Борбе четника против Немаца и усташа 1941-1945.

Borbe cetnika protiv Nemaca i ustasa 3, korica 510x680

Милослав Самарџић

Борбе четника против Немаца и усташа 1941-1945.

 Borbe cetnika protiv Nemaca i ustasa 3, korica 510x680

Класична заблуда о Другом светском рату на нашем тлу гласи: четници су чекали „одсудни час“, док су комунисти прихватили бескомпромисну борбу против окупатора. Међутим, било је обратно: четници су сваке ратне године извели по једну велику операцију против Немаца – док су Немци извели низ операција против четника. Партизани до последње фазе рата нису освојили ни један град од Немаца, док су четници ослободили двадесетак градских насеља од Немаца. Партизани нису извели ни једну офанзивну акцију против Немаца, па чак нису имали ни план борбе… Они су се бескомпромисно борили само против четника, нападајући у леђа четнике заузете борбом против Немаца и усташа.

Ова књига описује борбе четника против Немаца и њихових савезника, пре свега усташа, на основу докумената различитих страна (четничка, немачка, америчка, британска, недићевска и друга документа).

Да купите књигу преко “Скрибда“, кликните овде.

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР

1.

БОРБЕ У ЗАПАДНИМ СРПСКИМ КРАЈЕВИМА

1. Борбе у Херцеговини

2. Тринаестојулски устанак у Црној Гори

3. Борбе у Крајини

4. Борбе у Источној Босни

2.

НАПАДИ НА НЕМЦЕ У СРБИЈИ 1941. ГОДИНЕ

1. Ослобођење Лознице и Бање Ковиљаче

2. Ослобођење Горњег Милановца

3. Ослобођење Страгара .

4. Ослобођење Чачка

5. Напад на Немце у Крушевцу

6. Напад на Немце у Шапцу

7. Напад на Немце у Ваљеву

8. Напад на Немце у Краљеву

9. Борба на Руднику

10. Борбе на друму Крагујевац – Горњи Милановац

3.

НЕМАЧКА ПРОТИВОФАНЗИВА 1941. И 1942. ГОДИНЕ

1. Битка на Церу

2. Новембар 1941.

3. Операција „Михаиловић“

4. Немачка офанзива у Источној Босни

4.

БОРБЕ У ЗАПАДНИМ СРПСКИМ ОБЛАСТИМА ДО КАПИТУЛАЦИЈЕ ИТАЛИЈЕ

1. Битка за Фочу

2. Ослобођење Србца

3. Борбе у области Чајнича и у долини Лима

4. “Момчиловић уништио воз и побио више усташа“

5. Операција „Тојфел“

6. Операција „Шварц“

7. Остале борбе против усташа до капитулације Италије

5.

БОРБЕ У СРБИЈИ 1942. ГОДИНЕ

1. Операција „Форстрат“

2. Немачко-љотићевски атентат на Дражу

3. Атентат на мајора Вучка Игњатовића

4. Лер: „И даље најважнији задатак савладавање Михаиловићевог покрета“

5. Долазак Химлера у Краљево и Операција „Копаоник“

6. Борба у Блажеву

7. Борбе у Источној Србији

8. Калабић сам против одреда Немаца

6.

ДРАЖА ПРОТИВ РОМЕЛА

1. Спорење Енглеске и Америке око другог фронта

2. Битка код Ел Аламеина

3. Енглези и Американци траже помоћ од четника

4. Дража наређује саботаже и диверзије

5. Акције четника на пругама уопште

6. Диверзије на пругама поводом Битке за Африку

7. Наставак диверзија почетком 1943.

8. Саботаже на пругама  .

9. Немачке одмазде због акција четника на пругама

10. Комунисти и акције четника на пругама

11. Хитлер: Пораз у Африци због снабдевања

12. Савезничка признања четницима

13. Реј Брок: Михаиловић је спасао Каиро

14. Поређење са француским покретом отпора

у вези акција на пругама

7.

БОРБЕ У СРБИЈИ ОД ЈАНУАРА ДО СЕПТЕМБРА 1943.

1. Операција „Хајнрих“

2. Дража поново на Равној Гори

3. Борбе у Источној Србији

4. Операција „Штифелкнехт“

5. Борбе у Драгачеву и Операција „Ариље“

6. Операција „Рудник“

7. Напад на Немце у Страгарима

8. Операција „Моргенлуфт“

9. Борбе против Бугара

10. Борбе против љотићеваца

11. Битка код Стопање

12. Борбе против недићеваца

13. Борбе против Пећанчевих четника

14. Остале борбе

15. Немачке одмазде

8.

БОРБЕ ПОВОДОМ КАПИТУЛАЦИЈЕ ИТАЛИЈЕ

1. Дражини планови

2. Прилагођавање планова

3. Офанзива четника у долини Лима

4. Црна Гора

5. Операције у Херцеговини

6. Дубровник и Бока Которска

7. Операције на дринском сектору

8. Битка за Вишеград

9. Бој на Семећком пољу

10. Ослобађање Рогатице

11. Четници пред Сарајевом .

12. Динарска четничка дивизија и капитулација Италије

13. Гацка четничка зона и капитулација Италије

14. Акције на железници

15. Борба код Сече Реке

16. Борбе у Источној и Јужној Србији

17. Остале борбе

18. Прегледи ситуације у целој земљи

19. Напади Немаца и Бугара на Врховну команду

20. Немачке операције против четника после капитулације Италије

9.

БОРБЕ У СРБИЈИ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1944. ГОДИНЕ

1. Операција „Хајка“

2. Смедеревски корпус у обручу

3. Операција „Фрилинг“

4. Трагедија 3. крагујевачке бригаде

5. Заплена оружја и муниције од Немаца

6. Остале борбе у Србији према немачким изворима

7. Остале борбе у Србији према четничким изворима

10.

ЧЕТВРТА ОФАНЗИВА ЧЕТНИКА ПРОТИВ СИЛА ОСОВИНЕ

1. Мобилизација 1. септембра 1944. године

2. Борбе у Источној Србији

3. Борбе у Шумадији

4. Борбе у Источној и Централној Босни

5. Битка за Требиње

6. Ослобођење Крушевца 14. октобра 1944. године

7. Борбе код Краљева и Чачка

8. Масакр Немаца на Рогозни

9. Дража и амерички официри о борбама ујесен 1944. године

11.

БОРБЕ У БОСНИ 1945. ГОДИНЕ

1. Битка за Модричу

2. Борбе на друму Дервента–Брод

ИЗВОРИ

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

ПРЕДГОВОР

Током Другог светског рата на територији окупиране Краљевине Југославије одвијао се, у основи, следећи процес: четници су се борили против Немаца и усташа, а партизани против четника. Догађаји ван овог основног тока су тек одступања од основне законитости.

У прилог овом закључку навешћемо најпре ратне циљеве четника генерала Драже Михаиловића, односно Југословенске војске, и партизана Јосипа Броза Тита, тзв. Народноослободилачке војске.

Од свих формација на територији Краљевине, а било их је преко 20, једино Дражини четници су легално носили пушку о рамену. Сви други били су или окупатори, или пета колона, односно бандити – или како је то већ у законима појединих држава формулисано.

Ратни циљ Југословенске војске, као и било које друге војске, био је борба за слободу. Дража је још 15. априла 1941. године, а тај дан је он сматрао Даном устанка, на добојском Озрену основао прву јединицу обновљене Југословенске војске. Процес обнове армије сломљене у Априлском рату од стране Сила осовине, а у складу са законима Краљевине Југославије који су предвиђали герилски рат у случају окупације, он је успешно наставио наредних месеци. Током септембра ступио је у везу са Западним савезницима и Југословенском владом у Лондону, укључивши се у заједнички, европски и светски, фронт против Сила осовине. Четнички одреди Југословенске војске – како се Дражина герила званично називала током прве ратне године – били су највећа армија у окупираној Европи, а дуго и једина са којом су Западни савезници имали везу иза линија великих фронтова. Све до преокрета у политици Западних савезника, крајем 1943. године, Немци су Дражине четнике сматрали непријатељем број један на Балкану.

Специфична ситуација у Краљевини Југославији, у којој су припадници неких народа, попут Хрвата и муслимана, у огромној већини подржали окупатора и отпочели масовна убиства Срба, наметнула је пред Дражу још један ратни циљ: заштиту живота српских цивила. Тако су прве борбене активности Дражиних четника биле уперене против хрватских и муслиманских усташа, који су чинили део осовинског фронта. С друге стране, усташе су управо четнике сматрале својим главним непријатељима.

Већ током лета 1941. године Дража се суочио са још једном појавом какве није било у другим окупираним земљама. Наиме, Немци су очекивали да ће им Срби и после Априлског рата пружати отпор, па су настојали да га предупреде користећи искуство из сламања царске Русије 1917. године. Како су лоше стајали на Источном фронту, Немци су тада у руску позадину послали Владимира Иљича Лењина са групом комуниста, помажући им у покретању њихове разорне акције против Русије. Тако су Немци, једним маневром, пораз претворили у победу. Сада, пролећа 1941. године, у сарадњи с Комунистичком интернационалом (Коминтерном) Немци су по окупираним европским земљама сакупили око 400 комуниста, учесника грађанског рата у Шпанији, и довели их у Србију. Ови „револуционари“ почели су да окупљају робијаше одбегле из казнионица у хаосу Априлског рата и тако је већ лета 1941. године у Србији било много опасних комунистичких група.

Са пуковником Јованом Тришићем, командантом српске жандармерије, коју је окупатор поштујући међународно право оставио нетакнуту – Дража је направио тајни план за уништење комуниста чим их је опазио на терену. Али, после окупатора, усташа и комуниста, онда се ситуација додатно компликује ступањем на сцену квислинга на челу са Димитријем Љотићем, председником покрета „Збор“. Сазнавши за Тришићеве одласке на Равну Гору, Љотић тражи од Немаца да се овај пуковник ухапси, а жадармерија најпре остави без муниције и потом укине. Сем мржње према Србима који нису поштовали Нови поредак, Љотић је имао још један мотив: спремање терена за оснивање нових војних формација, али и нових управних власти, на чије чело је намеравао да постави свог брата од тетке генерала Милана Недића. Тако су на место укинуте жандармерије дошли „Српски добровољачки корпус“ (љотићевци) и „Српска државна стража“ (недићевци), а на место легалне Комесарске управе Милана Аћимовића тзв. српска влада генерала Милана Недића. Ови квислинзи, а нарочито љотићевци, све до последње фазе рата као напријатеља број један сматрали су Дражине четнике.

Комунисти су искористили уништење жандармерије заузевши извесне, не баш мале, области у Србији. Припремајући нови план за њихово уништење, Дража је у међувремену покушао – и делимично успео – да их спута дипломатским путем, тј. преговорима. Комунистичком вођи, Јосипу Брозу Титу, он је успео да наметне споразум који комунистима није одговарао: добровољну мобилизацију уместо обавезне (јер се народ у огромној већини изјашњавао за своју легалну војску) и заједничке судове на ослобођеној територији (чиме су спашени животи многим грађанима, јер су комунистички судови под лажним оптужбама стрељали свакога од кога је имало шта да се отме, затим политичке противнике, свештенике, итд). Овај Дражин маневар многи су касније погрешно називали сарадњом четника и партизана.

У складу са новом ситуацијом на терену, Дража издаје нову наредбу својим јединицама у вези окупатора: уместо да не нападају Немце у Србији до последње фазе рата, када тај напад буде имао изгледа на успех, требало је да их нападају „ако је то неопходно“. То се и десило и нежељени устанак је ипак букнуо, а тежиште борбених активности четници су морали да преместе са западне на источну обалу реке Дрине.

Мада су комунисти тражили бескомпромисну акцију против окупатора – од оног момента када је раскинут њихов савез са Немцима, Хитлеровим нападом на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године – уместо борбе против усташа, што је Дража захтевао од Ј. Б. Тита, то није значило да су у тој акцији они и учествовали. Њихов превасходни задатак састојао се у убијању жандарма и уништавању органа предратне власти. Када би се прикључили четницима у нападу на градове, они су се по правилу извлачили из борбе.

То најбоље потврђује немачка статистика о губицима непријатеља у лето и јесен 1941. и у зиму 1941/42. године. Немци су забележили да су у борбама против њихових трупа четници имали 33.485 погинулих и 718 заробљених, док број рањеника нису утврдили. С друге стране, Немци су евидентирали 1.415 погинулих и 80 рањених партизана, а број заробљених комуниста није им био познат. Дакле, у борбама против Немаца 96 посто губитака били су четнички, а свега четири процента партизански (уз ограду да су Немци често и стрељане цивиле приказивали као погинуле у борби; да ли су жртве убројане на једну или другу страну, зависило је од тога на чијој територији су ухваћене).[1]

Према томе, комунисти су 1941. године успели да изазову устанак у Србији, али у њему, сем у симболичној мери, нису учествовали. Њихова главна активност сводила се на оно што су називали „уређењем позадине“.

Другим речима, комунисти су одмах открили да им ратни циљ није борба за слободу, као што су говорили, већ борба за власт. Име које су дали свом покрету – Народноослободилачка војска, било је ништа друго до пропаганда. Уосталом, термини комунизам и слобода народа међусобно се искључују. Сваки до сада познати комунистички режим значио је управо негацију људских права и слобода. Где год су дошли на власт комунисти су укинули све слободе које су се могле укинути: слободу говора, па чак и мишљења, слободу збора и договора, кретања, окупљања и удруживања, слободу штампе, привређивања, исповедања вере, итд. Историја је упамтила комунисте по оснивању необично великог броја затвора и логора, какви никада раније нису виђени. И најзад – а то је и најважније – управо су комунисти убили највише људи у историји света, око сто милиона, што је чак пет пута више од броја жртава Хитлерових нациста. Тако, суштински тачан назив за комунистичке формације био би Народнопоробљивачка војска. А чак и да су комунисти истински слободари, то они опет не би могли бити народноослободилачка војска, јер једну земљу може ослобађати само њена легална војска (у сарадњи са савезничким војскама, или без те сарадње, што је друго питање).

Према Уставу Краљевине Југославије, као и према уставима свих других земаља, у случају ратног стања политичке партије замрзавају своје активности а њихово чланство ступа у војску. Свако оснивање паралелних војних формација сматра се петоколонаштвом и бандитизмом, а војска има задатак да такве групе уништи. Дража је ову своју уставну обавезу у великој мери успео да изврши. Све до капитулације Италије септембра 1943. године, четници су сузбили комунизам на већини српских територија Краљевине Југославије. Почев од тог септембра комунисти добијају огромне количине оружја и ратне спреме од Западних савезника и однос снага лагано почиње да се мења. Па ипак, највећи део српских области остао је под контролом четника све док Стаљинова Црвена армија није ушла у Србију, септембра наредне, 1944. године.

Као други низ доказа да су се комунисти борили за власт, а не за слободу, навешћемо сама њихова документа. Комунистички Врховни штаб током целог рата наређивао је својим јединицама да се боре против четника (које је сматрао чуварима легалне власти, односно демократског државног уређења) а не против окупатора (за које је веровао да ће напустити земљу после пораза на великим фронтовима.

Следи низ познатих наредби партизанског Врховног штаба у том смислу.

Наређење Ј. Б. Тита Штабу Црногорско-санџачког одреда од 14. фебруара 1942, поред осталог, представља класичан пример ратног злочина:

„Морате обавезно стријељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима. Исто тако расчистите са лабавим и колебљивим елементима. При свему томе морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа. Стријељајте масу оних који су били прешли из партизана на страну четника. Послије тог стријељања они који остану неће више помислити да тако нешто направе…

Поред овог, обавезно морате спровести мобилизацију људства у бјелопољском срезу. Оне који се не би јавили стријељајте… Упамтите да је сада за нас важније убити и растјерати четнике него Талијане.’’[2]

Следи једно од најкомпромитујућих наређења Ј. Б. Тита, које је накнадно уништено. Непажњом редакције, ово наређење је објављено у једном од „Зборника докумената“, али је потом, према др Сави Скоку, у Архив Војноисторијског института у Београду дошао официр безбедности и однео га под изговором да је реч о фалсификату подметнутом комунистичком вођи. Међутим, ово једно наређење не мења ствар, поред десетина других која се и данас налазе у архиву. Уклоњено наређење Ј. Б. Тито је 10. марта 1942. године послао Главном штабу за Црну Гору и Боку, а оно гласи:

„Ликвидацији четничких банди и пете колоне морате посветити сву пажњу. Против четничких банди у Васојевићима морате мобилисати што више људства. Када то четничко упориште ликвидирате, све ће остало ићи лакше… Ви морате прибјећи репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окорелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати.’’[3]

О стратешком циљу своје паравојске, Ј. Б. Тито, затим, наводи:

„Док не ликвидирате четнике, борбе са Талијанима избегавати, а примати их само онда када је то немогуће избећи или када сте сигурни да ћете доћи до плена у оружју и материјалу’’.

У наређењу Ј. Б. Тита Калиновичком партизанском одреду од 8. јануара 1942, каже се:

„Ваш главни и основни задатак јесте садејство Црногорцима при чишћењу тога сектора од пљачкашких четничких банди… Ваша идеја да се баците на пругу Сарајево – Мостар исправна је, али тек онда када се ликвидирају четници са ваше територије…’’[4]

Дакле, уместо напада на пругу коју је користио окупатор, партизански врховни командант усмерава своје јединице против четника. У наређењу Црногорско-санџачком одреду од 30. јануара 1942, он пише:

„Против свих четничких банди повести отворену борбу и по сваку цену ликвидирати их. На вашој територији не смије постојати никаква организација сем наше партизанске и добровољачке војске.’’[5]

Уз критике због слабог рада, Ј. Б. Тито истој јединици шаље ново наређење, 5. фебруара:

„Ликвидирајте са свим четничким бандама на вашој територији… Ликвидирајте све шпијуне, петоколонаше, разбијаче народне борбе на вашој територији. Сва њихова имања конфисковати.’’[6]

У писму Светозару Вукмановићу Темпу од 22. фебруара 1942, у вези са ситуацијом у Источној Босни, Ј. Б. Тито каже: „На томе терену потребне су нам чете које ће хтети да се боре против Недића и издајничких четника, а остале ћемо употребити против усташа“. А у наређењу свом Главном штабу за Црну Гору и Боку, од 28. фебруара, он пише:

„Сада сва оштрица вашег оружја мора се окомити на ликвидирање тих четничких снага. То нека вам буде прије свега. Из више извештаја имали смо податке да сте слали снаге за ликвидацију четника по групама – дјелимично. То је ваша слаба тактика. Кад се требају ликвидирати такве банде, треба прикупити јаче снаге и то брзо ријешити…’’[7]

Мада је приликом оснивања Главног штаба за Санџак, 20. фебруара 1942, као први задатак овог тела већ навео „ликвидацију свих четничких снага“, у наређењу од 28. фебруара, упућеном на исту адресу, Ј. Б. Тито каже: „Од сада главно ваше дејство мора бити уперено против четника. То је основно…“[8]

Главни штаб партизанских одреда Црне Горе наређивао је 26. фебруара 1942. Никшићком одреду да „настави са упорном борбом против њих (четника пуковника Баје Станишића – прим. аут) па макар се привремено и одложиле акције против окупатора… Ми мислимо да би у данашњој ситуацији било потребно да ви један део ваших снага повучете из Херцеговине, а да другови у Херцеговини наставе са чишћењем пете колоне (тј. четника – прим. аут) па макар окупатора и мање узнемиравали“.[9]

У истом духу наређивао је и заступник Титовог Врховног штаба, Велимир Терзић, 21. децембра 1942:

„Противу четничких села, као што су Шаховићи и друга која сте споменули у свом извештају, која служе као четничка склоништа, гнезда и отпорне тачке – треба да предузмете оштре и немилосрдне мере… (Све четнике) или у борби или ван борбе, као и њихове помагаче и заштитнике, треба ликвидирати на лицу места.’’[10]

Лета 1942, Титов заменик Едвард Кардељ писао је секретару комунистичке омладине Иви Лоли Рибару: „Дражу морамо заиста тући свим средствима“.11 Слично су мислиле и мање групе комуниста заостале у Србији. Њихов командант, Радивоје Јовановић Брадоња, извештавао је 11. октобра 1942. да Дража „сада постаје главна опасност за успешно развијање народноослободилачке борбе у Шумадији“. Пуно значење ових речи јасно је тек када се зна да је тог октобра четничка акција против немачког снабдевања за Афрички фронт била у пуном јеку. Када су комунисти из Србије питали како да поступају према четницима који им нуде сарадњу, 23. октобра 1942. добили су следећи одговор од Ј. Б. Тита: „…И ви тамо, на вашем терену, морате исто тако свестрано да раскринкавате тог издајника и његове лондонске господаре и никаквог споразума, нарочито локалног карактера, се не сме имати и стварати“.[12]

Недуго потом, 16. јануара 1943, Ј. Б. Тито је упутио ново наређење Покрајинском комитету КПЈ за Србију:

„Политичку борбу против четника, против Драже Михаиловића и против избегличке издајничке владе из Лондона потребно је повести још шире и снажније… Нужно је и путем ваше пропаганде и с оружјем у руци немилосрдно разбити четничке банде и осујетити сваки покушај успостављања њихове цивилне власти.’’[13]

Када је чуо да су партизани имали мањи сукоб са Албанцима на југоистоку Црне Горе, Ј. Б. Тито је одмах, депешом од 21. октобра 1943, прекорио свог команданта Пеку Дапчевића: „Нисте требали да се закачите са Албанцима, већ сте ваше снаге морали уперити према Србији. То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража“.[14]

Интерес за Србију Ј. Б. Тито је изразио и у телеграму свом Главном штабу за Хрватску од 4. новембра исте године: „Изгледа да ви никако не можете разумјети да је сада главна Србија, и да се тамо мора ријешити питање уређења Југославије уопће, а лондонске владе и краља напосе. Томе сада треба потчинити све локалне интересе“.[15]

И у западним српским крајевима Ј. Б. Тито је водио исту политику. „Најхитније ликвидирати четничка упоришта на Тромеђи, с тим да се сада не напада личка пруга“, стоји у његовом наређењу 1. пролетерској дивизији из октобра 1942. године.[16] Иста јединица следећег месеца добија наређење за прелазак у Централну Босну, ради „чишћења терена од четничких банди“.[17]

Ј. Б. Тито, Александар Ранковић и Сретен Жујовић послали су 29. марта 1943. следеће писмо секретару Покрајинског комитета за Босну и Херцеговину:

„Са 6. бригадом, појачаном са деловима Мајевичког одреда или Фрушкогорског, хитно се пребаците између Горажда и Међеђе на санџачку страну и чистите терен од четника у правцу Заборка и Чајнича… На своме путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавати се с Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција… Најважнији наш задатак сада јесте уништење четника Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљи ток народноослободилачке борбе.’’[18]

А телеграмом од 14. априла 1943. године, Ј. Б. Тито наређује 1. пролетерској дивизији:

„За сада никако не нападати Горажде, нити долазити у сукоб са тим гарнизоном, као ни са осталим немачко-хрватским посадама у долини Дрине.’’[19]

Начелник Врховног штаба, Арса Јовановић, и секретар комунистичке омладине, Иво Лола Рибар, 5. маја 1943. шаљу писмо 2. босанском корпусу, у коме, поред осталог, стоји:

„По нашем мишљењу, треба потпуно и што прије ликвидирати четничке базе на секторима Централна Босна, Мркоњић град сектор, Гламочко-граховски сектор… Као што смо већ рекли, један од ваших првих задатака је уништење четничких банди на вашем територију.’’[20]

Почетком јула 1943. године Ј. Б. Тито упућује нове снаге против источнобосанских четника, наређујући им да избегавају осовинске јединице:

„Пошто су четничке снаге овде врло јаке, то ћете и ви морати пребацити једну дивизију у Источну Босну за разбијање тих банди. Ове снаге морале би кренути преко Централне Босне и на путу неће правити никаквих акција.’’[21]

Другим речим, успут је требало избегавати сукобе са осовинским трупама. Истог месеца, јула 1943. године, Ј. Б. Тито шаље у Источну Босну и 1. пролетерску дивизију, да би „помогла организовању народне власти и ликвидирању четничке банде“.[22] Истовремено, 2. пролетерска дивизија добија следеће наређење: „Ликвидирати четничка упоришта на Озрену и Требави“.[23]

Према наредби Ј. Б. Тита од 10. августа 1943, 1. босански корпус имао је три задатка. Под број један – мобилизација. Директива број два гласила је: „На свим секторима развити најживљу акцију за ликвидацију плаћеничких четничких банди“. А као трећи задатак наводе се диверзије на пругама и другим комуникацијама.[24]

Истог дана Ј. Б. Тито даје исте задатке и 2. босанском корпусу, уз напомену 4. дивизији да на задатак под три може кренути тек по ликвидацији Дреновићевих и Тешановићевих четника.[25]

Први босански корпус 30. августа добија следеће наређење: „Наредите 11. дивизији да потпуно уништи четнике и њихове базе у Централној Босни. Ово нека буде главни задатак 11. дивизије“.[26]

Напомена водећих комуниста да су им „за сада“ четници највећи непријатељи, отегла се на читав рат. Свом 1. и 2. корпусу, Ј. Б. Тито је 5. септембра 1944. године објашњавао циљ „ослобађања“ Србије:

„Упамтите да је у целокупној овој операцији основни задатак ликвидација четника Д. Михаиловића и недићеваца, као и њиховог апарата’’.[27]

С друге стране, није познато дословце нити једно наређење партизанског команданта, Врховног штаба, или било које команде, да се „за сада“ не нападају четници, већ да се нападају Немци, усташе или неко трећи.

Борбу против Немаца комунисти су прихватали само када би их Немци напали а они нису имали куд. Немци су и против комуниста, као и против четника, извели много операција, али комунисти нису извели нити једну операцију против Немаца све до последње фазе рата. (Комунистичке операције против Немаца у тој последњој фази рата, а нарочито Сремски фронт, у ствари су имале за циљ извођење Срба на стратиште, па се ни оне не могу сматрати ослободилачким акцијама.) Другим речима, комунисти су се против Немаца налазили у дефанзиви, а против четника у офанзиви. Они не само што нису предузимали операције против Немаца, него нису имали ни план за борбу против окупатора и ослобођење земље. Због тога није тачна ни ознака партизана као „антифашистичког покрета“. Ако је потребно партизане одређивати једним „анти“, онда је исправан термин – антидемократски покрет. Јер, њихов ратни циљ, њихови планови и офанзивне акције односили су се на борбу против четника, управо зато што су они представљали чуваре демократског поретка – уставне парламентарне монархије.

С друге стране, четници су извели четири велике офанзивне операције против Немаца, по једну сваке ратне године.

Године 1941. то је био устанак против формација нацистичке хрватске државе у западним крајевима и Немаца у Србији.

Крајем 1942. и почетком 1943. године четници су извели опсежну акцију диверзија и саботажа на железницама, десеткујући транспорте за Афрички корпус Ервина Ромела, током Битке за Африку.

Ујесен 1943. године четници су покренули офанзиву против Немаца и усташа према Јадранском мору, очекујући искрцавање савезничких трупа.

Четврту офанзиву на Немце и њихове сараднике четници су предузели септембра и октобра 1944. године, још једном очекујући искрцавање Западних савезника и скори крај рата.

Тако, до последње фазе рата комунисти нису ослободили ни једно место од Немаца, док су четници у међувремену ослободили од Немаца двадесетак насеља. Током 1941. године то су били Лозница, Г. Милановац, Страгари и Чачак. Ујесен 1943. четници су ослободили од Немаца Пријепоље, Вишеград, Зворник, Бајину Башту и друга места у овој области. Ујесен 1944. ослободили су Крушевац, Лазаревац, Петровац на Млави, итд.

(Партизанима су септембра 1941. Ужице без борбе предали Пећанчеви четници; Бихаћ и Јајце без борбе им предају усташе и домобрани; у далматинске градове ушли су без борбе после капитулације Италије, итд. Гарнизони које су партизани несумњиво освојили правом борбом од окупатора су Прозор и још неколико околних места, која су држали Италијани, фебруара 1943. године. Разлог је био тај, што су их у стопу гонили Немци, а другог правца за извлачење није било.)

Одлука западних сила с краја 1943. године да подршку са четника дефинитивно преусмере ка партизанима, у вези је са њиховим империјалним плановима, а не са догађајима на територији Краљевине Југославије. У време Московске и непосредно потом Техеранске конференције, на којима су се Западни савезници определили за партизане наводно због неборбености четника – предност у борби против Немаца стајала је на страни четника. До тада, партизани су ликвидирали око 1.000, а четници око 1.500 немачких војника. Бројке, међутим, ту предност не показују довољно јасно, јер су партизани наносили Немцима губитке у повлачењу, тј. борили су се само када не би успели да се склоне, док су им четници наносили губитке у офанзивним операцијама.

Такође, комунисти нису имали акцију попут четничких диверзија и саботажа на пругама током Битке за Африку крајем 1942. и почетком 1943. године. Ефекат ове акције не може се мерити непосредно нанетим губицима Немцима, али је он заправо већи него ефекат било које друге операције изведене на нашем тлу. У акцијама за ометање саобраћаја осовинских трупа разлика у корист четника била је толико драстична, да је и сам Фицрој Маклин, један од главних партизанских присталица међу Британцима, у својим мемоарима написао: „Током рата су, заиста, немачки транспорти трпели веће губитке на четничкој, него на партизанској страни“.[28]

Наравно, Маклин је ублажио право стање ствари, које гласи:

„Партизани нису били у стању да за један или два дана непрекидно обуставе војни саобраћај на било ком од главних путева…

Главни војни правац који су Немци користили ишао је кроз северозападну Југославију, управо преко територије у рукама партизана и он је могао да се користи практично сво време рата…

Степен оштећења који су партизани проузроковали на југословенским железничким пругама био је толико безначајан да су савезничке ваздухопловне снаге, крајем лета 1944. године, делујући из Италије, потрошиле много времена на интензивном и искључивом бомбардовању југословенских саобраћајница. Савезнички пилоти су морали да ураде то што је пуне две године Тито обећавао да ће урадити. Његови извештаји о нанетим штетама су били тако непоуздани да је током лета 1944. године један важан огранак савезничких обавештајних служби престао да их користи…

Чудно је што војска, како је Титова пропаганда истицала, од 300.000 људи, није у стању да бар привремено обустави саобраћај макар на једном комуникационом правцу непријатеља и то на дивљем брдовитом Балкану.’’[29]

У реалној анализи не поставља се питање партизанског доприноса „борби против фашизма“ и ослобађању земље, већ њиховог одмагања у томе. За слободу, а против Сила осовине, борили су се четници, а партизани су их ометали јер су их систематски нападали – како у време када су Черчил и Рузвелт донели судбоносне одлуке, тако и током читавог рата. Питање је какав би допринос Британци и Американци пружили борби против Осовине, да су их неке паравојне формације нападале у њиховим земљама.

Чак и да је тачно све оно што су Британци и Американци тврдили о партизанима и четницима, опет ова теорија не би могла опстати, јер је руши међународно право. Са оружаном силом једне земље разговара се искључиво преко њених законитих представника, у овом случају краља, владе и Врховне команде. Ни једна земља не би прихватила да неко са стране наоружава и подржава извесне паравојне формације, нарочито не под онако лицемерним образложењем: да оне не воде рачуна о жртвама народа (одмазде стотину за једнога), за разлику од легалне војске. При том, жртве на српској страни већ су биле далеко веће од британских и америчких.

ИЗВОРИ:

[1] У. Шуштерич, Од Љубљане до Равне Горе, 76. Према: Александер Бајт: Берманов досије, Заложба Младинска књига, Љубљана 1999, стр. 385)

[2] С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 20.

[3] С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 20. Наређење је објављено у Зборнику докумената, том 2, књига 3, документ 34.

[4], [5] и [6] Зборник докумената, том 2, књига 2, 196-198, 291, 323-324.

[7] и [8] Зборник докумената, том 2, књига 2, 453, 390 и 462.

[9] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 110. Према Зборнику докумената, том 32, књига 2, 210-211.

[10] Зборник докумената, том 2, књига 7, 151.

[11] Зборник докумената, том 6, књига 3, 264.

[12] Зборник докумената, том 2, књига 6, 270.

[13] Зборник докумената, том 2, књига 7, 379.

[14] Зборник докумената, том 2, књига 10, 397-398.

[15] Зборник докумената, том 2, књига 11, 26.

[16] и [17] Зборник докумената, том 2, књига 6, 320, 409.

[18] Зборник докумената, том 2, књига 7, 271.

[19] Е. Јуришић, Судски процес Тито-Михаиловић, 59. Према: Дедијер, Дневник, том 2, 432.

[20] Зборник докумената, том 2, књига 9, 242-243.

[21] Зборник докумената, том 2, књига 10, 35.

[22], [23] Зборник докумената, том 2, књига 10, 78, 61.

[24], [25] Зборник докумената, том 2, књига 10, 167-168, 174-175.

[26] Зборник докумената, том 2, књига 10, 243.

[27] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 154. Према: Ј. Б. Тито, Војно дело, књига 1, 273.

[28] З. Кнежев, Западне силе и Југославија у Другом светском рату, 328-329. Према: Ф. МацЛеан: „The Heretic“, стр. 180.

[29] З. Кнежев, Западне силе и Југославија у Другом светском рату, 336-337. Према: Р. Х. Маркхам: „Tito’s Imperial Communism“, стр. 134.

Затворено за коментаре.