Битка на Сутјесци

a816484b-c68e-45ca-a75b-aef91b9217d5 (1)

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

“Ви имате право да знате све“ – поручује нам РТС, док нам у ствари упорно намеће обавезу да не знамо ништа.

Зато нам се некритички – без објашњења да је то све лаж и превара – репризира и филм “Битка на Сутјесци“, иако је до сада могао бити снимљен низ филмова са истинитим догађајима.

Први кадар у објективно снимљеном филму “Битка на Сутјесци“, могао би да изгледа рецимо овако:

Курир доноси вест у Титов Врховни штаб да су Немци напали четнике (12. мај 1943). Комунисти наздрављају и распитују се међусобно када ће нове немачка делегација доћи код Тита. Сазнају да неће тих дана, јер су на путу до Тита Немци наишли на четнике, па су морали да се врате у Сарајево…

Посвећивање пажње Бици на Сутјесци било би важно и због проучавања историје ратова уопште. Јер, ова битка, а боље речено масакр, је феномен какав се ретко среће: једној страни, партизанима, погинуло је чак 75% људства, док је друга страна, Немци, истовремено имала мање од 1% губитака!

Ништа мање није занимљиво ни поређење губитака четника и партизана у Операцији “Шварц“, како су је Немци звали. Наиме, док су ликвидирали чак 11-12.000 партизана, Немцима је пошло за руком да ликвидирају свега 17 четника!

До тако драстичне разлике дошло је јер су четници имали професионалну обавештајну службу, уочили су концентрацију огромних немачких јединица и склонили се пре него што је обруч склопљен. Тако је још једном наглашена разлика између професионалне војске и паравојних формације илегалне КПЈ.

У књизи “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, други том, писао сам детаљно о Операцији “Шварц“, а овде преносим главне делове који се односе на партизане, пошто се у филму не појављују четници:

Према немачким изворима, у обручу се нашло 15.000, а према комунистичким 16.000 партизана бораца. Они су припадали следећим јединицама:

– 1. пролетерска дивизија,

– 2. пролетерска дивизија,

– 3. ударна дивизија,

– 7. хрватска (банијска) дивизија,

– 3. далматинска бригада (из састава 9. дивизије),

– 6. источнобосанка бригада,

– 15. мајевичка бригада (раније Мајевички ударни батаљони).

Шеста источнобосанска и 15. мајевичка бригада имале су по 600 бораца, плус по један батаљон, вароватно од по стотинак партизана, остављен на матичним територијама.30

Као што смо раније видели, 1, 2. и 3. дивизија имале су по око 4.000 партизана, 7. нешто преко 1.000, а 3. далматинска бригада неколико стотина бораца. Тешко је проценити да ли је тачна немачка или комунистичка процена о бројном стању партизанске главнине у ово доба, тј. да ли их је било 15.000 или 16.000. Исто тако, нема тачних података о броју рањеника, нити о томе да ли се рачунају у ових 15-16.000 партизана, да ли се броје преко ове цифре, или су се на пример лакши рањеници водили у бројном стању јединица, а тешки у Централној болници.

Операција, која је против комуниста почела 17. маја, показала је још једном све мане њиховог покрета. “Слепи вођа“ Ј. Б. Тито поново је повео своје присталице у масовну погибију. Он не само што није уочио концентрацију елитних немачких јединица, него је и веровао у споразум који је потписао са Немцима. Када су Немци с леђа нападали херцеговачке четнике док су они потискивали партизане дубље у црногорске планине, Тито је и даље наређивао нападе на црногорске четнике у области Колашина. Како изгледа, он је мислио да споразум са Немцима савршено функционише, тим пре јер је око 10. маја очекивао долазак немачког делегата Ханса Ота у свој Врховни штаб.

Милован Ђилас је оставио сведочење о расположењу у Врховном штабу када су стигле вести да су Немци почели да нападају и партизане:

Тито је, узбуђено машући извештајем, довикнуо Ранковићу и мени: “То значи да Немци лажу! Никада нисмо били у већој опасности!“ Одлазећи од Тита, ја сам Ранковићу добацио – заједљиво према себи колико и према Титу: “Ето нам преговора с Немцима!“ А Ранковић увређено, мање на Тита и себе него на мене: “Сад не треба ништа причати!“31

Паника поново спречава Ј. Б. Тита да реагује енергично, о чему је Павле Јакшић, командант 7. хрватске дивизије, записао:

Оволика доза “пећинске“ неодлучности и колебљивости врховног команданта – коју смо уочили и тешко осетили сви ми учесници Сутјеске, а која ће се још изразитије испољити у Дрвару 25. маја 1944. године – недопуштена је за функцију војног командовања, која треба да је ослоњена на одлучност, чврстину, храброст и упорност, увек, а посебно у тешким ситуацијама.32

Најбоље решење за партизане било је да главним снагама покушају пробој на север, где је непријатељ био најслабији. Међутим, пробој главним снагама ни у једном правцу није долазио у обзир, јер их је Ј. Б. Тито из страха увек држао крај себе. А северни правац је отпао због немања података о непријатељу. У ствари, “партизанска обавештајна служба“ је имала податке да се на северу, између Сарајева и Вишеграда, налази чак 80.000 Немаца.33 Како произилази из контекста, ову невероватну процену дао је комунистички “најбољи дипломата“, Владимир Велебит, који се у ово време налазио међу Немцима. Као што смо видели, он је често разговарао и са немачким обавештајцима, којима, очигледно, није био дорастао.

Зато су комунисти најпре покушали да се пробију на исток, преко Лима, па на југ, између Матешева и Подгорице. На овим секторима налазила се 1. брдска дивизија, против које нису имали изгледа. У трећем покушају они крећу на север, према Фочи, али са свега пет бригада, тако да их одбија и најслабија немачка јединица, 118. ловачка дивизија. Оног дана, 25. маја, када ни овај трећи покушај пробоја није успео, генерал Литерс је издао заповест за сужавање обруча око партизана. Четницима у овој заповести он посвећује свега једну реченицу: “Главнина четника је успела да измакне немачким јединицама.“34

Три дана потом, 28. маја, комунисти се одлучују на покушај пробоја и на четвртом правцу, на северозападу, долином реке Сутјеске. Како ни овај пробој није успео, партизански Врховни штаб доноси још једну одлуку: да 1. дивизија, ојачана са две бригаде, покуша пробој долином Сутјеске преко друма Фоча – Калиновик; да се 2. дивизија, такође ојачана са две бригаде, усмери правцем преко Сутјеске, Зеленгоре и Трескавице у Средњу Босну, а да се 3. и 7. дивизија поново упуте на исток.35 Од другог дела плана није било ништа, због 1. брдске дивизије. Комунисти су све наде полагали у јединице упућене поред села Тјентиште у долини Сутјеске.

Према Литерсовој заповести за 5. јун, партизански “очајнички покушаји пробоја северно од Тјентишта у правцу северозапада одбијени су, при чему је непријатељ претрпео велике губитке“.36 Комунисти су, међутим, наставили покушаје, јер нису имали куд, пошто су сваког заробљеног партизана Немци стрељали на лицу места. Током наредних пет дана, остаци 1, 2. и 7. дивизије, са Врховним штабом, успели су да се провуку између немачких линија у правцу Зеленгоре, а затим на север, према Ратају, Миљевини и Јахорини. Остаци 3. далматинске, 6. источнобосанске и Мајевичке бригаде провукли су се 13. јуна, док је 3. дивизија потпуно уништена. Према комунистичким историчарима, остављено је око 700 тешких рањеника.

Међутим, када су непосредно потом у Источној Босни четници свакодневно заробљавали разбијене партизане, а међу њима и медицинско особље, ови су им саопштили знатно већу цифру – од чак 4.000 остављених рањеника и болесника. Као што смо видели, комунисти су у Црну Гору и дошли са 4.000 рањеника и болесника. У међувремену, оздравели су враћани у јединице, али стално су пристизали нови рањеници, из непрекидних борби са четницима. Најзад, партизани су много рањених имали у пет покушаја пробоја немачког обруча. Тако, цифра коју је један заробљени лекар рекао мајору Баћовићу, делује реалније од оне коју наводе комунистички историчари.

У извештају Врховној команди од 22. јуна, у коме се наводе ови подаци, мајор Петар Баћовић такође јавља да 2. пролетерска дивизија сада има 1.000 бораца, а да је комунистима побегло свих 500 Црногораца које су раније мобилисали.37

Тако су Немци још једном ликвидирали рањенике Централне болнице партизанског покрета (први пут је то било на Златибору, по слому “Ужичке републике“).

Дуго извлачење комуниста из обруча, од 8. до 13. јуна, мада је најзад напипано слабо место, било је последица нове колебљивости Ј. Б. Тита. Комунистички историчари пишу да се он “још увек није био одлучио за брзи продор“, иако је 1. дивизија направила празан простор, “обузет бригом о судбини Централне болнице“. А заправо је било обрнуто: само брзи продор кроз брешу могао је спасити рањенике.

Делимично извлачење комуниста успело је јер су тај сектор држали Хрвати (369. хрватска легионарска дивизија, чији су војници већином били Хрвати) и делови 118. ловачке дивизије. Што се тиче Хрвата, на чијем сектору је прошло највише комуниста, Немци су били “огорчени“ њиховим држањем и ни на који начин, ни “применом најоштријих метода“, нису успели да их натерају у борбу.38

Хрвати, било усташе било друге формације, ни раније се нису истицали у борби против партизана. У ствари, између партизана и Хрвата није вођена ни једна права битка још од почетка рата. Међутим, у ово доба Немци су већ слали извештаје попут овог из штаба 114. ловачке дивизије: “У хрватском официрском кору, као и међу усташама, примећена је јака англофилска струја. Носилац пропаганде је вероватно католички клер“.39 У свом месечном извештају од 18. јула, генерал Рудолф Литерс био је још одређенији:

Схватање да се немачка војска налази у једној пријатељској земљи давно је прошло. Највећи део становништва потпомаже устанике, део из убеђења, део из страха, а део из прорачуна, с обзиром на промену ситуације коју очекују.40

До истог закључка као немачки генерали дошао је и мајор Баћовић, извештавајући Дражу 19. јуна: “Хрватски официри, нарочито виши, симпатично расположени за енглеско напредовање. Спремни су да у даном моменту пруже помоћ нашим одредима“.41

Другим речима, уочивши немачке поразе на свим фронтовима, Хрвати су остављали Немце на цедилу, тражећи нове савезнике у супротним таборима. Њихова спремност да ступе у четнике свакако би се у извесној мери остварила да их Енглези, према којима су се сада оријентисали, нису упутили у партизане. Међутим, у партизанским редовима, све до капитулације Италије, већину ће и даље чинити Срби.

У извештајима о операцији “Шварц“ о партизанима се најповољније изразио штаб 114. ловачке дивизије. Он пише да су партизанске јединице “строго организоване, вешто вођене и поседују зачуђујуће висок борбени морал… Располажу са изненађујуће великим бројем аутоматског оружја (пушкомитраљези, минобацачи, итд) и са довољно муниције“.42

Према извештају СС дивизије “Принц Еуген“ комунисти су се борили “тврдоглаво… лукаво и подмукло, делом са храброшћу очајника“. Главна ставка извештаја 1. брдске дивизије гласи: “Борба за уништење комунистичких банди је завршена, главнина непријатеља разбијена, побијена односно заробљена. Само малим снагама је успело да пробију фронт на слабом месту на северозападу обруча.“43 Већ 21. јуна ова дивизија је упућена у Грчку.

У свом уобичајеном штиву “поуке из борбе“, Немци су закључили да је узрок очајничке борбености партизана у операцији “Шварц“ њихов обичај да све заробљенике стрељају на лицу места, и то не само оне са оружјем, већ и сваког “ко очигледно без јачег разлога лута око насеља“. Овај случај је, како изгледа, дошао и до самог Хитлера, па је 29. јула 1943. генерал Литерс издао наредбу о “новом поступку са бандитима“:

Од сада, према фиреровој одлуци, ове бандите не треба стрељати, већ се према њима односити као према ратним заробљеницима.44

Наредба се специјално односила на комунисте. Према заробљеним четницима, сматрајући их војницима, Немци су већ имали блажи однос.

Најтачнију слику о операцији даје детаљна табела о губицима, коју је сачинио генерал Литерс.45 Осовинске трупе имале су укупно 583 погинула, и то највише њихова најслабија дивизија, 118. ловачка (262), док су губици осталих јединица следећи: 369. дивизија, тј. већином хрватске усташе 92, 1. брдска 43, 7. СС “Принц Еуген“ 120, пук “Бранденбург“ 12, 724. ловачки пук 2, 2. батаљон 734. пука 46 и 2. батаљон 724. пука 6.

С друге стране, Немци су избројали 7.489 мртвих партизана. Сем овога, губитке партизана процењивали су на још 4-5.000, што убијених, што умрлих од зараза и глади. Све жртве нису смели да броје, бојећи се заразе од пегавог тифуса.46

Према томе, Операцију “Шварц“ преживело је свега око 5.000 партизана. У овој групи тзв. партијци чинили су висок проценат, док су најбољи борци нестали.

Комунисти више нису имали ни онако добро наоружање. Немци су им запленили 10 топова, 6 противоклопних топова, 32 тешка и 25 лаких минобацача, 47 тешких митраљеза, 173 пушкомитраљеза, 3.608 пушака, итд. Велики број аутоматских оруђа комунисти су закопали, а четници потом откопали, сазнавши где је од заробљених партизана.

Своју верзију операције “Шварц“ партизански Врховни штаб дао је 10. јула 1943. године. Комунисти се најпре осврћу на претходне “успехе“, тврдњом да је ова операција уследила “после разбијања елитних окупаторских дивизија и ослобађања великог дела Источне Босне, Херцеговине, Црне Горе и Санџака“. Следи још невероватнија лаж: партизани су све ове територије “ослободили“ да би са Западним савезницима садејствовали у борбама на Јадрану! Потом Ј. Б. Тито набраја дивизије које је “победио“ у операцији “Шварц“:

Немци – СС дивизија “Принц Еуген“, 369. “Вражја“ дивизија, 718. пешадијска дивизија, 118. ловачка дивизија, 373. дивизија “Тигар“, Фест дивизија, 5. пешадијска хрватска дивизија, а сем тога једна немачка и две бугарске дивизије доведене из Србије.47

Само у овом пасусу немачке снаге повећане су за шест дивизија: 118. ловачка је бивша 718. пешадијска, 373. и Фест дивизија уопште нису биле ту, као ни 5. хрватска и две бугарске дивизије. Комунисти потом набрајају четири италијанске дивизије, које су биле у близини, али нису учествовале у борбама. Свеукупно, осовинске трупе процењују на 110.000 људи, а подижу и своје бројно стање – на 20.500 бораца.

Врховни штаб је “на време“ прозрео намеру непријатеља и одмах направио план да би избегао “непријатељски маневар опкољавања“. А тај план је, разуме се, остварен. Ево како то комунисти описију:

После вишедневних борби са надмоћним немачко-италијанско-бугарским снагама, наше јединице су се плански повукле из Санџака у Црну Гору, на Тару, наневши непријатељу огромне губитке у људству и материјалу…

Покушај непријатеља да брзим продорима 118. немачке ловачке дивизије и 718. пешадијске дивизије… пресече наш главни операцијски правац, потпуно је пропао…

После тешког пораза на ушћу Сутјеске и Горанског, непријатељ поново покушава да на Сутјесци, дејствујући од Гацка и Зеленгоре у два крака, оствари свој предвиђени маневар опкољавања. И овај покушај непријатеља потпуно је пропао. Бригаде 1. и 2. дивизије одбиле су уз тешке жртве по непријатеља све његове нападе, приковале га на полазним положајима и омогућиле дебушовање наше главнине са рањеницима на цесту Калиновик – Фоча…48

У ствари, као што смо видели, комунисти су оставили своје рањенике. А ево њихових података о губицима у операцији “Шварц“:

У овој пролетној непријатељској офанзиви, односно нашој контраофанзиви која је трајала два месеца, мај и јуни, непријатељ је имао 14.500 мртвих и рањених; уништено је 6 тенкова, 2 авиона, 35 камиона. Заплењено 85 аутоматских оруђа (пушкомитраљеза и митраљеза), неколико стотина хиљада метака и веће количине животних намирница и другог ратног материјала. Наши губици: 2.000 мртвих и преко 2.000 рањених бораца.49

Уз мале исправке, ова верзија операције “Шварц“, односно “Битке на Сутјесци“, како је комунисти зову, доскора се учила у школама, а и дан дањи има утицаја, чак и на историчаре.

После прикупљања на Јахорини, остаци комунистичке главнине средином јуна крећу пут Источне Босне и заузимају неколико градова које су држали домобрани и усташе. По старом рецепту, они се поново снабдевају ратном спремом од Хрвата. Међутим, пошто је број партизана услед огромних губитака пао испод критичне масе, од хрватских формација они траже и добијају и извесну помоћ у људству. Најпознатији је био трансфер Сулејмана Филиповића. Најпре су прелазили делови његовог гарнизона из Тузле, а потом и он сам. Филиповића ће после рата Ј. Б. Тито наградити високим политичким положајима (иначе он је пре рата у војсци Краљевине био капетан, а у НДХ пуковник)…

ИЗВОРИ:

30 М. Лековић, Мартовски преговори 1943, 192.

31 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 140.

32 П. Милићевић, Сећања, 60.

33 М. Лековић, Мартовски преговори 1943, 166.

34, 35 Зборник докумената, том 12, књига 3, 319, 347.

36 Зборник докумената, том 12, књига 3, 355.

37 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5\1.

38, 39, 40, 42 Зборник докумената, том 12, књига 3, 361-371, 331, 436, 374-375.

41 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5\1.

43, 44, 45 и 46 Зборник докумената, том 12, књига 3, 431, 478, 394-395

47, 48 Зборник докумената, том 2, књига 10, 53, 54.

49 Зборник докумената, том 2, књига 10, 55.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *