Борбе против Немаца и усташа у Босни 1944.

Четници са Павелићевом сликом на "пригодном" месту

Четници са Павелићевом сликом на „пригодном“ месту

БОРБЕ ЧЕТНИКА ПРОТИВ НЕМАЦА И УСТАША У ИСТОЧНОЈ И ЦЕНТРАЛНОЈ БОСНИ УЈЕСЕН 1944. ГОДИНЕ

Пише: Милослав Самарџић

У очекивању савезничке инвазије Јадрана и скорог краја рата, четници и септембра 1944, као и годину дана раније, покрећу велику офанзиву против Немаца и усташа у Босни. „У самој Босни, четници су у септембру 1944. водили борбе на толико места да је немачка 2. оклопна армија јавила 12. септембра да је почео четнички устанак у Источној и Западној Босни“, пише др Иван Авакумовић. Десет дана касније, немачки официри из Загреба ублажили су ову вест, уз следећи коментар: „У Босни и Херцеговини био је додуше цео низ препада који су имали за последицу одговарајуће противмере немачких и усташких јединица“.20
Немачки и усташки дневни извештаји сведоче да су четници нападали њихове трупе и у долини реке Босне, као и „свуда“ на југоистоку Босне. У вестима у 10 часова увече 12. септембра немачки радио је јавио да су претходног дана четници напали „Демидовац, Горажде, Устипрачу, Хан, Дервенту и Булаге код Сарајева“. У истој емисије је саопштено и да су „ноћу 11. септембра четници напали гарнизоне код Алипашиног моста и Рајловца“, као и да су „напади одбијени“. А домобрански главни штаб 14. септембра извештава:
Четници у Источној Босни отпочели (су) нападе на немачке постројбе. Четници су заузели Међеђу, Устипрачу и Јабучко Седло. Немци воде борбу са четницима у Високом. Четници разарају пругу Жепче – Маглај.21
Нешто касније, према једном немачком извору, у једној борби четници су убили „преко 100“ војника немачког 5. СС корпуса.22 У ово доба, већину 5. СС корпуса чинили су хрватски, муслимански и албански легионари.
Такође као и годину дана раније, четници су се спремали „за преузимање власти у Сарајеву“, како је то 26. августа 1944. саопштио потпуковник Захарије Остојић, командант Босне и Истакнутог дела Врховне команде, мајору Манојлу Пејићу, делегату Врховне команде за Босну. Остојић је још писао:
Наше из града којима прети опасност треба извући у шуму… Усташко-комунистичка сарадња против нас је природна. Од Немаца се треба чувати, јер хапшења се могу повећати.23
Остојић 1. септембра преноси извештај Врховне команде о приспећу америчке војне мисије, „на челу које се налази пуковник Мекдауел, професор универзитета и наш велики пријатељ“.24
Два дана касније, Остојић пише Пејићу о потреби да се одмах после Немаца „ударе усташе“, настављајући:
Са муслиманима и Хрватима правити споразум о ненападању и заједничком сачекивању Савезника. Врховна команда Вам поручује да позовете генерала Бишића и мајора Шефкета за образовање јединственог фронта против усташа, Немаца и комуниста. Видећемо резултат доласка америчке мисије, да ће нас сада прихватити.25
Другим речима, дошло је време да се део хрватских домобрана и муслиманског зеленог кадра, који су четници целог рата спремали за то, пребаци на страну Западних савезника. Сада се рачуналио и на утицај америчке мисије, о чему Остојић 8. септембра пише пуковнику Гојку Бороти, команданту Сарајевског округа, и мајору Милораду Момчиловићу, команданту Романијског корпуса:
Америчка мисија је код Чиче. Они поручују да се спремамо за упад у Сарајево.26
Поред присуства америчке мисије, четницима су ишла у прилог и честа америчка бомбардовања Сарајева у ово доба. Примера ради, Борота је 9. септембра извештавао да су бомбардовани аеродром у Рајловцу, железничка станица Сарајево и други стратешки циљеви, али и стамбене четврти. Два дана касније бомбардовани су Алипашин мост, Рајловац, Бутмир, Касиндо, итд. Борота је јавио да је погинуло 800 „муyахера“, а у самом граду „број мртвих и рањенох велики је“, нарочито на сектору Ковачићи – Враце.27
Остојић 10. септембра саопштава Бороти свој план у вези Сарајева: „Позвао сам Шефкета и Чардашића на састанак. Мислим да они раде изнутра а ми споља с тим да заједнички поставимо власт у граду, а да наше трупе не улазе у град. Ово све под условом да се не пусте црвени унутра.“28 Истог дана, Остојић пише Момчиловићу: „Позвао сам Хасандедића и Чардашића на састанак. Изгледа да би се потчинили нама и они заузели Сарајево изнутра а ми споља… Морамо радити муњевитом брзином и блефирајући.“29
Такође истог дана, 10. септембра, Остојић наређује проти Сави Божићу, команданту Требавског корпуса:
Тановића искористити да преузме команду над милицијом и да у заједници са нама ради противу Немаца, усташа и црвених. Припремамо заузеће Сарајева… Милиција око Сарајева прилази нама. Јављајте ситуацију и поручите свима да грабе оружје и муницију од Шваба и усташа. Убрзати рад према муслиманима и домобранима за садејство.30
А следећег дана прота Божић је добио следећу инструкцију од Остојића:
Оружје и муницију морамо отети од Шваба и усташа, јер је то једини извор. Тога сви да буду свесни. Све домобранске официре, подофицире и војнике поздравите у моје име и поручите им да је наша заједничка дужност да бијемо окупатора и да спречимо међусобни покољ и да народ који није за комунизам сачувамо да не иде код Тита… Са оружјем у руци да дочекамо долазак Савезника. Руси нису прелазили нашу границу. Чича је послао делегацију да их поздрави као савезнике.31
Остојић је о овим питањима 10. септембра послао радиограм и мајору Војиславу Лукачевичу, команданту Старог Раса:
Има изгледа да ћемо узети Сарајево у споразуму са муслиманима и Хрватима. Данас очекујем одговор од Хасандедића, кога сам позвао на састанак. Бјелимићска милиција пришла нама. Формирана Бригада „Мусакадић“ јачине 800 људи и стављена под нашу команду.32
Остојић затим пише да је у најави оснивање још једне муслиманске четничке бригаде, да је капетану Вуку Калаитовићу, команданту 2. милешевског корпуса, „наређено да упути овамо све шта може“, као и да је наредио „да се упути према Сарајеву све што нам је преостало“.33
Сутрадан, 11. септембра, Остојић обавештава мајора Пејића да је издао директиву за концентрацију снага око Сарајева, док је капетан Боривоје Митрановић, делегат Врховне команде за Западну Босну, а у ово време и командант Зеничког корпуса, ангажовао своје снаге према Варешу. Остојић затим пише да „Шефкет још није дошао“, додајући: „Мислим да бар изведемо демонстративни напад на Сарајево. Ја још морам остати овде пар дана, а доцније ћу тамо, ако се дотле Савезници не искрцају, у ком би случају сви кренули у сусрет њима.“ Пејићеву информацију да су два батаљона домобрана прешла у партизане Остојић овако коментарише: „Ништа не треба да нас чуди држање муслимана и Хрвата. Постарајмо се бар да нас не нападају.“34
Четници су рачунали да би, поред осталог, ослобађање Сарајева имало велики утицај на Западне савезнике и њихову политику према Краљевини Југославији. Како је у граду било много Немаца и усташа, појачани су покушаји за придобијање, или макар неутралисање, домобрана и зеленог кадра, чије јединице су се такође налазиле у Сарајеву и околини. Због сталне пропаганде западних радио станица, а нарочито радио Лондона, у корист комуниста, домобрани и зелени кадар су се колебали да ли да дају подршку четницима или партизанима, или да и даље остану уз Немце и усташе. Онда, 12. септембра 1944. године, четници дефинитивно испадају из њихових комбинација, због говора краља Петра Другог Карађорђевића преко радио Лондона, у коме је он тражио да сви четници пређу под команду Ј. Б Тита. Ударац је био тако снажан и неочекиван, да је поколебао и многе Србе. Остојићев радиограм мајору Пејићу од 12. септембра, послат пре краљевог вечерњег говора, заведен је тек три дана потом. Тај радиограм гласи: „Шефкет и остали нису дошли вероватно због пропаганде Лондона…“35
У међувремену, 9. септембра, Остојић је издао наредбу за општи напад на осовинске трупе:
Наши велики и моћни савезници напредују муњевитом брзином на свим фронтовима. Немачка сигурно губи рат и њена капитулација је само питање дана. У овом одсудном часу наши савезници траже од нас да све борбене снаге у земљи нападну одмах мрског окупатора. Дошао је моменат да и ми допринесемо свој задњи удео општој савезничкој ствари и да се осветимо окупатору за сва зла и зверства која је учинио према нашем народу.
У вези предњег наређујем да све јединице Југословенске војске у Отаyбини са територије Босне и Херцеговине, Црне Горе и Санyака, које нису ангажоване одбраном према партизанима, пређу одмах у напад на окупатора. Напад вршити на немачке колоне, на комуникације, па и на мање гарнизоне. Све важније комуникације и мостове на истима порушити и онеспособити за употребу, а на свим погодним местима поставити заседе.
Непосредно потчињени ми команданти, као и команданти корпуса и бригада, изводиће нападе према локалним приликама…
Све старешине и борци морају бити свесни да је дошао последњи час за одмазду окупатору и извршење својих војничких дужности према Краљу и Отаyбини. За неизвршење овог наређења свако ће одговарати пред судом за издају…
Живео Њ.В. Краљ Петар Други!
Живела федеративна Југославија!
Живели наши моћни савезници!36
Потпуковник Петар Баћовић, командант Херцеговине, сутрадан преноси Остојићеву наредбу, а 11. септембра додаје:
…На основу предњег наређујем:
1. Да сви потчињени ми команданти корпуса и бригада у свему тачно поступе по предњем наређењу.
2. Свако убијање заробљеника и народа без осуде спречити по цену смртне казне, а према голоруком народу поступати најчовечније, те по сваку цену одржати ред и мир,
3. Јединице држати чврсто у рукама и водити еластичну борбу…37
Радиограмом од 10. септембра Остојић наређује Бороти:
Бора са својом летећом и Дерикоња са Романијском ојачаном нека најхитније заузму Пале и околину. Хитно по куририма известите Тушевљаковића за ову акцију и рад према Сарајеву. Пошаљите хитно наређење капетану Вучковићу да са обе Рогатичке бригаде крене од Праче (нечитка реч, прим. аут) ка Палама и да успут све чисти, Швабе и усташе. Вукчевић да пренесе наређење Вучковићу да и он са Чајничком крене од Горажда истим правцем за Пале.38
Тог дана, 10. септембра, потпуковник Захарије Остојић о плановима операција обавештава и мајора Саву Вукадиновића, делегата Врховне команде за Црну Гору, као и мајора Стевана Дамјановића, команданта Мајевичког корпуса, тражећи од њих да разоружавају Немце на својим секторима. Истог дана он пише и војводи Момчилу ћујићу, команданту Динарске четничке дивизије:
Швабе су у пуном повлачењу из наше земље. Главне снаге црвених упале су у Србију. Наше јединице ван Србије морају зграбити територију у руке, по могућству разоружавајући Швабе и усташе, и дочекати Савезнике. У овом правцу издао сам наређења потчињенима. Ако можете успоставите везу са трупама Врањешевића (Славољуба, мајора, команданта Западне Босне – прим. аут).39
О првим резултатима акције известио је мајор Милорад Момчиловић, 13. септембра:
Десетог о.м. наши напали Швабе, убили девет и заробили два пушкомитраљеза и 19 пушака. Једанаестог о.м. напали и заузели Брезу. После нас милиција напала с леђа по наређењу црвених и ми морали да се повучемо. Порушили смо пругу и мостове Подлугови – Високо. Муслиманске и католичке милиције среза Високо пришле црвенима – преко 3.000. Тешко се одржати јер ће нас они напасти а муниција је истрошена.40
На истом сектору нападао је и Зенички корпус под командом капетана Митрановића, који је о томе известио пуковника Бороту 17. септембра:
Моја Летећа 10. напала Швабе код Високог, њих 30 побили, заробили два пушкомитраљеза „зорке“ и један талијански, 27 пушака, нешто муниције, спреме, два камиона, мотоцикле. Порушили пругу, све мостове на прузи и путу од Високог до Подлугова. Заузели Подлугове.
Једанаестог о.м. напали Брезу, узели је и заробили 30 пушака и два пушкомитраљеза, но све милиције по наређењу црвених напале с леђа те смо се морали повући. Муслиманска милиција пришла црвенима…
Дерикоња напао и држао Селизовац и Сумбуловац, добио нешто пушака и два пушкомитраљеза. Швабе у Високом и у Сарајеву. И даље ђемо нападати Швабе и усташе, гледамо ако је могуће да се не нападамо са црвенима… Хватај везу са Хамовићем јер је веза прекинута. Морал одличан.41
А мајор Пејић писао је потпуковнику Остојићу 13. септембра:
Данас наши врше разоружање Хрвата, на прузи Добој – Тузла. Један бункер још даје отпор. Иначе би их разоружале усташе и Немци.42
Пејић се јавио сутрадан:
Озрен (тј. Озренски корпус Цвијетина Тодића) порушио пругу на више места Добој – Маглај и Добој – Петрово Село. Разоружањем Хрвата добијено 80.000 метака, четири митраљеза и 120 пушака.43
О највећој акцији Озренског корпуса мајор Пејић је 17. септембра обавестио мајора Момчиловића:
Четрнаестог о.м. Озрен је напао колону од 165 камиона из састава дивизије „Принц Еуген“ у теснацу Трбук, на путу Добој – Маглај. Резултат: 52 мртвих и рањених Немаца, са наше стране шест мртвих и 21 рањен. Заплењено четири камиона спреме. Колона враћена у Добој. Морал код бораца одличан.44
Пуковник Борота известио је Остојића 14. септембра
Усташе од Булога до Мокрог у борби са нашима. Потребан са југа притисак на Пале да би се усташе успеле смрвити. Јачина усташа до 700, ако не и више.
Верујемо у победу правде која може једино бити на нашој страни.
За народ среза Сарајевског и град Сарајево, пуковник Борота.45
А Остојић је 19. септембра писао Момчиловићу:
Прешао сам на реон Косорићев. Јуче смо нападали Прачу. Усташе имале велике губитке. Због слабог рада неких команданата морали смо је напустити. Јавите ситуацију. Треба радити четнички противу свих, ако се не могу изводити плански напади. Можда би се ових дана могли састати.46
Западно од Сарајева Немце и усташе је нападала Зеничка бригада, о чему је Пејић 23. септембра писао Момчиловићу:
Зеничка бригада у времену од 9. до 15. овог месеца напала бункере на прузи Зеница – Жепа, усташки а сада… (нечитко – прим. аут). Заробљена три митраљеза, 30 пушака и 60 домобрана. Непријатељ имао 105 мртвих и више рањених. Заробљено 10.000 пушчане муниције. Данас црвени на левој обали Босне напали… (нечитко, свакако неку од четничких јединица – прим. аут) да би онемогућили борбу са Немцима. Свуда пропагирају да четници не треба да туку Немце, да народ не страда… Бора да скрене пажњу Дорошу и Хамовићу да… (нечитко – прим. аут) о ненападању између четника и црвених. То је утопија. Нека они не нападају нас.47
Већ следећег дана Пејић је известио да се Зеничка бригада не може одржати на својој матичној територији:
Због општег напада усташа и милиције измешане са црвенима, на Зеничку бригаду, ова принуђена да иде у састав Романијског корпуса. На терену остаје 150 људи.48
Највеће комунистичке јединице из Босне у ово доба нападале су четнике у Србији. Комунисти који су остали у Босни били су неупоредиво слабији од босанских четника. „Све наше снаге са Мањаче између Врбаса и Босне, око 10.000, на линији: Дервента – Теслић одмах на левој обали Босне, концентрисане. Врањешевић у Требави“, обавештавао је, примера ради, мајор Пејић Романијски корпус 29. септембра.49 Око 10.000 четника имали су и корпуси који су се налазили даље на истоку – Зенички, Требавски, Озренски и Мајевички – а више од 10.000 четника имала су остала четири корпуса из Босне и Херцеговине: Романијски, Дрински, Требињски и Невесињски.
Зато су комунисти, сем што су нападали четнике у леђа док су ови нападали Немце и усташе, покушавали и да се послуже лукавством. „Комунисти у Босни тактизирају са нашима, ослабљени због одласка снага у Србију. Нека Митрановић Дорошу и Хамовићу скрене пажњу да не подлегну“, писао је Пејић Момчиловићу 17. септембра.50
Момчиловић је ипак „разговарао са црвенима о томе да се не нападамо“, а Дорош и Хамовић су то „раструбили широм света“, како се Пејић изразио у једном радиограму од 24. септембра. Пејићу се то није свидело, па се обратио Врховној команди. Радиограмом од 29. септембра он преноси одговор Врховне команде:
Врховна команда по мом тражењу исвесног објашњења… доставља: сваки ради шта му падне на памет, а партизани се ојачавају усташама. Сада треба толерирати усташе преко партизана, то су глупости. Спремајмо се за одлучну борбу са усташама, ма какав назив носили. Ово поручите свима.51
Сем што су их комунисти нападали у леђа, четници су морали да се суоче и са репресалијама над српским цивилима. Према хрватским извештајима, Немци су 15. септембра у Сарајеву „ухитили неколико десетина истакнутих и виђенијих православаца“, док је после неколико дана хрватска полиција у Дубровнику „ухапсила 72 присталице четника као таоце“. У извештају хрватског 3. зборног подручја од 16. септембра, пише:
Због убиства 15 Њемаца 13. септембра у подручју Месића (6 км ј. од Рогатице) од стране четника, по налогу Њемаца извршене су одмазде над четничким селима Феризовић – Враголови (2,5 км з. од Рогатице), те у подручју Горажда и Месића. Потанкости одмазде нису јављене.52
Потпуковник Остојић је 15. септембра писао потчињенима:
Наш одговор Швабама је продужење борбе до краја. Народу скренути пажњу да се склања са стоком на сигурна места. Швабе немају времена за репресалије. Муницију из Вогошће треба заробити, то је један од најважнијих задатака. Момчиловић ће доћи за два дана до Пала и руководити акцијом… Јавите резултате борби, то је важно.53
Два дана касније, М. Рајковић из Боротиног штаба писао је Остојићу:
Немци у Сарајеву купе за таоце скоро све виђеније Србе. Одбрану града Сарајева предузео је немачки пуковник Форм, који обећава енергичне акције против четника у околини Сарајева.54
Непријатељске снаге у Сарајеву способне за одбрану Рајковић је процењивао на 4-500 Немаца, 2.000 домобрана, 1.500 усташа, 750 полицајаца, шест немачких и четири усташка тенка (који су били мањи од немачких). „Поред овога рачуна се да има наоружаних грађана 10.000“, јављао је Рајковић.55
Следећег дана, 17. септембра, Рајковић је писао Остојићу и Пејићу:
Усташе свим средствима утичу на Немце да заједно ударе на четнике и српска села. Усташе у овом моменту виде најбољу прилику да Србе докусуре. Немци им све обећавају. Немци и усташе добровољно организовали убацивање муслимана у наше редове ради шпијунирања.56
Пуковник Гојко Борота јавио је Остојићу 19. септембра како Немци и даље „у Сарајеву купе за таоце скоро све виђеније Србе“,57 а мајор Пејић је истог дана писао мајору Момчиловићу:
Не верујем да ће Немци ма шта предузимати. Немоћни су.58
Немци заиста нису убијали цивиле, али су то омогућили усташама. У радиограму Пејићу од 21. септембра М. Рајковић наводи списак села која су усташе попалиле у близини Сарајева. Сутрадан, он пита Пејића:
Да ли је могуће да Посавина прими неке наше избеглице. Овде у Височком срезу поред пруге запаљено шест српских села. Заклано од усташа 40. И даље пале. Швабе их помажу.59
И пуковник Борота је 23. септембра слао забрињавајуће вести Остојићу: „По свим знаковима и подацима, Немци су поново дали власт усташама, да раде посао из 1941. године. Усташе су добили по 100.000 куна бескаматног зајма и уколико ово буду заслужили неће се враћати.“ Борота потом пише: „Из Рековице и Праче довежено 17 заклатих Немаца. Наши страхују од репресалија“. Ово су вероватно били припадници 5. СС корпуса, Хрвати, муслимани или Албанци, који су носили немачке униформе. У наставку радиограма Борота наводи да су муслимани издали „бајрамски летак“ против четника, описујући атмосферу у Сарајеву:
Страх од четника у граду заузео велике размере. Не спомиње се више ни име четник, већ само они, понављам они. Реч четник не спомиње се из невероватно великог страха. Овај страх разбијамо на сваком кораку, али слабо је успело у овоме. Професор неки Павелић који је долазио у Кошево, када је сазнао да су људи са којима је разговарао били четници умало га није кап погодила. После се умирио и променио мишљење.60
Ствари су се погоршале када је један од Боротиних агената у Сарајеву, др Милош Дукић, или издао или ненамерно открио Немцима четничке илегалце. „Др Милош Дукић по повратку из ове команде преко града у немачком аутомобилу заборавио је списак сарадника ове команде“, јављао је Борота Остојићу 27. септембра. Све са списка које су пронашли Немци су ухапсили, па се Борота жалио да је рад у Сарајеву сада „скоро потпуно укочен“. Дукић је, међутим, имао и списак лица за која су четници сумњали да раде за Гестапо, који је такође пао у руке Немаца.61 „Дукић је сумњив. Сада је отишао за Србију. Можда је у швапској служби“, одговорио је Остојић Бороти 3. октобра.62
О новом погоршању ситуације за сарајевске Србе, Борота је писао Остојићу 30. септембра:
Ради покоља ухваћених усташа на терену, тражено је да се из града закоље 30 таоца. Ово је за сада спречио др Бехмен. Усташе свакодневно убијају српске породице у околини Сарајева.63
Истог дана, Борота се још једном јавио Остојићу:
Пред сарајевским самостаном часне сестре продају месо по знатно сниженој цени верницима при изласку из цркве. Том приликом оне говоре да треба побити све Србе, па после муслимане који не буду хтели прећи на католицизам.64
Ситуација се није поправила ни десетак дана касније, о чему је Борота писао Остојићу 11. октобра:
Данас усташе напале Хрешу (село код Сарајева – прим. аут). Вршили паљење. Развила се борба. Детаље доставићу. Од ухапшених Срба у Сарајеву осуђен је већи број на смрт. Пресуда још неизвршена. Детаље јавићу. Немци таоце још држе. Покушаћу размену за заробљенике.65
Незадовољан Остојићевим реакцијама, Борота се 13. октобра обратио Врховној команди:
Наш живаљ у Сарајеву и његовој околини изложен је потпуно усташким зверствима, која се никако не спречавају од стране Немаца, обзиром на горе изложену чињеницу (да су четници половином септембра повели „разне акције против Немаца“, због чега је дошло „до неизбежних репресалија“ – прим. аут). Многа села попаљена су и народ избегао… Од стране Немаца нуди ми се могућност смиривања прилика и тиме ослобођење бораца за друге задатке. Молим најхитније директиве.66
Одговор Врховне команде није познат, али очигледно је био позитиван, јер Борота 17. октобра пише Пејићу:
Са Немцима морао сам побољшати односе, да би усташама ускратио неограничену власт. Дао сам немачке заробљенике за пуштање таоца и попуштање притиска на Србе.67
Борота затим наводи како су Немци намеравали да узимају нове таоце, а Хрвати да их воде у логор. „То је спречено“, пише он, али су у Мостару породице четника ипак одведене у логор.68
Овом разменом немачких заробљеника за српске таоце завршена је четничка офанзива против Немаца у Босни. Као и раније, четници су наставили да се боре против усташа и комуниста.

ИЗВОРИ:
20, 21 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 157.
22 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 158.
23, 24 и 25 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
26 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
27 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
28, 29, 30, 31, 32 и 33 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
34, 35, 36 и 37 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
38 и 39 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
40 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
41 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
42 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
43 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
44 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1. Такође: К-281, рег. бр. 5\1, у књизи примљених депеша потпуковника Остојића за 19. септембар.
45 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
46 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
47 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1. Дорош је вероавтно шифра команданта Озренског корпуса Цвијетина Тодића. Хамовић је мајор Божидар Хамовић, вероватно Тодићев помоћник или начелник штаба. Рођен је у Мостару, пре рата је био ађутант команданта 32. пешадијског пука у овом граду. На Озрен одлази почетком 1942, породици се јављао до пролећа 1945. године (према подацима из Хамовићеве породице, датим аутору).
48, 49, 50 и 51 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
52 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 157.
53 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
54, 55 и 56 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
57 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
58 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
59, 60 и 61 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
62 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
63, 64, 65, 66, 67 и 68 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.

(М. Самарџић, Борбе четника против Немаца и усташа, други том)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *