Борба на Гату, Ексхумација гатачких четника

ГРАЂАНСКИ РАТ 1941/45.

Борба на Гату

На овим страницама доносимо упоредо обе верзије о чувеној бици у Херцеговини. Књига гатачког четника Алексе Тепавчевића, емигранта у Канади, тек сада је објављена у отаџбини. С друге стране, комунистичке књиге, које су некада биле једине, одавно се не штампају…

 

АНТРФИЛЕ 1:

Ексхумација гатачких четника

Ексхумација у селу Кукуље на Лијевча пољу, 13. септембра

Ексхумација у селу Кукуље на Лијевча пољу, 13. септембра 2002.

Вод Војске Републике Српске одаје пошту палим четницима

Вод Војске Републике Српске одаје пошту палим четницима

Владика Захумско-херцеговачки Григорије и свештенство епархије служе заупокојну литургију

Владика Захумско-херцеговачки Григорије и свештенство епархије служе заупокојну литургију

Опроштај родбине и сабораца

Опроштај родбине и сабораца

После 57 година, тела 20 четника из Херцеговине враћена су са Лијевча поља у њихов родни крај. То су посмртни остаци четника под командом чувеног попа војводе Радојице Перишића, који су изгинули 4. априла 1945. године у атару села Сеферовци, у борби против усташа. Њихов командант, војвода Перишић, том приликом је заробљен и касније је свирепо мучен и убијен у концентрационом логору Градишка.

Иницијатива за преношење посмртних остатака дошла је од Удружења бораца отаџбинског рата 1991-1995, а њу је одмах прихватила Општина Гацко. После вишемесечних припрема, експедиција је стигла на Лијевча поље 12. септембра (ове године). Уз помоћ мештана, тога дана су есхумирани посмртни остаци Марка Зиројевића, Гојка Копривице и једног непознатог свештеника. Сутрадан, 13. септембра, ексхумирани су посмртни остаци још 17 четника, сахрањених поред цркве у селу Кукуље. Осим ситних, личних предмета (дугмад, ножићи, огледалца, и сл), пронађени су и неки карактеристични предмети, који су јасно откривали идентитет жртава. Тако је, на пример, код костију број један пронађена сребрна дуванска кутија са иницијалима БПТ, што потврђује да је ту сахрањен Благоје Тепавчевић, командант Јуришног батаљона. Такође, и преживели четници се сећају да је Тепавчевић сахрањен на месту број један.

Код костију број четири нађен је златни прстен са натписом “Аласка“, Што је родбини био сигуран знак да је ту сахрањен Влајко Говедарица.

Већ на први поглед могло се закључити да су четници били масакрирани, а неки, рањени или заробљени, свирепо мучени.  Доказ су поломљене лобање, вилице, избијени зуби, закуцан дугачки ексер у главу, и сл.

После ексхумације и опела, које је служило пет свештеника, посмртни остаци су испраћени у Гацко, где су стигли 14. септембра. Заупокојну литургију служио је његово преосвештенство владика Захумско-херцеговачки Григорије, уз саслужење свештенства епархије. После опроштајних говора родбине, представника Општине и удружења бораца, као и после почасног плотуна јединице Војске Републике Српске, посмртни остаци 20 четника положени су у новосаграђену заједничку гробницу пред црквом у Гацку. Заједно са њима сахрањени су посмртни остаци још девет четника, који су погинули раније у току рата и били сахрањени поред цркве у Гацку.

Посмртни остаци капетана Милорада Поповића и преко 70 гатачких четника страдалих 5. априла 1945. у ширем рејону од села Вилуси до села Машићи, још нису пронађени. Ова група Гачана са једне стране је била нападнута од усташа, а са друге од партизана. После тешког рањавања, капетан Поповић је извршио самоубиство, да не би непријатељима пао жив у руке.

Процес проналажења и преношења посмртних остатака четника биће и даље настављен. Сви који знају нешто поуздано о погибији и сахрани четника из Гацког, могу да се јаве на телефон Удружења бораца Општине Гацко, број 059/464-427. И најмањи податак може бити драгоцен.

 

АНТРФИЛЕ 2:

КОМУНИСТИЧКА ВЕРЗИЈА

 

Четири батаљона из две пролетерске бригаде нису успела да на простору Гацко-Автовац у Гатачкој котлини (надморска висина око хиљаду метара) разбију већу групацију херцеговачких четника. Ипак су допринела да се спречи спајање ове групације са црногорским четницима на планини Голији и угрози партизанска концентрација око Врховног штаба у рејону Врбнице и долини Сутјеске.

Три батаљона 1. пролетерске бригаде су закаснила на почетак акције према брду Гат у селу Дулићи, јер нису успела да благовремено пређу преко скоро непроходног каменитог терена. Остављен без садејства, Штаб 4. батаљона 2. пролетерске бригаде се у зору 11. јуна (1942) одлучује за напад, под крајње неповољним околностима, против четничког упоришта на узвишењу Гат (надморска висина 1.120 метара) са остацима тврђаве коју је изградила Аустро-Угарска сагласно одлуци Берлинског конгреса 1878. године. Слабо наоружан и малобројан, 4. батаљон не успева да по дану заузме узвишење. Скоро у четничком окружењу, при повлачењу губи 32 друга и 4 другарице, и уз 23 рањена – око једну трећину састава. Иако и четничком ватреном препреком сметена за непосредну акцију – три батаљона 1. пролетерске бригаде, уз жртвовање 11 својих бораца, организују прихват и онемогућују четницима гоњење 4. батаљона.

Четници овога пута постижу успех због низа неповољних околности код партизанских јединица, од 650 – до 700 бораца; теренске и сопствене бројчане надмоћности (око 3.000 припадника) и обилне помоћи у оружју и муницији из италијанских гарнизона, па и оног у Гацком (око 1.500 војника).

Два батаљона 2. пролетерске бригаде су на Гату (4. батаљон 11. јуна) и на Живњу и Лебршнику (1. батаљон – 12-14. јуна) заштитили и неборачке делове у долини Сутјеске, посебно болницу и збегове, и допринели да се оствари поход пет пролетерских бригада у Босанску крајину, 24. јуна 1942. године.

(Према – М. Антонијевић: „Ужички партизани у борбама у Херцеговини 1942. године“, Ужички зборник, 8/1979).

Ни у једној од ранијих борби наш батаљон није имао такву решеност, цео батаљон, сви борци бејаху као један. Кроз све нас струјаше само једна мисао, дошао је тренутак да се већ једном обрачунамо са четницима, сад или никад.

Јурнуше борци силовито, иако већ четврту ноћ не спавају, четврти дан маршују, а претходни дан и ноћ провели су без хране и воде.

Цео батаљон заустављен на једној чистој коси, испред нас четници комешају се, прибијају и јуришају, два њихова јуриша одбијамо. На десној страни надвисило нас утврђење и бандити са њега гађају нас право у теме. Рањавање појединих другова изгледаше нам као нешто обично и природно, а сами рањеници не обраћаху пажњу на своје ране, говораху „другови и ми ћемо са вама заједно напред“, сви бејасмо заузети само једном мишљу: напред, извршити задатак. Паклена пушчана и митраљеска ватра, гину поједини другови, али то остале ништа не колеба, наставља се борба све жешће и оштрије. Другарице по брисаном простору пребацују се од рањеника до рањеника. Све се таласа и хуји, сви смо као један и само пламти. Овде се појединци не примећују.

Четници су успели да нас заобиђу са деснога крила, истовремено врше јуриш са чела и са бока. Морали смо се повући. То није било повлачење да би се избега борба, то је повлачење са борбом прса у прса. Ти моменти – када треба одолети најмоћнијем непријатељу, зауставити га и извући рањенике – захтевали су од нас да покажемо нашу вредност, као целина и као појединци. И стварно доказали смо да смо достојни имена пролетерског.

Један друг води рањеног Добрила, нашег политичког комесара, плаче, јер не може даље, али га не оставља. Две гомиле људи бејаху измешане, јер су се четници сјурили низ брдо за нама, и бојиште личаше на мравињак, није се могло разазнати где су наши а где четници, где-год погледаш устремио се човек на човека. Један се спрема да убије једног нашег друга. Бошко из револвера уби га и ослободи друга. Другарице болничарке не презају од опасности, спасаваху рањенике. Другарица Мара, пошто је у одбрани ранила једног четника, бива заробљена, њу ништа не збуњује. Натерали су је да превија њихове рањенике, а она их свесно трује. Стрељали су је, али одлучна воља да стигне другове, да стигне батаљон побеђује и она после два дана долази у свој батаљон тешко рањена. Костја наступа заједно са четницима, застао је иза њиховог стрељачког строја, пробија се и стиже другове. Милинко је опкољен, он има немачки пушкомитраљез, али се непријатељ неће користити њим, скрива митраљез а сам се склања у други жбун, ноћ је његова, он продужује даље. Добривоје пада рањен, има снаге да помишља на свој митраљез и последња реч му је „другови, митраљез“. Туче нас италијанска артиљерија. Рањеници су већ напред, далеко иза њих групица по групица батаљон се пребацује преко камењара и одмиче у брдо. Сунце је високо, камењар се просто усијао од врућине, а већ је два дана како воде нисмо видели.

Пало нам је много другова.

Миодраг Миловановић Луне

(Из монографије „Друга пролетерска бригада“)

 

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

 

Није ми познато какво су обавештење имали Милорад Поповић и остали команданти о партизанском кретању у Црној Гори. Раније се говорило да су Бајови четници ступили  у акцију и да имају успеха у гоњењу партизана. Проносили су се гласови да ћемо се срести са црногорским четницима на Равном, у Пиви! Ово наводим стога што сумњам у довољно обавештење о кретањима партизана у четничкој команди, јер да су знали за ову партизанску „силу и ордију“, да се налази ту у непосредној близини, у пределу Голије (око Крсца), утврдили би се боље и осигурали положаје, као што је био Гат!

Чобани су дотрчали те ноћи (почетком јуна 1942) у логор 1. батаљона на Камењечама, у с. Казанцима, и извештавали да се „масе“ партизана налазе на брдима у околини села. Једна жена је дотрчала пред сам напад и рекла да их „пљева и мрав“ и да су све „нека непозната милет“, да наступају долинама и „само што нису ударили“.

„Мичите се, ако Бога знате, не морете се одржати – изгинућете!“ – говорила је преплашена жена која је имала синове међу нама.

Курири су извештавали 2. батаљон и команданта Стева Старовића, а он је извештавао Невесињску бригаду око Гата. Но, по свему, како се одиграло, види се да се није било опрезно колико је било потребно.

 

ЗАРОБЉЕНЕ ПАРТИЗАНКЕ

Четници су били распоређени за преноћиште нижим ланцем каменитих коса, од Гата до села Казанаца (око 5 км), које се протеже као уже по средини увале Гата до Крсца, испод којих се налазе мала поља и потоци. Положај за одбрану био је добар од супротног правца из Голије, на који се рачунало. За случај да се не могне одржати, повлачио би се у правцу Гата, а он би се морао бранити по сваку цену. Партизани су, супротно од замишљеног плана одбране, извршили главни и најжешћи напад бочно, заобилазећи 1. и 2. батаљон Гатачке бригаде и ударајући на Гат, који да су узели, Гатачка бригада била би у шкрипцу са неповољним излазом пробијања, преко равног поља и партизанских села, у п. Сомину. Први батаљон био је најдубље увучен у „опасну зону“, затим 2. батаљон Гатачке бригаде до њега, у правцу Гата.

Како је било? Партизани, „врховни штаб“ и сва „ордија“ били су притешњени, као змија у процепу, од црногорских четника с једне стране и херцеговачких с друге. Морали су се некуд пробијати из опустошених села и планина. Циљ им је био пробити се у западну Босну, у пределе браће по идеји и у погледу уништавања Срба. Хтели су још једном да сви заједно преплаве преко херцеговачког крша и да га оставе потпуно пустим. Но, шака „Спартанаца“ у јачини једне чете Невесињског корпуса дочека их у првом налету на Гату и отера назад у потуцање по највећим планинама Волујка и Маглића, између Босне и Црне Горе, уз осетне губитке. Неуспех партизанског пробоја на Гату одвео је Броза и партизане у Ђурђево, крај реке Сутјеске, да се требе од вашију и да одатле шаљу лажне извештаје „Слободној Југославији“ у Тифлису о „успесима“ партизана у Црној Гори и Херцеговини, а да те лажне извештаје прихвате за истину и неке партизанске корисне будале у Лондону и Америци.

Партизани су, како је већ речено, ноћу заобишли четнике и пред зору напали прво стражу на Гату па одмах потом и друге четничке положаје. У почетку напада на узвишењу Гата налазио се само један вод са 2-3 пушкомитраљеза. Остали су се били спустили ради вечере у село Галешину, које лежи источно од Гата. Партизански бомбаши привукли су се под саме шанчеве (бивша аустријска утврђења) и ступили у дејство бомбама. Присебни и храбри четнички борци на Гату нису се дали збунити; одговорили су ватром из пушкомитраљеза и бацањем бомби на подвучене партизане. Чим је запуцало, скочили су и они из села Галешине и брже-боље истрчали на Гат, повећавши број бораца који су били у опасности. Отпочела је тако жестока борба од 3-4 часа; партизани су сулудо насртали да пошто-пото заузму Гат. Ноћ их је намамила да се привуку под заштитом мрака и кроз кршеве до под врх, око кога су, са слабим заклонима, постали погодна мета браниоцима Гата.

Док су се партизанске претходнице кришом провукле кроз Добрељску Љут (кршевит простор) командант Гатачке бригаде  Стево Старовић био је у малом засеоку Заводичје, крај с. Галешине. Овај батаљон с прва се збунио, но убрзо се прибрао и дао тврд отпор по гредама око Заводичја. Ускоро је свануло и дан је ишао у прилог четника. Партизанске претходнице што су „продрле“ до под врх и шанчеве на Гату биле су изложене бочној ватри и од 2. батаљона, поред сталне ватре спреда, са врха Гата, од бораца Невесињске бригаде. Раздањивањем партизани су малаксавали и слабили у појачавању своје претходнице у правцу Гата.

 

ПРСА У ПРСА

Први батаљон Гатачке бригаде (у коме сам се налазио) увучен најдубље у партизански полукруг и удаљен од Гата 4-5 км, нападнут истовремено кад и остали, са три стране, није имао другог излаза ни места за одбрану него да се повлачи у правцу Гата у састав других четника. Повлачење је уследило непрекидним малим пољима, између главица и кроз потоке, шибани партизанском ватром са три стране. Није се било добро разданило, те су партизански меци промашивали. У противном, било би тешких губитака. Стигавши до села Галешине, нисмо се могли попети на Гат услед голетног простора и бочне партизанске ватре из села Дулића. Једни смо ступили у састав 2. батаљона, а други увалама, поред Дулићевог Кланца, заобишли брисани простор и попели се на Гат. Приликом повлачења између унакрсне ватре нађосмо у једној ували, међу главицама, неколико коња и растоварену спрему који су припадали невесињским четницима. Међу два камена догоревала је ватра, где су четници логоровали, те на њ уседосмо рањеног Ђорђа Стањевића и једва успесмо да се попнемо на Гат. У бисагама је била архива једног невесињског четничког батаљона, коју је водио Граховац, лепим рукописом. После смо то предали нашем команданту батаљона. На поменутом месту код Дулићевог Кланца држали су стражу четници Невесињске бригаде према партизанском селу Дулићи. Изненадни напад на Гат није им дао времена да понесу коморску спрему, него су зграбили оружје и брже-боље истрчали на Гат!

Било је одјутрило када смо се искупљали на Гату. Борба је престала; партизани су се повукли у правцу Маните Горе, Равног и даље, бежећи преко пл. Волујка у долину реке Сутјеске. Ту на шанчевима затекосмо још неколико четника из оне храбре чете Невесињске бригаде што је бранила Гат од партизанског напада (остали су се повукли ради одмора). Беху то вредни момци, снажни и здрави, какви се ретко рађају; обучени у сива сукнена одела, са шубарама и шајкачама на главама, зарасли у дуге косе и браде, са испражњеним реденицима, „миловали“ су своје митраљезе и причали нам како су их загрејане хладили дочекујући налете партизанских бомбаша. Високи бетонски зид имао је пушкарнице, а на местима је био испроваљиван гранатама свих војски које су туда пролазиле у оба светска рата. Партизани су покушавали да се провлаче кроз те рупе, али нису успели. Не добивши наређење за одступање и чекавши раздањивање око шанчева, неки су живи похватани. Међу њима 7-8 партизанки, које су се ваљда добровољно јавиле да убаце бомбе у четничке шанчеве! То су све биле „студенткиње“ из свих крајева земље, „пролетерке“ у правом смислу речи.

Напад на четничке положаје на Гату партизани су платили тешким жртвама; просто је за чуђење да их је толико погинуло у једном краћем налету. Тога дана нађена су 72 мртва партизана; испод самог врха било их је више од 30, а остали око засеока Заводичја, у подножју Гата. За неколико недеља проналажени су и други мртви по шкриповима и њихов број мртвих и рањених највероватније да се пење до 200, као што су и они сами, после рата, писали у „историји офанзива“. Колико ми је познато, ту је погинуо један од „народних хероја“ неки Петар… и Ранковићева жена (по комунистичком каснијем признању, а онда то није нико знао). Све, мртве, који су пронађени, сељаци су закопали по ливадама, где су и погинули. Четнички губици били су скоро незнатни; погинула су два борца из 2. батаљона Гатачке бригаде и неколико их је било рањено. Први батаљон је имао неколико бораца рањених у пробијању испод партизанских села Дулића. Није ми познато колико је било мртвих и рањених четника из Невесињске бригаде који су држали врх Гата; свакако да број није био велики, јер би ми остао у сећању. Партизани су ипак успели да заплијене сву стоку у селу Казанцима и да се њоме хране на Ћуреву неколико недеља.

На крају ове јуначке одбране Гата, која је уједно одбранила већи део Херцеговине од поновне партизанске најезде – убистава и пљачке, ми се сећамо народне захвалности, у оно време, борцима Невесињског корпуса, на првом месту Грабовачкој чети (из села Грабовице у Невесињу) која се више него јуначки понела у одбрани Гата. Народ их је, уместо цвећа, посуо благословом и најбољим жељама, што се за дуго неће заборавити.

 

(Из књиге Алексе Тепавчевића „Борба за слободу“)

 

(ЈАНУАР 2003)

 

3 мишљења на „Борба на Гату, Ексхумација гатачких четника

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *