Битка на Јеловој Гори

Припадници 1. пролетерске дивизије заробљени 8. септембра 1944. године на Јеловој Гори. Снимак начинио члан америчке војне мисије код четника.

 

Битка на Јеловој Гори
ПИШЕ: Милослав Самарџић
Када је почетком јула 1944. године главнина снага 4. групе јуришних корпуса отишла на Копаоник, једна њена јединица, 4. јуришни корпус под командом капетана Миломира Коларевића, послата је на сектор Прибој – Пријепоље. Коларевићева јединица се десно наслањала на Дрински корпус мајора Алексе Драшковића, а лево на 2. милешевски корпус капетана Вука Калаитовића. Одбраном Лима и Дрине командовао је потпуковник Захарије Остојић.314
Током јула четничка одбрана Лима и Дрине носила се са 37. санџачком дивизијом и деловима 3. ударног корпуса. Однос снага мења се у корист комуниста од почетка августа, када у долину Лима долази 1. пролетерска дивизија.

Први јак продор комуниста на Златибор уследио је 11. и 12. августа. Према извештају Команде Српске државне страже, на Боровој Глави и Чиготи одиграла се велика битка између четника и четири новоформиране муслиманске партизанске бригаде. Партизани су потучени и враћени натраг.315
Недићево Одељење за државну заштиту нови прелазак Лима бележи 23. августа. Тада су 1. и 37. дивизија наступале заједно. На десном крилу заузеле су Соколовицу и Бањске Стене, а затим су «предузеле надирање ка Кокином Броду и преко Црног врха ка Доброселици». На левом крилу комунисти су најпре заузели Рудо, а онда прешли преко Увца и освојили село Јабланица на Златибору. «Са овим комунистичким бандама воде огорчене борбе национални четници», писали су недићевци.316
Борбе током 23. августа хроничар овако описује:
“Главни удар комуниста усредсређен је на узвишење Борова Глава, где су положај браниле јединице 3. батаљона Златиборске бригаде, који је био састављен углавном од људства Драглице, Доброселице и Јабланице. Своје положаје на брдима где су рођени, бранили су са највећом упорношћу, не штедећи своје животе.
У овој борби на челу своје Јабланичке чете гине поручник Дидановић Свето. Његови стални пратиоци Рајевић Радован и Марјановић Горчета, не напуштају мртвог команданта и гину са њиме на вратима Србије. Заједничка гробница и заједнички споменик у малом сеоском гробљу у Доњој Јабланици, подигнут овој тројици златиборских хероја, биће пример младим генерацијама како се гинуло за Србију.“317
Током преподнева четници се повлаче на Чиготу. «У 10 сати црвени са тешким бацачима туку нас на Чиготи», извештавао је капетан Коларевић Дражу. Касније истог дана Коларевић преноси извештај команданта Рачанске бригаде капетана Миличића да комунисти «нападају у више колона и као мрави без обзира на губитке». Имали су «добро извежбане људе на бацачима» – а то су заправо били Италијани – који су наносили четницима «знатне губитке».318
Поподне 23. августа 4. јуришни корпус повлачи се испод Чајетине, а затим иза Ужица, док Златиборски корпус остаје на Златибору. Недићевци су извештавали:
“Четничке јединице које су се налазиле на пл. Чиготи и у с. Алин Потоку (седам км југоисточно од Чајетине) повукле су се због нестанка муниције у с. Севојно (5 км источно од Ужица), а Златиборски четнички корпус у с. Шљивовицу и Бранешци (8, односно 4 км северозападно од Чајетине)“.319
Капетан Душан Радовић 26. августа пише потпуковнику Захарију Остојићу:
“Почев од 22. после подне стално водимо борбу са црвенима који надиру… Јуче црвени напали Палисад и опколили га. Бугари се још држе. У овим борбама имали смо много губитака. Као главни разлог повлачења је немање муниције.“320
Наредна два дана партизани и Бугари су се наизменично тукли и преговарали о преласку бугарске војске у комунистичке редове. Онда Бугари 27. августа силазе у Ужице и крећу према Пожеги. Тога дана 4. јуришни корпус два пута напада њихове транспортне возове, у којима су превозили опрему, али и «опљачкану имовину из ужичког краја». Први напад изведен је у Горјанима, а други у Севојну. Пошто су четници савладали Бугаре, организовали су сељаке да одвезу «брашно, муницију, одела и друге ствари». Бугари су остављени крај пруге, «боси и у вешу».321

Два дана касније, 29. августа, реку Лим прелази и 6. хрватска (личка) дивизија. Први пролетерски корпус враћа се на стару формацију: 1. и 6. дивизија. Из састава 37. дивизије у 1. дивизију прелази 8. црногорска бригада, тако да је она сада имала око 3.000 бораца.
Према недићевским изворима, јаке комунистичке снаге почеле су да силазе са Златибора у ноћи између 30. и 31. августа. Четници су их дочекали код села Љубање, шест километара јужно од Ужица.322
У Ужицу се налазио по један батаљон Немаца, недићеваца и љотићеваца, које су комунисти заобишли. Извештај Недићевог Одељења за државну заштиту за 2. септембар гласи:
“Од 31. августа т.г. ноћу, комунисти су јаким снагама напали Бајину Башту, те се воде уличне борбе са четницима и граничарима.
Јаке комунистичке снаге налазе се на Јеловој Гори, у с. Стапари, на Белој Земљи, у с. Љубање, Горјани и Здравчићи… Ужице је опкољено са три стране од комуниста…
Једна комунистичка колона од Крушевца кренула је преко Радобуђе за Ариље. Друга комунистичка колона овладала је Клисуром и прекинула везу Ариље – Ивањица. У току 1. септембра т.г. комунисти су стигли на периферију Ариља.
Једна комунистичка колона надирала је од с. Равни, преко Рупељева до с. Висибабе (два км јужно од Пожеге) те је угрозила Пожегу.“323

Комунисти су до 3. септембра освојили од четника Бајину Башту, Ариље и Пожегу. У одбрани Пожеге пао је коњички поручник Мигула Миливојевић, официр Пожешког корпуса, «као и многи други», док партизански губици нису познати.324
Колона која се кретала од Крушевца била је Оперативна група дивизија (5, 17. и 21. дивизија). Тако су сада, у области од Пожеге и Ариља до Бајине Баште, комунисти имали око 12.000 бораца: Оперативна група дивизија 5.000, 1. пролетерски корпус 5.500 и 37. дивизија 1.500.
Ова концентрација извршена је према новом плану Врховног штаба: да се у продор у Шумадију крене из области Златибора. Претходни план није остварен, јер су дивизије Пека Дапчевића и Коче Поповића задржали Рачићеви и Кесеровићеви корпуси. Да би сакрили неуспех, комунистички историчари тврде да је Оперативна група дивизија из Жупе отишла «ка Руднику и Сувобору», дакле на север, у централну Шумадију.325
Али, већ на следећој страници исте књиге комунисти исписују прецизну маршруту Оперативне групе дивизија: прелазак Ибра јужно од Краљева, Драгачево, Ивањица, Гуча, Ариље… Све побројане локације налазе се западно од Жупе. Другим речима, најјача комунистичка група је почетком августа дошла са запада, да би после низа сукоба са четницима месец дана касније одступила на запад.
Из области Трстеника за Оперативном групом дивизија одмах креће 4. група јуришних корпуса. Тако је Рачићева јединица у року од два месеца послата против треће велике комунистичке групе (у јулу дивизије из Јужне Србије, у августу Оперативна група дивизија, почетком септембра 1. пролетерски корпус). Оволико форсирање 4. групе јуришних корпуса било је последица несташице оружја и муниције, тј. немогућности стварања већег броја јаких формација.
И у борбама почетком септембра четници су гледали како савезнички авиони сваке ноћи избацују товаре партизанима. Сем тога, у селу Бранешци код Чајетине оспособљен је предратни војни аеродром, на који су слетали авиони Западних савезника. Довозили су нове количине ратне спреме, а одвозили партизанске рањенике.326
С друге стране, четници су нешто оружја и муниције успели да извуку од недићеваца, у околини Чачка, док илегално путовање капетана Предрага Раковића у Београд, ради набавке већих количина, није уродило плодом (ишао је код високих Недићевих функционера, обријан и у цивилу).327

У чачанска села, према Овчарско-кабларској клисури, 4. група јуришних корпуса стиже 4. септембра. У заповести писаној тога дана мајор Рачић најпре наводи комунистичке положаје на западу. Прва, 6. и 37. дивизија налазиле су се на просторији од Чајетине до Пожеге, с тим што су заобишле Ужице. Нови задатак своје јединице Рачић је овако формулисао:
“Четврта група јуришних корпуса извршиће концентрични напад на Пожегу, где ће се концентрисати наше снаге и продужити у правцу Ужица.“328
Занимљиво је да Рачић не помиње Оперативну групу дивизија, као и да ова формација наредних дана није пружила помоћ 1. пролетерском корпусу, мада се налазила у непосредној близини.
Распоред четничких снага, према овој Рачићевој заповести, био је следећи: Златиборски корпус се налазио јужно од Косјерића, на Јеловој Гори; Западноморавска група корпуса капетана Александра Милошевића држала је положаје између Карана и Пожеге (тога дана ова јединица улази у састав 4. групе јуришних корпуса, под именом 6. јуришни корпус); 1. корпус био је у Јанчићима. Западно од Чачка налазили су се 1, 3. и 5. јуришни корпус и Шумадијска јуришна бригада.
Од овог дана 4. група јуришних корпуса имала је око 12.500 бораца (шест јуришних корпуса и једна јуришна бригада).
Северно од Косјерића, у област Повлена, доведено је пет бригада из састава Церско-мајевичке групе корпуса.329
Ових пет бригада вероватно су имале око 1.500 бораца.
Пошто су две бригаде из Златиборског корпуса прекомандоване у 4. јуришни корпус, он је сада имао око 1.000 војника.
Пожешки корпус без Косјерићке бригаде, која је ушла у састав 4. групе јуришних корпуса, имао је такође око 1.000 бораца.
Први корпус је имао 1.500 људи.
Према томе, у овој области се налазило око 17.500 четника.

Припремни напади четника према Пожеги, коју је држала 6. дивизија, изведени су 5. септембра. Сутрадан комунисте са југа, тј. са планине Крстатац, нападају 1. и 5. јуришни корпус, са севера 6. јуришни корпус, а са запада Летећа бригада Златиборског корпуса, којом је командовао капетан Павле Марковић. Ова бригада туче делове 6. личке дивизије на Трешњици и на коти Шерељ, а затим продире до предратног војног аеродрома у Татојевици, који су комунисти покушавали да оспособе. Овде је заробљено више партизана. «На постављено питање шта ту траже, одговорили су да чекају енглеске авионе и дали су нам знаке распознавања», сведочи поручник Ивко Јовановић, официр Летеће бригаде. Око товара избачених из авиона ипак се развила борба, у којој се највише истакла Драгачевска бригада поручника Драгише Пеливановића. Четници су дошли до 30 пушкомитраљеза марке «бренгал» и неколико ракетних бацача, које су први пут видели.330
«Шеста личка дивизија разбијена од наших трупа северно од Пожеге извукла се на запад општим правцем Ужице», стоји у Рачићевој заповести од 6. септембра. Рачић потом пише:
“Наше трупе још у току данашњег дана продужиће надирање за непријатељем са циљем да га у простору Пожеге и Ужица туку и овладају непосредном околином, које ће послужити као база за даље наше операције.“331
Рачић наређује да се «нарочита пажња» обрати на леви бок, јер се Оперативна група дивизија и даље налазила у области Ариља. Међутим, она остаје пасивна. За даљи продор на запад јединице су подељене у две колоне: десну, која је имала задатак да напредује дуж друма Пожега – Ужице, чинио је 3. јуришни корпус, а леву, која је напредовала јужно од друма, 1. и 5. јуришни корпус. У резерви је остављен 6. јуришни корпус, у чији састав овог дана улази и Шумадијска јуришна бригада.
Шеста личка дивизија одбачена је иза Ужица, у Чајетину, а затим је, следећег дана, наставила да се повлачи према северозападу. Прва пролетерска дивизија одступила је на Јелову Гору, потиснувши одатле Златиборски корпус.332
Офанзиву четника комунистички историчари овако коментаришу:
“Пошто је остварио надмоћност и изненађење, непријатељ је 6. септембра после жестоке борбе повратио Пожегу и потиснуо делове 1. корпуса јужно и западно од Ужица.“333
Међусобни губици у овим борбама нису познати, сем да су четници заробили известан број партизана (Срба из Лике и Италијана).
У ноћи између 5. и 6. септембра код Старог Брода Дрину прелази и 12. корпус. Тада се овај корпус састојао од 16. војвођанске и 36. војвођанске дивизије (око 2.000 бораца). Касније током месеца преко Дрине прелази, и улази у састав 12. корпуса, 11. ударна дивизија (још 2.000 бораца).334
Тако су 8. септембра комунисти имали око 14.000 бораца: 12. корпус и 37. дивизија на Златибору, 1. дивизија на Јеловој Гори, 6. дивизија до ње, Оперативна група дивизија око Ариља.

У новом распореду снага најистуренија према четницима нашла се 1. пролетерска дивизија. У напад на ову дивизију Рачић 8. септембра шаље 6. јуришни корпус капетана Александра Милошевића – тада око 2.500 бораца – који је претходне вечери заноћио испод Јелове Горе. Током дана 1. дивизији долази у помоћ 6. дивизија. Оперативна група дивизија остаје пасивна, а 12. корпус се развија на четничком десном крилу.
Шестом јуришном корпусу у нападу се придружују 5. јуришни корпус мајора Милоша Марковића (почетни положај Дрмановина код Косјерића, наступање према Јеловој Гори), 4. јуришни корпус капетана Миломира Коларевића (до њега, наступање на Јелову Гору) и 2. јуришни корпус капетана Николе Калабића (код Варде, наступање ка Косјерићу). У резерви, иза Дрмановине, остаје 3. јуришни корпус капетана Војислава Туфегџића. На четничком левом крилу налазили су се 1. јуришни корпус капетана Предрага Раковића и 1. корпус, очекујући напад Оперативне групе дивизија. Златиборски корпус био је на Тари, док је Пожешки корпус ушао у састав 5. јуришног корпуса.
Ево како је капетан Александар Милошевић описао први дан Битке на Јеловој Гори:
“У току 8. септембра још од јутра 6. јуришни продужава подилажење Јеловој Гори, убрзо долази у додир са комунистима и прелази у напад. Комунисти су је били посели, па се лако и утврдили.
Напад 6. јуришног био је силовит, али су они издржали све до мрака. Тада, уз припомоћ делова Пожешког корпуса (тј. 5. јуришног корпуса – прим. аут), борба се претворила у борбу гуша за гушу и Јелова Гора је пала. Али комунистичке снаге нису биле тучене, јер су оне ишле за тим да се повуку са циљем да што јаче ухвате контакт са совјетском војском. Зато су избегавале јаче борбено укопчавање. Отпор на Јеловој Гори био је последица присуства њиховог Врховног штаба (без Тита) и страних мисија.“335
Потпоручник Мирко Ушендић из штаба 4. јуришног корпуса, који се налазио десно од 5. јуришног корпуса, сведочи:
“Ми смо на јуриш освојили Јелову Гору. Наш 4. јуришни корпус је освојио коту Глог. Био сам поред команданта 4. јуришног корпуса, капетана Миломира Коларевића, када му је мајор Рачић наредио да се кота Глог освоји по сваку цену. Када смо пошли, Коларевић је опсовао и рекао: `Овај је луд, изгинућемо тамо!` Наиме, до Глога је била велика чистина. Развили смо јединице и оштрим јуришом освојили ту коту. Битка је била страшна, имали смо 17 погинулих. Комунисти су се жестоко бранили јер им је ту био неки високи штаб.“336
А капетан Коларевић каже:
“У једном тренутку узели су ми неке висове и Рачић ми наређује: «Да их скинеш док не падне мрак». И, Бога ми, тада пред нама оставише мртве.“337

На десном крилу четничких снага, северно од Јелове Горе, нападао је 2. јуришни корпус. Поред Калабића се сво време налазио капетан америчке обавештајне службе ОСС (односно ЦИА, после рата), капетан Џон Милодраговић. У поверљивом извештају, писаном непосредно после ових догађаја, Милодраговић наводи да се 2. јуришни корпус на рођендан краља Петра Другог, 6. септембра, налазио у Прањанима. Ту је Дража, заједно са пуковником Робертом Мекдауелом, шефом америчке војне мисије, извршио смотру Калабићеве јединице, после чега она полази на фронт. Сутрадан, «у јуришној формацији», јединица се креће према Косјерићу. Мање партизанске групе се повлаче и предвече 2. јуришни корпус улази у варош. Дочекан је «цвећем, ракијом и сузама, од старијих жена и деце који су ту остали», сведочи Милодраговић, настављајући:
“Речено ми је да су телесно способни мушкарци и жене побегли кад су партизани ушли, да би избегли њихов терор и мобилизацију. Велики број стоке и огромна количина животних намирница били су реквирирани на уобичајен комунистички начин…
Дошла је вест да је Космајски корпус (тј. Космајска јуришна бригада; очигледно, Милодраговићу није ништа речено о новим формацијама – прим. аут) заузео Ражану савладавши отпор партизана. Упутили смо се тада ка Сечој Реци, која је била следећи циљ Космајског корпуса. Кад смо јој пришли, били смо дочекани жестоком ватром тешких минобацача. Нешто доцније, ватра се стишала; партизани су се повукли остављајући за собом мале снаге да би успорили наше напредовање.“
Ово је Милодраговићев опис борби вођених 8. септембра:
“Следећег јутра националисти улазе у Сечу Реку, где нам је опет приређен срдачан дочек од народа који је остао под партизанском окупацијом… Кад сам напустио село, вођена је тешка борба северозападно од њега. Дошао сам у једну истурену осматрачницу с које је капетан Калабић управљао покретима својих трупа. Отприлике, километар и по од линије нашег фронта, угледали смо дим који је био знак да је једно оделење Краљеве гарде заузело једну узвишицу према нашем фронту. Истовремено, стигао је курир Космајског корпуса да јави Калабићу да је корпус стигао на ту узвишицу и ухватио везу с Гардом. Снаге пуковника Рачића подишле су с леве стране и, после краће али жестоке борбе, успеле да се попну на планински гребен и успоставе контакт с нашим снагама у првој борбеној линији.338
После одступања са Јелове Горе, у штабу 1. пролетерског корпуса, у селу Дубу, разговарало се о повлачењу у Санџак, «јер су четничке снаге приликом борби биле врло јаке». Ипак је одлучено да се сутрадан нападне, јер су из Санџака и Босне стигла велика појачања.“339
Хроничар описује борбе током 9. септембра:
“Четници су кретали у јурише подржавани звуцима труба и бубњева, што је стварало импресивну слику и подсећање на јурише српске војске у ослободилачким ратовима Србије. Какви су то били судари, један од очевидаца на партизанској страни је забележио: «Читава Јелова Гора се пролама, час од четничке вике, час од звукова музике која прати четнике у јуришу, час од митраљеске ватре и топовских граната. Понекад се сви временски поклопе, па се човеку чини да ту нико не може остати жив».“340
Наравно, топовске гранате које су надјачавале четничке трубе, биле су само комунистичке. Ово потврђује и један учесник борбе са четничке стране:
“Другог дана у рано јутро смо нападнути. Запуцало је жестоко. Осута је са партизанске стране јака пушчана и митраљеска ватра. Топовске гранате и гранате из минобацача правиле су русвај и разровале су шуме Јелове Горе. Експлозије топовских, а поготово минобацачких граната, изазивале су велику панику у четничким редовима. Борбе су трајале скоро цео дан. Пред вече су партизани овладали Јеловом Гором.“341

Љотићевци су после ширили причу, која је остала до наших дана, како су уочи битке нудили четницима топове, али их је Рачић одбио с образложењем да може победити и без артиљерије. Нема изјава и докумената који би потврдили љотићевску причу. Напротив, из четничких докумената произилази да су они оружје и муницију покушавали да набаве на сваки могући начин и од свакога, па и од љотићеваца. Топове би, сасвим извезно, оберучке прихватили, само да су били понуђени. Супротан закључак нелогичан је чак и упркос чињеници да су љотићевци тог лета убили Рачићеву мајку Симку, у селу Годачица код Крагујевца. Током свих ових борби они су, заједно са Немцима, остајали по страни, у Ужицу и Ваљеву. Причу о топовима, као и многе друге, измислили су кад је дошло време да се види ко је шта радио.342
Иначе, четници су на Јеловој Гори имали 14 минобацача, распоређених у три батерије. Музика која их је пратила је предратни војни оркестар ужичког гарнизона. И овај оркестар погодила је једна граната.343

Борбе вођене 9. септембра Милодраговић овако описује:
“Партизанска контраофанзива почела је тешком ватром из минобацача на Руднички корпус (тј. Рудничку јуришну бригаду 4. јуришног корпуса – прим. аут) који је, како сам доцније видео, остао без муниције. Резерва није на време стигла на положај да заустави продор и корпус је био приморан да се повуче. Гледао сам како је стратешки добро постављени бацач потпуно уништио једну јединицу. Неред у повлачењу под ватром био је појачан кад су три гранате пале усред једне групе од 50 бораца која се кретала у позадину, у колони један по један. Доцније сам сазнао да су том приликом убијена двадесет седморица војника.
Повлачење националиста. Видевши да је фронт на његовом левом боку попустио, капетан Калабић је наредио својим резервним јединицама да у позадини хитро успоставе одбрамбени фронт, да би обезбедио повлачење својих јуришних трупа, којима је претило потпуно опкољавање.“344
Сутрадан немачки командант Југоистока извештава:
“Код Косјерића (20 километара северно од Ужица) јаке црвене снаге воде борбе са четницима. Губици на страни четника: 66 погинулих и 350 рањених.“345

Ово је за сада једини познати сумарни извештај о четничким губицима у Бици на Јеловој Гори. Гледано према формацијама, тачни подаци знају се само за једну јединицу: 1. јуришни корпус. Из ове јединице погинула су, и поименично пописана, 23 четника. Готово сви су пали 9. септембра.346
Када се упореди са другим наведеним изворима, немачки извештај не делује реално, али исто тако нису реални ни касније створени митови о огромним губицима четника, па и партизана, на Јеловој Гори. Током 8. и 9. септембра погинуло је вероватно око 200 и рањено вероватно око 500 четника.
Не наводећи губитке ни једне ни друге стране, комунистички историчари писали су да је на Јеловој Гори 1. пролетерски корпус «потпуно разбио ову непријатељску формацију». Коју – то нису навели, јер су на претходним страницама, описујући Битку на Копаонику, већ «потпуно разбили» 4. групу јуришних корпуса, а једна јединица не може се уништити два пута.347
Ни о разбијању није било говора. Нису уништени ни једна јединица и ни један штаб. Заправо, наредних дана се оснива још једна формација: 7. јуришни корпус.
Пред надмоћном ватром комуниста, 4. група јуришних корпуса се повукла на планински масив Повлена и Маљена, југозападно од Ваљева. Комунисти нису напали на сконцентрисане четничке снаге, већ су их заобишли.
На четничком десном крилу, уз Дрину, кретао се 12. корпус, чекајући долазак 11. ударне дивизије. Ова дивизија прелази Дрину 16. септембра и корпус 21. септембра улази у Крупањ. Сво време вођене су борбе мањег интензитета.

Први пролетерски корпус пролази поред четничког десног крила, прелази преко напуштене Равне Горе и 11. септембра улази у Мионицу. И на овом сектору вођене су борбе ниског интензитета.
Оперативна група дивизија креће у акцију тек 14. септембра. Тога дана наводно покушава да заузме Ужице и Пожегу, коју су у међувремену посели Немци, али, како то пишу комунистички историчари, одмах одустаје «да не би губила време».348
Заобилазећи и Чачак, који су такође држали Немци, Оперативна група 17. септембра од слабих недићевских одреда заузима Горњи Милановац, а потом од четника Рудник, Лазаревац и Кадину Луку, које је Руднички корпус почетком септембра ослободио од Немаца.
У међувремену, делови Горске краљеве гарде који нису ушли у састав 2. јуришног корпуса, 17. септембра ослобађају Аранђеловац и Тополу од малобројних, али елитних немачких трупа (делови дивизије «Бранденбург»). У зору 20. септембра четнике на Орашцу са истока туче немачка тешка артиљерија, а са запада напада 5. крајишка дивизија. Развија се крвава битка за Аранђеловац, коју четници губе због огромне разлике у наоружању. Од тешких британских бацача «xон бул» гине командант Космајског корпуса капетан Драгутин Млађа Бојовић. Калабићев помоћник капетан Светислав Богићевић тешко је рањен, а од исте гранате гине Радоје Драшковић, рођени брат Милорада Драшковића из Омладинског штаба 501 (синови министра унутрашњих дела Милорада Драшковића, убијеног у атентату од стране комуниста 1921. године у Делницама). Уз велике губитке четници се повлаче према Тополи.349

Ево како капетан Александар Милошевић описује борбе после повлачења са Јелове Горе, 9. септембра:
“Наше снаге груписане у том пределу биле су бројно јаче од комунистичких. Али њихов циљ повлачења и избегавања борби учинио је, да се на једном великом простору створи низ мањих сукоба и да нас натера на поделу снага. Помоћ у оружју и муницији од стране Западних савезника чинила их је увек способним за борбу. И они су журили, провлачећи се тако, а борбу (против Немаца – прим. аут) су водили само тамо где је било неизбежно или са циљем да то покажу страним мисијама, као што је то био напад на Ваљево. И у тим и таквим сукобима цела маса, и једних и других, померала се ка северу.“350
Комунисти су ушли у Ваљево 18. септембра, пошто је «непријатељ био присиљен» да напусти град, како то пишу њихови историчари. У Ваљеву су се налазила два батаљона немачког 5. СС полицијског пука, уз два батаљона љотићеваца и нешто недићеваца.351
А ово је опис борби између 10. и 15. септембра према извештају капетана Џона Милодраговића:
“Током следећих пет дана имао сам прилику да посматрам како капетан Калабић маневрише са својим трупама у одбрамбеном повлачењу испред надирућих партизана и одржавајући непрестано везу са снагама пуковника Рачића десно од њега. Када смо стигли у брда југозападно од Ваљева, организована је снажна одбрамбена линија и партизанска офанзива је претрпела слом. Националисти, који су тада имали 5-20 метака а 40-60 на пушкомитраљез, спремали су се за контраофанзиву у часу кад сам их оставио да бих лично рапортирао пуковнику Мекдауелу о догађајима којима сам био присутан. На фронт се више нисам враћао јер је 15. септембра 1944. године наређено нашој мисији да се евакуише из Југославије.“352

Припреме за контраофанзиву поново су подразумевале набавку муниције на ма који начин, као и преформирање јединица. Преко Дрине долази једна бригада из састава Мајевичког корпуса и заједно са другим бригадама Церског и Мачванског корпуса улази у састав 3. јуришног корпуса, уместо Ваљевске јуришне бригаде, која са другим јединицама Ваљевског корпуса улази у састав 7. јуришног корпуса.
До контраофанзиве није дошло из два разлога. Четници су најпре доживели страховит ударац 12. септембра, када их је краљ Петар Други преко Радио Лондона позвао да пређу у партизанске редове, или ће се, у супротном, сматрати издајницима. Наредних дана забележени су случајеви дезертерстава официра и војника и неке јединице су се осуле. У сећању учесника догађаја катастрофа од 12. септембра пренета је у бој на Јеловој Гори, што потврђује, примера ради, изјава капетана Миломира Коларевића:
“И у сред тога, овај несрећни краљ Петар држи говор и каже: «Сви који се не прикључе Титу нису достојни моје круне и биће проглашени издајницима». Баш у сред те Битке на Јеловој Гори. Страшно је то утицало на морал војника. Ја нисам ништа ни очекивао од њега, био сам стари републиканац. Али, војници…“353
Следи нови ударац, који описују браћа Кнежевићи:
“Пред Дапчевићем и осталим командантима расла је сабласт пораза, сличног ономе који је на Копаонику претрпела Оперативна група после крупних успеха. Тада се на балканској позорници појавио један нов чинилац: совјетска војска са истока упала је у Србију 22. септембра са целокупном војском Бугарске, под командом маршала Толбухина.“354
Због наступања Совјета и Бугара четници дефинитивно одустају од контраофанзиве, да би се ускоро повукли у Босну.

Мада комунистички историчари помињу Немце као главне супарнике партизанским дивизијама, они нису успели да, за период пре упада Црвене армије, наведу ниједну праву битку између партизана и Немаца на територији Србије. Такве битке, једноставно, није било. Главне делатности три комунистичке групе које су се у другој половини септембра приближиле Београду – Оперативна група дивизија, 1. пролетерски корпус и 12. корпус – биле су насилна мобилизација и успостављање комунистичке власти, уз масовна убиства «народних непријатеља».
Концентрација према Београду условила је слабост у осталим крајевима, јер комунисти нису имали довољно снага да окупирају већа подручја. Њихова 2. и 24. дивизија и даље нису успевале да савладају Кесеровићеве корпусе и продру у Шумадију, док је 37. дивизија враћена у долину Лима. Од Аранђеловца и Ваљева до Јужне Србије није било других комунистичких дивизија.

ИЗВОРИ:
314 Зборник докумената, том 14, књига 3, 745-748.
315, 316 Зборник докумената, том 1, књига 21, 735-736, 749.
317 и 318 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 211-212.
319 Зборник докумената, том 1, књига 21, 756-757.
320 Зборник докумената, том 14, књига 4, 252.
321 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 212-213.
322, 323 Зборник докумената, том 1, књига 21, 763, 766.
324 Изјава поручника Ивка Јовановића аутору.
325 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 342.
326 Изјава поручника Ивка Јовановића аутору.
327 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 127-128.
328 Зборник докумената, том 14, књига 4, 202.
329 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 128.
330 Изјава поручника Ивка Јовановића аутору.
331, 332 Зборник докумената, том 14, књига 4, 206, 207.
333 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 341.
334 Зборник докумената, том 14, књига 4, 297, 299.
335 Равногорска историја, 323. Према сведочењу Ивка Јовановића, комунисти су на Јеловој Гори били посели аустроугарске ровове из Првог светског рата.
336 Изјава Мирка Ушендића аутору. Ушендић је живео у Лондону.
337 Изјава Миломира Коларевића аутору. Коларевић је живео у Лондону.
338 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и америчких обавештајаца, 149-151.
339, 340, 341 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 217, 215, 216.
342 Рачић је 5. маја 1944. године позвао на састанак, у село Липолист, шест недићевских високих официра и функционера из Шапца. Према недићевском записнику, Рачић је «дао следећу изјаву»: «Цела организација Д.М. створена је ради тога, да сачува Србију од комуниста и како он, тако и сви остали команданти воде енергичну и бескомпромисну борбу против комуниста, јер их сматрају највећим непријатељима српског народа. При томе он констатује да се идеологија организације Д.М. није свуда правилно схватила, нарочито код добровољачких одреда (љотићаваца – прим. аут) те су тако често пута људи Д.М. нападани и убијани. То је пак повлачило за собом и акцију са њихове стране». Следећег дана Рачић је својим командантима срезова издао директиву: «Пошто је у изгледу да ће Немци дати још оружја за одреде Српске државне страже, Граничне страже и добровољачких јединица, а имамо сигурне податке да ће то оружје бити у најкраћем року под нашом командом, то – наређујем: 1. – Да команданти срезова одобре да оде у Српску државну стражу, Граничну стражу и добровољачке одреде онолико људи колико буде тражено. Само водити рачуна да људство буде обрађено у нашем духу и у националном погледу исправно…» Дакле, Рачић је сматрао како је постигнут договор да четници убаце своје људе у Недићеве и Љотићеве одреде, па да их напусте по наоружавању. Међутим, недићевци су поднели Немцима извештај како Рачић тражи да се «код немачких војних власти издејствује да се његовим одредима изда око 100 митраљеза и око 1.000 пушака са одговарајућим бројем муниције». Могуће су две варојанте. Прво, да недићевци нису схватили шта и како Рачић од њих тражи, што је мало вероватно. Друго, да недићевци, а са њима и љотићевци стационирани у Шапцу, које је план обухватао, нису желели да ризикују своје положаје, а можда и животе, варајући Немце како би се наоружали четници. Тако, од плана није било ништа, али остао је још један доказ да је и Рачић покушавао да набави оружје преко недићеваца и љотићеваца. (Зборник докумената, том 14, књига 3, 547-550.)
343 Изјава поручника Ивка Јовановића аутору.
344 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и америчких обавештајаца, 149-151.
345 Зборник докумената, том 12, књига 4, 587.
346 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 404-405.
347, 348 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 341, 343.
349 М. Аћин Коста, Жртвована Србија 1944, 3.166.
350 Равногорска историја, 323.
351 Зборник докумената, том 14, књига 4, 297-298.
352 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и америчких обавештајаца, 151.
353 Изјава Миломира Коларевића аутору.
354 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 373.

(Из књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 4. том)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *