Битка на Златибору

Мајор Алекса Драшковић, командант Дринског корпуса поред оружја заплењеног у борби са комунистима

Мајор Алекса Драшковић, командант Дринског корпуса поред оружја заплењеног у борби са комунистима

 

Битка на Златибору

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Прва велика битка између комуниста и четника 1944. године одиграла се током априла и маја у Западној Србији, са епицентром догађаја на Златибору. Са комунистичке стране учествовала је Оперативна група дивизија под командом Милутина Мораче, састављена од 2. пролетерске и 5. крајишке дивизије, а бројна око 5.000 партизана. Са четничке стране борили су се Златиборски, Пожешки, 1. и 2. равногорски, Ваљевски и Церски корпус, делови 2. милешевског и Дринског корпуса, као и Горска краљева гарда, тј. укупно преко 10.000 четника. У првој фази борби, четничке јединице објадињавала су три команданта: капетан Нешко Недић (Ваљевски корпус, Гарда и Косјерићка бригада), пуковник Јеврем Симић (Златиборски и Пожешки корпус) и мајор Драгослав Рачић (Церски корпус и делови Дринског корпуса). Пошто се Нешко Недић добро показао, Дража му је поверавао све више јединица, да би га расписом свима у области Златибора 12. маја поставио за «шефа операција», тј. свих корпуса и бригада укључених у борбу.5
На Дражину одлуку свакако је утицала и чињеница да се мајор Рачић налазио на десном крилу, далеко од осталих јединица.
(…)
Док је Рачић наступао од Дрине, из Шумадије је стигао капетан Никола Калабић. Сада се у области Повлена налазило око 4.400 четника, и то из Церског корпуса 1.200, Гарде 1.600, Ваљевског корпуса 1.000, Косјерићке бригаде 500, као и стотинак из Борбене групе, односно Летеће бригаде, потпоручника Милутина Јанковића. «Борбу водимо 1. маја цео дан и целу ноћ и данас настављамо на простору Мравињци, Говеђа Глава, Црвени Брег, Ћебићи, Повлен», писао је Калабић Дражи 2. маја, напомињући: «Сад је бити или не бити, јер ако се пробију у Шумадију неће ваљати».16
Истог дана јавио се и Рачић. Првог маја пре подне потиснуо је комунисте до села Јагодића, али су они кренули у контранапад и предвече и током ноћи одбацили Церски корпус.17
Капетан Душан Радовић је писао да 400 четника шаље да се повежу са јединицама под командом Нешка Недића, док је осталим бригадама наредио напад на комунисте преко Јелове Горе. У то време на Златибор стиже још један талас српских избеглица из Источне Босне, јер су се на супротној страни Дрине поново појавиле усташе. «Избеглица има приличан број. Наредио сам прихват», писао је Радовић.18
Детаљан извештај Рачић шаље 3. маја:
Комунисти нападнути са свих страна и натерани у бекство ка Повлену. Ја се налазим на Боровњаку. Код кафане у Пашиној Равни има око 500 Немаца. У борби са комунистима има код мене пет мртвих и 20 рањених. Код комуниста 20 мртвих и много рањених. Народ су страшно опљачкали. Узимају све: стоку, маст, сланину, кромпир, чарапе, па и женску спрему. Са људи скидају обућу. Само у Прокићима отерали 20 говеда. Народ кука и страшно је огорчен на ове скотове.19
Сутрадан се јавио и капетан Предраг Раковић, рекавши да у напад на комунисте, од Субјела према Дивчибарама и Тометином Пољу, креће у зору.20
Према томе, на крајњем десном крилу четничких снага налазио се Церски корпус. Он се кретао на југ, уз десну обалу Дрине. Под Рачићеву команду ускоро ће стати део Вишеградске бригаде Дринског корпуса и једна од летећих бригада Команде Босне («5. октобар»). Тада је ова колона имала око 1.850 четника. Јединицама у центру, бројним око 3.200 четника, командовао је капетан Нешко Недић, док су на левом крилу били 2. равногорски, Златиборски и Пожешки корпус (око 3.500 четника).
Ситуацију код комуниста описао је капетан Недић, 5. маја:
Комунисти се налазе: 2. дивизија на простору планина Повлен Магле, Дреновички Кик. Јачина око 1.000 бораца. У последњим борбама имали су огромне губитке. Само 2. ов. м… имали су 60 мртвих. Ова дивизија има огроман број рањеника и огромну комору. Од 2. ов. м. покушавају без успеха пробој према Маљену. :етврта и 10. бригада 5. дивизије налазе се на простору Субјел – Мионица – Скакавци. Јачина 800 до 1.000 бораца. Имају са собом око 250 рањеника.21
Напад на комунисте са свих страна почео је у пет часова ујутру 5. маја, о чему је Дражу известио потпуковник Мирко Лалатовић, начелник Оперативног одељења Врховне команде. Лалатовић, затим, наводи:
Комунисти се крећу у мањим групама да би се лакше пробили. У току четвртог Калабић заробио 40 комуниста, на Субјелу, шест аутоматских оруђа и нешто пушака.22
«У току седмог изгубио сам додир са партизанима», писао је Недић 8. маја. Комунисти су одступали ка југу, а четници су ишли за њима. Недићев план био је да његове трупе, подељене у пет колона, претресу Јелову Гору, а да потом пре мрака избију на линију Кадињача – Дубци – Локва. Касније истог дана Недић шаље Дражи још један радиограм:
Партизанске главне снаге западно од линије ЧАјетина – Ужице. Претходнице у висини села Јабланица. До мрака затворићу друм Ужице – Муртеница да спречим одступање на исток.23
Сутрадан, Недић пише:
Око 400 црвених покушали на исток. Одбијени су нашим деловима код Рожанства. Данас прелазим у напад да овладам Палисадом, :иготом и Муртеницом.24
У борбу се поново укључује и Јаворски корпус, који Дража ставља под команду Пожешког корпуса (јер је мајор Радомир Цветић, командант Јаворског корпуса, лежао у болници). Јединицама у Црној Гори, Босни и Далмацији Дража 12. маја наређује да нападају комунисте, «јер је сада најповољнији моменат», пошто је њихова главнина сконцентрисана на једном месту, и ту опкољена. Специјално, Дража наређује Дринском корпусу и потпуковнику Павлу }уришићу да нападају комунисте у Црној Гори, како би притисли «Пека Дапчевића бочно и из позадине».25
Мајор Алекса Драшковић, командант Дринског корпуса, јавио је претходног дана да }уришићеви четници воде борбе «између Лима и Пљеваља са Пеком, који тежи ка Пријепољу, ради олакшања ситуације 2. и 5. дивизије».26
Дрински корпус је такође кретао на Дапчевићеве јединице, а његове положаје требало је да преузме Романијски корпус (мајор Милорад Момчиловић, командант Романијског корпуса, лежао је тешко болестан, вероватно од тифуса, док је потпуковник Захарије Остојић, како је писао Драшковић, «прошао кризу»; Остојић је прележао пегави тифус).
О борбама на десном крилу Рачић је известио 11. маја, наводећи да је од 2. до. 7. маја поподне водио «веома крваве и огорчене борбе са црвенима». У наставку радиограма, Рачић пише:
Моји предњи делови су стигли до Заовина. Мртвих и рањених с обе стране има много. Моји борци су се сјајно држали. Комунисти су на издисају. Већ два дана моји људи немају хлеба.27
Извештај капетана Душана Радовића од 12. маја гласи:
Целе ноћи нападали смо Семегњево где је било око 2.500 црвених из састава 2. дивизије. Јутрос смо ушли у Семегњево. Црвени се повлаче ка Брезовцу. Имам 19 мртвих и више рањених. Црвени су оставили 39 мртвих лешева. Колико је било рањених не зна се. Заробили смо 24 црвених, 11 коња са комором и 600 оваца… Рачић на Тари која је изгледа чиста. Остали наши око Јасенова. Немаца и сателита има свуда од Кремне до Бијелог Брда.28
Комунисти нису рачунали на пробој у том правцу (Кремна – Бијело Брдо), где је било Немаца и њихових савезника, већ на другу страну, према Сирогојну. Пета крајишка дивизија успела је да се пробије у току ноћи између 10. и 11. маја, о чему је Недић известио Дражу 12. маја:
У тешкој трочасовној борби уз знатне наше губитке комунисти су се пробили према истоку према селу Сирогојну и Чичкову. На овај начин потпуно су одсекли од мене Раковића, Ајдачића и Ужичку бригаду, на чијем фронту је борба трајала читав дан 11. маја. Покушај да противнападом дођемо до везе са Раковићем и Ајдачићем пропао, јер су ми трупе улетеле у ноћну борбу из које сам морао да из извучем. Дванаестог маја ћу поново покушати да продрем према одсеченим трупама.29
Налетом комуниста, Пожешки корпус нашао се у окружењу. Мајор Милош Марковић наредио је пробој јуришом преко Трнове, 11. маја. Приликом пробоја погинуо је 21 четник, а рањено их је 46, док су комунистички губици били «много» већи. Марковић потом пише:
Имао сам доста муниције, те ми је било могуће издржати, али комунисти су дупло више утрошили. Откуда им толико муниције не знам, а изгледало је као да су им ту били магацини.30
Угроженим јединицама долазе у помоћ Гарда и Ваљевски корпус. Недић извештава Дражу 13. маја:
Комунисти су са главном снагом продрли према Високој. Са Ваљевским корпусом и Гардом напао сам их 12. ов. м. и до мрака завладао селом Сирогојно. Партизански губици су прилични. Заплењен један митраљез. Везу са Ајдачићем ухватио сам… Раковић једанаестог водио борбу у Високој са предњим комунистичким деловима. Наредио сам му да их на том правцу задржава док ја данас опет предузмем напад. Људство је преморено јер борбе су скоро сваке ноћи а покрети и напади су сваког дана, али морамо напред.31
Касније истог дана, Недић шаље нови извештај:
Пета дивизија је преда мном. Тежи Голији. Ја сам кренуо у напад на Високу са Ваљевским корпусом и Гардом. Ајдачића и Пожешки бацам у правцу Мочиоца да секу одступање. Два батаљона Немаца затворили су линију Кушић и Маскова. Морал трупа и поред губитака добар јер смо у нападу. Са Јаворцима немам везу.32
У међувремену, Златиборски корпус је нападао 2. пролетерску дивизију: «Поново сам заузео Семегњево. Настављам гоњење за 2. србијанском и 4. црногорском пролетерском бригадом у правцу Јабланице», писао је Радовић 13. маја.33
Потпуковник Лалатовић тог дана извештава Дражу да се код села Равни налази велика комунистичка комора и око 300 рањеника. Сутрадан, Лалатовић јавља да је Пожешки корпус заробио «комору са 100 коња и целу болницу са рањеницима». Други равногорски корпус се тада налазио код Клисуре, 1. равногорски корпус у Радојеву, Јаворски на :емерници, Златиборски иза леђа комунистичке главнине, док је Шумадијска група корпуса, која је позвана за сваки случај, била у покрету за Гојну Гору. Окупаторске трупе крстариле су друмом Ивањица – Јавор, док је у Драгачеву почела истрага над заробљеним комунистима, који су изашли из илегале на вест да је Оперативна група дивизија близу. «Јуче стрељано пет», писао је Лалатовић.34
Следећег дана, 14. маја, капетан Нешко Недић је извештавао:
Наше трупе у нападу на 5. комунистичку дивизију у селу Висока задржане су на линији Мочиоци – Бела Река и лева обала Рзава и Катушнице. Због превелике преморености, узастопних ноћних борби и недостатка муниције, данас задржавам исте положаје док трупе не снабдем, попуним и одморим за акцију петнаестога…35
Нападе четника на 5. крајишку дивизију комунисти овако описују:
Четници су применили тактику напада јаким снагама, са циљем да дубоко продру и унесу пометњу. Пошли су на све или ништа. Тешко их је било задржати. Судар је био жесток. Развила се општа борба прса у прса. Настао је краткотрајни метеж, пљуштали су ударци кундацима, пламтели пиштољи и севали бајонети. Четници су падали али су упорно јуришали. Поједини положаји неколико пута су прелазили из руке у руку.36

Борци Златиборског корпуса

Борци Златиборског корпуса

 

И током наредних дана четници су непрекидно нападали партизане. Потискујући их на десном крилу, од Љутог Пута до Семегњева, пало је 11 четника Церског корпуса, док их је више од 20 било рањено.37
У извештају од 16. маја потпуковник Лалатовић пише да је претходног дана вођена борба против опкољених партизана, који су имали «велики број губитака».38
Истог дана, Нешко Недић јавља:
Партизанске снаге сабијене на простору Јасеново – Негбина. Деморалисане беже и без борбе и траже прелазе на Увцу. Неки делови су већ данас прешли у Санџак. Уколико сутра буду остали на овој обали Увца крећемо се у гоњење према Негбини. Десно су од мене Рачићеве снаге избиле вечерас на Муртеницу. Моје лево крило је на Мучњу.39
Потом се јавио и капетан Душан Радовић:
У 8 часова: У Јабланици и на Орлићу била цела 2. дивизија. Као што сам јављао пет дана водимо огорчене борбе. Ноћас и јутрос упали смо у Јабланицу и Рибницу. Црвени су имали најмање 300 мртвих. Ми око 50 мртвих и рањених. Друга дивизија повлачи се у току ноћи преко Златибора у правцу Муртенице. Наставићу гоњење.40
Комунисти овако описују борбе 2. пролетерске дивизије на Златибору:
Непријатељ је брзо реаговао на долазак 2. пролетерске дивизије у Јабланицу. Док су се јединице припремале за покрет, јаке непријатељске снаге почеле су напад с друма Прибој – Добрун и од села Семегњева. Борбу са знатно надмоћнијим непријатељем који је бесомучно наваљивао, прихватила је 3. српска бригада.
Борба се управо развијала овако: око 14 часова 14. маја четничка Вишеградска, Подрињска и Рогатичка бригада (вероватно, Летећа бригада «5. октобар» – прим. аут) предузеле су напад с линије између села Бијелог Брда и села Дрновца… Од самог почетка притисак непријатеља био је врло јак. :етници су ишли упорно и доста смело, трпећи губитке и тражећи да постигну макар и делимичан успех. На њихову појачану ватру узвраћено је истом мером и за тренутак су задржани. Неки борци су се хватали у коштац са дражиновцима и нису им допустили да прођу кроз борбени распоред чета. Време је одмицало, а притисак непријатеља никако није попуштао. Трећа бригада, све до пред мрак, успевала је да спречи продор непријатеља у Доњу Јабланицу. Међутим, око 19. часова дражиновци су на правцу Лупоглав – Вучја Гора, према левом крилу 3. бригаде увели у борбу резерву, којом су после сат времена овладали гребеном између Вучје Горе, Сувог Бора и Самаревине и продрли у северни део Доње Јабланице. Испред надмоћног непријатеља делови 3. српске бригаде повукли су се ка Брезовцу, на леву обалу реке Јабланице. Истовремену непријатељ је на десном крилу бригаде прешао на леву обалу Рибнице и подишао Вучјаку.41
А ово је комунистички опис последњих борби на Златибору:
Око 11 часова 16. маја, док су јединице 2. пролетерске дивизије вршиле последње припреме за покрет према Увцу, непријатељ је надмоћним снагама кренуо према положајима 2. пролетерске бригаде… :етничке јединице извршиле су напад са линије између Гмизовића, „уприје, Рибнице, Торника и села Стубла. Нарочито јаке непријатељске колоне нападале су гребеном Торника према Боровој Глави и Драглици. Златиборска, летеће, 1. и 2. рачанска бригада Златиборског четничког корпуса, и на правцу Стубло – Доброселица – Тетребовац – Тусто Брдо – Сјеништа, којим је нападао цео четнички Церски корпус. Већ у првим часовима борба је попримила драматичан ток. :етници су припремили читав церемонијал крећући у напад. Насртали су постројени у некакве имитације «фаланги», као талас скакаваца који уништава све пред собом. Поцикивали су и викали. Батаљони 2. пролетерске, исцрпени и са малим залихама муниције, нису могли да пруже одлучнији отпор непријатељу. Силина непријатељског напада била је таква да ни један покушај пролетера да га зауставе није успео.42
Исте борбе, у радиограму од 17. маја, мајор Драгослав Рачић описује следећим речима:
Потпуно сам разбио групу комуниста која је испред мене. Борба је почела јуче у осам часова на Торнику па се протезала преко Доброселице, Муртенице и Драглице ка селу Негбини и Сеништа. Синоћ у 20 часова 4. пролетерска бригада врши јуриш на наше положаје, али без успеха. Наши храбри борци све дочекују и разбијају. Капетан Васиљевић (Драгиша, командант Вишеградске бригаде – прим. аут) и његови борци су се такође херојски борили те заслужују сваку похвалу. Остатак комуниста изгледа побегао преко Увца или Јасенова. Мртвих и рањених има доста на обе стране. Ја и моји борци смо толико преморени и изгладнели да без одмора више нисмо способни на борбу.43
Пета крајишка дивизија најпре се повукла у Ариљски срез, а потом, између 16. и 21. маја, и Санxак и Црну Гору. Под заштитом ноћи, између 16. и 17. маја, 2. пролетерска дивизија се ископчала из борбе и прешла реку Увац. Ујутру је капетан Нешко Недић писао Дражи:
Молим за објашњење да ли да трупе прелазе у Санџак, да ли да се задрже на Увцу или да се врате на своје територије. Моје је мишљење да се врате, одморе, реорганизују, попуне, а потом да се формира јача група и да крене правац Санџак – Црна Гора. Садашње трупе преморене, а дале су доста од себе.44
Не чекајући одговор, Недић је послао још један радиограм:
Партизана слободних у Србији нема. Молим наређење за даљи рад. Мој предлог повратак, одмор, попуна па у Санџак и Црну Гору. Ако одобравате повратак јавите место и време дефилеа трупа.45
Сутрадан, 18. маја, и капетан Предраг Раковић је тражио повратак: «Људство ми је преморено и изгладнело, хлеба уопште нема. Партизани су све опљачкали. Ни за новац се не може ништа добити», писао је он из села Штиткова.46
Рачић је тога дана послао два извештаја. Први гласи:
Комунисти су прешли реку Увац код села Сеништа и Негбине у великом нереду. Има их још много разбијених по шумама и скривених по пећинама. Јуче смо извукли из пећина неколико правих пролетера… Морал им је веома слаб. Сви Срби желе да се предаду четницима, али се боје да их четници не покољу. Из 3. српске бригаде побегло је задњих дана око 60 комуниста а једино се још добро боре Крајишници који нису потпуно изгубили морал и који имају још муниције. Моји предњи делови су у селу Радојни.47
У другом извештају Рачић говори о исходу борби:
У паничном страху и дивљем бекству остаци комуниста побегли су преко Увца. На положајима око Сеништа, Негбина и Драглице оставили су преко 50 мртвих. Многи су се подавили у Увцу. На нашој страни 22 рањена и три мртва. Заробили смо доста коморе и нешто оружја. Осамнаестог до 12 одредите правац покрета и нови циљ пошто сам ову групу разбио. Сигуран сам да им више неће пасти на памет да пређу у Србију.48

Војници Златиборског корпуса на маршу.

Војници Златиборског корпуса на маршу.

 

У међувремену, заступник команданта Старог Раса, капетан Благоје Кнежевић, са 1. и 2. милешевским корпусом и деловима }уришићевих јединица покушавао је да спречи спајање 2. ударног корпуса и Оперетивне групе дивизија. Ово је његов извештај од 15. маја:
Павле се није вратио с пута. Очекујемо га 17-ог. Од његовог одласка ситуација је оваква. Црвени са јачим снагама, и то: Пета, делови 3. санyачке и два батаљона 8. црногорске, прешли Лим код Бијелог Поља и Бродарева… На оба ова сектора наше трупе давале су јак отпор и поред велике изнурености и недостатка муниције. У овим дефанзивним борбама успело нам је да се одржимо на положајима Корда и Шћепановићи, Гошњево, Вишњево, Крајиновићи, Требиње. Црногорске јединице држе изнад Јадовника и Сопотнице до Лима. Притисак јак али су одбијени… Покушали су да отму саобраћај Пријепоље – Пљевља, али нису успели. Нарочито истичем храбро држање Пљеваљске бригаде и једне групе од 100 четника који су се вратили из заробљеништва. Калаит са Нововарошком води данас борбу са црвенима…49
Сутрадан је и потпуковник Остојић, преносећи извештај мајора Драшковића, обавестио Врховну команду како Пеко Дапчевић «врши притисак на Пријепоље да би извукао остатке 2. и 5. дивизије». Тога дана, према Пријепољу су се са југа и запада кретале три бригаде 2. ударног корпуса, а са истока остаци 2. и 5. дивизије.
Остојић је наредио Драшковићу да са својим летећим бригадама одмах нападне у бок и Дапчевићев 2. ударни корпус и Оперативну групу дивизија. Другим речима, Дрински корпус је имао задатак да нападне комунисте са севера, како би олакшао положај јединицама Команде Старог Раса, које су се налазиле у Пријепољу и околини. Да би ојачао Драшковића, Остојић је под његову команду ставио и две летеће бригаде Команде Босне – «Босна» и «Мајор Бошко Тодоровић» – док је мајору Милораду Момчиловићу наредио да са Калиновичком и 2. сарајевском бригадом преузме дотадашње положаје Дринског корпуса на западу (тамо су српски цивили били угрожени од усташа). На крају радиограма, Остојић каже да му се }уришић не јавља.50
Следећег дана, 17. маја, капетан Кнежевић је писао из Пријепоља:
Шеснаестог смо предузели акцију узводно десном обалом Лима у циљу да се смањи притисак на Пријепоље. Наше јединице имале успеха и синоћ заноћиле близу Доњих Страњана. Црвени прешли Увац на Василића Броду јуче, а јачина 800 до 1000 бораца из 5. крајишке дивизије данас се налазила од Вилова до Радојевића.51
Ипак, обруч око Пријепоља се сужавао, па је Кнежевић тражио помоћ од четника који су се налазили на Златибору.
Тога дана, 18. маја, Дража издаје две наредбе. Прву, }уришићу, Остојићу и Драшковићу, да дочекују разбијене делове 2. и 5. дивизије и да им онемогуће поновно прикупљање. Другу, јединицама на Златибору, да пређу реку Увац и наставе гоњење 2. и 5. дивизије.52
«Примио сам заповест», одговорио је сутрадан Недић. «Данас са свим снагама прелазим реку Увац», одговорио је Рачић.53
:етничка главнина је 19. маја прешла са Златибора на Златар, али није стигла Оперативну групу дивизија, јер је она тог јутра напала четнике у области Пријепоља и пребацила се преко Лима. На месту пробоја било је мало четника Команде Старог Раса, јер се капетан Вук Калаитовић са делом 1. милешевског корпуса налазио на Златару, а главне снаге 2. милешевског корпуса према Пљевљима. Највећи терет изнело је неколико бригада Команде Црне Горе. Када су борбе окончане, капетан Благоје Кнежевић је известио Дражу:
Јутрос у 1 час црвени се покренули од Златара преко Косанице и Милешева ка Пријепољу. У Седобру вођене тешке борбе. Пријепоље тукли из бацача. Бацили смо у борбу све што се могло и одбацили и потисли црвене ка Рановићима, к. 950. Од Кошевина их напала 1. јуришна мајора Павићевића и набацила на Дивце, где их је чекала Беранска бригада. Борба вођена прса у прса. Претрпели тешке губитке. Црвени били далеко надмоћнији. Путовође изјављују да су у нападу учествовале све јединице 5. дивизије. Овим тереном прошла и 4. црногорска и једна од србијанских бригада. Партизани се пробили ка Сопотници, Страњанима и Бродареву…54
Касније истог дана, 19. маја, Кнежевић се јавио још једном:
Данас стигле у Нову Варош четничке јединице из Србије. Калаит води данас борбу са заштитницама црвених на Златару, гро њихових јединица већ је око Страњана.55
Тиме је Битка на Златибору окончана: комунисти нису успели да остваре планиране задатке, већ су их, уз велике губитке, четници вратили натраг. Док је четничка главнина наредних дана боравила на Златару, капетан Нешко Недић отишао је код Драже да лично поднесе извештај и добије нова наређења. Одлучено је да се корпуси врате натраг, реорганизују и онда пошаљу даље на запад, за комунистичком главнином. Истовремено, у Црној Гори, комунисти су обнављали своју најјачу формацију – Оперативну групу дивизија, спремајући је за нове борбе против главних четничких снага.
По смиривању ситуације, капетан Драгиша Васиљевић поднео је детаљан извештај о борбама својих јединица од 10. до 24. маја. Васиљевић је командовао двема бригадама: Вишеградском и Летећом бригадом «5. октобар». Вишеградска бригада имала је 700 бораца, наоружаних са три тешка митраљеза, четири пушкомитраљеза и 650 пушака. Када је 15. маја Врховна команда наредила Васиљевићу да стане под Рачићеву команду, део Вишеградске бригаде враћен је на свој терен. На Златибору је остало њених 300 четника, као и комплетна Летећа бригада «5. октобар», бројна 347 бораца (они су имали четири тешка митраљеза, 12 пушкомитраљеза, 10 аутоматских пушака («пикаваца»), три тешка минобацача и 300 пушака).
Исход борби био је повољан по Васиљевићеве јединице, па он пише: «За време ове акције дух и морал код људства био је за сваку похвалу. Кукавица и слабића уопште није било. Међу јединицама (батаљонима) савршена веза и хармонија, а нарочито у борби». Једном приликом, 16. маја, попустила је Азбуковичка бригада Церског корпуса, коју је Рачић вратио на положај «под претњом убијања».
За похвалу Васиљевић је предложио 18 команданата батаљона и 26 четника. Губитке своје две бригаде наводи прецизно: два погинула и 26 рањених. За тачне губитке комуниста на његовом сектору није сигуран. Каже да су комунисти највећи број погинулих и рањених однели, што је уочено, док су на бојном пољу оставили десет погинулих. Његова процена је да је у борбама са Вишеградском и бригадом «5. октобар» погинуло око 75 патризана, «а рањених ко зна». У селу Драглици заплењено је «све што је било у штабу 2. пролетерске дивизије», од шиваћих машина до колоњске воде и казана са готовим, богатим, јелима.56
Као и у другим ситуацијама, и за Битку на Златибору наводе се супротни подаци о губицима. Тако, капетан Миломир Коларевић, командант Злартиборске бригаде, 15. маја подноси следећи извештај: «Друга дивизија од нашег корпуса само за последњих пет дана има преко 300 губитака. Од тога 130 заробљених.» На овај документ, комунистички историчари одговарају: «Према Операцијском дневнику 2. пролетерске дивизије, њене јединице у борбама и покретима од 11. до 15. маја 1944. нису имале губитака».57
Може се рећи да је и капетан Коларевић, као и командант Златиборског корпуса, капетан Радовић, давао претеране извештаје о губицима друге стране. Међутим, тврдња да током пет од последњих шест дана најжешћих борби на Златибору, када је дефинитивно натерана на повлачење, 2. пролетерска дивизија није имала губитака, далеко је од реалности.
Извештај о Бици на Златибору Дража је Југословенској влади у емиграцији послао 19. маја. Он гласи:
Неколико пута јављали смо Вам о резултату борбе са комунистичком групом која је упала пре два месеца у Србију у област Ужица и Ивањице.
Ми смо Вас уверавали да ћемо ову групу тући, мада је ово једна од најјачих комунистичких група, јер је састављена од најбољих јединица а то су србијанске, црногорске и крајишке пролетерске бригаде. У овој групи биле су две дивизије, чији је задатак био да овладају Србијом. Већ од првог дана упада у Србију наше јединице примиле су борбу у почетку углавном одбрамбену, али, како смо привлачили нове снаге, прелазили смо у напад и то све одлучније.
После дугих борби, обавештавамо Вас да смо ову комунистичку групу потпуно потукли, понављам, потпуно смо потукли ову комунистичку групу на простору између Ивањице и Златибора.
У моменту кад Вам пишем ову депешу, остаци разбијене 2. и 5. дивизије црвених беже главом без обзира преко реке Лима у Санџак. Наши корпуси који гоне разбијене делове црвених већ су стигли у област Нове Вароши. Гоњење се наставља.
Комунисти су имали врло велике губитке у погинулим, рањеним и заробљеним. Сматра се да су губици црвених најмање половина почетног бројног стања. И ми смо такође имали доста губитака, али далеко мање од црвених. Ово је врло крупан успех који смо задобили и који се с правом може назвати добијена битка.
Осујећен је крупан план комуниста, разбили смо им најјачу групу. Овим смо добили и велики престиж у народу. Наше јединице бориле су се врло храбро и то под најтежим околностима.
Ви сте слушали радио Лондон како велича успехе комуниста у Западној Србији, па су чак и јављали да се воде борбе у области Горњег Милановца и Ваљева, како им народ прилази и разне друге лажи. Ми смо се чудили тим лажима, стрпљиво чекали да дође моменат да Вас известимо да смо их потпуно потукли. Радио Лондон треба да зна да смо ми сигурни у нашу снагу, да имамо сасвим добре и очуване нерве, и да је наша победа. Као што смо мирно сачекали крајњи и велики успех у овој бици, тако ћемо мирно сачекати и крајњу победу.
Ради Ваше оријентације, саопштавамо Вам да су комунисти опљачкали сва места куда су прошли. Народ их сада још више мрзи. Нико им не приступа. Напротив, војници који су на силу мобилисани беже и предају се нашим јединицама. Ми се надамо да ћемо имати прилике да Вас ускоро обрадујемо новим успесима.58
Заиста, сем што су убијали «класне непријатеље», међу њима чак и једно шестомесечно дете, комунисти су нанели огромну штету мештанима 15 златиборских села. Априла и маја 1944. године они су издавали признанице за насилно одузету храну – нарочито су волели јагњетину и јунетину – али их после рата нису исплатили. Управо уочи њиховог новог наиласка на Златибор, марта 1944. године, сеоске општине направиле су детаљну евиденцију дотадашњих комунистичких злодела. Примера ради, ево записника из Јабланице:
У месецу октобру 1941. године комунисти су запалили општинску архиву и оштетили је у износу од 150.000 динара. Истога месеца одржали су збор у циљу њихове организације те том приликом присиљавали су људство да ступа у њихове редове под претњом смртне казне.
Дана 29. октобра 1943. године напали су на четнички одред у Јабланици, који је ово место држао од 1941. године, а исто је одузео од окупатора. У тој борби са четничким одредом најпогрдније су се изражавали о Њ. В. краљу и његовој династији.
У месецу октобру 1943. године запалили су општинску архиву са књигама и канцеларијским намештајем, а све у вредности од 550.000 динара. Истога дана запалили су школску архиву и библиотеку народне књижице и читаонице у Јабланици, те опљачкали приручну апотеку исте школе у вредности од 800.000 динара.
Том приликом задржали су се у овој општини пет недеља. За цело то време злостављали су народ, а нарочито најпоштеније грађане и исте батинали на најсвирепији начин. За то време извршили су нарез од грађана у разним животним намирницама за њихову војску у вредности од 5.000.000 динара. Поред овог нареза извршили су страховиту пљачку над појединим грађанима, чија вредност износи 7.000.000 динара.
У месецу децембру такође су вршили нарез животних намирница, чија процена износи 1.500.000 динара.
Месеца јануара, када су се вратили из Ивањице, такође су у овој општини учинили огромне штете.
У месцу марту 1944. године поново су се вратили преко Лима и напали четнички одред у Јабланици, где су се у борби са четницима најпогрдније изражавали о краљу. Тог њиховог боравка у Јабланици који је свега трајао пет дана, учинили су до сада највећу пљачку, а нарочито код појединих грађана, чија се вредност цени на 8.000.000 динара.
Приликом тог њиховог кратког боравка батинали су људе, од којих је један већ после дан умро услед тога. Једно дете избацили су из собе које се смрзло, а мајку од тог детета одвели су за водича. Када су после кренули из Јабланице, насилно су мобилисали седам младића, али су исти после пет дана успели да побегну и вратили су се својим кућама.
:овек који је умро од батина звао се Милан Љубојевић, дугогодишњи председник општине, а дете које се смрзло било је старо шест месеци и звало се Милан В. Љубојевић.59
Општина Кремна сачинила је следећи записник:
Шеснаестог августа 1941. године комунисти су запалили општинску архиву, као и друге књиге и том приликом опљачкали су и општинску касу. Шестог октобра 1941. држали су збор у Кремнима на коме су говорили против краља и династије Карађорђевића, ширећи чисто комунистичку идеју. Овом приликом одузели су пшенице, кукуруза, као и других намирница у вредности 500.000 динара.
Јаунуара 1942. напали су четничке одреде у Камишини. Истог месеца 1942. стрељали су три човека, чија су Вам имена достављена засебним списком.
За све време њихове владавине терорисали су народ и приморавали га да приступи у њихове редове, али им је све то остало без успеха.
Месеца новембра 1943. нападали су окупаторске трупе које су се налазиле у Кремнима, те је народ за репресалије од стране окупатора оштећен за око 400.000.000 динара, којом је приликом убијено преко 50 људи, а овим нападом није постигнут никакав циљ.60

ИЗВОРИ:

5 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
17, 18, 19 и 20 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
21, 22 и 23 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
24 и 25 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
26, 27, 28 и 29 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
30 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 189-190.
31, 32, 33 и 34 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
35 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
36 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 193.
37 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1; Рачићев извештај од 13. маја.
38, 39 и 40 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
41 и 42 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 194.
43, 44 и 45 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
46, 47, 48 и 49 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
50, 51, 52 и 53 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
54 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
55 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
56, 57 Зборник докумената, том 14, књига 3, 621-626, 590.
58 Д. М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, прва књига, 382.
59, 60 Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 201, 203.

(Из Драже 4 великог, односно 11 малог.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *