Британија: Споменица српских четника

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

Споменица српских четника

После вишегодишњих припрема, из штампе је изашла “Споменица Покрета српских четника Равне Горе у Великој Британији“. Из ове обимне монографије доносимо делове о помоћи Српској Крајини 1993. године и писмо војводе Ђујића члановима о куповини Дома у Лондону (Хотел “Равна Гора“)

Краљ Петар и војвода Ђујић приликом отварања Хотела ''Равна Гора''

Краљ Петар и војвода Ђујић приликом отварања Хотела “Равна Гора“

 

АНТРФИЛЕ:

ПИСМО ВОЈВОДЕ ЂУЈИЋА

 

Драга браћо, обавештавам вас да смо купили Дом у Лондону у Енглеској, где ће бити смештен наш главни центар за рад у Европи. Тиме је спроведена у дело одлука донесена на седници Главне Управе наше Организације за Енглеску, која је одржана 20. октобра 1956. у граду Лестеру у Енглеској, под мојим претседништвом.

На овој седници донесена је коначна одлука да се у Лондону купи наш први Дом у Енглеској, где ће се сместити наша канцеларија одакле ће се развијати наша активност за сву Европу, где живе наша избегла браћа. На седници је изабран и посебан одбор за куповину Дома, који је поверену му дужност извршио, нашао подесну зграду за наше потребе и купио, положивши одмах пет хиљада фунти за капару, док ће остали део исплате тећи према посебном уговору. Зграда је купљена по цени од петнаест хиљада фунти. Уз ово обавештење, наша браћа чланови могу да виде фотографију Дома са два изгледа.

Зграда се налази у централном делу града Лондона, на адреси 29 Holland Park Avenye. Ово је једна од најживљих артерија саобраћајних у градском центру. Подземне жељезнице и аутобуске линије чине подесне саобраћајне везе са Домом и од непосредне близине Дома на све стране. Сама зграда налази се недалеко од нашег српског храма у Лондону и делова града у којем су насељени Срби. Зграда је сасвим, са три стране, одвојена од осталих зграда са улицама. Она има мали парк на улазу до главне улице, а исто тако и у позадини парк који је дели од другог, комшиског имања. Лице зграде, са лепим терасама, окренуто је према чувеној Холанд парк авенији и чини изванредно леп изглед.

Цела зграда је уздигнута на малом брегу и ограђена посебним зидовима са свих страна. Поред приземља, она је висока четири спрата, има тридесет соба, осим разних, мањих, узгредних просторија. У њеном приземном делу, испод главног улаза, постоји посебан, директан улаз где се може сместити “бар“ са два већа, посебна оделења, поред велике кухиње и узгредних просторија за оставу, које већ постоје. На њеном првом спрату изнад приземља, налазе се две велике просторије које служе за трпезарију и пријем гостију. Затим главна канцеларија и још два мања оделења. Овим просторијама приступа се са главних степеница кроз лепо и просторно претсобље. Изнад овога спрата на три следећа спрата, има двадесет и једна соба, од којих има пет веома великих са великим прозорима и терасом.

Цела зграда чини утисак једне лепе тврђаве, снабдевене са електричним осветљењем, водом и централним гријањем. На свим спратовима постоје нужници и купатила, као и телефонска веза, којом је зграда везана и са спољашним светом.

Зграда се налази код познатог Холанд парка, а недалеко је од чувеног Хајд парка. Административна страна преноса власништва зграде од ранијег власника на нашу организацију, извршиће се преко нашег адвоката у Лондону, а примопредаја зграде биће крајем месеца децембра. Дотле садашњи станари зграде треба да се иселе, а наша Главна управа за Енглеску, треба да одреди управника (менаџера) Дома и посебан Одбор за Управу Дома. Овај Одбор биће подређен Главној управи и њој ће подносити сваког месеца извештај о стању и пословању у Дому. Ово пословање у Дому, тећи ће по посебном Правилнику за употребу и управљање са Домом. Овај правилник има да изврши Извршни одбор и поднесе на коначно одобравање Главној управи за Енглеску.

У згради ће бити смештена канцеларија наше организације, читаоница, библиотека, ресторан, бар, собе за госте, собе за преноћишта гостију и наших чланова који долазе на краће или дуже време у Лондон. Исто тако, биће предвиђен и резервисан апартман у којем ће моћи да одседа Његово Величанство краљ, чланови краљевске породице и угледни српски народни прваци кад долазе у Енглеску и Лондон. Предвиђена је и куповина и посебне зграде и имања изван Лондона за смештај наших старих, оболелих и за физичке радове неспособних чланова.

Овај спомен Дом ђенерала Драже у Лондону представља најлепше српско имање у Европи изван наше поробљене Отаџбине. Он ће служити српским борцима као ослонац и упориште у њиховој даљој борби за слободу и уједињење Српства.

Овај Дом у сред Лондона, који носи поносно име бесмртног Драже, биће овде српска амбасада и зборно место, не само наше браће чланова, него и свих честитих српских родољуба, следбеника бесмртног ђенерала Драже, који живе у Енглеској, и оних које пут нанесе са друге стране света у Енглеску и Лондон. Обележен српским националним знацима, он ће сведочити и о том, да борци и следбеници бесмртног Драже нису ни стали ни сустали у својој борби до коначне победе над крвавим комунизмом у борби за слободу и уједињење Српства. Он ће исто тако сведочити и о високој националној свести наших бораца, који су били и остали вазда спремни да се жртвују за све оно што служи општим интересима Српства, јача нашу слогу, распламсава нашу борбу и води ка остварењу српске слободе и уједињења…

Ваш брат саборац, Лондон, 9. новембра 1956.

Претседник, Војвода Момчило Ђујић.

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

 

ПОСЕТА СРПСКИМ КРАЈИНАМА И НОшЕЊЕ ХУМАНИТАРНЕ ПОМОђИ У ВРЕМЕНУ ОД 25. МАРТА ДО 8. АПРИЛА 1993. ГОДИНЕ

Одбор за помоћ Српским Крајинама у Великој Британији под покровитељством Покрета српских четника Равне Горе, одредио је да сакупљену помоћ пошаље у Српске Крајине још почетком фебруара мјесеца, али због неких ствари и апарата који нису били готови, акција је одложена за задњу недељу у мјесецу марту ове године. Ову задњу помоћ спроводили су председник Одбора, брат Мане, Бранко Шарић и брат Момчило Балтић. Двадесетог марта дошао је камион који ће возити помоћ у Лестер, испред Дома Покрета “Тромеђа“, где је утоварено све што је требало да иде за Крајине. Ту је био и новинар из локалних лестерских новина “Лестер меркјури“, који је то и забележио фотографским апаратом, што је наравно касније изашло у новинама.

Ми смо пошли авионом са лондонског аеродрома 25. марта око 2 сата поподне. На аеродрому су нас чекале већ спремљене авионске карте за које смо платили на лицу мјеста. У Југославију, тачније Београд, слетели смо у 6 сати увече по југословенском времену. После преласка царинске контроле, заборавили смо да пријавимо уношење велике суме новца у Југославију, због чега ћемо на изласку имати проблема на путу натраг за Енглеску. На београдском аеродрому Сурчин, брата Манета је сачекао брат Жегарац са својом супругом, а мене сестра од тетке и зет. Одмах смо отишли кућама да би се одморили и спремили за сутрашњи дан, када је камион требао доћи да би се што прије средиле ствари у Црвеном крсту и добила дозвола за одлазак у Бањалуку.

БЕОГРАД, 26. МАРТ 1993. ГОДИНЕ

Недеља 26. март је прошла веома мирно. И да је камион стигао, не би се онда ништа могло направити, јер нико не ради. Ја сам ујутру назвао брата Манета, јер смо на аеродрому разменили телефонске бројеве, у случају да што хитније и брже будемо у контакту. Мане ми се јавио око 5 сати увече и рекао да је ухватио контакт са неким доктором из Бањалуке који ће највероватније да буде у камиону са возачима да би кад они стигну у Београд, лакше дошли у Бањалуку због незгодних и несигурних путева. Иначе тај доктор се презива Зрилић. Пробали смо и звати Книнску Крајину, али никако нисмо могли да добијемо контакт због веома лоших телефонских веза. Истог дана ми је брат Мане јавио да је камион тек у суботу кренуо и да је имао проблема у Доверу где су га задржали дуго времена.

Утисак који смо стекли о Београду је веома јадан. Криминал је на великом нивоу, скоро свако је наоружан, али то је највише због тога што живот није безбедан, поготову ноћу. Пре пар дана су била убијена два милицајца. Што се тиче расположења народа, то је на веома ниском нивоу, поготову због тога што има доста избеглица из свих крајева бивше Југославије које је овдашњи режим примио веома братски, тако да верујемо да Београд данас можда има само око 35% Срба. Што значи да ако ту дође до унутрашњих проблема, неће бити добро.

Становници Београда, поготову они који ту живе дуже вријеме, уопште не подносе Србе који су дошли као избеглице или побегли из Крајина да не ратују. Стекли смо веома лош утисак видевши плакат близу Скупштине, где отприлике прође око 300 хиљада људи дневно и на коме јасно и на ћирилици пише: НЕ ШАЉИТЕ СВОЈУ ДЕЦУ У РЕПУБЛИКУ СРПСКУ И РЕПУБЛИКУ СРПСКУ КРАЈИНУ, ДА БРАНЕ ТУЂА ОГЊИШТА.

Економска ситуација је веома јадна, приватизација свега је наштетила пуно народу који никад није имао ништа, а сад још мање. Фабрике раде са пола капацитета, неке не раде уопште, радници не примају плате итд. Тако да је овај рат створио пуно профитера и оних који раде на црној берзи, па сад тамо нема средњег сталежа, него само богатих и оних који немају ништа. Улице су пуне уличних разбојника и мафије, тако да је Милошевић и себе добро обезбедио у случају да загусти. Верујемо, али исто тако су нам и други рекли, да у Београду има више милиције него војске, која чак има наоружана оклопна возила. Сва ова милиција је већином из Крајина, који су преко везе у Србији побегли из Крајина и добили ту посао.

Велика је и разлика између приватних и друштвених радњи. У приватним радњама има свега, док у друштвеним је све полупразно, а неке чак ни не раде никако. Уосталом, ситуација је веома напета и само онај који може да шверцује, краде и прљаво ради, може конфорно да живи. Исто тако и степен корупције је на високом нивоу.

Понедељак, 27. март. Камион још није дошао. Ја и Мане смо се договорили да се нађемо у Бироу за Крајину у Београду, у улици Моше Пијадеа број 8. Тамо смо се и срели око 2 сата поподне. Ту смо извадили и визу за Крајину која кошта око 40 марака, али су нам је дали бесплатно, пошто смо доносиоци хуманитарне помоћи. Иначе у Бироу раде Петар Опачић и Петар Крајиновић, који су нам доста били на услузи. Ми смо им рекли да чекамо камион који још није допутовао из Енглеске. Петар Опачић је назвао Црвени крст и обезбедио човека да за сваки случај буде тамо сутрадан ујутру, у случају да камион дође, да би то било све у реду и да камион одмах крене даље за Бањалуку. У Бироу смо све папире завршили око 3 сата поподне и кренули кући. Исте вечери Мане ме је назвао око 9,30 и рекао ми да је у међувремену камион стигао у Београд и да ми морамо кренути аутобусом за Бањалуку, па ћемо тамо сачекати камион. Тако смо и урадили.

Кренули смо аутобусом за Бањалуку у 10,30 увече са аутобуске станице. Пут кроз Југославију до КОРИДОРА је био веома миран.

ПУТОВАЊЕ КРОЗ КОРИДОР

Уторак, 1,30 изјутра. Путовање кроз КОРИДОР је било немогуће. Ишло се преко импровизованог моста преко Саве који је иначе био направљен за возове. Са десне стране пута, у даљини видјело се сјевање, које је највероватније било знак сталних борби. Аутобус је морао повремено да гаси свијетла због сигурности.

Иначе пре проласка у Крајину, на Сремској и Босанској Рачи је била контрола царине на којој нисмо имали неких већих проблема. Ту су нам цариници рекли да је наш камион прошао и да је кренуо за Бањалуку. На путу за Бањалуку било је велико невријеме и падао је веома густ снијег. Док је аутобус прошао опасну зону ратних дејстава, стао је у први ресторан где се народ освежио и окрепио. Ту смо срели наше возаче камиона заједно са тим доктором Зрилићем, који је са њима у камону путовао. Попили смо по пиће, они су наставили, а ми смо их успут стигли и престигли и дошли у Бањалуку око 7 сати изјутра, 20 минута пре камиона.

Бањалука је била сва у снијегу. Снијег је полако падао а ја и брат Мане смо морали пјешачити 3 км до касарне “Врбас“, тако да смо се пуно намучили ићи пјешке и у исто вријеме носећи своје ствари. Кад смо дошли у касарну обућа нам је била сва мокра. Истовремено, дошао је и камион и ми смо почели истоварање робе у санитетском магацину у касарни “Козара“, која је била недалеко одатле. У истој касарни истоварена је и амбуланта за војну болницу. После истовара, назвали смо болницу “Св. Саве“ у Книну да нам обезбеди камион за робу и медицинске уређаје, који у овој пошиљци иду за Книн и дјечју болницу у Бенковцу.

После добијених потврда од капетана Цигановића, отишли смо у војни ресторан где смо били на ручку и јели војнички пасуљ. Капетан нас је касније одвезао у команду 14-те логистичке базе, где смо разговарали са пуковником Шкондрићем који се захвалио за ову помоћ. Ту смо добили и војне захвалнице које смо несрећом заборавили у његовој канцеларији на повратку назад у касарну да би сачекали камион који је требао да дође из Книна. Морамо признати да нам се веома свидео рад људи у том санитетском магацину, поготову видевши како редовно снабдјевају са лијековима из магацина ове мање болнице које дођу и траже. Веома педантно се издаје и медицина за потребе на линијама фронта. Камион из Книна је дошао око 3 сата поподне а ми смо до тада већ све обавили и одмах смо прешли на утоваривање ствари у камион.

Наши возачи су, док је амбуланта истоварена, отишли назад за Београд и потом за Енглеску. Камион који је дошао из Книна, био је утоварен до 4 сата поподне и ми смо тада преко Босне кренули за Книн. Временски услови за вожњу су били отежани због јаке снежне вејавице, а касније увече због поледице. Код Санског Моста сусрели смо једна амбулантна кола из Книна, па смо се ја и Мане ту пребацили, а камион је кренуо за нама. У амбуланти није радило гријање, тако да смо се ја и Мане смрзли од зиме. Било је веома гадно око Босанског Грахова, где је била највећа поледица на путу. У книнску болницу смо стигли са амбулантом око 9 сати увече. Ту смо се освежили и попили кафу, коју су нам скувале дежурне медицинске сестре. Камион је дошао око 10 и 30 увече. У међувремену брат Мане је назвао брата Саву Лежајића код кога смо требали то вече да преспавамо. Возача камиона смо сачекали да нас одбаци до стана брата Саве Лежајића и рекли му да око 7 сати ујутру буде код болнице, где ћемо да истоваримо ту помоћ. Брат Сава нас је лепо примио и дао нам је преноћиште.

Пре спавања, ми смо код њега нешто замезили, на чему му се захваљујемо.

У КНИНСКОЈ БОЛНИЦИ

Сриједа, 29. март. Устали смо око 6 и 30 изјутра, попили кафу и средили се да идемо за болницу “Светог Саве“ у Книну. Дошли смо у болницу око 7 ујутро и почели истоваривање апарата за дијализу и микроскопа, наравно и протеза и инвалидских колица. Једине ствари које су остале у камиону били су пакети за дечију болницу у Бенковцу. Тада је у болницу дошао и брат Рајко Матијаш, који је саветник председника Републике Српске Крајине Милана Мартића. Он је средио да после тог истовара буде присутна и ТВ Книн, која је снимила кратак интервју са братом Маном и који је сутрадан приказан на ТВ Книн, а истога дана на радију. Сав посао око истовара смо обавили у реду, а касније смо обишли одељење за дијализу, где ће ти апарати и инструменти бити инсталирани. Видјели смо и медицинско особље које ту ради. Касније смо отишли у канцеларију код Рајка Матијаша, са којим смо се договорили око плана рада, док будемо боравили у Крајини. Предвече, око 3 сата смо се вратили у Книнску болницу, где нас је дочекао комби из Бенковца у који смо и утоварили пакете за дечју болницу, око 2 пакета чарапа за војску а такође и 50 штека дувана који смо такође купили за војску.

На изласку из Книна стали смо у један ресторан где нас је Рајко Матијаш почастио са ручком. После ручка он се вратио за Книн, а ми смо наставили комбијем за Бенковац. Уз пут до Бенковца смо прошли поред куће брата Манета, коју он није видио уназад 23 године. У кући му је била матер, ћаћа и брат. Нисмо се пуно задржали, само смо нешто попили и кренули за Бенковац. Успут возач Новак Војводић нас је провезао кроз хрватска спаљена села и довезао нас пар минута у српско село Стегњајића, где је рођен велики српски родољуб и четник из Другог светског рата Милорад Стегњајић. Ту смо обишли његовог курира у прошлом рату и видјели кућу у којој је Милорад Стегњајић организовао четнике 1942. године.

Око 5 сати увече смо дошли у Дом здравља у Бенковцу. Ту смо упознали доктора Кекића који ту ради као специјалиста и прегледа народ. Иначе човек је веома образован и пријатан. Он нам је рекао да морамо сачекати сестру Веру Вукша, која ће примити те пакете за дечји диспанзер. Она је дошла око 5 и 30 увече и примила нас у својој канцеларији. У исто вријеме возач и ја смо истоварили пакете на доњи спрат Дома здравља. Она нам је рекла да поново дођемо у болницу у петак, уствари сутрадан, да видимо када бебе долазе у дечји диспанзер па да им предамо те пакете. На томе је и остало. Возач нас је вратио кући у Ђеврске код брата Манета и његових родитеља, где смо посједили мало дуже и касније око 11 и 30 отишли у кревет.

У шТАБУ ВРЛИ^КЕ БРИГАДЕ

Четвртак, 30. март. Било је око 6 и 30 кад смо устали и чекали возача комбија да дође у Манетову кућу, да нас вози за Бенковац у дечији диспанзер, али он није дошао тако да смо морали сачекати. У међувремену отишли смо до касарне “2. ПЕШАДИЈСКЕ БЕНКОВАЧКЕ БРИГАДЕ“ где смо предали 250 пари чарапа и 25 штека дувана за војску. Одатле нас је Манетов брат одвезао у штаб БУКОВИЧКЕ БРИГАДЕ, где смо предали исто 250 пари чарапа и 25 штека дувана за војску начелнику штаба мајору Дрезгићу званом Баук. Вратили смо се одатле за Ђеврске, где нас је дочекао возач из Книна Никола Јовичић, који је раније живео у Сињу, а кад је рат почео успео је да избегне за Книн. Каже да је изгубио сву имовину коју је раније имао у Сињу.

Дошли смо у Книн око 10 и 30 и отишли одмах код Рајка Матијаша, који нас је одвезао према Врлици. Уз пут, на изласку из Книна прошли смо код Топоља и видјели родну кућу нашега брата војводе Момчила, што смо и забиљежили оком камере. Прошли смо кроз Полачу, преко Кијева, које је потпуно сравњено са земљом, ушли смо у Врлику и дошли у штаб ВРЛИЧКЕ БРИГАДЕ код пуковника Медића који је ту командант. Ту смо му предали још 25 штека дувана које смо истог јутра купили у Книну, и наравно уређаје за везу на линији фронта – 4 комада. Све смо то снимили камером. Одатле одлазимо назад за Книн. У канцеларији код Рајка Матијаша, око 2 сата поподне дошли су људи којима смо носили приватне коверте од њихових фамилије из Енглеске. Око 3 сата поподне возач из Книна нас је одвезао за бенковачки Дом здравља где смо опет видјели доктора Кекића и сестру Веру Вукша, која се извинила због тога што возач није могао доћи по нас изјутра и дала нам потврду и захвалницу за пакете које смо предали. После тога отишли смо поново у касарну код потпуковника Сакића који нам је дао потврду у вези предатих чарапа и цигарета војсци. Тај део смо снимили са камером. Иначе, како они кажу, та бригада треба ускоро да добије име РАНКО БОГУНОВИЋ. Враћамо се натраг за Ђеврске и тамо ћемо опет преспавати.

Петак, 31. март. Дува веома јака бура. Устали смо око 7 сати изјутра и једном имали довољно времена за доручак. Возач Никола Јовичић је поново дошао по нас око 9 сати и кренули смо за Книн. Око 9 и 30 смо већ били код Рајка Матијаша, који нас је, пошто нас је почастио кафом и ракијом, одвезао у Министарство Републике на састанак са председником Републике Миланом Мартићем. Састанак је био одређен за око 11 сати изјутра. У разговору са Миланом Мартићем био је присутан и генерал потпуковник Челекетић, командант операционих снага Војске Републике Српске Крајине, пуковник Миловановић начелник финансијске службе главног штаба и Рајко Матијаш, који је министар владе за културу и спорт. Ту нас је Милан Мартић поздравио и зажелео нам добродошлицу и захвалио се за помоћ која је донета из Енглеске за Книнску Крајину и Републику Српску. Пошто смо ми њима рекли да располажемо са извесним финансијским средствима и да не желимо да нико други са њима барата сем нас, јер морамо радити онако како нам је наш Одбор наредио – они су се сви сложили да лично одемо у фабрике чизама и униформи, уплатимо за њих, подигнемо их, и онда да их подјелимо по сопственој жељи.

Касније смо забиљежили поздрав и захвалницу од стране председника Крајине Милана Мартића, на камери. После тог састанка решено је да по чизме идемо у фабрику чизама у Бенковцу, а за униформе у Грачац, у Лику. У овом случају ми ћемо предати паре у фабрике, подићи робу, а у исто вријеме те фабрике ће имати паре да купе поново штоф за униформе и кожу за чизме и могу тај народ опет запослити да ради пар мјесеци, јер због ове ситуације доста фабрика уопште не ради, а и ако ради народ не добија плату мјесецима.

У БУКОВА^КОЈ БРИГАДИ

Пребацили смо се у другу канцеларију, где смо се срели са пуковником Божићем, који је начелник интендантске службе. Са њима смо се договорили отприлике у вези цијена за униформе и обућу и испланирали план рада за сутрашњи одлазак у Бенковачку фабрику чизама и Грачачку фабрику униформи. Пуковник Божић каже да им је тренутно криза у вези квасца и да отприлике 2.000 фунти може да обезбеди довољно хлеба војсци за једно 2-3 недеље. А да се једино може добити из Београда, што не долази редовно. Договорили смо се да ујутру кренемо из Ђеврске око 9 сати, да они дођу по нас, да одемо у Бенковац а касније у Грачац. После разговора одвели су нас у Дом војске, где смо били на ручку, а ту смо приметили и бившег председника Крајине доктора Милана Бабића и председника Владе Крајине Микелића. Ручак смо завршили око 3 и 50 и онда се вратили у Ђеврске. Одатле смо отишли са Манетовим братом поново у БУКОВАЧКУ БРИГАДУ, где опет нисмо нашли команданта Радића, али смо зато предали преостале две мотороле мајору Дрезгићу, начелнику штаба, који нас одмах после тога вози на прве линије фронта, ЗЕЛЕНУ ГЛАВИЦУ. Тих пар сати су нам били најзанимљивији и најинтересантнији од свих дотадашњих дана проведених у Крајини, јер смо видјели у чему су борци на линији фронта обучени, како и у чему спавају и каквим су опасностима изложени. Ту смо камером снимили како им предајемо цигарете, чарапе и касније када им је брат Мане предао паре. Са Зелене Главице нас је мајор БАУК одвезао кући код брата Манета у Ђеврске, где смо вечерали и касније отишли на спавање. Са линије фронта смо све забиљежили камером. Иначе, то вече је БУКОВАЧКУ БРИГАДУ посјетила цивилна полиција Уједињених нација са којом је била преводиоц Лидија Ђујић из Топоља. Кажу да је она веома добра и да свугде што може боље брани Србе.

Субота 1. април. Освануо је као веома пријатан и сунчан дан. Ујутро, око 9 сати, дошао је по нас комби, возило са шест седишта. Ту је био неки возач звани Љуба, затим, пуковник Божић, Рајко Матијаш и још један човјек чије име нисам запамтио, а он исто ради у вези добавке обуће и одјеће војсци. У бенковачку фабрику ципела смо стигли око 10 и 30. Ту су нас већ чекали директор фабрике Кукавица и Рајко Лежајић. Са њима смо у канцеларији директора Кукавице разговарали у вези наше намере да за српску војску купимо чизме. Они су нам показали моделе чизама које раде и ми смо желели да уплатимо за оне које су најприкладније за војску на овим теренима. Пошто је ова фабрика имала око 305 пари чизама које смо ми одмах могли да подигнемо и да за њих тако и одмах уплатимо, ми смо то и урадили и уплатили 6.000 фунти. Осталих 4.000 фунти које су биле намењене за чизме задржали смо код нас. Уговор је у исто време направљен и потписан. Касније, после ручка, предали су нам признаницу о примљеном новцу. Ми смо све снимили са камером. После ручка предата нам је једна војничка чизма и једна ципела које смо решили да изложимо у нашем четничком Дому.

Одатле крећемо за Грачац у фабрику текстила. У њој ћемо да купимо и обезбедимо комплетне униформе за српску војску у износу од 8.000 фунти. Долазак возилом у Грачац био је веома незгодан, поготову због временских услова и веома кривудавог пута. Уз пут смо стали код Каринског дјела Јадранске обале, коју још држе Срби у ширини од једно 17 километара. Одатле пролазимо поред манастира, Крупе где се такође мало задржавамо и снимамо камером. Долазимо у Грачац око 2 и 30 поподне. Ту нас у фабрици чека директор Жељко Зец са још једним човеком коме име нисам запамтио. Са њима смо имали разговор у вези наше намере и доласка. Рекли смо им да располажемо са одређеном сумом новца за коју би жељели да купимо униформе. Срећом, било је униформи и комплета у магацину већ готових, тако да смо са њима направили уговор. Касније је дошла и благајница пред ком је брат Мане избројао паре и добио признаницу. После исплаћивања пара прошетали смо се мало по фабрици, јер је био нерадан дан. Касније су нас одвели у ресторан “Палма“ у Грачацу, где су нас понудили јелом. После ручка кренули смо за Книн преко Пађена и Старе Страже. У Книн смо дошли око 5 и 30 увече, и они су нас одвели код генерал мајора Бјелановића који нам се захвалио и рекао да ћемо у вези ових чизама и униформи благовремено добити захвалнице и од Војске Крајине…

Члан одбора за помоћ Крајинама,

брат Момчило Балтић, с.р.

 

(БРОЈ 265, ЈАНУАР 2005)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *