлости“, прошлости која је била у употреби последњих шест деценија: „Сви који су били у контакту са некадашњом комунистичком влашћу знали су да са Бајтом ‘нешто није у реду’. Али нико није појма имао о чему се заправо ради“, заједљиво примећује Бајт у „Бермановом досијеу“. И потом открива шта то „није било у реду“.

Др Александер Бајт је током Другог светског рата био не само симпатизер ђенерала Драже Михаиловића него чак и главни четнички обавештајац, са седиштем у Риму. Зато је његов истраживачки рад и нове историјске оцене тешко оборити; јер, Бајт није само „залутао“ у историографске воде, он је сведок и учесник времена и догађаја о којима сада говори и суди са историјске дистанце од 60 година, уз коришћење бројних докумената добијених у архивима широм света. Стога његово сведочење многи схватају као раскринкавање „званичне верзије“, верзије о догађајима који су обележили Други светски рат и његов свршетак на простору којим је завладао Титов режим.

„Знате ли да за Титове партизане Други светски рат није почео немачким нападом 6. априла 1941. године, већ 22. јуна 1941, када је Коминтерна после Хитлеровог напада на Совјетски Савез затражила да југословенски комунисти крену у оружани отпор? Да ли знате да су Немци 1943. године још увек нудили по 100.000 златних марака како за главу Тита, тако и за главу Драже Михаиловића? Да је Тито склапао пакте о ненападању са Немцима, Италијанима, па чак и усташама? Да Тито у јесен 1944. године није дозволио да се Британци искрцају у Далмацији? Да је енглески министар спољних послова још у марту 1941. године обећао Југославији присаједињење територије Приморске и Далмације, само уколико се не прикључи Тројном пакту Берлин-Рим-Токио?“ Овако је Бајтову књигу препоручила домаћој јавности љубљанска „Младина“.

Није никакво чудо да је Бајтов изразито позитиван однос према четничком покрету и немилосрдна критика на рачун савременика и многих етаблираних неистина о прошлости проузроковала прво тајац, а онда извесну нелагодност, пре свега у интелектуалним круговима. Критичари су се углавном концентрисали на питања типа „зашто тек сада“, „да ли је то могуће“ и „зашто све то није рекао раније“, што је Бајт предвидео, па је у својој књизи унапред понудио одговоре: „Те успомене сам почео да пишем за себе; зато да на папиру сачувам целину која све више тоне у заборав. Кратак период који књига обрађује био је у мом животу најдинамичнији. Што сам старији, толико већи део заузима!“ Што не значи да је „Берманов досије“ обична аутобиографија.

ДРАЖИНА СРБОСЛОВЕНИЈА: Бајт је током припрема и писања књиге скупио огромну грађу. Неки од докумената које је пронашао у Британији или у Војно-историјском институту у Београду објављени су први пут. „Историја, овако сагледана, умногоме се разликује од оне партијски записане и испричане. У лошем смислу, наравно, што се могло очекивати. Али – да у тако лошем, то никада нисам ни слутио! Уколико је изненадила мене, онда ће тек многе друге. Већини се ионако неће допасти. Свеједно – мислим да сам био дужан да је испричам… Сигуран сам да ћу својим сведочењем више допринети истини, него целом својом четрдесетогодишњом економијом“, тврди у уводу Александер Бајт.

Књига почиње Бајтовим одласком из Љубљане за Рим 1943. године, те искушењима на италијанском фронту код Гарглиана и совјетском у Пољској. У тај лични оквир Бајт је сместио ново виђење историје која се умногоме разликује од досадашњих верзија. „Званичан почетак устанка југословенских народа није обележен нападом на окупатора, него пуцњима на два српска жандара која су се у Белој Цркви успротивила партизанској мобилизацији. Тачна је и чињеница да се Дража Михаиловић борио заједно са партизанима одмах после немачког напада, као и да после капитулације никада није напустио своје планине и борио се до краја… Његов једини циљ било је ослобођење; био је веома критичан до краљеве Симовићеве владе. Колико сам сазнао из докумената, било је проблематично што је у Михаиловићевим плановима Хрватска била смањена на минимум, док је Словенију требало радикално проширити. Мајор Хадсон је био у савезничкој мисији код четника; пронашао сам његов извештај из 1944. године у Архиву у Лондону, у Паблик Рекордс офису, где га нису показали никоме пре мене. Хадсон у извештају јавља да Михаиловић намерава да успостави Србословенију. Употребио је баш тај израз!“

Словенија је, дакле, према Дражи требало да буде проширена све до Братиславе, док би се Хрватска стисла негде између Љубљане и Београда, и готово да не би ни постојала. Бајтова књига поткопава и традиционално убеђење да су партизани били главни противници усташа. Чињенице, каже стари аналитичар, говоре супротно – партизани и усташе су веома добро сарађивали. Штавише, главни Титов циљ био је – уништење четника! „Доказ је материјал из Војно-историјског института у Београду, где чувају писмени уговор између Моше Пијаде и усташког доглавника Мате Будака у коме је утаначена најтешња сарадња између усташа и партизана“, тврди професор Бајт, коме је реноме признатог економисте отворио и врата бројних институција у Савезној Републици Југославији.

О поменутој усташко-партизанској ујдурми постоји много докумената, а Бајт наводи и конкретене војне операције у којима су, североисточно од Сарајева, партизани допуштали усташама да се крећу кроз њихове линије одбране, у нападима на четнике. И још један ударац лакировки којој смо били изложени у ближој прошлости – саге о партизанској борби против окупатора једна су велика лаж, каже Бајт: „Тито је 1942. године наредио да партизани не смеју да нападају Немце и Италијане, већ само четнике!“ Чиме су „партизани, а не четници, почели братоубилачки рат“.

„То је мој главни допринос историји; братоубилачки рат је Титово дело, а не Михаиловићево. Михаиловић је био интелектуално немоћан, он је још 20. октобра 1941. године сазвао своје команданте и рекао им како у партизанима треба да виде своје савезнике…“ На Титову тактику „разоружавања четника“ Бајт је налетео приликом читања рукописа канадског економисте Давида Мартина, поводом догађаја око Ужица. Мартин је забележио да је „Тито напао четнике сат времена пре него ‘што би они напали’ њега“. Међутим, за разлику од „превентивних“ напада, познатих у војној доктрини, у Титовом примеру то није био случај: „Тито је напао четничка утврђења у околини Ужица, Биоске, Кремана, Ивањице и разоружао их без икаквог повода.“ Тито је како у Краљеву тако и у Ваљеву наједном прекршио договор са четницима и прекинуо заједнички напад на немачка утврђења. Партизани су и у Новом Пазару на исти начин издали савезништво са четницима, који су „били толико шашави да су потом сами наставили са нападима; поражени су, уз губитак 60 људи“.

„Албанци, који су хтели да прошире Велику Албанију преко целог Санџака, парадирали су по граду носећи са својим милицијама одсечене српске четничке главе на сабљама, да би их потом све побацали на гомилу, у дворишту оружарске станице“, описује Бајт. Уследили су повратни четнички напади на партизане, али тек „пошто је Тито три пута повукао своје трупе из заједничких напада на Немце“. После чега је Тито у потпуности зауставио атаке на Немце и Италијане и побегао у Санџак, где је била италијанска окупациона зона. Посебна је прича шта се дешавало у борбама око Сутјеске. Где је Тито, закључује Бајт, заиста доказао да је „изврстан стратег“; с једне стране су га чекали Италијани и Немци, а с друге четници. Чинило се да ће га самлети. А он је извео фронталну контраофанзиву којом је „доказао да слабије наоружани партизани и те како могу да се одупру боље опремљеним немачким јединицама“, због чега је немачки командант Лутерс дао високе оцене Титу. Мање је познато да су Немци у том тренутку партизанима понудили преговоре, о чему је писао и Ђилас.

Тито је лагао

Десило се очекивано – књига Александра Бајта доживела је прави одзив тек у Србији. Што се Бајтове домовине тиче, изгледа да је мук и даље једини одговор на његово виђење ближе нам историје. Не из пијетета према тешко оболелом професору. Једноставно – чека се да непријатни Берман падне у заборав…

Читалачка публика у Србији навикла је на исповести типа „био сам четник“, као што је словеначка већ огуглала на домобранске и белогардијске бестселере… Чини се скандалозним, међутим, кад учешће у четничком покрету после толико година открије и призна један несрбин, за данашње Србе странац, аутохтони Словенац, код куће и шире реномирани економиста, донедавно убрајан у бивши естаблишмент.

Многи се питају – шта је то Бајту требало? Посебно ако се зна да јавност у Бајтовој отаџбини појам „четништва“ везује не само за званичну верзију догађаја од 1941. до 1945. године него и уз сву несрећу која се дешавала на простору бивше СФРЈ од 1991. године наовамо. Косово, Босна, Вуковар… И где је ту Бајт? Је ли самоиницијативно откривање тајне коју је скривао шест деценија чин самоочишћења, покушај рехабилитације четничког покрета, учењачка храброст, инат? Бајт се слаже да је од свега помало.

Успомене је почео да пише као неки закаснели дневник, сам за себе, да рашчисти са собом бившим и садашњим. Али архиви и литература су га убедили да белешке треба огледати у јавности. И јавно се ухватио у коштац са четничком опсесијом.

„Берманов досије“ је у првом делу аутобиографско штиво; а онда Бајт нагло напушта лични тон. И наједном имамо посла са материјалом који претендује да буде увршћен у историјске уџбенике; ту су мноштво цитата из сродне литературе, анализа четничког покрета и тактике партизана, поређења Драже и Тита поткрепљених опсервацијама аутора који је био савременик обојице. Књига се, на крају, поново враћа у аутобиографске воде.

ЧЕТНИК ПОЧЕТНИК: Како се Бајт уопште обрео међу четницима, у емиграцији и међу обавештајцима у Мусолинијевом Риму? Приповест почиње 1943. године, када двадесетдвогодишњи Бајт, одушевљен савезничким униформама, креће „у сусрет савезницима“ – с пријатељем за Рим. Тамо се повезује са официрима ЈВуД-а (Југословенске војске у домовини) односно онима који су задужени за Словенију. Веза су му били командант ЈВД-а мајор Карл Новак и поручник југословенске војске Радо Цотич Вук, које је именовао Дража Михаиловић. Током првих сусрета им је Бајт детаљно описао све што је видео на путу преко окупираних територија; затим је добио прво задужење – његова брига је била обавештајна служба ЈВуД-а, то јест четничког покрета, у Риму.

О ондашњим Бајтовим подухватима писало је у децембарском броју четничког гласила „Слобода или смрт“; његови доживљаји с друге стране италијанског фронта нашли су се и у причи „Четник Прибина се враћа са јужног фронта“. Убрзо добија озбиљније задатке: „Вук ми је наредног дана рекао да је у Риму, у коме све врви од разних обавештајаца, контраобавештајна служба најважнија, а управо то је била њихова најслабија тачка. Требало је већ ту, у Риму, онемогућити упаде у нашу мрежу. Желео је да чује моје мишљење, пре него што се Стари одлучи како да то реши; замолио ме да израдим реферат у коме је требало да обрадим контрашпијунажу са свих страна… Кроз неколико дана сам му предао семинарски рад на тему контрашпијунаже, који сам касније мирне душе могао да проширим у дипломску, ако не и докторску дисертацију. Вук ју је на брзину погледао и рекао да је ‘прилично у реду’, али га је израз лица одао – тешко је прикривао чуђење; изненадило га је да је о контрашпијунажи могуће писати тако учено и компликовано… После пар дана ми је саопштио да је Новак рекао како је веома задовољан мојим радом“, сећа се Александер Бајт.

И признаје да га је много ствари фасцинирало код ђенерала Драже; слаже се, на пример, с оценом В. Ђуретића „да је Дража Михаиловић осуђивао стари, од народа отуђен режим и господске генерале, обећавајући демократску револуцију под водством нижих официра и људи из народа“. Поклоник тржишне економије и грађанског друштва, Бајт је у Михаиловићевом програму пронашао нешто „социјалистичко“. Па ако се још дода да Бајт већ тада није марио комунисте, да је, иако поборник словеначке самосталности уједно био југословенски оријентисан, онда није чудно што је пристао у четничком а не Титовом табору. Бајт је у Словенији свакако један од ретких ауторитета који се усуђују да и дан-данас тврде, напишу и потом објаве у књизи – да би федералистичка Југославија у Дражиној варијанти (1945) била много боље решење за званичну Љубљану него што је то случај са самосталном Словенијом, без гаранција опстанка у нестабилном окружењу.

ОПЧИЊЕН ДРАЖОМ: Први успешно обављен задатак дао је Бајту право на илегалне документе. Исправе су му набавили четници: „После 1. децембра сам добио Царто’д Identita, која ми је била од огромне важности при обављању посла; постао сам Хуго Берман из Бергама, рођен на дан 27. Феббрарио 1921. (исто као А.Б. из Љубљане – прим.аут.), ‘цитадино Италиано’. Папире су набавили у римском Иституто алаграфо. У оно време је било све могуће добити за паре, треба само потегнути праве везе. Питао сам зашто су од мене направили Немца; одговорили су да зато што у близини границе са Аустријом и Швајцарском живи много људи који не говоре италијански, што је веома важан детаљ када ме легитимишу Немци, односно Италијани. Уколико то не би било доста, требало је да тврдим да потичем из Јужног Тирола, пошто је то део за који Немци гаје посебне симпатије. То што нисам и рођен у Тиролу требало је код потенцијалног иследника само да повећа симпатије, пошто су Италијани Тиролце (исто као Словенце) запошљавали у државним службама и расељавали по целој Италији. Морао сам да признам да су проблем око мог лажног идентитета решили готово генијално. Све моје специјалистичко знање око контрашпијунаже не би ми помогло да смислим ишта боље.“

Тајно име није било једина привилегија новопеченог агента Бајта, алиас Хуго Берман. Сада добија све теже задатке. Требало је, између осталог, да се побрине за „паблик рилејшенс“ четничког покрета, односно за медијску промоцију лика и дела чича-Драже, на Западу. „Вук ми је ускоро дао нови задатак, много важнији од теоретског наклапања о контрашпијунажи. Испричао ми је да савезници потцењују Михаиловића, да је њихова помоћ четницима и борцима у отаџбини све скромнија… Требало им је објаснити да у Југославији губе јединог поузданог и преданог савезника, савезника који на себе може да веже додатне немачке снаге. Стари је сматрао да сам ја, као правник, најпогоднији за речени задатак. Требало ми је неколико дана да на папир ставим најважније тезе, исправим формулације, доградим и претумбам пасусе, и да их, коначно, повежем у што логичнију целину. Било ми је јасно да би лоше написан текст било немогуће превести на енглески. Стога сам градиво непрестано пилио и дорађивао. У неколико страница сам хтео да обрадим све, сажето и пластично; да текст тако обузме читаоца да га не испусти из руку док не прочита и последњи ред. Настала је споменица под насловом ‘Меморандум о праву на борбу против нацистичког завојевача'“, поносно приповеда Александер Бајт, после дистанце од готово 60 година.

Суштина Бајтовог програма није била ни у једностраној колаборацији са окупатором, нити у безумном отпору без обзира на жртве. „На решење је заправо указао Вук; требало је само паметно обликовати његову идеју. Југословенска војска у домовини требало је да избори ослобођену територију, земљу са које би нападала окупатора заједно са партизанима, или самостално. Слободна територија било једних или других могла је да се прошири само новим земљиштем, одузетим од Немаца. Зато је требало утаначити ненападање са партизанима; текст је био прихваћен. Главешине су рекле да нам ‘управо такав сада треба’. Тако ми је бар пренео Вук. Меморандум је требало доставити нашој влади у Каиру, а она савезницима.“ И даље скрушено признаје да је због курса који су партизани држали према четницима још онда посумњао у изводљивост властите платформе. Бајт, наиме, сматра да су партизани започели братоубилачки рат.

ТИТО ЈЕ НЕЧАСТАН: Теоријска основа за покретање тог рата било је пре свега фамозно Титово и Кардељево форсирање „друге фазе револуције“ односно обрачуна са „унутрашњим непријатељем“. Југословенски партизани су после Стаљиновог говора у опкољеној Москви, током прве совјетске контраофанзиве у зиму 1941. године, били сигурни да се приближава крај рата; како би осигурали што боље позиције у послератној расподели власти заоштрили су сукоб са четницима, иако је то било у супротности са изричитим инструкцијама Коминтерне (да се у борбу против Немаца укључе све „националистичке снаге“), али и против интереса западних савезника (који су желели рушење комуникација и спречавање повлачења Немаца на север). Бајт прецизно описује како су текли догађаји на терену.

Званична историја нас је учила да су четници први напали партизане, и то око Ужица. Поређењем два Титова извештаја о истом догађају Бајт долази до супротног закључка. У другом извештају Тито о првом „нападу“ четника на партизане бележи следеће: „Тачно смо знали за покрет четничких јединица ка Ужицу; зато су наше снаге добиле задатак да 2. новембра у 4 сата ујутро крену у противнапад. Осам километара од Ужица… су наше снаге налетеле на 800 четника и потпуно их разбиле после неколико сати борби. Погинуо је четнички командант а лешеви неколико стотина четника прекрили су бојно поље. После тога смо наредили општи напад на Ужичку Пожегу, четничку ‘базу’, заузели смо је и наставили продор према Равној Гори…“

То није све. Инкриминисани део Титовог извештаја окршаја са четницима код Ужица, који је потоњи Маршал срочио 1944. године, доказује да је Врховни командант лагао, саркастично закључује Бајт. „Док је Тито у првом извештају тврдио да су четници први напали, у другом нехотице признаје да су уистину први напали партизани. Партизани су ‘контранапали’ пре него што су четници напали! ‘Контранапали’ су 800 четника на које су налетели осам километара од Ужица. Ако су контранапали четнике који су се тек скупљали око десет километара надомак Ужица, онда су напали једва прибране, тј. четнике који су се тек окупљали, а не оне који би ‘пре тога напали’ или ‘управо нападали Ужице’. Војнички то није био частан чин! Чак и да су партизани напали четнике на основу неких обавештења о њиховим опаким намерама – како тврди Тито – нападачи су, подвлачим, били партизани, а не четници.“

Толбухин пре Вилсона

Бајт о томе како је Тито у намери да шчепа Србију више бринуо о томе како да је очисти од четника него од немачког окупатора. Зато је преварио Вилсона, команданта Средоземља: „Вилсон, командант Средоземља, тражио је да Тито заједно са руским снагама спречи бекство немачких снага из Грчке. Међутим, Тито се тада радије обрушио на четнике него на Немце, тако да су они могли несметано да се повуку и поставе нову линију одбране, која је за пола године продужила окупацију северног дела Југославије.“ На сличан начин је Тито омео генерала Вилсона приликом организовања офанзиве преко љубљанских врата; јер, чим је видео како се британска артиљеријска батерија, којој је дозволио искрцавање код Гружа, брзо пробија ка северу – одмах је забранио даље искрцавање савезника на обалама Јадрана. Чак и на Вису, који су први ослободили Енглези! За разлику од тога, Тито је руском генералу Толбухину дозволио улазак у Југославију. Бајт је у званичним војним документима пронашао да „је главни циљ помоћи руске армије био да у централној Србији, заједно са партизанима, угуше последњи отпор четника“.
(Објављено у часопису “Време“, 30. октобра и 6. новембра 1999)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *