Битка за Јужну Србију

Официри 4. групе јуришних корпуса непосредно пред почетак топличке операције. С лева на десно: мајор Драгослав Рачић, командант, капетан Нешко Недић, начелник штаба и капетан Предраг Раковић, командант 1. јуришног корпуса (од 5 јуришних корпуса колико их је тада 4. група имала).

Официри 4. групе јуришних корпуса непосредно пред почетак топличке операције. С лева на десно: мајор Драгослав Рачић, командант, капетан Нешко Недић, начелник штаба и капетан Предраг Раковић, командант 1. јуришног корпуса (од 5 јуришних корпуса колико их је тада 4. група имала). Означен бројем 4, Рајко Марковић, командант Рађевске бригаде.

 

Битка за Јужну Србију

ПИШЕ: Милослав Самарџић

У заповести од 26. јуна 1944. године, командант 4. групе јуришних корпуса, мајор Драгослав Рачић, тачно наводи називе пет комунистичких дивизија у Јужној Србији, као и њихове локације, с једном грешком: Брус је заузела 21, а не 24. дивизија. У сваком случају, Рачић је знао да су у тој области и 21. и 24. дивизија, као и да им долазе у помоћ 22. и 25. дивизија. Такође, да се 23. дивизија налази у области Соко Бање, “са намером да продре у долину Тимока“.
Бројно стање свих пет дивизија Рачић је ценио на око 8.000 бораца, “са добрим наоружањем али са недовољно извежбаним војницима и са великим бројем присилно мобилисаних од којих је знатан део наших присталица“. Као задатак већег дела 4. групе јуришних корпуса Рачић наводи офанзиву према Копаонику и Јастрепцу, док се мањи део јединице шаље на запад, јер се “река Лим мора у сваком случају одржати у нашим рукама“. Конкретно, 4. јуришни корпус послат је на сектор Прибој – Пријепоље, а остала четири јуришна корпуса – 1, 2, 3. и 5. јуришни корпус – кренула су према Копаонику.151
Према једном документу с краја јуна, о снабдевању храном, бројно стање четири јуришна корпуса која су полазила према Копаонику било је следеће: “Штабови, борачке јединице и помоћно особље… 8.000“.152
Потпуковник Драгутин Кесеровић, командант Расинско-топличке групе корпуса, писао је мајору Рачићу 30. јуна: “Јачина мојих снага 3.000 људи. Другог косовског корпуса 1.000.“153
Поред ових 12.000 четника, Рачић је могао рачунати на још око 2.000 бораца Јужноморавске групе корпуса и 1. косовског корпуса.
Кесеровић је крајем јуна извештавао Дражу да више нема муниције, да има “великих губитака“ у људству и материјалу, а да комунисти сада примају авионске транспорте ратне спреме још северније – у области Бруса. Бројно стање комуниста у тој области рачунао је на 4-5.000 бораца (то су биле 21. и 24. дивизија). “Ако имате издржљивије и истрајније људе пошаљите одмах“, писао је Кесеровић потпуковнику Гогићу, јер је одред Великоморавске групе, који је у међувремену још једном смењен, око 20. маја, поново тражио смену. Први радиограм мајору Рачићу Кесеровић је послао 29. јуна:
Комунисти се налазе у области Бруса до линије: село Трећак – Левићи – Шошићи – Кочина – Грабовница – Милентија – Рибари – Лесеновци – Ботуња – Шљивово – Трнавци – Злегиње. Наши делови у области села Станишинци – Лесковица – Александровац. Јачи извиђачки делови село Крива Река – Осредци – Доњи Вратари – Стубал – Суботица – Дашница. Делови Студеничке бригаде на Сувом Рудишту а 2. косовски корпус у области села Блажева – Копаоник.154
Истог дана Кесеровић пише мајору Стошићу да искористи долазак комуниста у област Бруса како би овладао Јабланицом.
У међувремену, Топлички корпус је добио новог команданта, пуковника Стеву Јововића. Од смењивања капетана Милана Стојановића корпусна радио станица налазила се код капетана Боже Ивановића, тј. он је био вршилац дужности команданта.
Кесеровић 30. јуна изводи противофанзиву, о чему Дражи пише сутрадан:
Борба је трајала до 22 часа. Комунисти су разбијени и претрпели су осетне губитке. Повукли су се у правцу Лепенца и Јастрепца. Предњи делови су ушли у Брус. Остао сам без муниције.155
Већ 2. јула комунисти су поново у Брусу, потискујући Расинско-топличку групу према Александровцу и обронцима планине Гоч. “Потребна је ваша интервенција што пре“, писао је тога дана Кесеровић Рачићу.156
Дража 4. јула шаље следећи распис Кесеровићу, Рачићу и капетану Жики Марковићу, команданту 2. косовског корпуса:
Шеф свих операција, обзиром на јачину снага које води, је мајор Рачић и поступати по свим његовим захтевима за обједињавање акције.157
Истог дана Рачић обавештава Кесеровића и Марковића да општи напад на комунисте почиње сутрадан у четири часа ујутру. Четврта група кретала је “правцем село Шошићи – село Липовац, са задатком да избије на леву обалу стрмачке реке, а по могућству и даље“. Задатак 2. косовског корпуса био је да “продужи десно крило 5. јуришног корпуса“, правцем “село Бело Поље – село Доњи Левићи ка Шошићима, одакле да продужи на исток према селу Магову“, док је наређење за Расинско-топличку групу корпуса гласило: “Предузмите напад у свом простору“.158
Од почетка напада комунисти су почели да се повлаче пред надмоћнијим четничким трупама. У заповести за 5. јул Рачић пише:
У данашњој борби заузет је ослонац непријатељског предстражног система из Огледне. Партизани се на свом левом крилу повлаче правцем: Огледна – Плочник – В. Гробница – Кадина Чука – Врата и даље. Наше трупе морају на сваки начин овладати до ноћи (уколико се то не успе до ноћи онда да се овлада у току ноћи) положајем: Плочник (1201) – Црквиште – к. 865. – Виља Рудине (986) – Голо Брдо, тј. линијом на коју су нападали 2. и 5. корпус.159
Први јуришни корпус капетана Предрага Раковића имао је задатак да “на сваки начин“ овлада тереном у продужетку положаја који држи 2. јуришни корпус капетана Николе Калабића, док је 3. јуришни корпус капетана Војислава Туфегxића остављен у резерви.
Рачић је добијао извештаје о брзом напредовању свих четничких јединица. Први јуришни корпус имао је 5. јула седам јуриша само на једном сектору, док непријатељ најзад није био сломљен. Други јуришни корпус разбио је партизане борбом прса у прса у правцу Брус – Блаце – село Барбатовац. Ова јединица напредовала је више и брже него што је Рачић предвиђао, ушавши већ истог дана у реон Топлице. Следећег дана, 6. јула, Рачићеве јединице напредовале су до линије Плочник – Вртешка. Освојен је до тада најбогатији ратни плен. Војнике је највише обрадовао енглески бели хлеб, који многе јединице нису имале на јеловнику још од почетка рата.160
О слому комуниста на главном правцу напада, Рачић је 7. јула више пута обавештавао Кесеровића. Најпре му је писао:
Гурајте без задржавања. Не дајте комунистима да се извуку. Ми гурамо свом снагом према Пожару. Други косовски корпус у прилажењу Пожару са југоистока.161
Нешто касније Рачић је кратко јавио:
Комунисти беже на свим фронтовима. Гоните их без предаха.162
А још касније, Кесеровић добија ову депешу:
Двадесет четврта дивизија разбијена. Њени губици знатни. Неки делови одступили на десну обалу Топлице. Добар део сакрио се по шумама. Са Вашим снагама 8. јула претресите од Расине до Топлице западно од линије Чучале – Сибница – Гашица – Гргуре – Данковићи. Мој штаб у Барбатовцу… У току сутрашњег дана моје трупе имају одмор. Поздравља Вас и поштује мајор Рачић.163
У четвртом по реду радиограму послатом 7. јула, Рачић пише Кесеровићу да Расинско-топличка група не иде у претрес терена, тражећи да се њих двојица нађу ради договора.
Један део партизана успео је да се склони на Јастрепцу и тако остане у позадини фронта. Мајор Хеникер сматрао је да се ова шумовита планина може претворити у ново комунистичко упориште. У ноћи између 10. и 11. јула, у подножје Јастрепца су, по његовом позиву, слетела два авиона – један совјетски и један амерички. Носили су комунистичког генерала Кочу Поповића и чланове Покрајинског комитета КПЈ за Србију, као и совјетске обавештајце који су имали задатак да се придруже Британцима у убеђивању Бугара да промене страну. Све њих штитила је 25. дивизија. Операцију чишћења терена Рачић је наредио 9. јула. По мраку следећег дана четници опкољавају Јастребац. Трећи јуришни корпус капетана Туфегyића сломио је отпор 25. дивизије већ током поподнева 11. јула. Партизани су у паници бежали према бугарској 27. дивизији, оставивши на Јастрепцу болницу и део британске војне мисије. Сазнавши за то, Рачић је лично обишао Британце. Једном санитетском мајору рекао је иронично да су његови “црвени савезници“ побегли под заштиту бугарске фашистичке војске.164
На Јастрепцу је заробљено шест чланова британске војне мисије, којима је основни задатак био руковођење операцијама снабдевања партизана из ваздуха. Британци су спроведени на Равну Гору и евакуисани са спашеним америчким пилотима.165
Комунисти су касније оптуживали Кесеровића да су његови четници ликвидирали групу заробљених партизанских рањеника на Јастрепцу. Заправо, Кесеровић је наредио да се седам најтежих рањеника и болесника пренесе у четничку болницу. На друму у правцу Блаца колону су пресрели Немци. Ликвидирали су свих седам рањеника и пет четника.166
Према Рачићевој заповести од 13. јула, “јаче снаге црвених“ сада су се налазиле на десној обали реке Топлице, тј. биле су потиснуте са обронака Копаоника и Јастрепца јужно од Прокупља. “Предстоји генерална акција у Топлици“, писао је Рачић, распоређујући јединице. Сада су напред ишли 2. косовски корпус, 1. и 5. јуришни корпус, док су 2. и 3. јуришни корпус остављени у резерви. Расинско-топличка група корпуса имала је задатак “детаљно чишћење Јастрепца“.167
Пети јуришни корпус капетана Милоша Марковића, уз садејство 2. косовског корпуса капетана Жике Марковића, борбом прса у прса потукао је 14. јула преостале делове 21. дивизије и Јастребачког партизанског одреда, на коти Црна Чука. Комунисти нису стигли ни да распакују контејнере оружја, муниције и хране, које су им два енглеска авиона спустила неколико сати раније. И овога пута иза себе су оставили рањенике и комору.

Борци 5. јуришног корпуса капетана Милоша Марковића у Топлици

Борци 5. јуришног корпуса капетана Милоша Марковића у Топлици

 

У међувремену, у ноћи између 10. и 11. јула комунистичка 12. бригада напада штаб Власинског корпуса. Напад није успео, а онда Власински корпус узвраћа ударац. У области Липовице напада 12. бригаду, са којом је био и одред од 300 Бугара, “разбија је и пребацује на бугарску територију“, како је известио поручник Живојин Митић, командант корпуса. Митић пише да би комунисти били потпуно уништени да је капетан Манић стигао на време са Јужноморавском групом корпуса. Манићеве јединице су, међутим, у ноћи између 11. и 12. јула разбијене од стране 10. и 11. бригаде, после чега се повлаче на територију Чегарског корпуса. Вардарски корпус, коме је Власински корпус стигао у помоћ, повукао се због нестанка муниције ка Сувој Планини. “Може се рећи да после одступања ових партизанских група држимо чврсто већи простор око Власотинаца“, писао је поручник Митић. У борбама против комуниста, као и приликом разоружања бугарске карауле између Лесковца и Грделице у ноћи између 3. и 4. јула, Власински корпус је запленио три пушкомитраљеза, 15 пушака и нешто муниције, са минималним губицима.168
Према Рачићевој заповести од 15. јула, комунисти са десне обале реке Топлице “покушавају да се извуку према Копаонику“. Напад у зору 16. јула он наређује тако да им осујети тај маневар.169
У току ноћи између 15. и 16. јула, на сектору 2. косовског, 2. и 3. јуришног корпуса “покушали су комунисти пробој са јачим снагама, али су уз тешке губитке одбијени“, писао је Рачић 16. јула, наређујући даље надирање на југ, тј. “општи напад“ на комунисте у Јабланици и на планинском гребену Соколовица.170
Према Рачићевој директиви од 19. јула, 21. дивизија “пробила се из области Јабланице западно од Куршумлије у правцу планинског чвора Пожар, кога држи са својом главнином“. Бројно стање дивизије Рачић је процењивао на 2.500 партизана. Зато он окреће на запад 5, 1. и 3. корпус, наређујући:
Наше трупе морају тући 21. дивизију и узети планински гребен Пожар – Лепа Гора у своје руке. А потом већ према ситуацији мора се гонити ова дивизија са циљем да се уништи или разбије тако да више не постане способна за борбу за дуже време.171
Комунисти пишу да је “због јаког притиска и све веће концентрације непријатеља“ 21. дивизији увече тога дана наређено да се “извуче из борбе“. Други комунистички извор бележи да се овде налазила још једна дивизија: “Наредили смо 25. дивизији да у току ноћи 17\18. крене према Куршумлији ради садејства са 21. дивизијом… Обе дивизије се повлаче на просторију Механа – Арбанашка – Радан… После губитка Соколовог Виса и Радана све наше јединице су се повукле на десну обалу Јабланице“.172
Од заробљених партизана Рачић је сазнао да су 21. јула на Соколовицу стигли делови 27. бугарске дивизије, сада под именом Бригада “Гоце Делчев“, који узимају у заштиту 25. дивизију. Делови 4. групе јуришних корпуса носили су се Бугарима до вечери 22. јула, када су их натерали у бекство према Кукавици.
Током 23. јула четири партизанске дивизије нашле су се на релативно малом простору, у области Радана и Гајтана, где их четници приморавају на још једну оштру борбу. На линији Кутлово – Велики Под – Шапот, после једночасовне крваве битке, комунисти поново трпе велике губитке, остављајући своје коморе и болнице. И овде се предао велики број насилно мобилисаних партизана. У борби за врх Радана четници су се борили и против партизана Албанаца.173
Радиограмом од 23. јула Дража похваљује своје јединице, наређујући свеобухватни напад свих формација: 4. групе јуришних корпуса, Расинско-топличке групе корпуса и Јужноморавске групе корпуса. Задатак прве две групе био је да нападају са севера, а треће са југа, из области планине Кукавице. Према Раковићевој заповести од 25. јула, стање на фронту изгледало је овако:
Комунисти главним снагама повлаче се према планини Кукавици. У циљу даљег гоњења наша група корпуса креће данас на полазни положај на леву обалу реке Јабланице. Наш 1. корпус креће у с. Пусто Шилово, са задатком да поседне положај на левој обали реке Јабланице од Медвеђе до с. Бузулук искључно.174
Истог дана Дража добија извештај о губицима:
Комунисти су претрпели велике губитке од преко 1.000 мртвих и више рањених. Наши губици су незнатни, јер комунистичке јединице нису биле дорасле за борбу са нашим старим прекаљеним борцима.175
Коначан извештај о губицима у Јужној Србији јула месеца Врховна команда даје у распису од 7. августа. Четници су имали 55 погинулих, 230 рањених, контузованих и несталих, док су губици комуниста били 332 погинула, 579 заробљених и око 500 рањених. Четници су дошли до следећег ратног плена: два топа од 47 мм, 52 митраљеза, четири противоклопне пушке, шест тешких бацача, пет лаких бацача, 18 митраљета, 362 пушке, 20 граната за топове, 28 метака за противоклопне пушке, 306.000 пушчаних метака, 26 граната за тешке бацаче, 165 граната за лаке бацаче, 100 нагазних мина, шест радио станица, осам телефонских апарата, веће количине одеће, обуће, санитетског материјала и хране.176
Ратни плен је свакако био већи, али официри су, као и обично, смањивали пријављене количине, бојећи се прерасподеле.
Пред новим ударима, три разбијене комунистичке дивизије, заједно са Покрајинским комитетом и Главним штабом, 27. јула повлаче се на Косово и Метохију, на сектору Веља Глава – Црни Камен (северно од Врања), а четврта се склања на десну обалу Јужне Мораве.
Четничка победа била је по свему рекордна: од 5. до 27. јула комунисти су непрекидно гоњени од Гоча до Кукавице. Подвиг је већ и препешачити ту раздаљину за 22 дана.
Према томе, крајем јула 1944. године северно од Врања налазила се само једна комунистичка дивизија, са редним бројем 23, која је покушавала да продре у Источну Србију.

ИЗВОРИ:
151, 152 Зборник докумената, том 14, књига 3, 745-748, 748.
153 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19\1.
154, 155 и 156 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19\1.
157 и 158 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
159 Зборник докумената, том 14, књига 3, 804.
160 М. Аћин Коста, Српска крв Стаљинова власт 1944, 2.920-2.924.
161, 162 и 163 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
164 М. Аћин Коста, Српска крв Стаљинова власт 1944, 2.926-2.927.
165 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 108.
166 Изјава Александра Динчића, историчара из Ниша, аутору. Динчић је решио овај случај на основу изјава Милојка Ковачевића из Прекопуца, Владимира Радуловића из Нове Божурње и Милана Николића из Разбојне. Побијени четници су били из околине Блаца и Разбојне. Познато је име само једног од њих: Ненад Ђорђевић из Каштевара.
167 Зборник докумената, том 14, књига 3, 828-829.
168 ИАЛ, инв. бр. 39, С-В-16970.
169, 170, 171 Зборник докумената, том 14, књига 3, 831-833, 838, 845.
172 М. Аћин Коста, Српска крв Стаљинова власт 1944, 2.928.
173 М. Аћин Коста, Српска крв Стаљинова власт 1944, 2.948-2.949.
174 Зборник докумената, том 14, књига 3, 861.
175 ИАН, мф. 6, снимак 392.
176 ИАЛ, инвентарски број 434. Цитирано према једном препису. Оригинално саопштење Врховне команде налази се у свесци са ознаком: АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1. Доста је оштећено приликом поплаве у Архиву.

(Милослав Самарџић, “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, четврти том, стр. 596-603; НИП “Погледи“, Крагујевац, 2008.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *