Битка за Србију – љотићевска верзија

Група љотићеваца приликом изласка у град (Фото: Историјски архив Шабац)

Група љотићеваца приликом изласка у град (Фото: Историјски архив Шабац)

БИТКА ЗА СРБИЈУ – ЉОТИЋЕВСКА ВЕРЗИЈА

Касније, у емиграцији, капетан Момчило Ђорђевић, негдашњи командант 1. батаљона 4. пука, објавио је чланак под насловом: «Слом комунистичке офанзиве на Ибру (одломци из мога дневника за 1944. годину)». Дневник почиње наређењем штаба Српског добровољачког корпуса од 23. марта 1944, које гласи:
За одбрану Србије од комуниста образоваће се заједничке борбене групе од СДК, СДС и четника. Свака група имаће свога начелника штаба. Потпуковник Радослав Таталовић из СДК биће главни начелник заједничког оперативног штаба. (Б. Карапанџић, С вером у Бога за Краља и Отаџбину – добровољци 1941-1991, 427.)
Дневник, дакле, почиње неистином: борбене групе су оснивали Немци, а заједнички оперативни штаб љотићеваца (СДК), недићаваца (СДС) и четника не само што никада није постојао, већ су у ово доба љотићевци и даље учествовали у операцијама против четника.
Под 24. мартом Ђорђевић пише о бројном стању и наоружању 1. батаљона 4. пука. Овде се подаци које наводи не разликују од оних из његовог извештаја од 5. априла 1944. године, а не разликује се ни опис пута до Ушћа. Међутим, Ђорђевић потом не помиње ни Немце ни Борбену групу «Шредер». Напротив, сада пише да је сам направио план одбране и да је сам проценио ситуацију, додајући и следећи закључак: «Борба око моста код Ушћа биће тешка, одсудна и спасоносна за Србију». И сам опис борбе у ноћи између 30. и 31. марта битно се разликује у Ђорђевићевом оригиналном извештају и, очигледно накнадно писаном, дневнику. Ево неколико примера:
Прва верзија:
«Резултат ове борбе био је да је 3. вод 3. чете на овоме положају донекле био прилично изненађен и дозволио да му партизани приђу сувише близу тако да нису имали времена да искористе у потпуности своје оружје које су имали (1 лаки бацач и два пушкомитраљеза)… Људство које се је вратило прилично је узбуђено, износи ток ове кратке борбе и као главни разлог наводи немогућност своју за блиску борбу услед немања бомби…» (Зборник докумената, том 1, књига 21, 647.)
Накнадна верзија:
«На истакнутом положају борба. Због немања довољно бомби за блиску борбу, водник Мајерхофер Константин наредио је повлачење 3. вода 3. чете ка мосту на Ибру». (Б. Карапанџић, С вером у Бога за Краља и Отаџбину – добровољци 1941-1991, 430.)
Прва верзија: «Надмоћност у тешким митраљезима имају далеко већу партизани, који бију све светлећим мецима из кућа код с. Пешићи». (Зборник докумената, том 1, књига 21, 648.)
Накнадна верзија:
«Према положају бр. 1 партизани туку пушкомитраљезима из кућа код с. Пешића. Сваки други метак је светлећи. Замарање.» (Б. Карапанџић, С вером у Бога за Краља и Отаџбину – добровољци 1941-1991, 430.)
Прва верзија:
«У 2,35 браниоци (положаја бр. 2) добијају ватру са леђа, са врха Кукавице, који је после јаког напада и унакрсне ватре тешких митраљеза заузет од стране партизана. Прва чета добија ватру са леђа, извештава да јој је положај угрожен, али добија наређење да по сваку цену има положај задржати док не падне решење на положају бр. 1». (Зборник докумената, том 1, књига 21, 648.)
Накнадна верзија:
«2,35 часова. На положају бр. 2 добровољци добијају ватру са леђа са врха Кукавице. Прва чета је угрожана унакрсном ватром, али добија наређење да по сваку цену остане на положају, док се одсудна борба на положају бр. 1 не реши». (Б. Карапанџић, С вером у Бога за Краља и Отаџбину – добровољци 1941-1991, 431.)
Прва верзија:
«Вест о погибији команданта брзо је прострујала редовима добровољаца. Настало је повлачење наших једновремено са повлачењем партизана. Ово је било око 3,45 часова. Повлачење је вршено по деловима…» (Зборник докумената, том 1, књига 21, 649.)
Накнадна верзија:
«3,35. часова… Капетан Ђурић издаје наређење за јуриш… Случајно један партизански метак је одскочио од цеви `бреде` и погодио га у главу. 3,45 часова. Партизани потучени испред наших положаја бр. 1 и 2 повлаче се не чекајући јуриш добровољаца, праћени ватром наших лаких и тешких бацача, пушкомитраљеза и тешких митраљеза. Видећи разуло партизана, њихов командант шаље резерву, која се креће долином реке Студенице (између наша два положаја) ка мосту на Ибру. Резерва партизанска узалуд је покушавала да заустави делове главних снага, које су бежале испред наших положаја. Унакрсна ватра са оба наша положаја нанела је велиге губитке овој резерви. 3,55 часова. После погибије капетана Ђурића настала је празнина у командовању батаљоном, те зато није вршено гоњење партизана… Командири чета на положајима, у одсуству команде за даљи рад, наредили су својим четама повлачење по деловима ка мосту на Ибру». (Б. Карапанџић, С вером у Бога за Краља и Отаџбину – добровољци 1941-1991, 432.)
Прва верзија:
«Потпомогнути снажном ватром аутоматских оружја, наши делови почињу да се спуштају по деловима са својих положаја, са задатком поновног прелаза преко моста и освајања ранијих положаја. (Око 8,30 часова.) У то време на станицу улази један транспорт бугарски са возом, који ватром топова потпомаже избијање наших јединица на положај. Овом приликом је противник дао врло слаб отпор и у нереду се повлачио. Одмах по избијању на положаје наши су снели мртве другове и послали и капетана Ђурића камионом за Краљево…» (Зборник докумената, том 1, књига 21, 650.)
Накнадна верзија:
«8,30 часова. Моменат за противнапад је одличан, јер је партизанска резерва разбијена и поколебана. Наређујем… На нашу срећу баш у то време дошао је камион са муницијом. Командири су ме раније известили да имају врло мало муниције: око 20-30 метака на пушку, око 100 на пушкомитраљез… Био сам свестан да моје наређење за противнапад са недовољно муниције је велики ризик, али сам знао да партизани не могу да праве претпоставке о нашем стању муниције… 10,00 часова. попуна муницијом је много подигла морал добровољаца… 11,00 часова. 1. и 4. чета прелазе мост под ватром партизана. Партизани шаљу појачања ка мосту, али и ту партизански делови су разбијени нашом ватром и одступају у великом нереду. Сваки њихов покупај да дају неки отпор и тако успоре њихово одступање разбијен је. Наше чете избијају на положаје бр. 1 и 2 и продужују гоњење партизана за око 2 км испред наших положаја. Кад је већ био изгубљен сваки додир са партизанима, и кад је њихова ватра потпуно престала, наше чете се враћају назад на положаје бр. 1 и 2.» (Б. Карапанџић, С вером у Бога за Краља и Отаџбину – добровољци 1941-1991, 433.)
Прва верзија:
«У 12 часова немачки потпуковник Граф, увиђајући да су добровољци уморни и са мало преостале муниције (20-30 метака на пушку, по 100 на пушкомитраљез), наређује да бугарске јединице приме обезбеђење до попуне наших муницијом и до одмора…» (Зборник докумената, том 1, књига 21, 650.)
Накнадна верзија:
«13,00 часова. Тело капетана Ђурића послато је камионом (који нам је дотерао муницију) за Краљево… С обзиром на премореност и неиспаваност добровољаца, ја сам наредио да на положају бр. 1 и бр. 2 остане само по један вод, који треба да се смењује свака три сата…» (Б. Карапанџић, С вером у Бога за Краља и Отаџбину – добровољци 1941-1991, 433.)
Прва верзија: «Добровољци: Регрути нису довољно увежбани у борбеној обуци. Не користе добро заклоне. Нису навикнути на борбу ноћу… Немају уговорене знаке за команду… Цела формација је створена добровољачка за пољску борбу, што се у брдским крајевима показало доста непрактично… Операције су све упућене само на равнице и путеве, а никако преко брда… Поред овога, док су партизани јако покретни, добровољци су слабо покретни…
(Зборник докумената, том 1, књига 21, 653.)
Накнадна верзија:
«Сви добровољци, од редова па до мајора, заслужили су велику похвалу, за јунаштво и пожртвовање у одбрани моста на Ибру код Ушћа… И поред тога што је наш батаљон сломио офанзиву партизана на Ибру код Ушћа, по моме мишљењу највећи успех у овој борби је што смо запленили архиву са шифром… Преко заплењене шифре пружа се велика могућност националним јединицама да добију податке: о положају партизанских штабова, задатака и кретања јединица, и да благовремено предузму одговарајуће мере за одбрану и противнапад.» (Б. Карапанџић, С вером у Бога за Краља и Отаxбину – добровољци 1941-1991, 434-435.)
У наводно заплењеној архиви била је наредба Врховног штаба 2. и 5. дивизији, од 20. фебруара 1944, за форсирање Лима и Ибра. А шифра није била једна, већ су то наводно биле све шифре за везу између партизанских јединица, «као и између јединица и Врховног штаба». У ствари, као што смо видели, наређење од 20. фебруара ухватила је и дешифровала немачка прислушна служба. Немци су имали све главне партизанске шифре од кад су они почели да користе радио станице, па до краја рата.
У оригиналном извештају капетан Ђорђевић не помиње заплењену архиву, свакако зато што она није ни била заплењена. Евентуална заплена такве архиве не би била од значаја, јер је све то Немцима било познато. Најзад, немогуће је да једна бригада на најистуренији положај износи архиву, и то не сопствену, бригадну, нити дивизијску, већ корпусну…
И тако, мада су 1. батаљон 4. пука и 2. пук били само део од двадесетак хиљада осовинских војника у борби против комуниста у области Голије и Ибра (конкретно, 8-9 посто од укупног бројног стања) и мада су се борили свега по пар дана у борбама које су трајале месец дана, и мада су у борбама у којима су учествовали били савладани – љотићевци су касније писали да су они били главни, или чак једини, борци против Оперативне групе дивизија, да су је разбили и уопште да су спречили упад комуниста у Србију.
Први се огласио Бошко Костић, 1949. године. Он најпре пише да је почетком 1944. године створен «јединствен национални фронт» између четника, љотићеваца и недићеваца. Изричито наглашава да је реч о «четницима Драже Михаиловића», наводећи као пример 1. и 2. равногорски корпус, Јаворски и Косовски корпус. И додаје: «Борбама је руководио заједнички оперативни штаб, на чијем се челу налазио начелник штаба СДК, потпуковник Радослав Таталовић». (Б. Костић, За историју наших дана, 146.)
Борбу 1. батаљона 4. пука на Ибру, у ноћи између 30. и 31. марта 1944. године, Костић описује са мало детаља, закључујући: «Титови комунисти-партизани доживели су незапамћене поразе. Они су сачекани у долини реке Ибра, ту су разбијени у крвавим и тешким борбама и нагнани у бекство». (Б. Костић, За историју наших дана, 147.)
Костић не наводи документа, али користи прилику да и овом приликом зада један ударац четницима. Пише да је капетан Радојко Ђурић 1941. године наводно био у четницима, али је брзо увидео њихове грешке, па је први, новембра те године, «на своју руку» напао «Ужичку републику». Следи закључак: «Тиме је био раскинут споразум четника и партизана-комуниста…» После овога, Ђурић је прешао у љотићевце, који су, сугерише аутор, били мудрији и уопште у свему бољи од четника. Наравно, Ђурићев подвиг је измишљен. «Ужичку републику» је 2. новембра 1941. напао капетан Вучко Игњатовић, по Дражином наређењу. А Игњатовића, највећег антикомунисту у четничким редовима, убили су управо љотићевци… Ово мучко убиство у Костићевој књизи није поменуто. Напротив, као подмукли потез четника према добрим љотићевцима представља се атентат на шефа Недићевог кабинета пуковника Милоша Масаловића, без објашњења да је он био одговоран за хватање и убиство хиљада «присталица Драже Михаиловића».
Одлазак љотићеваца у Истру Костић представља као одлазак у Словенију. Била је то наводно мудра стратешка одлука Димитрија Љотића, а не наредба Адолфа Хитлера да љотићевци преузму обезбеђење дела граница «Независне Државе Хрватске»…
И други љотићевски писци у емиграцији давали су бајковити опис догађаја, са пуно епитета, а без оптерећивања документима. Примера ради, ево шта је писао др Ђоко Слијепчевић:
У чишћењу окупиране Србије од партизана српски добровољци су имали нарочитог удела. У низу окршаја са партизанима они су показали да су војнички и идеолошки изнад њих…
Добровољачке јединице издржале су, за цело време свога постојања, низ оштрих борби са партизанима, у којима нису подлегли ни онда када су били бројно слабији…
Сусретали су се и сукобљавали идеолошки противници где су добровољци, у свим сукобима, остајали победници. Због тога се у народу, у Србији, почело ширити веровање о добровољцима да су они непобедиви… (Ђ. Слијепчевић, Југославија уочи и за време Другог светског рата, 323, 325, 337.)
Љотићевске књиге објављиване су на Западу и већ зато је њихова верзија морала бити драстично фалсификована. У новом окружењу, љотићевци нису смели да помињу основне елементе своје идеологије – борба против «јудео-масонерије» и «западне плутократије» – нити ма какву везу са Немцима. Такође, ни да су се много више борили против четника, него против партизана. Заправо, они борбе против четника и не помињу.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Драже Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 4. том, Крагујевац 2007)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *