Истина о Михаиловићу? (4)

3 World Review August 1945_Page_3

3 World Review August 1945_Page_3

Истина о Михаиловићу? (IV)

Британски официр који је имао храбрости да се супротстави Титовим лажима

Чланак на енглеском.

Овај чланак је посвећен оним српским сељацима од чијих добрих душа је зависио мој лични опстанак као избеглог заробљеника и прогоњеног човека.

Оним српским официрима и војницима са којима сам имао част да служим као герилац који је оперисао иза немачких положаја у српским крајевима Југославије.

Оним српским родољубима са којима сам служио у разним затворима за политичке и криминалне затворенике и у подрумима Гестапоа и на крају

Свима оним Србима који су са мном данас у Лондону и са којима нећу жалити труда у помагању њихове борбе за стварно ослобођење.

3. јул 1945.                                                                       Морис Витоу

 

Био сам заробљен на Криту. Док је воз са заробљеницима пролазио кроз Југославију, искочио сам из воза.

Нисам био повређен после  скока из воза, осим уганутог лакта и модрице изнад десног ока.

*                             *                             *

Онда сам изашао из скровишта и продужио уз главни пут. Немачка службена кола, у којима су била четири официра, су прошла без заустављања. Отрчао сам уз брдо до куће и ушао у двориште. Човек, жена и још један човек у униформи, за кога сам у првом моменту помислио да је бугарски војник, били су у дворишту. Нисам знао ни реч српског језика и рекао сам на енглеском: „Ја сам енглески официр. Побегао сам од Немаца. Хоћетели ми, молим вас, дати мало воде?“

Сви су били запрепашћени, али су ми показали да седнем и онда ми су ми донели крчаг млека, супу, хлеб, сир и кајмак. Човек у униформи, за кога се испоставило да је био полицајац, ушао је у кућу и вратио се са цивилним оделом које ми је дао. Те ноћи сам спавао у кући, у „гостинској соби“. Провео сам у тој кући око пет дана. Била је на главном путу и кроз прозор моје собе могао сам да видим како Немци пролазе. Кућа се налазила отприлике на 8 километара јужно од града Краљева, који лежи између главне пруге и реке Мораве, у области Шумадија у централној Србији.

Шестог дана домаћин, човек чије је име звучало као „Аладин“ (највероватније Миладин – прим. преводиоца) ме је обавестио да је за мене вероватно опасно да останем у селу толико близу немачких окупационих трупа и предложио ми је да ме одведе у планине, где је имао друго имање.

Следећег дана смо се возили неких 35 километара у планине југозападно од Краљева.

Ту сам остао скривајући се месец дана. Сељаци су били веома добри према мени. Једног дана примио сам писмо на руке. Написано је у смислу: „Драги пријатељу, чули смо да се скриваш у Србији. Да ли би се придружио нама, српским официрима и војницима, у нашим слободним планинама. Један пријатељ би те одвео до нас.“ Писмо је било непотписано.

Пред крај августа 1941, неки човек је дошао у сеоску кућу у којој сам живео. Он је био аустралијски поручник који је избегао из истог воза као и ја, али из другог вагона, и раније ујутро. Његово име је било Роналд Џонс (Ronald Jones) и чини ми се, био је из 9. дивизије Аустралијских империјалних снага (A. I. F.). Сељаци су га упутили до мене.

Са сељаком као водичем продужили смо низ Мораву, прелазећи је ниже од града. Пролазећи кроз село, на главном путу северно од Краљева, зауставили су нас наоружани људи. Напунили су цеви и уперили пушке на нас. Били су обучени у униформе Југословенске војске и уз то су носили браде и имали су укрштене реденике са муницијом. Наш водич им је објаснио да смо ми Енглези, да смо избегли заробљеници. Њихов непријатељски став се моментално променио, руковали су се и били су врло пријатељски расположени. Повели су нас у кафану и понудили нас пићем.

Наш водич нам је рекао да су ови људи српски војници који су избегли заробљавање после немачке окупације Југославије. Он нам је даље објаснио да су реорганизовали своје снаге у планинама и да су почели да нападају немачке гарнизоне и линије комуникација. Већ како изгледа, очистили су велики део Србије. То је био приви пут да смо видели српску герилу. Имали су потпуну контролу над срезом којим смо пролазили. Били смо само на око миљу од Краљева, са јаким гарнизоном.

Врло брзо смо се срели са пуковником Дражом Михаиловићем. Датум је био око 30. септембра 1941. Били смо први Енглези у овом рату који су лично контактирали са признатим вођом српских родољуба.

*                         *                             *

Потпуковник Павловић је скинуо огромну зидну мапу и показао нам области које су ослободили. У то време те области су биле већином у Србији и југозападној Босни. Онда су нас одвели до радио станице. Била је примитивна, али корисна. Оператор нам је рекао да је у вези са Малтом. Послао је поруку британским властима у смислу, да смо избегли из немачких руку и да сада служимо са Патриотском војском у Југославији.

Остали смо на Равној Гори, у штабовима Драже Михаиловића, око две недеље. Мајор Васић, официр безбедоности, нас је испитивао и наша прошлост је забележена. Издате су нам пропуснице које је потписао командант.

Били смо зачуђени што смо затекли све тако добро организовано. Поред штаба је био логор са око 200 немачких заробљеника у њиховој окупираној територији. Они су били третирани у складу са Женевском конвенцијом која се односи на заробљенике. Четници су нам рекли да су њихови људи који падну у немачке руке убијани. Присуствовали смо испитивањима нових немачких заробљеника.

Четници су изградили аеродром у близини Равне Горе. Данима и ноћима су постављани сигнали на земљи. И ваздухопловци су били ту. Рекли су нам да очекују британске авионе да слете са наоружањем. Током нашег боравка ту, ни један британски авион није чак ни виђен.

13. октобра 1941. била је жестока снежна олуја и било је веома хладно. У то време смо били слабо обучени и одлучили смо да је паметније да се склонимо из планинских крајева у долине. Имали смо дозволу потпуковника Павловића да се пребацимо у село 8 километара од штабова на Равној Гори. Путовање је било пешке, по хладноћи и непријатно.

У великој кући у селу у нашу част је послужена вечера. Касније је стигао пуковник Михаиловић. Певале су се српске националне песме. Увек је било очито да је „командант“ популаран човек, вољен од војника, сељака, и уствари од целог српског народа. Негде у то време мени је дато име Милован Петровић, а мом пријатељу Џонсу, Радован Радовић.

Следећег дана смо се јавили у канцеларију пуковника Михаиловића и он нас је обавестио да је град недалеко одатле ослобођен и питао нас је да ли би желели да живимо тамо. Одговорили смо да би желели. Дража Михаиловић нам је онда дао српских динара у вредности од 40 фунти. Док смо чекали тамо, доведен је човек осумњичен за сарадњу са Немцима. Био је ударен у лице и изведен напоље. Нисмо знали за његову судбину.

Пуковник Михаиловић нам је рекао да град у коме ћемо живети држе обоје – и „четници“ и „партизани“. Изгледало је да су постигли споразум да превазиђу политичке разлике у том моменту и да, што је било привремено решење, раде заједно. Додао је да би у случају да Немци нападну или да поново заузму град, ми могли да се вратимо у планинску област Равне Горе.

Следећег јутра смо обавештени да су „непријатељи“ (четници) избачени из града. Касније смо сазнали да су се повукли и укопали на периферији. Ишли смо градом носећи краљевске кокарде на нашим капама. Ухапшени смо и одведени у затвор. Чекали смо у пријемној канцеларији читав дан да видимо команданта. Он није дошао. Жалили смо се на наш третман. Неке блуднице које су похапсили су отпустили из њихове ћелије и нама је речено да ћемо морати ту да преноћимо. Поново смо се жалили и на крају нам је допуштено да идемо кући, пошто смо обећали да ћемо се јавити следећег дана.

Следећег јутра партизанска стража је дошла и одвела нас у канцеларију политичког вође. Он је говорио добар енглески. Почео је са питањима. Рече: „Не можемо да разумемо вас двојцу Енглеза. Чим сте дошли у наш град, потпуно сте нас игнорисали и ваша је наклоност очито на другој страни – код четника. Живели сте са четничким породицама. Увек сте у друштву са четничким официрима и војницима. Због чега то? Ми смо ваши пријатељи и савезници.“

Одговорили смо: „Ми смо се обратили прво четницима. Нас су они довели у овај град. Ми смо били добродошли код свих следбеника Драже Михаиловића. Они су већина. Са друге стране, партизани су нас у свакој прилици или заобилазили, или смо били сумњичени да смо агенти. Ви сте сви Срби и ми имамо једног непријатеља – Немце. Ми смо војници, избегли заробљеници, и зависимо од доброте ваших душа за наш свакодневни опстанак. Ми немамо политичке склоности. Четници су војници који се боре за исту ствар као и ми. Било је једино исправно и природно да следимо четнике.“

Политички вођа је изгледао задовољан и рекао је нешто у смислу да је у питању вероватно њихова грешка. Питао нас је како ћемо да живимо сада када су наши четнички пријатељи истерани и када је град под другим режимом? Одговорили смо да не знамо. Он нам је онда рекао да пошаљемо у  њихово интендантско складиште списак робе која нам је потребна. То смо урадили. Узимаки смо намирнице и кували смо код куће. Али, пар дана касније смо обавештени да ако не поздрављамо на комунистички начин, нећемо примити хлеб. Одговорили смо да смо ми војници и да знамо само за једну врсту поздрава.

*                       *                             *

Град Чачак је сад под новим режимом. Црвена застава са звездом петокраком је подигнута на пијаци. Касније, британска и америчка застава су се такође појавиле, али мало мање.

Дата нам је слобода, али нам је речено да не смемо да напуштамо град без дозволе. Спровођен је претрес кућа по кућа. Организоване су пропагандне забаве. Становници су нам рекли да им је било много боље кад је град био под немачком окупацијом.

*                         *                             *

Једном приликом смо били у професоровој кући, када је група партизана ушла да изврши претрес. Док су одлазили, један је питао професора шта Енглези мисле о новом режиму. Одговорио је да би они радије задржали своје мишљење за касније.

Касније су немачки тенкови и артиљерија почели да гађају град. Заклонили смо се у штали док није наступило затишје. Онда смо продужили северним правцом. Чули смо да су пре нашег бедног повлачења из града немачке оружане снаге биле на железничкој станици, удаљеној око пола километра.

Око пет километара даље зауставили смо се у сељачкој кући, на адреси коју нам је дао професор, и ту смо преноћили. Следећег јутра смо поново кренули на север. Пошто смо путовали око 16 километара, претекао нас је камион. Био је пун рањених четника и медицинских сестара. Попели смо се и одвезли се до села које су држале четничке трупе и из кога смо отишли пре шест недеља (Брајићи). Услови сада нису били исти. Отишли смо у командантову канцеларију, где су се четници распитивали о нашем искуству са партизанима. У нашем одсуству, један британски авион је избацио нешто оружја и муниције. Отишли смо и прегледали га. Цео товар се састојао само од  старих италијанских лаких пиштоља и муниције заробљене у првој либијској кампањи. Ни занимљива, нити употребљива колекција. Верујем да би једна енглеска пушка била више цењена, просто јер би била „енглеска“.

25. децембра 1941. није био српски божић, али је Дража Михаиловић имао посебну вечеру у нашу част. Седели смо у челу стола, са обе генералове стране. Његови штабни официри су били присутни. Наздрављали смо за победу Савезника.

Генерал Михаиловић је говорио тихо, био је скроман човек, са огромном снагом карактера и са јаком личношћу. Имао је, као и сви његови људи и народ Србије, скоро фанатичну оданост према Енглеској. Не могу довољно похвално да се изразим о генералу Дражи Михаиловићу и његовим следбеницима. Они су увек показивали највиши морал, упркос војној ситуацији у то време. Роналд Џонс је потпуно истог мишљења.

*                         *                             *

Једног дана крајем године дошло је упозорење да су или немачке или Недићеве трупе у близини, да претражују село по село. Морали смо целог дана да се кријемо у шумама.

Јеном приликом, сељак у чијој кући смо живели био је послат да носи поруку, што је захтевало пролазак кроз округе окупиране од непријатеља. Он се жалио да нема легитимацију. Дража Михаиловић је извадио свој пиштољ Лугер, рекавши: „То је моја легитимација. Ако је довољно добар за мене, онда мора бити довољно добар и за тебе.“ Није имао симпатија за плашљивце.

Пред крај фебруара 1942, били смо опет ухваћени у кући. Млади су ушли уплакани: „Љотићевци траже Енглезе“. Нисмо имали времена да изађемо из куће и морали смо да се сакријемо на таван. Кроз пукотине на крову смо гледали како војска претражује кућу по кућу. Спустили смо се када су отишли.

Следећег дана смо примили поруку од пуковника Павловића, који нам је објаснио да је организовано да нас одведу у друго село, пошто је сматрао да је наш боравак овде опасан и за нас и за сељаке у околини. Име овог села је, колико се сећам, Гуча. Налази се неких 40 километара јужно од сада окупираног Чачка. То је било у супротном правцу од оног где сам желео да идем. Договорили смо се да се сретнемо када се снег отопи и када герилско ратовање поново отпочне. Растали смо се. Више нисам видео поручника Џонса.

Продужио сам на север и после осам сати хода дошао сам у село Ба. Нису ме познавали тамо, али сам срео четника у кафани и он ми је нашао смештај за ту ноћ.

Следећег дана добио сам пратиоце, који су ме одвели до следећег села – Кадина Лука. Доведен сам и остављен у сељачкој кући која је била на главном путу. Очигледно, мој водич им није рекао ко сам. У кући је био радио, најнеобичнија ствар у сељачкој кући у Србији. Носио сам своју народну ношњу, која је била идентична униформи четника.

Питао сам на српском да ли бих могао да слушам вести из Лондона на енглеском. Били су изненађени што сам питао тако нешто и рекли су: „Ви сте први Србин кога смо видели да разуме енглески језик.“ Онда сам им рекао ко сам.

Док сам боравио тамо нападнути смо од партизана. Пошто нисам имао жељу да се борим против Срба, напустио сам своју јединицу и вратио се код Бабића, у Љиг. За пар дана четници су ме упозорили да долазе Љотићеве трупе и траже Енглеза. Онда сам продужио до села западно од Кадине Луке. Приликом уласка у село, заустављен сам од страже. Носили су традиционалну народну ношњу тог краја. Рекао сам им: „Ја сам Енглез“. То је била магична лозинка. Али, овог пута, први пут током девет месеци у Србији, није ишло тако лако. Одведен сам у неку врсту стражаре и испитиван. Показао сам им своје фотографије у британској униформи. Били су изненађени и изгледали су напето.

ГЕСТАПО

Погледао сам по канцеларији мало ошамућен. Есесовци су изгледали ефикасно и беспрекорно. Очима ми је показано да седнем. Мало касније сам изведен и одведен доле у ћелије. У стражари сам претресен. Међу стварима су ми нашли пропуснице потписане и од генерала Михаиловића и од партизана. Рекли су ми: „Готов си“, прелазећи прстима преко својих вратова.

Касније сам одведен у ћелију. То је била једна ћелија у низу, у узаном ходнику, најближа стражари. Моја ћелија је била два метра са метар и тридесет и није имала прозоре. Није имала ништа осим даске за спавање. Челична врата са решеткама су закључана и био сам у потпуном мраку. Имао сам утисак да сам зазидан.

У рукама Гестапоа сам био пет месеци и девет дана, већином затворен у ћелијама без прозора или светла. Храњен сам са једним тањиром водњикаве супе и сто грама кукурузног хлеба једном дневно.

*                           *                             *

Док су ме спроводили улицама Београда, упозорен сам да ћу бити моментално убијен ако покушам да побегнем. Скренули смо лево, поред Ратничког дома, првог места где сам био затворен, и пошли према месту за које сам мислио да је железничка станица. Али, скренули смо у неку зграду и ушли у канцеларију.

Погледао сам кроз прозор и на своје запрепашћење видео сам двориште, зидове и прозоре са решткама. Други затвор! Људи Гестапоа су отишли. Поново су ми узели податке. Одведен сам у стражару. Овде су сви били људи из војске. Изгледа да сам завршио са Гестапоом, или су они завршили са мном.

Стражар ми је показао неке илустроване новине које су имале слике са препада на Диеп претходног месеца. Подофицир је рекао: „Британска организација – хаотична“. Ту сам претресен и чекао сам око два сата. Гледајући кроз прозор, угледао сам девојке које су ходале около у редовној шетњи. Препознао сам једну као Чехињу која ми је једном дала храну у затвору Гестапоа.

*                            *                             *

Одведен сам горе уз ходник. Соба је била блиставо чиста, са шеснаест дуплих кревета на спрат, уредно намештених са чаршавима. Неки људи су седели за столом, неки су лежали на креветима. Нисам јео тридесет сати и рекао сам: „Ја сам Енглез и ја сам гладан“. Скупила се гужва око мене. Неки су донели нешто хране. Прво што сам угледао је био велика главица лука коју сам  појео као јабуку. Јео сам хлеб, сир и воће, док се нисам најео.

Сазнао сам да сам у затвору Управе града Београда, који је контролисао Вермахт. Био сам у соби која је резервисана за „елиту“ и богатије затворенике. Били смо затворени по цели дан, имали смо само по пола сата шетње у дворишту, у 10,30 пре подне.

*                           *                             *

Следећег дана напустили смо Београд, прелазећи у Хрватску. То је био брзи воз за Немачку. Чим је пао сумрак, отишао сам у клозет и искочио из воза.

Не знам колико сам био без свести. Повратио сам свест и видео да сам десет метара од пруге. Глава ми је била обливена крвљу. Имао сам рану око осам сантиметара дугачку изнад десне слепоочнице. Помислих да би било боље да потражим неку медицинску помоћ.

Видео сам кућу у даљини и пришао сам јој. Кућа је имала ограду, нисам могао да нађем капију. Било је врло мрачно. На крају сам нашао капију, али ме је напао свиреп  пас. Отишао сам од куће и ходао сам, вероватно не мудро, уз пругу.

Видео сам, како је изгледало, другу кућу, и продужио сам у том правцу. Зауставила су ме двојица наоружаних људи за које сам знао да су били хрватске усташе. Носио сам српску народну ношњу.

Усташе су ме повеле на воз и довезли у Митровицу. Онда су ме на станици предали Немцима. Немачки официр са челичним шлемом и са извађеним пиштољем ме је преузео и одвео у затвор. Одведен сам у стражару, претресен и онда окружен Немцима који су сипали питања на мене.

Говорили су да сам агент који је убачен у Југославију. Моје ново сељачко одело и знање српског су то потврђивали. Један Фолксдојчер је викао и драо се десет минута на два сантиметра од мог лица, пљунувши ме на крају у лице.

Онда су моје руке, стопала и ноге били везани. Нисам могао да се померим ни пар сантиметара. Однели су ме у ћелију и врата су закључана. Током ноћи дошао је доктор и повио ми главу. Провео сам најнеудобнију ноћ, у страшној агонији.

Следећег дана одвезали су ми ноге и изведен сам напоље. Терали су ме да идем по Митровици да ме покажу, водећи ме на крају конопца. Видевши моје српско одело и завијену главу, народ је викао: „Разбојник!“ Мала деца су бацала камење. Вођен сам од једне до друге улице. На крају су ме одвели назад у затвор и дали ми нешто хлеба.

Следећег дана су ме одвели у Руму, где је извршена потпуно иста процесија. На крају дана чинило се како сам мислио да су били изгубљени не знајући шта да раде са мном. Изгледа да су се новине у овом спорту истрошиле. Одвели су ме у неку канцеларију, где је изгледало да су примили неке инструкције.

*                           *                             *

Одведен сам у двориште, где су војници стајали са пушкама. Тада сам постављен уза зид и Немци су уперили пушке у мене. Немачки подофицир је наредио да пуцају и они су повукли окидаче. Пушке нису биле напуњене и само су шкљоцнуле. Моје бледо лице их је веома забављало.

Трећег дана сам утоварен у сточни камион са стражарем. Отишли смо назад у Београд. На станици сам дочекан од Гестапоа и закључан у црној марици. После десет минута вожње марица се зауставила и речено ми је да изађем. Руке су ми још увек биле везане.

Погледао сам горе и одмах сам препознао високу зграду штаба ЕсЕс-а, чија стаклена врата сам разбио пре неколико месеци. Одведен сам у канцеларију и натерали су ме да стојим лицем према зиду, са осталим преступницима. Коначно су ме одвели доле, у познати низ ћелија без прозора. Пет дана сам остао сам у потпуном мраку. Шестог дана сам одведен на испитивање. Исти официр је седео за столом, иста девојка је била за писаћом машином.

Есесовац је био веома љут, али је изгледао задовољан што сам побегао од Вермахта, а не од Гестапоа (није било љубави између тајне полиције и војске)

Поново сам пребачен из Гестапоа у затвор Управе града Београда. Наредник који је раније био пријатељски расположен, смејао се кад сам се поново појавио и скоро да ме је потапшао по леђима, али, размисливши, за казну ме је сместио у ћелију са сиромашним, прљавим сељацима, уместо у чисту собу изнад.

Ту је било врло непријатно. Био је новембар и врло хладно.

Почетком децембра 1942, док смо били на шетњи, ходајући у круговима по дворишту, ушао је камион за смеће и смеће је натоварено. Био је у таквом положају да је блокирао поглед стражара на капији и, такође, због њега је подофицир који нас је надгледао престао да се креће. Промувао сам се до зачеља колоне. Док се затворска капија отварала да би камион са смећем изашао, ускочио сам позади и брзо навукао смрдљиво ђубре на себе.

Камион је изашао из затвора. После око пет минута, хтео сам да изађем на улицу, али ми се чинило упутним да останем унутра док не стигнемо до пећи за сагоревање смећа.

Коначно се камион зауставио и чуо сам како се капика отвара и затвара. Рашчистио сам довољно смећа да погледам напоље. Зграда ми је изгледала познато. На моје запрепашћење, схватио сам да је то штаб Гестапоа. Навукао сам смеће преко себе, али стражар есесовац ме је видео. Викнуо је и уз помоћ другог био сам брзо извучен напоље.

Једва сам успео да себе нехотично пребацим из једног затвора у други. Одведен сам назад и стављен у самицу следеће две недеље.

*                            *                             *

Током времена тамо проведеног, неколико официра из тзв. британских војних мисија је заробљено и доведено. Ни један од њих се није саосећао са српским народом. Сви су били потпуно незаинтересовани за језик.

Ни један није видео генерала Михаиловића лично и сви су слали, не истину, већ информације које су биле „тражене “ у време и у складу са „политичком ситуацијом“.

Преко тајног радија сам чуо како смо прекинули подршку генералу Дражи Михаиловићу – и да је као вођа Југословенског покрета отпора признат човек по имену Тито.

*                            *                             *

Покушо сам неколико пута да побегнем из Офлага 4Ц, али те покушаје нећу овде описивати, из разлога које у овом моменту нисам спреман да изнесем.

Ослобођен сам од Американаца 16. априла ове године (1945. – прим. преводиоца).

 

ЛОНДОН

Крајем априла отишао сам у Српску православну цркву у Ленокс Гарденсу. У кући је био српски свештеник и двојица официра бивших следбеника Драже Михаиловића. У моју част послужили су вечеру. Тито је прогласио Дражу Михаиловића „ратним злочинцем“, а његова влада је наредила свим југословенским грађанима, војницима, официрима и дипломатама у расејању, да се врате и да се ставе под нову власт, власт која није њихов избор. Тај повратак значи покоравање или погубљење.

Дуго сам разговарао са тим официрима. Они нису мислили о себи, већ само о Краљу, њиховој Отаџбини, народу и о њиховом вођи Дражи Михаиловићу. Рекли су ми: ако је народ Југославије задовољан под новим режимом, онда би и они били задовољни, мада би лично били готови.

За неколико дана „Дан победе“ је прослављен у Европи, али не од ових људи који су толико жртвовали за савезничку ствар, који нису ратовали за територије, нити за плен, већ за свој опстанак и за свога Краља.

Ови официри нису могли да набаве карте за снабдевање и како изгледа били су принуђени да раде физичке послове да преживе. У мислима сам се вратио у дане када ме је, као прогоњеног човека, тај народ хранио, прикривао и давао ми своје кревете, често по цену смрти, затвора или кућа спаљених до темеља. Не могу а да не упоредим гостопримство ове две нације. Једна је мала, сиромашна, окупирана – друга је богата, снажна, победничка. Ја сам онда, вероватно помало природно, на брзину изјавио: „Не брините, моја земља не зна истину. Барем ћу моћи да вам помогнем.“

Почетком маја пријавио сам се у канцеларију Југословенске војне мисије, огранку Министарства рата. Обавештен сам да су они били пред расформирањем, јер није било потребе да се даље ради на случају генерала Драже Михаиловића. Све је испало врло задовољавајуће по нас.

Касније, док сам ходао Пикадилијем, дошао сам у Центар Југословенског фонда за помоћ. Био је затворен. Прозори су били врло прљави. Гледајући кроз њих, видео сам изложену народну ношњу, коју сам тако добро познавао. Било је слика земље и народа. На зиду је висила слика Краља Петра II – младића Краља који се супротставио немачким хордама када је Енглеска остала сама. Изнад те слике је био окачен познати двоглави орао, ког сам тако поносно носио на својој капи пре три године у далекој Шумадији: тај амблем слободе и демократије. Место је било затворено – ствар прошлости.

Триста метара ниже, на тргу Пикадили, трештао је звучник. Долазио је из установе назване Ослобођена Југославија. У излогу је била изложена велика фотографија генерала Александера са „маршалом“ Титом. Унутра, нема потребе ни да се каже, скоро ништа национално није било изложено. Само доминирајућа фотографија „маршала“ Тита, слике злочина начињене у Србији, Босни и Хрватској. Плакати који су описивали како су Немци подстицали четнике да нападну Хрвате, и потом мапе и објашњења „Тршћанског проблема“.

Питао сам младу даму за столом: „Зар не би требало генерал Михаиловић да буде овде уместо Тита?“ Аутоматски ми је одговорила: „Михаиловић и његови четници су колаборатори и издајници. Имамо доказе из поузданих извора.“ Донела ми је књигу. И пре него што је отворила знао сам шта ће да ми покаже. Једини доказ који изгледа да показује да су Михаиловићеве снаге сарађивале са непријатељем – је фотографија која показује италијанске официре који врше смотру четничких трупа – да, четника Косте Пећанца. Истог оног који ме је предао Гестапоу пре три године. Исувише добро сам знао колико су то били поуздани извори информација.

Размишљао сам поново о мојим четничким друговима и обећањима које сам им дао.

Касније сам сазнао да ће Југословени ројалисти бити послати одавде у било коју земљу која би их примила. То је био најлакши начин за нас Британце да изађемо из овог „Балканског проблема“. То ће остати заувек љага на британској правди.

Док смо били у Србији, ми нисмо били чланови војне мисије који нису разумели и не би разумели било коју другу земљу или народ осим свога; који су предузели све да пошаљу информације, али само тражене и очекиване, да задовоље политичку ситуацију. Били смо Енглези који су живели и који су се борили са Србима као Срби, који су живели и који су служили са генералом Дражом Михаиловићем и његовим четницима као четници. Видели смо их само онако какви су заиста били: официри и људство, интелектуалци и сељаци, који су се борили за демократију и слободу и који су се одрицали свега што им је најдраже. Битка коју су они водили је захтевала непоколебљиву храброст и истрајно самопожртвовање.

Само што је најгоре прошло, када су победа и слобода биле на видику, када су плодови неизмерних пожртвовања били у рукама, четници су осуђени као издајници и сарадници од стране земље коју су волели са скоро фанатичном оданошћу, вероватно већом него своју сопствену.

Узео сам широк, поштен и непристрасан поглед на узроке због којих су се Михаиловић и Тито борили. Видео сам реакцију народа Југославије, када је његов вођа и заштитник, Дража Михаиловић, који је стекао лојалност целог становништва, био међу њима.

Видео сам реакцију истог народа под нуклеусом садашњег режима у малом граду Чачку – режима који се коначно успео на власт и влада земљом противно принципима за које се рат водио, средствима терора.

Моје срце иде храбром народу у чијој земљи сам живео ратном случајношћу. Немци су отишли, али Југославија није повратила своју слободу.

Ја, британски официр који је живео и борио се под командом генерала Михаиловића, и који је био са његовим људима у разним затворима, знам истину – генерал Дража Михаиловић није издајник. Тито мора уништити Михаиловића да устпостави своју дикататуру.

Помињем Србе и Словенце, јер су то људи са којима сам живео и са којима сам дошао у контакт. То су били добри Срби и Словенци, али су били такође и добри Југословени, и радили су и борили су се за инетресе и за слободу целе Југославије.

Име „Тито“ је једноставно направљено од иницијала српскохрватског превода “Тајне интернационалне терористичке организације“.

Јосип Броз (Тито), терориста и самопроглашени „маршал“ Југославије, око кога су сада херојски венци, заменио је Краља у тој демократској, мирољубивој, али политички проклетој земљи.

Титова влада је прогласила генерала Дражу Михаиловића и његове следбенике „ратним злочинцима“ и „издајницима“. (Тај чудни „југословенски квислинг“ који се бори против Немаца када они побеђују у рату и који сарађује са њима када они губе рат…)

Ако је Михаиловић издајник, онда су сви Срби издајници и под Титом ће нестати као нација.

Ако су Срби издајници, онда сам и ја издајник и потпуно сам спреман да ми се суди пред било којим британским судом.

Сада се у Енглеској поставља питање:

  1. Да се ћути и да се тако буде крив за издају српског народа, или
  2. Да се буде крив због „индискретности“, омогућавајући сународницима да виде праву истину.

Ја сам изабрао ово друго.

(потпис)

Морис Витоу

Превод: Бранко Петровић

Затворено за коментаре.