Битка на Буковику

Битка на Буковику

ЈУЛСКА БИТКА НА БУКОВИКУ

ПИШЕ: Милослав Самарџић
Комунистичка група која је имала задатак да избије на Дунав остаје на левој обали Јужне Мораве до 20. јуна 1944. У области села Суповац и Сечаница стижу нови британски транспорти, захваљујући којима се оснива 23. дивизија (7, 9. и 14. бригада), бројна око 1.500 партизана. У састав дивизије ушли су и Озренски батаљон и Зајечарски одред, који су раније морали да напусте Источну Србију.260
Нова формација мења маршруту: уместо јужно, сада прелази реку северно од Алексинца и креће право на Буковик. Команду над четничким корпусима на десној обали Јужне Мораве у међувремену је, по заповести Врховне команде, преузео пуковник Велимир Пилетић. Према извештају потпуковника Љубе Јовановића, на Буковику су се налазили Крајински и део Млавског корпуса и они први примају борбу са комунистима. Пошто је Пилетић био одсутан, због састанка са Кесеровићем, команду је преузео његов заступник мајор Петровић.261
Недићевски извори бележе да су у боју на Буковику 22. јуна четници и комунисти имали по 20 погинулих.262 Комунисти, по обичају, дају лажне податке. Пишу да су четници имали 25 погинулих и 12 заробљених, а 23. дивизија три погинула и 16 рањених.263
Ова битка за четнике није могла бити одлучујућа, јер је 23. дивизија тек прешла реку. Због огромне предности комуниста у оружју и муницији, стратегија четника састојала се у непрекидном нападању њихове групе различитим корпусима. Када се комунисти изморе, и када истроше муницију, прелазило се на одлучујући бој.
У радиограму потпуковнику Драгославу Павловићу од 24. јуна, капетан Божидар Миладиновић преноси тачне податке о бројном стању партизана, наводећи да имају три бригаде са по 400-500 људи. “Сваки војник има лаки митраљез, свака бригада по 30 митраљета… Воде их енглески официри”, писао је Миладиновић.264
Може бити да је Миладиновић претерао у вези наоружања, али у извештају Павловићу после борбе од 29. јуна он потврђује да су комунисти “далеко превазишли” Књажевачки корпус у броју аутоматских оруђа и количини муниције.
Потпуковник Јовановић пише да је по повлачењу Крајинског корпуса 23. дивизију напао његов Тимочки корпус, “наневши прилично губитака партизанима”, са сопственим губицима од пет рањених.265
Недићевски извештај за 26. јун гласи:
У току 23. и 24. о.м. јаке комунистичке снаге предузеле су концентрично надирање према Соко Бањи. Четнички одреди који су водили ових дана борбу са комунистима били су принуђени да се повуку због недостатка муниције. У самој Соко Бањи налази се одред СДС и око 250 четника који ће, у случају напада комуниста на Соко Бању, пружити отпор.266
Сутрадан недићевци пишу да је 26. јуна око 13 часова отпочела борба “између комуниста, који са свих страна надиру ка Соко Бањи и четника, који се налазе у Соко Бањи. Одред СДС налази се такође опкољен у Соко Бањи.”267
Недићевци потом бележе да је 26. јуна “једна група комуниста” стигла до села Зубетинац и Бучје, 15 километара северозападно од Књажевца, где се сукобила са четницима и Српском државном стражом. “Националне снаге успеле су да потисну комунисте ка планинама Слемен и Крстатац”, пише у овом извештају.268
Капетан Миладиновић јавио је 29. јуна да су после четири дана борбе партизани заузели Вину. Књажевачки корпус се бранио “до последњег метка”, а онда је морао да се повуче.269
Миладиновић добија муницију од недићеваца – а то је била највећа корист коју су четници имали од њих – и већ сутрадан извештава:
Партизани се повлаче ка Скробници. Треба затворити најхитније Тунту и Девицу, не дозволити им да прођу кроз Церовицу и Оренац. Борба је отпочела у три часа. Ја сам на линији Вина – Саставци.270
Свима у овој области Дража 30. јуна шаље следећи распис:
Командант Србије генерал Трифуновић руководиће операцијама на десној обали Јужне и Велике Мораве, те од момента његовог доласка све снаге на овој просторији стављају се непосредно под његову команду. Потпуковник Пилетић обједињаваће и даље рад групе која је већ стављена под његову контролу.271
Као што смо видели, партијско руководство 23. дивизије известило је надлежне 3. јула да ова јединица нема успеха у мобилизацији, јер ни на једном месту не може да се задржи, док су четници “масовни”.272
Према извештају потпуковника Љубе Јовановића, 23. дивизија се 4. јула налазила у Мозгову и Црном Калу, што значи да је од Соко Бање и Књажевца враћена на исток, до Буковика, док су око ње у полукругу били Тимочки, Крајински и Млавски корпус. У ноћи између 4. и 5. јула делови 23. дивизије нападају Тимочки корпус, који у зору узвраћа напад са свим својим јединицама. Борбу од 5. јула Јовановић овако описује:
Корпус је водио борбу од 3 часа изјутра до 10 часова, када су му притекли у помоћ из с. Ресника и с. Белог Потока Млавски и Крајински корпус. У овој борби нарочито се истакао храбри поручник Бонџуловић Ратомир, официр борац од 1941. године, нови командант Зајечарске бригаде, који је са још једним подофициром и 12 редова упао у село међу партизане, нанео 30 губитака истима, али је био принуђен да се повуче у школу и забарикадира. Сво људство у школи под командом храброг Бонџуловића борило се до последњег метка. Што није изгинуло, то је стрељано од стране партизана. Ова борба код с. Трубаревца и Врбовца трајала је до 16 часова поподне, па је потом прекинута од стране овог корпуса због недостатка муниције и корпус се повукао са осталим корпусима у правцу ?ућковца, Трговишта и Шарбановца, где је касније добио наређење од стране начелника штаба операција покрет до с. Илина ради попуне муницијом и ради преформирања свих јединица које су учествовале у тим борбама.273
Губици Млавског и Крајинског корпуса Јовановићу нису познати. Тимочки корпус тога дана је имао 32 погинула, осам несталих и девет рањених. Код партизана је “проверено и утврђено да су у Трубаревцу и околини оставили 113 мртвих другова”, пише Јовановић.
После повлачења три четничка корпуса, делови 23. дивизије заузимају Криви Вир, што је била најсевернија тачка до које су допрли.
Генерал Трифуновић преузима команду око 10. јула и издаје оштре наредбе у вези дисциплине. У распису од 16. јула пита све команданте да ли су спремни за концентрични напад према Соко Бањи и Алексинцу, пошто је Великоморавска група корпуса потукла партизане и заузела Криви Вир. “Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је моменат да дотучемо и уништимо партизане”, писао је Трифуновић.274
У распису од 17. јуна Трифуновић хвали Великоморавску групу корпуса:
Великоморавска група корпуса око 500 бораца у борбама 15. и 16. јула успела је не само да одбије напад комуниста са правца Кривог Вира, који су били приближне јачине а много јаче наоружани аутоматским оружјима, већ их је нападом разбила, протерала и ушла у Криви Вир. За умешно вођење по сопственој иницијативи честитао сам успех потпуковнику Гогићу, а његове храбре борце похвалио, с тим да служе за пример и осталим јединицама. Ово да се прочита свим војницима пред стројем.275
Била је то прва похвала Великоморавској групи корпуса за борбени допринос. Четири одреда из ове формације, са укупно близу 2.000 људи, ишла су један за другим у борбу на терен Расинско-топличке групе корпуса, што је свакако утицало на пораст борбене вредности.
Касније тог 17. јула, пошто је добио потврдне одговоре од команданата корпуса, генерал Трифуновић свим јединицама које су се налазиле око 23. дивизије издаје следећу заповест:
Партизани потучени код Кривог Вира повукли се ка Јошаници и Буковику. Наређујем најхитнији концентрични покрет по следећем ради уништења партизана:
Гогићева група корпуса: Шетка – Ражањ – Алексинац.
Тимочки корпус: Буковик – село Црни Као – Алексинац.
Млавски корпус: Буковик – Мозгово – Алексинац.
Крајински корпус: Јошаница – Буковик – село Суботинац – Алексинац.
Књажевачки корпус правцем: Соко Бања – Алексинац.
Део Нишавског корпуса правцем село Мирановац до села Давидовац.
Део :егарског корпуса правцем село Каменица до села Кравља.
Најтешња веза са суседима. Три пута дневно да ме извештавате о ситуацији.276
Према томе, главне снаге осам корпуса – осми је Делиградски – и делови још два корпуса, имали су задатак да опколе 23. дивизију. Основна замисао генерала Трифуновића састојала се у томе да се корпуси из Великоморавске групе, који су били најближи Буковику, заједно са Делиградским корпусом, чија је то матична територија, утврде на овој планини и чекају комунисте, а да их остали корпуси натерају на та утврђења. Ускоро и генерал Трифуновић са својим штабом одлази на Буковик.
Истог дана и потпуковник Велимир Пилетић наређује свим јединицама да “предузму напад на деморалисане партизане” и ослободе Источну Србију “од изрода који су од највеће штете по српски народ”. Већ у 17 часова, у области Лукова и Јошанице, 23. дивизију нападају Јуришна група НАЧИ, састављена од делова Млавског, Крајинског и Тимочког корпуса, као и Крајински, Књажевачки и Млавски корпус.277
Извештај партијског руководства 23. дивизије говори о великом нападу четника, чије бројно стање процењује на 6.000 бораца, али каже да је то било 18. јула.278
Извештај казује да се 23. дивизија после овог боја повукла, “да се не би сконцентрисали на нас”. Нове положаје једних и других видимо из радиограма капетана Божидара Миладиновића генералу Трифуновићу од 20. јула:
Гогићева група корпуса је овладала Буковиком и Великим Врхом. Партизани развучени од села Николинца до села Јошанице.279
Према томе, комунисти су гоњени према Буковику, где је Великоморавска група корпуса већ била стигла.
Тих дана 23. дивизија се поделила на два дела: 7. и 14. бригада одлазе према Буковику, а 9. према Књажевцу.
Миладиновић је известио Трифуновића да је 21. и 22. јула код Књажевца његов корпус претрпео тежак пораз. Имао је 25 мртвих и 160 несталих и заробљених. Оптуживао је мајора Властимира Весића, који је у међувремену преузео Делиградски корпус, да га је оставио на цедилу.280
Део Делиградског корпуса послат је на исток вероватно због одвајања 9. бригаде. Под команду потпуковника Гогића, на Буковику, стаје други део ове јединице.
Комунистима није било познато да их Великоморавска група корпуса и део Делиградског корпуса чекају на Буковику. С друге стране, они сада, као раније, нису могли да се склоне на леву обалу Јужне Мораве, јер су њихове снаге у тој области биле савладане од стране јединица под командом мајора Рачића. Ишли су према Буковику само зато што су их са истока потискивали четници, а у нади да их овде нема. Извештај партијског руководства 23. дивизије бележи:
На Буковику су нас дочекали моравски корпуси који су се били утврдили јако, читава утврђења, и стратешки тако постављени да смо ми морали ударити ради опстанка, али да смо знали да су се тако утврдили заобишли би их, да се тучемо на терену где би се сусрели и лакше би се обрачунавали. Овде смо имали тешку борбу какву нисмо имали ни са Бугарима (у ствари, борби са Бугарима није ни било – прим. аут), јер су просечно имали по 20 бомби сваки, а имали су бункере. Бројчано су били око 1.200. Борба је трајала од осам изјутра до девет увече и била је на живот и смрт. У једном моменту смо били у сасвим критичној ситуацији и озбиљној. Схватили смо ситуацију да ако попустимо онда нам нема опстанка.281
Пошто су стигли четири дана пре комуниста, четници су успели да направе више митраљеских гнезда, бункера и склоништа од земље и камена, које су делимично повезали рововима. У митраљеска гнезда укопали су и тешке митраљезе скинуте са оборених америчких бомбардера. У рововима је било много бомби, израђених у четничким радионицама. У правцу наиласка комуниста постављене су нагазне мине, такође производ шумских радионица. Како не би страдали неки од многобројних чобана, четници су овде истакли јасно уочљив натпис: “Забрањено пастирима да воде стоку на испашу на Буковој Пољани због неактивираних експлозивних средстава”. :обани су сазнали да је реч о нагазним минама, као и где се налазе, па су то после рекли комунистима, тако да је ова замка пропала.
Линија одбране пружала се приближно паралелно са пругом и путем Ниш – Београд и била је дуга око три километра. Главни положаји налазили су се на коси Биљевина (кота 893). Штаб корпуса, са командантом потпуковником Тодором Гогићем и начелником мајором Љубишом Терзићем, био је смештен на месту званом Букове Пољане, на коти Језеро (759). Борбом је руководио и генерал Мирослав Трифуновић, чији штаб се налазио у селу Скорица. Резерва се налазила у селима Подгорац, Пардик и Скорица, док су патроле и извиднице непрекидно крстариле према западу.
На крајње лево крило Гогић је поставио јединице Ресавског корпуса, до њега је био Иванковачки, затим Варварински и на десном крилу одред Делиградског корпуса. Бројно стање свих ових јединица износило је вероватно око 3.000 бораца, а са резервама у непосредној близини око 5.000.282
Из околине „уприје на Буковик је доведен један цигански оркестар са трубама и бубњевима, који је, током битке, највише свирао корачницу “Марширала краља Петра гарда”. Поред Цигана, на вису изнад средњег дела бојишта, биле су забодене заставе четничких јединица.
Пошто 23. дивизија није успевала да мобилише ново људство, њене две бригаде, имајући у виду губитке, уочи Битке на Буковику бројале су испод 1.000 бораца. Међутим, дан пре битке, на планини Рожањ, која се наслања на Буковик са истока, комунисти су успели да приме испоруку оружја и муниције из савезничких авиона, која је више пута одлагана због напада четника. Ову пошиљку, као и присуство десетак савезничких официра, искористили су за мобилизацију мештана Мозгова и околних села. Како пушака није било довољно, неким сељацима су дали хладно оружје: секире и виле.
Према томе, четника је и овом приликом било више, али пошто је њихова линија одбране била развучена, комунисти су имали бројчану предност на правцима главних напада.
До првог пушкарања дошло је пред свитање 24. јула, недалеко од Мозгова. Комунисти су наишли на мртву стражу, од два четника, који први падају. Тада комунисти узимају једног пастира да им покажу пут до четничких положаја, али га ускоро пуштају, јер је пала густа јутарња магла. Наступајући по тој густој магли, комунисти су налетели на још четири четника, који такође гину. То је било пред самом Буковом Пољаном, на свега 500-600 метара од четничких ровова. Официри су одозго испаљивали светлеће ракете, али се ипак ништа није могло видети.283
Магла се нагло повукла око седам сати и тада су комунисти, који су се у међувремену притајили, ођедном кренули у јуриш. Уследила је паклена ватра из пушкомитраљеза, митраљеза и пушака, а онда је официр из рова командовао: “Бомбама по непријатељу – сад!” Ова прва група комуниста је десеткована. Иза њих креће друга, такође из 14. бригаде, док 7. бригада почиње да туче четничке положаје тешким минобацачима. У другом јуришу, поред осталих, гине и једна девојчица, четрнаестогодишња Јелена Лаловић звана Тина, омладински руководилац 2. батаљона 14. бригаде. Била је једна од многобројних девојчица и дечака које су безобзирни комунисти индоктринирали и послали у смрт. Трчала је, са пушком у руци, вичући: “Напред другови пролетери! Удри брадоње!”
Ђак-наредник Урош Шуштерич, командир једног одељења у 1. ресавској бригади поручника Вукашина Петковића, која је на левом крилу била најистуренија и најближа селу Мозгово, сведочи:
Партизани су у магли ујутро кренули у напад прво на нас Ресавце. Доживели смо страшну ватру из њихових минобацача, које ми нисмо имали, али смо их одбили нашим бомбама (из наше производње у селу Гладна). У тој борби, са својим одељењем био сам укопан у првом реду, у земуници и рову, јер смо били спремни на такозвано позиционо ратовање. После је ток борбе променио тактику.284
Пошто су им сломљена прва два јуриша, комунисти су застали. Натраг нису смели, бојећи се оних 6.000 четника. Тада из позадине долазе команданти 14. и 7. бригаде, а онда и командант 23. дивизије, бивши поручник (комунистички генерал) Радован Петровић. Донет је план да тешки минобацачи, којима су руковали Италијани, туку четничке положаје, а да се нови масовни јуриш изврши по боковима.
У нови јуриш, који је почео у осам сати, уз паклену минобацачку ватру кренула је цела 14. бригада. Затим је укључена резерва из 7. бригаде, па омладински партијски активисти. Комунисти су, најзад, натерали у јуриш и сељаке са вилама и секирама.
Четници су одговорили жестоком паљбом из стрељачког наоружања, ватром из јединог минобацача који су имали, али који је прецизно гађао, а онда и бомбама. Комунистима је највише губитака нанео катапулт, који је ођедном избацивао по око 50 бомби, подешених тако да експлодирају у ваздуху и уништавају живу силу у широком кругу. И овај катапулт био је производ четничких радионица оружја.
Комунисти ипак прилазе до самих ровова. Онда освајају ров на коти Дуги део и развија се борба прса у прса. Група од око 25 четника баца оружје и предаје се. У том тренутку официри уводе у борбу још једно тајно оружје: коњицу. Била је то једна од Летећих бригада, која у галопу јуриша на најистуреније комунистичке делове, газећи их и убијајући из пиштоља и пушака. Иза коњаника у пуном трку наступа пешадијски део Летеће бригаде. Истовремено, четници кишом бомби засипају ров у који су упали партизани. У овом рову било је највише мртвих. Сељаци су сутрадан тај ров само натрпали земљом.
После јуриша Летеће бригаде комунисти се на целој линији фронта дају у бег, донекле гоњени мањим четничким јединицама.
У међувремену, четници су позвали у помоћ недићевце. Одред недићеваца из Ниша креће друмом преко села Мозгова, не знајући да се ту налази резерва 7. бригаде. Део недићеваца је убијен у борби, док су заробљеници стрељани. На Буковик су стигли недићевци из Ражња, под командом поручника Аврама Тодоровића, као и из Алексинца. Дошла је и још једна бригада Делиградског корпуса.
Од заробљених четника комунисти су сазнали где је Гогићев штаб, одлучивши да ту усмере тежиште трећег напада. Било је то око 12 сати, када су на полазне положаје доведене цела 14. бригада и 7. бригада без једног батаљона.
Непосредно уочи напада, као по договору, четничке положаје почео је да надлеће један бугарски авион типа “ветрењача”, односно “рода”. Оријентир су му биле пободене заставе и цигански оркестар. Овај авион је најпре митраљирао, а потом бомбардовао четничке ровове. Погинуло је неколико бораца.
Чим је авион одлетео, четничке ровове засуле су гранате бугарске артиљерије из правца Слемена. Истовремено, бугарска артиљерија је гађала четничку резерву код Бовна. Према једној верзији, артиљерију је наводио авион, а према другој, бугарски официри у комунистичким редовима. У сваком случају, топови су били непрецизни и нису нанели губитке четницима.
Бугари су одложили нови комунистички напад, који уместо у 12 почиње у 13 сати, поново уз снажну минобацачку припрему.
:етници заредом одбијају два јуриша, а око 13,45 излазе из ровова и крећу низ падине Буковика. Официри су наредили овај јуриш јер није било оруђа којима би се досегли тешки британски минобацачи “џон бул”, а којима су Италијани наносили све веће губитке четницима. Комунисти уводе у борбу још једну резерву и у густим шумама испод Букове Пољане долази до крваве борбе прса у прса. Са комунистичком резервом ту долази и бројна савезничка војна мисија, наводно да “посматра борбу”. Једна мина из четничког минобацача погађа тачно у групу британских официра и њих петоро гине на лицу места.
Масовни јуриш на главном делу фронта водили су, као и обично, официри. У првим борбеним редовима били су и потпуковник Гогић и мајор Терзић. Један метак смртно је погодио мајора Терзића. Такође као по обичају, комунистички официри – додуше, на Буковику су имали само два официра – и стари партијци држали су се позадине.
До борбе прса у прса долази и на четничком десном крилу, на месту званом Свињска кота. Комунисти су уништили једно митраљеско гнездо и освојили тај положај, на што су четници одговорили јуришом. Комунисти су најпре одбијени, а затим гоњени далеко од Свињске коте.
Овом приликом комунисти нису успели да однесу рањенике, тако да су се, са ничије земље, цело поподне чули њихови ужасни јауци, па чак и молбе четницима да дођу да их дотуку.
Штаб 23. дивизије одлучио је да нападне још једном, у 19 сати. Ако и тај напад не успе, решено је да се дивизија повуче са Буковика.
Два Италијана, Ђан Марко из околине Венеције и Роберто де Палме из Милана, попели су се на неко дрво и после три-четири покушаја минобацачке мине су погодиле штаб Великоморавске групе корпуса. Видевши склониште у пламену, комунисти крећу у масовни јуриш дуж целе линије фронта. Међутим, митраљесци и пушкомитраљесци још једном реагују хладнокрвно. У кратком року гине двадесетак комуниста, међу којима и неколико Италијана.
На четничком левом крилу минобацачи погађају главно митраљеско гнездо и ту комунисти доспевају до самих ровова. Масовно бацање ручних бомби из ровова још једном им наноси тешке губитке. Ни употреба светлеће муниције, јер је у међувремену наступио сумрак, комунистима није помогла. Они се дефинитивно повлаче на целом фронту. Четници их гоне само пар стотина корака од ровова, јер је мрак бивао све већи.
Комунисти су овога пута понели са собом рањене и део погинулих. Одлазе далеко од Буковика, до Трубаревца, а сутрадан до Соко Бање. Четници, уверивши се да су комунисти одступили, током ноћи силазе на супротну страну планине. Сутрадан ујутру потпуковник Гогић шаље на Буковик једну чету, да организује сахрану погинулих.
Ево како Миодраг Д. Пешић из Иванковачког корпуса описује ток поподневних борби, од кретања четника у јуриш:
Мој друг Вуле се у скоку пребацује напред, између два рафала. Устаје мајор Љубиша Терзић, начелник штаба, и тек што се придигао да се пребаци до једне букве, пада покошен. Метак је ушао кроз гушу а изашао кроз кичму, и моментално умире. Прилази му потпуковник Гогић, узима његова лична документа и сат, клече поред њега и заклопи му очи, док трешти свуда око нас.
Пао је и Радиша, пушкомитраљезац и испустио своју “зорку” од које се није раздвајао ни када спава. Пронесе се глас да је недалеко од нас погинуо и мајор Ивановић. Поред мене, који сам такође лакше повређен, гину моји школски другови: Јовица Матовић и Драган Штајнер, син команданта Артиљеријско-подофицирске школе у Ћуприји. Рањен је и Пољак Станислав Раставицки из Лођа, Ђока Ерић из Ћуприје, а Милун из Сења, који је сат раније зграбио Радишину “зорку” коју је одувек желео, пада превијајући се од болова, придржавајући црева рукама. Погибе и Петар Бизетић из Ћуприје…
Сутрадан је на положају испод Буковика, изнад села Скорица, командант потпуковник Тодор Гогић извршио смотру јединица које су учествовале у сукобу са комунистима и одао им признање, после минуте ћутања за погинуле. Слава им! Проломило се Буковиком.285
Први познати четнички извештај из области Буковика написао је 25. јула капетан Божидар Миладиновић и он гласи:
Један бугарски батаљон налази се на линији Голи Врх -Полами – Камен – Тумба. Чула се борба у реону села Рујиште. Немци кренули ка Слемену (огранак Буковика – прим. аут). Наређено извлачење на резервне положаје. Комунисти се повукли.286
Према томе, четници су наредили извлачење из области Буковика због наступања Бугара и Немаца, пошто су се уверили да су се комунисти повукли. Напад пет корпуса који су се налазили на правцу комунистичког повлачења – Тимочког, Крајинског, Млавског, Књажевачког и Делиградског – а који би могао задати последњи ударац 23. дивизији, није био могућ због покрета окупатора.
Током ноћи између 24. и 25. јула на Буковику су били само сељаци из Мозгова и других села из којих су комунисти мобилисали њихове чланове породица и терали их пред митраљеске цеви. Фењерима су тражили своје очеве и синове, да би их сутрадан сахранили на сеоским гробљима. Друге колоне сељака на Буковик су дошле у зору, по наредби четника, да закопавају погинуле који у околини нису имали родбину. Највећа масовна гробница и данас се налазе на коти Језеро, поред места где је био штаб Великоморавске групе корпуса, са око 150 погинулих. У масовној гробници на Дугом делу има око 100 до 150 посмртних остатака, а код коте Козара око 100. Број мањих гробница, расутих широм Буковика, није познат.
Поподне тог дана, 25. јула, један одред Немаца на камионима долази на Буковик из правца Ражња и затиче сељаке код масовних гробница. Немци су се распитивали о јучерашњим борбама и вратили се натраг.
На страни четника погинуло је, или стрељано по заробљавању, 146 људи. Међу њима је било 85 недићеваца. Многи од њих убијени су или стрељани код села Мозгово, на путу за Буковик. У недићевским документима сви су заведени као пали у Бици на Буковику.287
Свакако због мањег борбеног искуства, недићевци, којих је било знатно мање, имали су сразмерно далеко веће губитке од четника.288
Такође, четници су имали 71 рањеника и око 30 заробљених. Међу рањеницима била су и два Словенца, браћа Шуштеричи: поручник Слободан, командант Јуришног батаљона Ресавске бригаде и ђак-наредник Урош, водник једног одељења Ресавске бригаде. Обојицу су ранили минобацачки гелери. У четничким редовима се, иначе, борило и доста Пољака. Примера ради, у саставу 1. ресавске бригаде налазио се вод од 20 Пољака.289
Наведене четничке губитке донекле потврђује и један извештај штаба 23. дивизије, у коме пише да је од 22. јула до 8. августа 1944. године ова јединица убила 162 четника.290
Извештај Команде Српске државне страже за Моравски округ гласио је:
Двадесет четвртог јула 1944. године у селу Мозгово среза Алексиначког и Ражањског, вођена је борба између четника ДМ и комуниста. Према прикупљеним подацима до сада има више четника мртвих и око 70 рањених. У овој борби погинуо је командант корпуса мајор Љубиша Терзић, а рањен је командант бригаде поручник Вукашин Петковић. Према непотврђеним подацима на страни комуниста било је око 500 мртвих, а за рањене нема података.291
Према томе, и овај недићевски извор приближно потврђује четничке губитке, док за комунисте даје већу цифру.
У Бици на Буковику на страни комуниста погинуло је преко 200 бораца, плус вероватно преко 100 сељака насилно мобилисаних претходног дана. Погинуло је и пет савезничких официра и неколико Италијана. Комунисти су имали и преко 200 рањеника, од којих је ускоро велики број преминуо. Број несталих и заробљених није познат. Прецизни губици комуниста вероватно се никада неће сазнати, јер су они касније систематски фалсификовали документа. За пале у борбама против четника наводили су да су погинули од окупатора, мењајући, истовремено, и места погибије.
Извештај партијског руководства 23. дивизије писан дан после битке знатно смањује губитке. О Бици на Буковику овде пише:
У тој борби имали смо тешке губитке: око 50 рањених, све од бомби, 15-20 мртвих. Још не знамо тачно. Из 14. бригаде погинуло је око осам руководилаца, међу њима заменик политкома бригаде.292
Тачно је само то да је погинуло “око осам руководилаца”, јер су их у Покрајинском комитету КПЈ за Србију, коме је извештај био намењен, познавали лично. Вероватно су то била деца, попут поменуте Јелене Лаловић.
Као и сваки сукоб, комунисти и Битку на Буковику представљају као своју победу. Међутим, већ у следећем ставу извештаја они саопштавају своју одлуку да се 9. бригада упути у Тимок а 14. бригада на Хомоље, у герилу против четника, а конкретно “да избегавају веће снаге окупатора, а овима (четницима) да се разбије унутар њихове разбијене снаге и позадинска власт”.293
Другим речима, две бригаде из састава 23. дивизије, пошто им је на Буковику готово половина људства избачена из строја, биле су употребљиве само за герилске акције. О стању у 23. дивизији после Битке на Буковику сведочи и већ цитирани извештај њеног команданта Радована Петровића:
Ми гледамо да избегнемо њихове концентрације, али обавештајне службе никакве, него удри на шта наиђеш. Питање рањеника је најболније, јер се не можемо нигде задржавати дуго. За нама и пред нама су стално четници.294
После рата, као и у многим другим случајевима, комунисти су дали више верзија Битке на Буковику. У свакој драстично умањује њихове, а повећавају четничке губитке, који им, по логици ствари, нису ни могли бити познати, јер су по мраку, а у бегу, одступили са Буковика.
Према првој комунистичкој верзији, четници су на Буковику имали 200 погинулих, 11 рањених и 20 заробљених. Овде се међу погинуле убраја и поручник Вукашин Петковић, командант 1. ресавске бригаде, који је био лакше рањен. За 23. дивизију дати су следећи подаци: 43 погинула, 63 рањена.295
Друга комунистичка верзија понавља губитке 23. дивизије, док четничке повећава на чак 450 погинулих и 50 заробљених.296
Трећа комунистичка верзија гласи: четници 250 погинулих, а комунисти 12 погинулих и 19 рањених у 7. бригади, док се за 14. бригаду не наводе губици.297
Четврта комунистичка верзија понавља губитке комуниста из прве верзије, док четничке смањује на око 100 погинулих.298
Ево службене верзије из доба комунизма:
У великој борби на планини Буковик 24. јула, четници су имали 450 мртвих, а 23. дивизија 43 мртва и 63 рањена борца. У овој борби прса у прса, у којој су и Бугари узалудно покушавали да са деловима своје 22. дивизије помогну четницима, у борби која је трајала цео дан, за четничким митраљезима били су махом официри< они су се налазили и у бомбашким утврђењима која су изграђена са пуним профилом, одакле су бацали снопове ручних бомби. Морали су да напусте и изграђену другу линију одбране. После овог пораза, четнички официри су извештавали: “Нико више неће да се бори… Људство бежи из свих јединица кућама…” Радило се о последњим већим снагама из корпуса Иванковачког, Варваринског, Ресавског, Тимочког, Крајинског, Делиградског, Млавског, Књажевачког, Чегарског и Нишавског.299

ИЗВОРИ:
260 Зборник докумената, том I, књига 21, 725.
261 Зборник докумената, том XIV, књига 4, 54.
262 ИАН, мф. 2, снимак 518.
263 И. Глигоријевић, Девета бригада, 104-105.
264 НМН, Д-2, Књига С17.
265 Зборник докумената, том XIV, књига 4, 54.
266, 267, 268 Зборник докумената, том I, књига 21, 725, 727, 729.
269 и 270 НМН, Д-2, Књига С17.
271 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 12\2. Заправо, ова и још неколико страница са истом ознаком припадају Књизи примљених депеша Расинског корпуса и Расинско-топличке групе корпуса, чија је ознака: АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1. Очигледно, истргнуте странице Кесеровићевих примљених депеша нечијом грешком стављене су на друго место.
272 Зборник докумената, том I, књига 20, 656.
273 Зборник докумената, том XIV, књига 4, 54-55.
274 и 275 НМН, Д-2, Књига С17.
276 НМН, Д-2, Књига С17.
277 Зборник докумената, том XIV, књига 3, 841-843.
278 Зборник докумената, том I, књига 20, 662.
279 ИАН, мф. 8, снимак 41.
280 ИАН, мф. 8, снимак 43.
281 Зборник докумената, том I, књига 20, 661-662.
282 М. Пешић, Црвена тамница, 211. Још један учесник Битке на Буковику, Урош Шуштерич из Ресавског корпуса, бројно стање Великоморавске групе корпуса у ово доба процењује на 3.000 бораца. Као највишег официра Ресавског корпуса на Буковику Шуштерич именује мајора Кокотовића. На челу 1. ресавске бригаде био је капетан Вукашин Петковић, а 2. ресавске бригаде капетан Јагош ?ивковић. Из Иванковачког корпуса Шуштерич се сећа команданата јединица које су се налазиле до Ресаваца: команданта Раваничке бригаде капетана Михајла „аћића и команданта Параћинске бригаде капетана Боре Станисављевића (изјава Уроша Шуштерича аутору).
283 Реконструкција тока борби према истраживањима Александра Динчића, историчара из Ниша.
284 Изјава Уроша Шуштерича аутору.
285 М. Пешић, Црвена тамница, 214-215.
286 ИАН, мф. 8, снимак 45.
287 ИАН, Фонд “Вариа”, ф. 736.
288 Губици четника и комуниста на Буковику наведени су према истраживању Александра Динчића.
289 Изјава Уроша Шуштерича аутору.
290 Зборник докумената, том I, књига 9, документ бр. 53.
291 Извештаји Команде Српске државне страже за округ Моравски 1941-1944, 143.
292 и 293 Зборник докумената, том I, књига 20, 661-662.
294 Зборник докумената, том I, књига 20, 666.
295 И. Глигоријевић, Девета српска бригада, 114.
296 М. Ивановић, 23. српска дивизија, 75-86.
297 Р. Констандиновић, Црна Трава и Црнотравци, 420.
298 Д. Мирчетић, Општина Алексинац у НОБ-у и социјалистичкој револуцији, 247-249.
299 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 305.

(Из Драже 4 великог, односно Драже 11 малог).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *