Битка за Србију 1944. године

Капетан Никола Калабић испред 2. јуришног корпуса: Равна Гора, пролећа 1944. године
Капетан Никола Калабић испред 2. јуришног корпуса: Равна Гора, пролећа 1944. године

Капетан Никола Калабић испред 2. јуришног корпуса: Равна Гора, пролећа 1944. године

Да су онако велике количине оружја и ратне спреме За­падни савезници испоручили четницима, а не комунистима, до Би­тке за Србију не би ни дошло. Комунистички покушаји зав­р­ши­ли би се на рубљењу најистуренијих српских територија на за­па­ду и југу, уз помоћ непријатељски настројених народа и на­ци­о­налних мањина, али би у целини они остали једна од маргиналних пролазних појава српске историје
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Због политике Запада, у целој Источној Европи пи­­тање де­мо­к­ра­тија или комунизам решавали су совјетски тен­кови. Тако се ос­новна идеја маневра југословенских комуни­с­та састојала у из­би­јању на Дунав, односно на југословенско-ру­му­н­ску границу, ра­ди спајања са очекиваном Стаљиновом војском. Тре­нутак спаја­ња они су рачунали као дан победе у грађанском рату.
Чињеница да је Црвена армија прешавши Дунав 5. септембра 1944. године најпре срела четнике, а не комунисте, симболично до­казује да је победник Битке за Србију на бојном пољу Дражина вој­ска. Битка за зеленим столом давно је већ била изгубљена, по­ни­штивши победу српске војске, као и у многим другим случајевима, од ослобођења Косова и Метохије 1878. године до наших дана. Очигледно, феномен зелених столова тражи посебне, ве­ли­ке анализе. Скромни допринос расветљавању тог феномена дат је у претходној књизи, у глави “Срби у светском вихору“. О њему ће бити речи и у наредној књизи, а на овом месту посветићемо па­жњу Бици за Србију.
Предности комуниста 1944. године биле су следеће:
– Имали су најмање десет пута више аутоматских оруђа од чет­ника.
– Пушака, и оружја уопште, имали су више него људства (за раз­лику од четника).
– Имали су неупоредиво више артиљеријских оруђа.
– Минобацачи и топови у поседу комуниста били су великог ка­либра и домета, тако да четници никаквим оруђима нису могли да добаце до њих.
– Имали су неограничене залихе муниције, граната и ручних бо­мби, захваљујући свакодневним авионским и бродским испо­ру­ка­ма. Уобичајена комунистичка наредба људству гласила је: “Не ште­ди муницију“, док су четнички официри увек командовали: “Штеди муницију“.
– Имали су комплетне енглеске униформе, док су четницима не­достајали и витални делови опреме попут чизама, шињела, ра­н­чева, фишеклија, шаторских крила или кишних кабаница, и сл.
– Имали су велике количине санитетског материјала, док су четницима недостајали анестетици, лекови, вакцине, завоји, јод, итд. Комунистичке рањенике савезнички авиони су редовно од­во­зи­ли у Италију, са већег броја импровизованих аеродрома.
- На страни комуниста била је инострана пропаганда, јер је свака радио станица која се могла слушати – осовинска, западна, источна – говорила против четника.
Према томе, предности комуниста биле су тако велике, да се намеће питање: како је могуће да они до 5. септембра нису стигли до Дунава, и уопште да су у том тренутку држали мањи део српс­ких територија од четника|
По паду идеолошких баријера одговорима на ово питање ве­ро­ватно ће се бавити многи војни историчари, као што, примера ради, њихову пажњу привлаче победе српске војске на Церу и Ко­лубари 1914. године.
Начелно говорећи, на страни четника биле су неке друге пред­ности, које су, очигледно, надјачале силно оружје и ратну спре­му Западних савезника у рукама комуниста. Међу осталима, реч је о следећим предностима:
– Морални фактор. У српском народу, па тако и међу официрима и војницима, владало је мишљење да је комунизам велико зло. Народ је видео бројна безразложна убиства цивила, изврше­на на свиреп начин, попут касапљења ножевима, тестерисања жи­вих људи, бацања у јаме, итд. Видео је и да комунисти нису, како се говорило, људи домаћини, већ напротив, да се желе разбој­ни­ш­твом домоћи плодова туђег рада. Овакву представу учврстило је сазнање о масовном ступању робијаша одбеглих из затвора у ха­осу Априлског рата 1941. године у партизанске редове. По­себну димензију моралном фактору давала је чињеница да су ко­му­нистичке јединице водиле са собом велики број младих жена и де­војака, што на српским земљама никада раније није виђено.
– Национални фактор. Када се првих 400 комуниста, које су Гес­тапо и Коминтерна пре 22. јуна 1941. године довели у Србију, раз­милело по терену, у народу је ојачано уверење да је реч о страном покрету. Наиме, велики број ових комуниста говорио је ср­пски језик са страним или туђим акцентом (Хрвати, Мађари, Не­мци, Јевреји, Бугари, муслимани, итд). По слому “Ужичке ре­пу­блике“, када су им неки од њих пали у руке, недићевци су окос­ни­цу своје антикомунистичке пропаганде заснивали на тези да је реч о странцима доведеним да нанесу зло српском народу. (Не­м­ци су, с тим у вези, сматрали да комунизам не успева и не може ус­пети међу Србима зато што је шеф Комунистичке партије Хр­ват.) Из страха од окупатора, или због прихватања идеологије Тре­ћег Рајха, недићевци, као и љотићевци, нису, међутим, користи­ли главни аргумент против комуниста: њихову сарадњу са ус­та­ша­ма. Зато је овај аргумент чинио један од темеља пропаганде Дражиног покрета, од пролећа 1942. године, када је за­бе­ле­же­на прва борбена сарадња комуниста и усташа против четника. По­сле масовног преласка усташа у комунистичке редове, у време ка­питулације Италије, четници схватају да ту није реч само о са­ра­дњи два екстремна покрета, већ о претварању комунизма у је­дан у суштини хрватски покрет, коме је циљ осујећивање српских националних интереса. У међувремену, четници су сазнали за на­мере комуниста да Метохију припоје Албанији, затим да прогла­се нове нације и драстично смање српску територију, што је све ра­зглашено до последњег засеока. Речју, у свести већине народа ко­мунисти су идентификовани као опасан национални неприја­тељ.
– Духовни фактор. Још од првих дана комунисти су почели да убијају свештенике и монахе и да скрнаве цркве и манастире, што је потврдило сазнања о њиховом безбожништву и вандализму. Да би што јасније истакли разлику од комунистичког покрета, чет­ни­ци су систематски наглашавали верску компоненту. Они су гра­­дили цркве, постили и причешћивали се, заклињали се уз вер­ске обреде, држали мисионарске курсеве, итд. При свему томе на­род је видео велики број свештених лица међу четницима. Пос­то­јеће уверење, да је реч о рату против Бога и за Бога, овим је још више појачано.
– Политички фактор. И на крају, као и на почетку рата, ог­ро­мна већина народа није била у Комунистичкој партији, већ је при­падала демократским политичким странкама, пре свега ра­ди­ка­лима и демократама. Прихватајући да се у ратно доба не води по­литичка борба, чланови и гласачи тих странака осудили су де­ла­тност комуниста као неморалну. Када је Дража проценио да се по­литичари ипак морају ангажовати, странке су прихватиле ње­гов позив и дошле на Равну Гору. Створена је коалиције свих стра­нака, сем комунистичке и профашистичког “Збора“, која је обу­хватала 99 посто српских гласача на последњим предратним из­борима (један посто освојио је “Збор“). У коалицију су ук­љу­че­не и све важне нестраначке организације, мушке, женске и ом­ла­д­и­нске, као и равногорски одбори. Био је то највећи политички кон­сензус у историји Срба. На­родне зборове пред хиљадама људи држали су искусни предра­тни политичари, прекаљени у партијс­ким борбама и у раду са ма­са­ма, као и синдикални лидери и ра­дни­чки и сељачки трибуни. На стра­ни комуниста, с друге стране, није било ни једне особе с го­вор­ничким искуством пред скупом ве­ћим од стотинак људи, и то ис­томишљеника.
– Монархистички фактор. Већинско расположење српског на­рода било је монархистичко. Малолетни краљ, као сироче чи­јег оца су мучки убили непријатељи, уживао је симпатије народних маса, због чега су његови противници наилазили на презир.
– Војни фактор. У највишем телу Комунистичке партије, Цен­тралном комитету, није било ни једног школованог официра. У главнини својих снага, тада у “Бихаћкој републици“, комунисти су крајем 1942. године имали 29 офи­ци­ра. Према изјави једног од чланова Централног комитета, Све­то­зара Вукмановића Темпа, 90 посто командног кадра у партиза­нским јединицама имало је само основну школу (“Политикин свет“, јул 1990). Комунисти су ипак свим члановима Централног ко­митета и Врховног штаба и свим командантима већих јединица дали чинове генерала или високих официра (мајор, потпуковник, пу­ковник). Међу њима је био и командант 21. дивизије, предратни наредник. У 23. дивизији на­лазила су се свега два школована офи­цира, један поручник и један потпоручник. Комунистичке јурише предводили су “ом­ла­ди­нски руководиоци“, заправо заведена деца, па чак и девојчице од 14 година. У Бици на Буковику по­гинуло је њих осморо. Уочи ав­густовског похода на Златибор, на скојевским састанцима ова несрећна деца “зарицала су се да ће да­вати примере јунаштва“, после чега су јуришала “без обзира на гу­битке“. Реч је о некој врсти сатанистичких обреда жртвовања деце, тј. о злоупотреби ма­лолетника секташког типа, кажњивој по закону. У четничким редовима на Буковику се борило преко 50 официра, међу којима и један генерал. Укупно су четници има­ли око 3.000 официра. Они су водили јурише, гинули и бивали ра­ња­вани. Комунисти су јурише четника описивали као “талас ска­ка­ваца“, упоређујући њихове правилне борбене формације са “не­каквом имитацијом фа­ланги“. Они ни после рата нису сазнали да је то ништа друго до обучена војска. Први војник из строја тр­чи напред десетак ме­тара и поново залеже, други остаје у закло­ну и штити га ватром, трећи трчи, четврти пуца, и тако цела је­ди­ница.  Могуће су и друге варијанте: двојица пуцају а сваки тре­ћи трчи, итд. Све је то тактика заваравања непријатељских стре­ла­ца. Неуком посматрачу овакав јуриш стотина и хиљада војника личи на “талас ска­ка­ваца“. Комунисти су, с друге стране, ју­ри­ша­ли у маси и трпели велике губитке. И само њихово опредеље­ње за јуриш као на­чин борбе било је ирационално, јер су имали ору­ђа већег до­ме­та. Четници су наметали јуриш и блиску борбу због тих оруђа и због немања муниције за дужу размену ватре.
– Образовни фактор. У комунистичком покрету било је вео­ма мало образованих људи. Њихов вођа, Ј. Б. Тито, био је металски радник, Едвард Кардељ је био учитељ, Александар Ранковић аба­џија, итд. Код четника је ствар стајала обратно. Унутрашњу про­паганду водио је др Војин Андрић, најмлађи доктор наука у зем­љи. За спољну пропаганду био је задужен др }ура }уровић, до­ктор наука са Сорбоне. Међу три водеће политичке личности из прве фазе рата била су два доктора наука, Младен Жујовић и Сте­ван Мољевић, и један академик, Драгиша Васић. У Цен­т­ра­л­ном националном комитету, равногорским одборима, редакцијама листова и билтена, итд, било је на хиљаде професора универ­зи­тета и гимназија, писаца и новинара, одличних ђака и студената. Диверзантске и саботажне штабове чинили су инжењери, а та­кође и руководиоце шумских оружаних завода.
Дакле, да су онако велике количине оружја и ратне спреме За­падни савезници испоручили четницима, а не комунистима, до Би­тке за Србију не би ни дошло. Комунистички покушаји зав­р­ши­ли би се на рубљењу најистуренијих српских територија на за­па­ду и југу, уз помоћ непријатељски настројених народа и на­ци­о­налних мањина, али би у целини они остали једна од маргиналних пролазних појава српске историје.
(Из књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“)

Затворено за коментаре.