Битка на Неретви

222

222

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У суботу, 1. маја 2010. године (дакле, ако се то некоме чини, ипак не 1970. године!), Радио телевизија Србије приказује филм Вељка Булајића “Битка на Неретви“.

На сајту РТС-а филм је најављен некритички, тј. као да је заиста снимљен према истинитим догађајима. Као да није пао Берлински зид, као да Јово Капичић поново премерава терен за формирање неког концентрационог логора – и уопште као да се ништа у међувремену није десило, на сајту државне телевизије дословце пише:

“Најпознатији и најуспешнији филм Вељка Булајића посвећен је једној од најчувенијих и најхуманијих битака у светској војној историји. Почетком 1943. године, немачки генерали су, по Хитлеровом личном наређењу, почели са спровођењем плана “Wеiss“, како би уништили партизанске јединице. Притиснути далеко надмоћнијим непријатељем, партизани са врховним штабом и 4.500 рањеника нашли су се опкољени у долини Неретве. Остао је само један мост, на чијој другој страни су чекале јаке непријатељске снаге, припремајући се за масакр рањених бораца и беспомоћног народа. Тито наређује да се сруши мост. Изненађени непријатељ пребацује своје снаге на другу страну, предвиђајући да ће партизани покушати самоубилачки пробој. Међутим, у току само једне ноћи, партизани граде нови мост покрај срушеног и пребацују се на другу страну, изигравши непријатеља.“

Дакле, уз бајке о величини и хуманости, сада поново имамо верзију коју су и сами комунисти демантовали. Један од партизанских команданата, Коча Поповић, и један од Титових историчара, пуковник Мишо Лековић (“Мартовски преговори“) признали су да уопште није било “пребацивања непријатеља“ на другу страну и да се у долини Неретве партизани нису борили против Немаца, пошто су са њима склопили примирје.

Међутим, овакав текст на сајту државне телевизије враћа нас уназад и законски посматрано. Наиме, Народна скупштина је донела закон о изједначавању четника и партизана, док се овде четници називају непријатељима, па чак и непријатељима који се спремају “за масакр рањених бораца и беспомоћмог народа“ (ког, уопште, народа?). Подсетимо, на тој другој страни Неретве тада се у ствари налазила западна граница Србије. “Србија ослобођена“ – јавио је мајор Радуловић ђенералу Дражи, када су комунисти враћени на западну обалу реке.

Ша се, у ствари, дешавало на Неретви?

Пошто је прича преобимна, скицирајући само основне догађаје:

– Средином фебруара 1943. године партизани се крећу из правца Бихаћа према Нететви; отуд их гоне Немци, у Операцији “Вајс“ (Операција “Вајс“ била је уперена против партизанске “Бихаћке републике“ и нема везе са Неретвом ни временски, јер се одиграла раније, ни наравно географски; међутим, комунисти су увек спајали Операцију “Вајс“ и Битку на Неретви, а на “суђењу столећа“ 1946. чак су тврдили да су ову операцију заједно планирали Хитлер, Мусолини, Павелић и Дража!).
– Иза Неретве територију су држали четници, међу којима и четници легализовани код Италијана.
– Наступала је партизанска главнина: 1, 2 и 3 дивизија, које су најбоље наоружане и у ствари једине мобилне, затим 7. и делови 9. дивизије; укупно 15.000 партизана.
– Партизани успут заузимају неколико италијанских гарнизона, који су имали по 500-800 војника (Прозор, Јабланица, и још један).
– Хтели су да пређу мост у Коњицу и да продуже уз Неретву, према Фочи.
– У Коњицу је било 500 Италијана, а у и око Коњица капетан Лукачевић као командант Десног крила, са нешто преко 5.000 четника.
– Од око 20. фебруара Лукачевић наноси тежак пораз комунистима, тако што излази испред Коњица, пре него што они дођу до вароши.
– На центру, комунисти су прешли реку, иначе плитку у то доба – газну, али како су тешко поражени на главном правцу напада, одлучују да се врате на запад, у Централну Босну.
– Пре повлачења, руше сва три моста на том делу реке, мислећи да ће тако зауставити четнике. После су Титови генерали Јакшић, каомандат 7. дивизије, и Жујовић, из Врховног штаба, рушење мостова означили као један од најкатастрофалнијих потеза Ј. Б. Тита. Наиме, пошто је река била плитка, четницима уопште нису били потребни мостови, али су итекако требали партизанима, јер су они имали око 200 камиона, 12 тенкова и 12 топова, које су управо запленили Италијанима. Када су се вратили на Неретву, све ово морали су да баце, јер није било мостова… Даље, четници нису смели да иду даље на запад због Немаца, а нарочито када су сазнали за немачко-партизански пакт.
– После неколико дана, партизанска главнина која је послата на запад јавља да не може проћи, јер има много Немаца.
– Делови који се још нису били повукли јављају да мост код Јабланице није сасвим срушен и да га чува свега 280 слабо наоружаних четника Дурмиторског корпуса.
– На тај мост шаљу око 1.000 партизана и они 8. марта прелазе реку.
– Неколико дана раније комунисти су послали делегате код Немаца, са предлогом да се заједно боре против Енглеза чије искрцавање се очекује, и четника; од тога дана наступа примирје између њих и траје све до 17. маја 1943.
– После пар дана комунисти заузимају Невесиње, прву варош иза Јабланице; разлог: Ђуришић није довео резерву на време, Станишић се повлачио готово без борбе, Лукачевић је посустао, а Баћовић са најбољим херцеговачким јединицама се није вратио из области Книна.
– Све партизанске јединице и рањеници прелазе Неретву до 15. марта; Немци их нису нападали због поменутог пакта.
– Баћовић се враћа и долази до још пет бојева за Невесиње; после шестог боја, априла месеци, комунисти у долини Неретве и у целој Источној Херцеговини дефинитивно су потучени; Баћовић их сабија у кањон Пиве; Дража честита Баћовићу и Јевђевићу на оствареној великој победи.
– На страни легализованих четника повремено се борила италијанска група “Скоти“, са око 2.000 војника.
– Комунисти су имали подршку усташа из Фазлагића куле.
– Четници су за време операција на Неретви често минирали пругу Сарајево – Брод, како би омели Немце да довуку појачања и да започну очекивану операцију против њих; због овога Немци априла 1943. покрећу Операцију “Тојфел“ против Озренског корпуса, чија територија се налази уз ту пругу. Битка на Неретви за четнике је била Битка за јадранско залеђе, тј. Немце су сматрали већим непријатељима од партизана. Против партизанске главнине на Неретви су се бориле само локалне четничке јединице, ојачане Црногорцима.
– Други део партизана прошао је Црну Гору и стигао до Лима; Ђуришићеве јединице су растурене, Станишићеве на западу Црне Горе такође; Дража је зато на Лим позвао Расински и 2. равногорски корпус (укупно 2.000 бораца).
– Почетком маја 1943. око партизана налазило се 20.000 четника, а око четника 65.000 Немаца, сакупљених за Операцију “Шварц“. У плану за Операцију “Шварц“, који је диктирао Хитлер, не помињу се партизани, већ само уништење четника, а нарочито Дражиног штаба у селу Липово изнад Колашина.
– Немци 12. маја нападају Баћовићеве четнике који су нападали партизане у долини Пиве, што су комунисти прославили, не очекујући да ће и они бити нападнути, јер су веровали у примирје.
– Дража се 13. маја извлачи из немачког обруча код Бродарева.
– Ђуришић 13. маја чека Немце у Колашину, али они га хапсе, са око 2.000 бораца.
– Немци почев од 17. маја нападају и комунисте, који су остали сами у обручу, пошто су се сви четници, сем Ђуришићевих, извукли; делом су се извукли из обруча уз помоћ Италијана.
– Комунистичка главнина у обручу је уништена, остало је у животу свега 4-5.000 партизана, које је пропустила хрватска “Вражја дивизија“, на коју су случајно набасали. Немци су поубијали и све партизанске рањенике (око 4.000).

У другом тому књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, Бици на Неретви посветио сам доста простора, уз 422 фусноте (а то су по правилу документа свих учесника догађаја). За ову прилику, издвојио сам неколико страница, пре свега базираних на комунистичким документима.

Дакле:

Низводно од Коњица на Неретви су била три моста. Највећи, железнички, налазио се у Јабланици. Око 20. фебруара, савладавши италијанске гарнизоне, комунисти прелазе Неретву и потискују истурене јединице херцеговачких четника. То је био њихов споредни правац наступања, док је главни ишао на Коњиц. Ово место су најпре напале две бригаде 1. пролетерске дивизије, а потом су пристизала појачања, све док се ту није нашла већина партизана Главне оперативне групе (1. и 3. дивизија). Комунисти су ангажовали артиљерију и четири од 12 тенкова заробљених од Италијана (наиме, само четири посаде италијанских тенкиста натерали су на нову дужност; Краљевина Југославија је пре рата имала свега 40 тенкова, француских “реноа“, а оно мало тенкиста што је избегло заробљавање у Априлском рату 1941. године било је у четницима).

Први напад на Коњиц уследио је у ноћи између 19. и 20. фебруара. Италијански гарнизон би, свакако, одмах пао, али је капетан Лукачевић са својом Коњичком групом одбио комунисте. Из Лукачевићеве јединице су том приликом отпали четници муслимани. Како је мајор Фехим Мусакадић писао др Исмету Пуповцу, Муслимански национални војночетнички батаљон повукао се са положаја на мосту и из бункера око Коњица “не испаливши ни једног метка“.124

Комунисти су током наредна три дана извели још два велика ноћна напада на Коњиц. Два пута су освајали град, али их је капетан Војислав Лукачевић два пута избацивао. Истовремено, четници су зауставили и партизанску споредну колону (2. дивизија) на Прењу. Због ових неуспеха, комунисти почињу да се колебају по питању остваривања главног плана, тј. освајања Херцеговине, Црне Горе, Старог Раса и Метохије. Седмој дивизији, која се налазила код Горњег Вакуфа, Титов заменик начелника штаба, Велимир Терзић, 24. фебруара пише: “Уколико ситуација у реону Коњица не буде прочишћена у нашу корист, ми ћемо бити принуђени да дејствујемо офанзивно баш на вашем сектору“.125

Наредног дана, 25. фебруара, Тито пише Босанском корпусу да се не удаљава док Главна оперативна група “не продре код Коњица, јер није искључено да нам то и не успије, и онда ћемо морати тражити други правац за рањене“.126 Истовремено, Ј. Б. Тито наређује Сретену Жујовићу Црном из Врховног штаба да убрза евакуацију ратног плена из Јабланице, “јер ће се мост рушити“. Такође, тражи да се неборачко особље не доводи на Неретву, осим Нурије (вероватно Поздерца), “јер може да користи“, свакако у раду са муслиманима. Затим пише:

Ако данас и сутра не падне Коњиц, онда треба и глумце и већнике итд. упутити одакле су и дошли.127

Истог дана, 25. фебруара, Терзић извештава Тита да је послао појачање за рушење мостова на Неретви, са 30 авионских бомби, “да помогне нарочито у рушењу мостовских потпора, јер то нарочито задржава оправку мостова“.128

Следећег дана, 26. фебруара, комунисти су дефинитивно одустали од напада на Коњиц. Два дана потом, Тито је обавештавао своје људе:

Коњиц нисмо заузели, иако је већ скоро био пао. У помоћ дошао велики број четника из Санџака, Црне Горе и Херцеговине и ударили нам у леђа.129

(…)

Иако се одиграла на половини рата и далеко од Шумадије и Београда, комунисти су Битку на Неретви, из ко зна којих разлога, прогласили најважнијом у грађанском рату против четника. Разуме се, они је рачунају у своју победу. Ево како то изгледа код њихових старијих писаца:

Бојевима код Невесиња, Калиновика и одбацивањем непријатеља на десну обалу Дрине битка на Неретви је дефинитивно завршена. У тој бици четници су претрпели такве губитке да се више никад нису опоравили.410

Дакле, реч је о уобичајеном трику: комунисти рачунају само бојеве у којима су победили – у овом случају прво освајање Невесиња и освајање Калиновика – прескачући потоње поразе и одмах прелазећи на далекосежне закључке. Тамо где је у њиховој верзији битка “дефинитивно завршена“, она је заправао тек почела.

Притом, има ту и много других трикова. На пример, комунисти не кажу да је Борбена група “Анакер“ добила име по свом команданту, који је био мајор. Јер, у немачкој војсци мајор је командовао батаљоном, а батаљон је обично имао око 500 војника, што је премало за комунистичку митологију. Много боље звучи: Борбена група “Анакер“.

Има и много бесмислица, попут ове: “Италијани нису успели да ангажују Немце у одбрани прелаза ка долини Неретве“.411 Као што смо видели, било је супротно: Италијани су чинили све да држе Немце што даље од Неретве.

Старији комунистички историчари или крију споразум са Немцима или га своде на “размену заробљеника“. Зато и не покушавају да објасне зашто Немци нису напали партизане у по њих најкритичнијем часу – док су током осам дана прелазили Неретву. У вези с овим, не помиње се ни концентрација снага ради очекиваног савезничког искрцавања, односно да је све ово била Битка за јадранско залеђе. Комунистима је незгодно да се упуштају у суштину приче, јер је немогуће доказати то што тврде: да су четници, једва чекајући Енглезе, сарађивали са Немцима, а да су се они, којима је долазак Енглеза значио крај, борили против Немаца.

Код млађих генерација, то јест код неокомунистичких писаца, историјска наука у једну руку пролази боље, а у другу руку још горе. Боље, јер они броје и једну четничку победу: прво ослобађање Невесиња. Следи наравно ново освајање овог града, после кога стављају тачку. Притом, прво ослобађање Невесиња збијају у три реда између два велика пасуса којима описују два пада овог града. О још три боја за Невесиње, о ослобађању овог града, Калиновика и дела Херцеговине заузетог од комуниста – то јест о поразу комуниста у Бици на Неретви, ни код неокомунистичких историчара нема говора.412

Насупрот давању некада незамислива три реда четничкој победи, на другој страни, међутим, историјска наука више трпи, јер се сада изводе далекосежнији закључци него раније. Али, најпре да погледамо претходне закључке:

Тиме (наводном победом комуниста у Бици на Неретви – прим. аут) почиње нова фаза у грађанском рату: од сада иницијатива дефинитивно прелази на страну “црвених“ који су успели да остваре свој основни стратешки циљ: дубоко су загазили на српске земље и довољно се приближили Србији да би могли да планирају њено освајање.413

Наравно, комунисти нису победили на Неретви, нити су остварили свој стратешки циљ: оснивање нове “совјетске републике“ на територтији Херцеговине, Црне Горе и Старог Раса. О планирању освајања Србије није било говора, из два разлога. Прво, комунистичку главнину су озбиљно угрозиле већ локалне четничке снаге и друго, после Операције “Шварц“ Главна оперативна група није ни постојала.

Оно што у стварности нису успели, код неокумунистичких историчара комунисти јесу успели, из следећих разлога:

Партизанска војска показала се као монолитнија и борбенија војна формација. Без икаквих предрасуда ушла је у сукоб до истребљења са својим сународницима јер су њено језгро сачињавали прекаљени комунисти у пролетерским бригадама…

Све у свему, кажу они: “Предност партизана у односу на четнике била је несумњива по многим основама“.414

Заправо, предност партизана била је “несумњива“ само по једном основу – по броју аутоматског оруђа, које су добили од усташа и домобрана.

Нови закључци односе се на подршку тезе британске историчарке Хедер Вилијамс да је Битка на Неретви “одлучујући догађај у рату у Југославији“. Непостојећа комунистичка победа имала је наводно следећу последицу: “После партизанске победе, као неопходна појавила се у Лондону и Каиру нужност успостављања веза са партизанима“.415

Као што ћемо видети, одлука британског премијера Винстона Черчила да пошаље своју мисију код партизана, 28. маја 1943. године, уследила је из сасвим других разлога.

Уз лаж о победи на Неретви, старији комунистички писци лансирали су и причу о “генијално смишљеном маневру Врховног штаба“, како се изразио један од њих. Ево целе приче:

Кулминација борбе достигнута је 28. фебруара, када су се састали Политбиро ЦК КПЈ и Врховни штаб и још једном потврдили одлуку да се изврши продор преко Неретве у Источну Херцеговину и даље према Санџаку и Црној Гори. Но, претходно је одлучено да се организује противудар према Горњем Вакуфу, ради маскирања пробоја преко Неретве и отклањања опасности од Централне болнице са рањеницима. Тада је врховни командант Тито одлучио да се поруше сви мостови на Неретви, да би се заварао непријатељ о стварном правцу пробоја Главне оперативне групе…416

Код неокомунистичких писаца нема ове преваре. Њу је заправо демантовао још Коча Поповић, командант 1. пролетерске дивизије, 1972. године:

…Реч је о рушењу моста на Неретви што се велича као генијална варка по замисли врховног команданта. Уверен сам да Тито није могао ни помишљати да тада крене на другу обалу Неретве. Он је, у ствари, намеравао да се пробије напред, према Горњем Вакуфу. На крају крајева, цела та ствар логички је апсурдна: ко је тада, у тадашњим ратним условима, уз тако оскудне техничко-инжињеријске снаге, могао извести операцију такве деликатности: да минирањем сруши мост а да његов костур остане у положају погодном за пребацивање људи преко плаховите реке, такорећи, усред зиме| Стручњака који би могли да припреме и изведу такву пиротехничку операцију нисмо имали у то време. Једина намера је, нема сумње, да се мост потпуно онеспособи. Сигуран сам да није била у питању нека промишљена варка. Али ту, изгледа, делује логика неконтролисане несамокритичности. Јер, кад су таква тумачења узела маха као омамљива легенда, она више нису могла бити обуздана, па није искључено да су и они који су легенду лансирали, почели искрено веровати да она одговара историјској истини. Узгред речено, врховни командант пре доношења одлуке о рушењу моста није могао знати распоред и намере четничких јединица, нити је, што је најважније, располагао информацијом која је била битна: немачка офанзива се, ту на обали Неретве, у ствари завршавала, што је за нас наравно било повољно. Послератним увидом у немачка документа утврђено је, наиме, да Немци нису планирали прелазак Неретве.417

Записник са састанка Политбироа и Врховног штаба од 28. фебруара 1943. године, комунисти су или уништили или сакрили, очигледно зато што он потпуно демантује лаж о “генијалном вођи“. Међутим, многа друга њихова документа из тога доба, која смо објавили раније у овом раду, сведоче да су три моста на Неретви срушена само због панике и нестручности у вођењу операција. Да су имали доброг официра, или можда само да је у њиховим редовима постојала слобода размене мишљења, комунисти су морали уочити три ствари.

Прво, четници нису смели да их гоне даље на запад, због Немаца. Комунисти као да су и сами веровали у своју пропаганду о сарадњи четника и Немаца, не разумејући да су четницима главни непријатељи Немци, да им је јадранско залеђе важно због искрцавања Западних савезника, а да им они, партизани, само сметају у борби за ослобођење.

Друго, комунисти су срушили мостове да их четници не би гонили са леве на десну обалу Неретве. Просто је невероватно како нису приметили да се већина четника већ налази на десној обали реке: Експедициони корпус мајора Баћовића од 2.700 људи, најбоља четничка јединица, Станишићеви Зетски четнички одреди (2.500), Пантићева Дрежничка група (2.500), Десна колона Лукачевићеве Коњичке групе (2.160) и Средња колона исте јединице (1.000). На левој обали реке била је само Лева колона Коњичке групе од 2.135 четника. Према томе, на страни на којој и комунисти налазило се 10.860 четника, а на супротној страни свега 2.135 четника.

Праву димензију бесмисла комунистичке одлуке даје тек фактор број три. Наиме, четницима ови мостови нису ни требали јер је река била плитка. Капетан Милош Куреш на пример пише: “Избили смо из кањона испод Доње Јабланице. Гледамо једног високог човјека како гази преко ријеке, а вода му не досеже ни до кољена. Нијесмо га гађали. Неретва у то доба године можда никад није имала тако низак водостај“.418

У ствари, Неретва би нарасла тек са отапањем снегова на околним планинама. Овако, на свакој заравни постојали су газови. Зато се ни у једном четничком документу прелазак реке не помиње као проблем, а четници су, како пише Куреш, и како произилази из тока догађаја, често прелазили с једне на другу страну, било преко мостова, било на газовима.

Међутим, мостови на Неретви били су неопходни за прелазак моторних возила. А комунисти су имали 200 камиона, 12 тенкова, двадесетак хаубица и много кабастог терета. Због своје непромишљености, све то су морали да униште приликом форсирања реке. Такође, њима су мостови били потребни и за транспорт 3.000 рањеника и 1.000 тешких болесника. Тако, одлука Ј. Б. Тита о рушењу мостова на Неретви, уместо “генилајности“, заслужује епитете друге врсте.

Извори:

124 Зборник докумената, том 14, књига 2, 367.

125, 126, 127, 128 Зборник докумената, том 2, књига 8, 154, 163, 164, 166.

129 Зборник докумената, том 2, књига 8, 171.

(…)

410 Б. Латас, М. Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 205.

411 Ослободилачки рат народа Југославије, прва књига, 376.

412 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 128.

413 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 129. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 252.

414 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 130. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 249.

415 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 136. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 251.

416 Б. Латас, М. Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 205.

417 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 135-136.

418 М. Куреш, Записи и сјећања, 77.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *