Бројно стање и национална структура

И пре капитулације Италије било је манипулација са бројним стањем комунистичке паравојске на тлу окупиране Краљевине Југославије, али сада оне попримају невероватне размере. Као и раније, бројке је најпре увеличавао Јосип Броз Тито, чак и у интерној преписци са својим људима. На пример, делегату за Косово и Метохију и Македонију, Светозару Вукмановићу Темпу, он 9. октобра пише:
“После капитулазије Италије, у Далмацији и Словенији букнуо је општи народни устанак и са оружјем које смо одузели од Италијана наоружано је до сада око 80.000 нових бораца. До сада имамо осам корпуса и многобројне партизанске одреде.“55
А команданту 2. ударног корпуса, Пеки Дапчевићу, 6. децембра исте године Броз пише да у Словенији има више од 30.000 партизана, да Босна “премашује“ цифру од 35.000, а што се 1. пролетерског корпуса тиче, “достићи ће до 20.000 бораца“.56
У саопштењима за јавност ове бројке су поново множене са два, три, четири или чак са пет. Британска и америчка гласила преносила су комунистичке податке о броју партизана, који износе: крајем 1941. године било их је наводно 80.000, крајем 1942. године – 150.000, а крајем 1943. године – 300.000, дакле, знатно више него Немаца на нашем тлу.
С друге стране, западни медији су број четника почетком 1944. године процењивали на свега 10-15.000 бораца.
Као најтачнија може се узети немачка процена. Фелдмаршал Максимилијан фон Вајкс, командант Балкана, у извештају Берлину од 1. новембра 1943. године наводи да се број партизана у последње време повећао на 100.000.57
Већ крајем године, после низа операција, Немци су сматрали да су бројно стање партизана свели на 60.000. И сами Британци, на питање председника Југословенске владе др Божидара Пурића, новембра 1943. године, да ли заиста верују у то што тврде – да партизана има 300.000, одговорили су да их је заправо 60.000.58
Према подацима америчке обавештајне службе, ОСС, партизана је уочи капитулације Италије било не више од 25.000, а њихове јединице су највећим делом сачињавали Срби.59
О националном саставу припадника комунистичког покрета нема прецизних података, тако да се може дати само оквирно стање. Дакле, почетком 1944. године, национална структура партизанских јединица изгледала је приближно овако: Срби – 25.000, Словенци – 15.000, Хрвати – 10-12.000, Црногорци – 3.000, муслимани – 2.000 (у ово време, комунисти још нису били прогласили посебну нацију под овим именом), Италијани – 3.000, Албанци – 1.000, Македонци – 1.000, остали – 1.000.
Највећи број Срба налазио се у четницима, па у недићевцима, партизанима и љотићевцима. Словенаца је вероватно било приближно исто у белогардејцима и партизанима, док су се на трећем месту налазили четници (“Плава гарда“). Хрвата, муслимана и Албанаца ће све до краја рата убедљиво највише бити у нацистичким формацијама.
Притом је нарочито занимљиво питање нациопналне структуре партизанских јединица осниваних у Србији. Наиме, у њима је било доста Бугара, што су комунистичке историје систематски прећуткивале.
Током 1944. године остваривало се оно што је Михаиловић предвидео у распису свим командантима од 3. децембра 1943, очекујући нови напад комуниста на главнину својих снага: “Титу за ово нису довољни Хрвати, муслимани и белосветски олош, већ покушава да обећањима српских земаља придобије и Арнауте и Бугаре и са свих страна нападне Србију.“60
Дејвид Мартин је забележио карактеристично мишљење из Србије 1944. године: “Ослобађају нас, говорили су српски сељаци, комунисти заједно са усташама, Бугарима, Албанцима, Мађарима, Италијанима. Укратко, `ослобађају` нас сви они који су нас за време рата клали.“61
Прва до тада традиционално четничка територија у Србији, коју су освојили комунисти, пала је под ударом здружених интернационалних снага. Била је то област између Куманова и Криве Паланке на југу (данас у Бившој Југословенској Републици Македонији) и Врања на северу. Четници из ове области савладани су 29. фебруара 1944, довођењем свих јединица из околине: Косовског одреда, 3. македонске бригаде и 6. јужноморавске бригаде.62
У Косовском одреду било је Срба и Албанаца, док су 3. македонску бригаду чинили припадници македонске нације коју су комунисти управо прогласили. Шесту јужноморавску бригаду чинили су Срби и Бугари. Шаренолико друштво уједињавали су амерички и британски официри, што је у извештају Окружног комитета КПЈ за Врање од 23. априла 1944. описано на следећи начин:
“Присуство друга Темпа, Македонаца, Бугара, енглеских и америчких официра на терену нашег округа ствара једну специјалну ситуацију и нарочито расположење код бораца и самог народа. То њихово присуство, акције и сама спољна ситуација учинили су да смо издали директиву за општу мобилизацију у нашем округу… Моћи ћемо да наоружамо све то људство. Само из три општине нам је дошло за један дан 800 људи.“63
Прва партизанска јединица у Србији састављена од Бугара основана је августа 1943. године у области Врања и звала се Трнски одред. Деловала је у оквиру Врањског одреда, а касније у оквиру 6. јужноморавске бригаде. Марта 1944. године на овом подручју је основан бугарски Батаљон “Васил Левски“, априла месеца 1. софијска бригада, маја месеца 2. софијска бригада, а истог месеца у околини Лебана и Батаљон “Георги Димитров“, који ће ускоро прерасти у бригаду.64
Има података и о другим бугарским партизанским јединицама основаним у Јужној Србији, попут одреда “Славчо Трнски“, “Васил Левски“, “Георгиј Раковски“ и “Христо Ботев“.65 Неки од командира ових јединица, попут наредника, а касније поручника, Ивана Виденова, били су познати по злочинима над Србима – “ДМ присталицама“.
Дакле, од дванаестак комунистичких бригада које су тада постојале у Јужној Србији, чак три су биле састављене од Бугара, углавном пребеглица из бугарске окупационе војске. Ове бригаде нису одлазиле да “ослобађају“ Бугарску и да се тамо боре против “реакције“. Напротив, комунистичке јединице осниване у Бугарској долазиле су у Србију, као помоћ овдашњим партизанима у борби против четника.
Тако, извештај Одељења за државну заштиту Недићевог министарства унутрашњих послова од 2. марта 1944. године бележи да је 25. фебруара око два сата по поноћи из Бугарске прешло око 1.500 комуниста. Они су заузели село Липовицу и онда покушали напад на Власотинце. Међутим, око четири сата ујутру Бугаре су напали четници са јужних падина Суве Планине. Поподне тог дана Бугари су покушали напад на Власотинце и са друге стране, али су их четници и овде зауставили и одбацили преко границе. “Комунисти су одступили поред бугарских караула из којих Бугари нису отварали ватру“, записало је још Одељење за државну заштиту.66
Комунистички историчари у напомени уз овај документ кажу: “Тада су на територију Црне Траве дошле македонске јединице и бугарски батаљон `Христо Ботев`.“ Другим речима, они тврде да су се четници борили против здружених македонских и бугарских партизана.
Одељење за државну заштиту потом бележи договорено бекство 200 бугарских војника, са официрима и комплетним наоружањем, у партизане, у области Лебана. Договор се састојао у томе да се инсценира борба, како би Немци помислили да су Бугари заробљени, тј. да нису драговољно отишли у партизане. Немци су ово заиста и помислили, па су за одмазду интернирали сво становништво села Прекопчелица и опљачкали сву храну. Комунисти потврђују овај догађај, додајући да је управо од ових Бугара 19. маја 1944. на Радан планини основана бригада “Георги Димитров“. До капитулације Бугарске ова бригада се налазила најпре у саставу 22. српске, а потом у саставу 24. српске дивизије.67
Комунисти не наводе у којим дивизијама су се налазиле 1. и 2. софијска бригада. Према четничким изворима, Бугара је било у 25. српској дивизији, а такође и Албанаца.68
Упад партизана из Бугарске Одељење за државну заштиту бележи и 14. августа 1944. Два дана раније са бугарске територије дошло је 1.000 партизана, који су одмах нападнути од стране 500 четника Нишавског корпуса под командом капетана Петровића. Четници су издржали до 16 часова 13. августа, када су се повукли према Белој Паланци, јер је са бугарске територије наишла још једна група од 1.000 комуниста.69
Комунистички историчари кажу да то нису били бугарски партизани, већ да је 25. српска дивизија ишла из Црне Траве преко Бугарске, у намери да се повеже са 23. дивизијом ради освајања Источне Србије. А у извештају од 17. августа, Одељење за државну заштиту наводи: “У с. Селачка и Ошљане (5-6 км југоисточно од Андрејевца) налази се једна комунистичка група од 1.000 бандита у бугарским униформама и са бугарским наоружањем, која се последњих дана пребацила из бугарске територије у срез Тимочки. Исто тако у с. Радичевац налази се око 1.000 бугарских комуниста.“70
Комунистички историчари овом приликом кажу: “За све време рата у овом делу Источне Србије није било ни једне бугарске партизанске јединице, већ се овде вероватно ради о заробљеним Бугарима којих је тада било доста у 23. НОУ дивизији“. Дакле, комунисти се ограђују на “овај део“ Источне Србије.
Нови прелазак Бугара Одељење за државну заштиту евидентирало је већ сутрадан, 18. августа, наводећи да се у селима североисточно од Књажевца налази “око 3.000 комуниста који су се пребацили из Бугарске на нашу територију“.71
Овде комунисти тврде да је реч о “деловима 9. бригаде“, који су прелазили “и преко нове бугарско-српске границе“, мада ни цела 23. дивизија, којој је припадала 9. бригада, није имала 3.000 људи.
Поред недићевских, постоје и четничка документа о преласку бугарских партизана у Србију. Мајор Александар Видановић, командант Нишавског корпуса, писао је: “Наши комунисти на овој територији потпомогнути од бугарских комуниста и охрабрени чињеницом да их бугарске званичне власти не прогањају и гледају кроз прсте, теже свим силама да узму већег маха. Бугарске званичне власти овај моменат су искористиле као разлог за одвођење мушких српских националних глава.“72
Мајор Властимир Весић, командант Источног сектора, писао је Михаиловићу 2. маја 1944. године да се у Бугарској, према положајима Тимочког и Књажевачког корпуса, налази 200-300 партизана Бугара, који су “добили наређење од Тита да по сваку цену успоставе везу долином Нишаве са партизанима у Топлици“.73
О развоју догађаја мајор Весић је писао 16. маја: “Једна група до 1.000 добро наоружаних партизана из Бугарске и Јужне Србије упала је 13. маја у срез Лужнички“.74
Тога дана сличне вести шаље и мајор Александар Михајловић, шеф београдских илегалаца: “Сва досадашња наша предочавања о опасности пребацивања комуниста из Бугарске пре три дана се обистинила, јер се више јаких бугарско-српских комунистичких група пребацило код Богдановца.“75
Михајловић је даље писао да су ове групе бројне 2.000 партизана, а “вероватно и више“. Међу њима се налазио и један одред одбеглих бугарских војника. Добро су наоружани и одевени, чак и у енглеске униформе, наставља Михајловић. Са њима је било и више енглеских официра, “који су побегли од четника“.76
ИЗВОРИ:
55 Зборник докумената, том 2, књига 10, 363.
56 Зборник докумената, том 2, књига 11, 187-189.
57 Зборник докумената, том 12, књига 3, 626.
58 З. Кнежев, Западне силе и Југославија у Другом светском рату, 326-327. Према: Д. Мартин: “Ally Betrayed“, стр. 45.
59 В. Павловић, Од монархије до републике, 143.
60 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
61 D. Martin, The web of disinformation, 265.
62, 63 Зборник докумената, том 1, књига 20, 533, 536.
64 Зборник докумената, том 2, књига 8, 131.
65 Р. Константиновић, Црна Трава и Црнотравци, 168-170.
66, 67 Зборник докумената, том 1, књига 21, 623, 700.
68 М. Аћин Коста, Српска крв, Стаљинова власт 1944, 2.949.
69, 70, 71 Зборник докумената, том 1, књига 21, 734, 740, 744.
72 ИАН, микрофилм бр. 6, снимак бр. 207.
73, 74, 75 и 76 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6/1.
М. Самарџић, Истина о Титовим партизанима, необјављен рад

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *