Битка на Западној Морави (Битка на Парцанској коси)

Мапа: И. Матејић
Мапа: И. Матејић

Мапа: И. Матејић

Током 20. сеп­те­­м­бра водиле су се крваве борбе на левој обали Западне Мо­ра­ве, али одлучујући окршаји одигравају се сутрадан, 21. сеп­те­м­­б­ра 1944, ка­­да четници крећу у противофанзиву. Борбе вођене тог дана Сто­­шић овако описује: “Надмоћним снагама и све­шћу да је ово по­с­ледњи бедем продору партизана у централну Србију, че­тни­чке снаге су натерале на повлачење партиза­н­с­ке јединице на чи­та­­вој линији. Неочекивано снажан удар изазвао је тоталну пометњу да су, у хаосу повлачења, “Црногорци“ сти­гли из Велике Дренове у Мрзеницу, а 3. српска из Беле Воде и Ко­њу­ха до Велике Дренове и Медвеђе, где су прешли Мораву“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Последња велика битка између четника и партизана у Србији вођена је на Западној Морави, у близини Крушевца, од 18. до 22. септембра 1944. године.
У покушају да пређе реку и продре у Шумадију четнике напада 2. пролетерска дивизија. Имала је вероватно око 2.500 бораца, јер су на окупираној територији комунисти успели да спроведу са­мо делимичну мобилизацију.
Шумадију је бранила Расинско-топличка група корпуса пот­пу­­ковника Драгутина Кесеровића. Под Кесеровићевом командом и даље се налазио 2. косовски корпус капетана Жике Марковића. По­сле прва два дана Битке на Западној Морави стигли су и де­ло­ви Варваринског корпуса, као и слабије недићевске посаде из око­лине.
На четничку мобилизацију расписану 1. септембра омладина се радо одазвала, тако да је бројно стање Кесеровићевих јединица, према изјави америчког поручника Елсфорда Крамера, датој пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу 1946. го­дине у Њујорку, тада износило “близу 8.000 људи“.355

Победници: Једна јединица из састава 1. расинске бригаде

Победници: Једна јединица из састава 1. расинске бригаде

Крамер се као члан америчке војне мисије при Вр­хо­вној ко­ма­­нди током септембра и октобра 1944. године налазио у К­е­се­ро­ви­ћевом штабу. У извештају шефу мисије, пуковнику Роберту Мек­дауелу, он 23. октобра 1944. године поред осталог пише:
Четници имају само половину оружја потребног за људство ко­­јим располажу. То оружје је свих постојећих врста и ка­ли­ба­ра.356
У извештају Дражи писаном 3. априла 1945, Кесеровић наводи да је октобра 1944. имао “нешто преко 10.000“ војника.357
Ке­­серовићеве јединице располагале су са доста мање ау­то­ма­т­ског оружја од комуниста, док је разлика у снабдевености муницијом била још израженија.
Крушевачки историчар Адам Стошић, који је Битку на За­па­д­ној Морави, скривану пола века, први описао, бележи:
Према стратегији четничких команди, требало је задржа­ти по сваку цену продор партизанских јединица преко Мораве. За­то су поред реке ископани ровови од Богдања до Бошњана и ов­де се даноноћно стражарило да би се онемогућио прелаз про­тив­ника.358
После 5. септембра долазило је до готово свакодневних окр­ш­аја јужно и југозападно од Трстеника и Крушевца. Била је то уве­­ртира за одлучујућу битку, у коју комунисти полазе 18. сеп­те­м­­б­ра. Преко Западне Мораве они крећу на два сектора: Стопања – Се­лиште (изнад Крушевца) и Макрешане – Бошњане – Вра­та­ри – Па­деж (испод Крушевца), истурајући напред 4. црногорску бри­гаду. Три од четири батаљона ове бригаде успели су да пређу ре­ку до четири часа по­по­дне 19. септембра, после “оштре борбе са че­тницима“, како пи­ше у комунистичком зборнику “Ослобођење Кру­­шевца 1944“.359
У но­ћи између 19. и 20. септембра реку прелазе и јединице ко­­је су наступале на сектору Макрешане – Падеж. Током 20. сеп­те­­м­бра водиле су се крваве борбе на левој обали Западне Мо­ра­ве, али одлучујући окршаји одигравају се сутрадан, 21. сеп­те­м­­б­ра, ка­­да четници крећу у противофанзиву. Борбе вођене тог дана Сто­­шић овако описује:
Развија се беспоштедна борба на читавој линији од Падежа и Парцана до М. Крушевице и Благотина. Најтежи окршај се оди­грао на Парцанској коси (плато изнад Парцана и Каменара – 3. српска) и у Топоници (код Велике Дренове – 4. црногорска), јер је овде била и највећа концентрација оба противника (до пов­ла­че­ња Кесеровићев штаб је у Белој Води). Надмоћним снагама и све­шћу да је ово по­с­ледњи бедем продору партизана у централну Србију, че­тни­чке снаге су натерале на повлачење партиза­н­с­ке јединице на чи­та­­вој линији. Неочекивано снажан удар изазвао је тоталну пометњу да су, у хаосу повлачења, “Црногорци“ сти­гли из Велике Дренове у Мрзеницу, а 3. српска из Беле Воде и Ко­њу­ха до Велике Дренове и Медвеђе, где су прешли Мораву.360
Наводећи све­до­че­­ње сељака из Беле Воде да су се партизани при­ликом бекства давили у Западној Морави, Стошић закључује: “Па­р­­ти­­за­нске јединице доживеле су највећи пораз у крушевач­ком кра­ју у току рата“.
Ево како је Битку на Западној Морави описао наредник Сла­в­ко Здравковић, у то тоба командант 4. батаљона Жупске бри­га­де:
Само тако добри официри, као што су били Кесеровић и ар­ти­љеријски мајор Димитрије Ан­тоновић, који је тада командо­вао Расинским корпусом, за­слу­жни су што нас партизани нису от­е­рали до Крагујевца. Два да­на смо одолевали. Онда је насту­пи­­ло такво стање да нисмо има­ли куд. Партизани су имали ог­ро­­мну ватрену моћ, а ми смо оста­ли без муниције. Мајор Ан­то­но­вић није командовао из позадине, био је са нама, на по­ло­жа­ју. У мо­менту када смо били на свега 30 метара једни од других, он ви­к­ну: “Беже, мајку им ло­по­вску, напред наши, јуриш!“ Мени ре­че из свег гласа, мада сам био све­га пет корака далеко, да одем и поседнем једну косу. Па­р­ти­за­ни, наравно, нису бежали, али ту се пре­ло­мила битка. Ми смо кре­нули и они су заиста почели да од­сту­па­ју. Партизани су били у таквој паници, да су се давили у Мо­рави. Међутим, мајор Ан­то­новић је наредио да останемо на том по­ложају, пошто је била ноћ. Мислим да је то била грешка, ма­да је он поступио по прави­лу службе. Али, наставили смо да их го­ни­мо, тако да смо поново овла­дали Жупом.361
Капетан Крамер известио је пуковника Мекдауела:
…Убрзо после тога почео је напад партизана, али су их чет­ни­ци по­тукли и одбацили према Копаонику. За време тих борби не­ма­ч­ке колоне су несметано пролазиле преко територије коју су држа­ли партизани. Ниједан метак није био испаљен на њих. То сам ли­чно посматрао помоћу двогледа с једног узвишења.362
После победе у Бици на Западној Морави, Расинско-то­пли­ч­ка група корпуса је наставила да потискује 2. дивизију у пра­в­цу Копаоника и Јастрепца. Пошто су потукли комунисте на дес­ном крилу, четници су у ноћи између 24. и 25. септембра ослободили Але­ксандровац и Брус. У току 25. септембра комунисти су се по­в­ла­чили и на левом крилу, одступивши преко Расине, на падине Ја­с­трепца.
Комунисти су предузели противнапад током 29. и 30. септе­мб­ра. Њихове јединице поново су заузеле Брус и Александровац, али нису успеле да потисну четнике до Западне Мораве. Нова ли­нија фронта успостављена је петнаестак километара од ове реке пре­ма Александровцу. На левом крилу, четници су 10. октобра по­­ново одбацили комунисте преко Расине, према Јастрепцу. Сле­де­ћег дана комунисти су повратили део територије. Успос­тав­ље­на је линија фронта на линији Љу­би­нци – Трнавци – Горњи Сте­пош – Доњи Степош. На тим по­ло­жа­ји­ма, и једне и друге ће за­те­ћи одлучујући догађаји 14. октобра.
Комунисти дуго нису писали о Бици на За­па­д­ној Морави. У оби­­мној књизи “Србија у рату и револуцији 1941-1945“, о овој би­ци нема ни речи. Испровоцирани књигом Адама Стошића “Под не­бом Кру­ше­вца“, 1996, они сле­деће године објављују књ­и­гу “Ос­ло­бођење Крушевца 1944. го­ди­не“, у којој признају не само по­раз на Западној Морави, већ и поразе који су уследили наредних дана. Њи­хов опис би­така ипак није објективан, јер, као и у слу­чају својих других по­ра­за, тврде да су четници сарађивали са Немцима. Раз­лика у од­но­су на класичну историју, писану од 1945. нао­вамо, је у томе што су комунисти раније писали да су четници по­магали Не­мцима, а са­да пишу да су Немци помагали четницима. Разлика је и у томе што комунисти овде уносе дозу “самокритике“, на­во­де­ћи: “Због то­га што је штаб 2. дивизије слабо процијенио си­ту­а­­цију, те због испре­киданог фронта и неорганизованог дејства на­ших јединица, не­пријатељ је 27. септембра са око 10.000 вој­ника ов­­ладао ли­је­вом обалом Расине и Александровачком жу­пом и про­­дужио пр­е­ко Расине“. Специјално, као узрок пораза на Ра­сини 10. октобра ко­мунисти наводе повлачење дела својих сна­га да­ље према југу, че­тири дана раније (24. дивизија).363
Што се Немаца тиче, они су у ово доба у Крушевцу држали ма­лобројне јединице, које су се једва кретале и главним друмовима. По­ручник Крамер пише како му је пуковник Мекдауел наредио да от­крије, “ако постоји, било каква врста сарадње “ет­ника с Нем­ци­ма“. Крамер је имао „неограничено право кре­тања и додира с на­родом“. Не само што није открио никакву сарадњу са Нем­ци­ма, већ је заједно са четницима учествовао у акцијама против њих.364
За сада је познат само један извештај о губицима током Бит­ке на Западној Морави. То је извештај Команде Српске државне страже за Моравски округ, која се налазила у Јагодини, а који гла­­си:
Дана 19, 20, 21. и 22. септембра 1944. године вођена је борба из­међу партизана са једне стране и СДС и четника са друге стра­не, на положају Стеванов гроб, Девет дубова, села Орлова и Доњег Крчина, територија одреда среза Темнићког. Овом при­ли­ком рањен је водник К. Милошевић из Темнићког одреда и кап­лар Илија Д. Марковић из Нишког одреда. На страни четника шест мртвих и око 14 рањених, а на страни партизана око 120 мрт­вих, 60 заробљених и око 20 кола отерали су рањене.365
Све поменуте локације налазе се далеко од Западне Мораве, на левој обали реке. Доњи Крчин је на половини друма до Рековца, тј. комунисти су успели да се пробију преко Мораве чак око 20 километара, а онда су отерани око 50 километара, до надомак Блаца. Како изгледа, подаци Команде Моравског округа од­носе се само на губитке настале током четничке противофа­н­зи­ве, која је почела на поменутим положајима. Као коначни могу се узе­ти само наводи о рањавању два недићевца, који уједно указују на њихово минимално ангажовање.
Извори:
355 Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 398.
356 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и амери­ч­ких обавештајаца, 155.
357 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 869.
358 А. Стошић, Под небом Крушевца, 403.
359 Ослобођење Крушевца 1944. године, 72.
360 А. Стошић, Под небом Крушевца, 404.
361 Изјава Славка Здравковића аутору.
362 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и америч­ких обавештајаца, 157.
363 Ослобођење Крушевца 1944. године, 74.
364 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и америч­ких обавештајаца, 156.
365 Извештаји Команде Српске државне страже за округ Моравски 1941-1944, 148.
(Из књиге Милослава Самарџићa “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, Крагујевац 2007, стране 669-673)

Затворено за коментаре.