Борац против кривотворина

Борац против кривотворина
Нова књига Милослава Самарџића
Самарџић се бави фалсификацијом докумената и фотографија, а нарочиту пажњу посвећује кривотворинама које су титокомунисти уградили у своје филмове

Београд, 19.04.2011

Да је ђенерал Михајовић убијен на Ади Циганлији, да је тамо заиста сахрањен, да је убица био неки његов род који и данас живи на Дедињу – нећу веровати док то не потврди независни експерт из Крагујевца – Милослав Самарџић. Поготову сада, када је човек своју стручност показао у разобличавању комунистичких кривотворина наше новије прошлости, објављујући, код издавача UNA PRESS из Београда, пред крај 2010, књигу „Фалсификати комунистичке историје / ‘Четничка документа’ која су писали комунисти и фотографије које су монтирали“.

Самарџић је човек који је, после Другог светског рата, можда највише учинио да се разобличе титоистички митови о ђенералу Михајловићу као „сараднику окупатора“, па чак и „квислингу“, почев од објављивања чувене немачке потернице за Дражом у листу „Погледи“ који је уређивао још од краја осамдсесетих година 20. века, преко специјалног броја ових крагујевачких новина о комунистичким масовним гробницама у Србији и Југославији (то је било две деценије пре формирања државне комисије која треба да се бави потрагом за тим гробницама), па све до ове, најновије књиге.

Успут је Самарџић успео да објави томове Дражине биографије и историје његове (у ствари, легалне југословенске) војске у Отаџбини, низ фото-албума четника, двотоман приказ четничких борби против нациста, фашиста и њихових слугу, али и упутну књигу о сарадњи комуниста са хитлеровцима у борби против српског народа, који је, како сведочи Хитлеров специјални изасланик за Балкан, Нојбахер, био једини окупиран народ на Балкану (уз Грке) – сви остали били су Хитлерови и Мусолинијеви савезници.

Самарџић се бави фалсификацијом докумената и фотографија, а нарочиту пажњу посвећује кривотворинама које су титокомунисти уградили у кључно средство за митологизовање прошлости, своје филмове. Сазнајемо да не постоји никакво Дражино наређење за истребљење муслимана, као и то да су извештаји Павла Ђуришића о борбама са муслиманима, па чак и осветама које су том приликом чињене (због претходних злочина босанских и санџачких усташа над Србима), такође фалсификат.

Доказао је Самарџић и да су Дражина писма Павелићу и Степинцу измишљена, да Калабић није учествовао у хватању Драже (како су нам објашњавали у ТВ серији у којој је Зоран Ранкић, на одушевљење млађих гледалаца, играо Калабића), јер је пре тога убијен… Показао је како су комунистички кривотворитељи мењали плакате на којима је писало да су Немци стрељали присталице ђенерала Михајловића, и како су на споменике жртвама рата уписивали и оне који никакве везе нису имали са партизанским покретом.

О фотографијама да се и не прича – монтирали су их како су сами хтели, додавали и избацивали ликове немачких официра с којима су наводно четници сарађивали, нетачно потписивали визуелни материјал, скривали слике јединица Дражине војске на заклетви (било их је, нарочито у Србији, превише да би се могло рећи како је то „шачица издајника“), једном речју: радили оно што су радили и њихови узори, Стаљинови фалсификатори у Совјетији.

У тадићевско-неотитоистичкој Србији, једно од средстава злостављања ставновништва свакако је емитовање олињалих партизанских филмова, којима су нам у детињству испирали мозак.

Самарџић нам показује како је прича о „Отписанима“ у ствари прича о равногорским илегалцима у Београду, који су имали изванредну борбену организацију и радио-станицу, коју су нацисти открили помоћу гониометра (о чему једна од епизода „Отписаних“ говори као о случају непостојећих комунистичких илегалаца). И прича о Валтеру који брани Сарајево премештена је из Дражиног Београда у град у коме никакве озбиљне активности партизанске илегале није било.

„Битка на Неретви“ и „Битка на Сутјесци“ приказивале су тобож генијалног маршала који руши мост на Неретви да би заварао непријатеља и тобожњу битку за рањенике- који су у ствари, остављени на милост и немилост непријатељу. Користећи се архивским изворима, као и сведочењима најближих Титових сарадника, Самарџић показује да је филм „Десант на Дрвар“ највећи могући фалсификат, јер је Тито приликом немачког упада 1944. био толико уплашен да је, само захваљујући муњевитим реакцијама Ранковића и Жујовића, избегао заробљавање.

Док је његова љубавница Даворјанка Пауновић вриштала, Броз је паничио; саборци су га спасили, а затим су га Енглези склонили на Вис, да њихов човек, коме су наменили судбину господара Југославије, ничим не би био “уцвељен“. Све остало је историја са 400 хиљада црвеноармејаца који доносе комунизам Србији, непокорно антикомунистичкој.

У књизи је маестрална и реинтерпретација приче о Николи Калабићу – анализом фотографије лажног Калабића, али и правих слика и потписа Дражиног команданта, као и низа противуречних комунистичких исказа о његовој наводној сарадњи са ОЗНО-м, Самарџић у прах и пепео развејава мит који је настао да би потврдио комунистичку тезу о издајништву прирођеном четницима.

Кад се ова књига прочита бива јасно да је комунистичка фикција о Другом светском рату у Југославији само то што јесте – фикција. Јер, Краљевина Југославије није капитулирала, пошто су краљ Петар и његова влада одбили да предају признају, најављујући рат до коначне победе; комунисти су, све до Хитлеровог напада на СССР 22. јуна 1941. године, били савезници нациста, који се боре против родољуба спремних на отпор Хитлеру; позив народу да устане, КПЈ, минорна и слаба бољшевичка партијица, могла је да проследи само малом броју својих симпатизера, а не и читавом народу, који за ову дружину једва да је и знао; народ је у земљама Југославије остао уз странке за које је гласао пре Другог светског рата (Срби уз радикале, демократе и земљораднике, при чему чак ни левичари-земљорадници нису били уз Тита). Титова војска је, према Уставу Краљевине Југославије, имала улогу пете колоне, а Немци су, у јесен 1944. хтели да се предају западним савезницима и Дражи, а не партизанима, итд.

Улога Милослава Самарџића је, у доба лености умова који нису хтели да се служе чињеницама из аутентичне грађе и са терена, непроцењиво драгоцена. Он је човек који је засукао рукаве, и кијао у прашини архива централних и локалних, тражећи пуну истину о добу које је само наизглед прошло (јер, на власти су неотитоисти, који и даље иду путем Брозовим, путем с којег не скрећу, путем у пропаст нашег народа и државе).

Зато једва чекамо његову нову књигу, која ће бити посвећена англоамеричким бомбардовањима српских градова 1944, која су веома помогла Титу да дође на власт. Истинољубивом Самарџићу зато, и због свега другог (више од две деценије он је у слободним српским планинама националног новинарства):

МНОГАЈА ЉЕТА!

Аутор: Владимир Димитријевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *