Дражине наредбе о комунистима

Село Ба, на Св. Саву 1944: Дража љуби ратну заставу из Првог светског рата. Иза њега је академик рез. пуковник Драгиша Васић

Село Ба, на Св. Саву 1944: Дража љуби ратну заставу из Првог светског рата. Иза њега је академик рез. пуковник Драгиша Васић

ИСТОРИЈА

Дражине наредбе о комунистима

“Био је за патријарха, а не за официра“, гласи уобичајена заблуда о генералу Дражи Михаиловићу. Новооткривена документа показују да је четнички командант схватао комунистичку опасност и да је наређивао уништење комуниста “без милости“ и “до последњега“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

АНТРФИЛЕ

НАРЕДБЕ ИЗ 1942. ГОДИНЕ

Сем формалне законске обавезе о борби против пете колоне, и посебно против комунизма, Дража је имао низ крупних разлога за вођење антикомунистичке акције. Покушавао је да их уништи још од јула 1941. године, али када је у Црној Гори на лицу места видео последице њихове владавине у једној “совјетској републици“, почео је да издаје нарочито оштре наредбе у том правцу. Од лета 1942. године, карактеристична Дражина наређења о комунистима у Србији су следећа:

Распис свим командантима, 15. јула:

“У појединим крајевима почеле су се појављивати комунистичке банде јачине 20-30 људи. Најенергичније, свим силама, посредно и непосредно, без икакве милости настати да се униште чим се појаве. У овим крајевима њихова зверства била су неописива. Ово наређење пренети свим суседима.“327

Мајору Драгутину Кесеровићу, 12. августа:

“Комунисте уништите по сваку цену. У Вашем реону можете бити само Ви. Они не заслужују никакву милост и човечност. У Црној Гори су побили на хиљаде националног елемента. Морамо имати чисту ситуацију да би могли окренути против окупатора.“328

Распис свима, 18. августа:

“У Југославији мора бити јединствен фронт. Комунисте и љотићевце уништавати без милости свуда где се појаве, не бирати средства.“329

Мајору Радославу Ђурићу, 10. новембра:

“Предузмите са свима мерама да очистите комунисте са Косова. Плаћајте Арнауте, користите више тројке. Све што знате и умете.“330

Мајору Кесеровићу, 1. децембра:

“Комунисте гонити до истребљења и ако изјављују да су уз нас. Покушавају превару као и увек, а циљ им је да се дочепају власти па да убијају.“331

Поручнику Предрагу Раковићу, 10. децембра:

“Јављају ми да у срезу Трнавском има комуниста. Предузмите најенергичније уништавање без милости.“332

Мајору Ђурићу, 31. децембра:

“Добро је што рашчишћавате комунисте на десној обали Вардара. Продужите рашчишћавање што енергичније да немамо после са њима муке. Нарочито помогните свештенике и учитеље наше организације.“333

 

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

 

Према извештајима Благоја Нешковића Ј. Б. Титу, средином 1942. године у Србији је било 750, а средином 1943. године 1.900 комуниста и “обичних“ партизана.305 Било је још 2.000 партизана у Срему, који комунисти нису рачунали у Србију.

Партизани су били слабо наоружани и разбијени у мање групе, без чврстог система командовања. Зато су њихови фронтални сукоби са четницима били изузетак, а терористичке акције правило. Као и другде ван главнине, они су и у Србији имали задатак да кад год могу ликвидирају припаднике Четничког покрета, али и своје политичке противнике. “Десетак виђенијих људи, које су партизани сматрали политичким противницима, нађени су побијени у потоцима и јаругама недалеко од својих кућа. Кад су у Таковском срезу убили једну жену која је одбила да их прими на вечеру и конак, настало је у крају прилично узбуђење“, сведочи капетан Звонко Вучковић о појачаној активности комуниста у околини Горњег Милановца око Нове 1943. године.306

 

ШТА СУ РАДИЛИ ПАРТИЗАНИ?

Уобичајене активности једне партизанске групе видимо из мемоара команданта Расинског партизанског одреда, Добривоја Секуловића. Крајем 1942. године Секуловићеви партизани су спалили општинску архиву у Ступњу, а потом и у Ратају, наравно опљачкавши притом сеоске благајне. Онда су у Вражогрнцима “пресекли три телефонска стуба“, у Доброљупцима такође спалили општинску архиву, “однели сав новац и уништили намештај и телефон у општини“, затим су спалили дрвени мост на Расини, итд.307

Од краја 1941. до краја 1943. Немци нису водили операције против партизана у Србији. Ни партизани нису имали неку смишљену акцију против Немаца, него су користили прилику да кадгод ликвидирају њихове усамљене војнике и изазову масовна стрељања Срба, према плану Комунистичке партије с почетка рата. Највећу несрећу изазвали су јуна  1943. године у Крушевцу. Код Ћелија су запуцали на два камиона са немачким позадинцима који су ишли у Брус по намирнице. За убијених осам и рањених 12 војника Немци су у једном дану, 29. јуна, у Крушевцу стрељали 596 Срба, што је била највећа погибија у историји овог града.308

Ево како командант Расинског партизанског одреда описује напад на Немце код Ћелија:

Друга чета одреда са једном десетином Топличана из Јастребачког партизанског одреда нашла се, путујући за Жупу, 17. јуна 1943. године у селу Ћелије. Одморила се у ситногорици храстове шуме у засеоку према Мајдеву. Док се у сеоским кућама припремао доручак, патроле су приметиле да се друмом од Мајдева ка Ћелији и Брусу крећу два немачка камиона пуна немачких војника. Донета је одлука да се камиони нападну из заседе…309

Код Секуловића нема ни наговештаја кајања, нити објашњења оваквог неразумног поступка. Напротив, он критикује сељаке што приликом одвођења на стрељање нису нападали Немце, отимали им оружје и бежали у шуму – где би ступали у партизанске редове. Народ је, наравно, презрео комунисте и масовно одлазио у четнике. Зато је “уобичајена тактика“ партизана, кад нису изводили акције попут наведених, како пише Секуловић, била да приликом силаска у села крију петокраке и да се представљају као четници.310 Иначе су до хране, као и до новца, често долазили пљачком, тако да командант немачких трупа у Србији генерал Бадер и даље није успевао да их дефинише: “Активност комунистичких банди расцепкана је као и раније на низ појединачних подухвата локалног карактера и често се не разликује да ли се ради о обичним друмским разбојништвима или о политичким акцијама“, пише у Бадеровом извештају од 31. јануара 1943. године.311

 

ВЕЗЕ ПАРТИЗАНА И НЕМАЦА У СРБИЈИ

Немце зато комунисти не само што нису забрињавали, него су покушавали да их употребе против својих главних непријатеља – четника. Ово је било лако извести, јер су и комунисти имали исту тактику: употребити Немце против својих, такође главних непријатеља, четника. “Комунисти су у вези са Немцима у Србији и са усташама у Босни“, писао је Дража командантима у Србији, 15. децембра 1942. године. Нешто раније, у распису од 3. децембра, као човека за везу “између комунистичких вођа и Нојхаузена“ именовао је адвоката Радоја Вукчевића из Београда. “Немци у безнадежној борби против нас осећају своју немоћ и зато покушавају да помоћу комуниста подрију наше редове“, стајало је још у овом распису.312

“Радоја Вукчевића, адвоката из Београда, могу сигурно да скинем“, јављао је поручник Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, 27. марта 1943. године, тражећи конкретне податке “против њега као комунисте, јер га неки утицајни Немци још штите“.313

Конкретне податке о немачко-комунистичким везама у Србији Дража је тражио од свих команданата. “Лице које је требало да ми да податке о тим везама као и друго ухапшено је. Још нисам пронашао друго лице. Иде доста тешко, јер тајна полиција ради свим силама на откривању наших људи“, жалио се мајор Радослав Ђурић, командант Јужне Србије, 25. јануара 1943. године.314 Његови обавештајци су после месец дана ипак успели да сакупе доста информација и 19. фебруара Ђурић јавља да везу са Гестапоом одржавају уредник “Новог времена“ Богдан Симић, “комуниста-троцкиста“, као и поштански чиновник Пауновић. Он је радио у Гестапоу, а био је пријатељ Милована Ђиласа, члана комунистичког Централног комитета и Врховног штаба. Ђурић наставља:

“Комбинација Гестапо-троцкисти нарочито је дошла до изражаја приликом пуштања око 60 ухваћених вођа из логора у јулу и септембру прошле године када је требало оживети комунистичку акцију због сузбијања пораста нашег покрета…

Данас комунисти и даље одржавају везу са Гестапоом, и један од начина њиховог рада је проваљивање наших организација…

Познато је да су комунисти преко Јадранско-подунавске банке добили у лето 1942. године десетак милиона динара од једне немачке банке. Књиговођа Јадранско-подунавске банке је Бора К. Ратковић, најближи рођак Владимира Дедијера. То је било у исто време са пуштањем из лагера друге групе уваћених комуниста.“315

Наставак депеше емитован је 22. фебруара:

“Дедијер је један од главних комунистичких вођа у Србији. Врло је вероватно да је субвенција ишла тим путем. На Јастрепцу је у септембру 1942. године примећена добро наоружана група од око 70 људи који су били обучени у најновија војничка одела и имали сви гојзерице и модерно немачко наоружање.

У моравској Србији коју води троцкиста др Рајко Јовановић и извесни Марко Шпанац такође стари троцкиста, појавиле су се поново комунистичке вође које су пре неколико месеци биле похапшене од стране Гестапоа. Видну улогу између Гестапоа и комуниста игра извесна госпођица Стојановић, ћерка Александра Стојановића, новинара.“316

У комунистичкој архиви пронађеној у Горњем Милановцу крајем 1942, Окружни комитет је саветовао члановима партије “да се убацују у обавештајну службу окупатора и на тај начин потказивањем продуже борбу против нас“, пише капетан Звонимир Вучковић, командант 1. равногорског корпуса. Комунисти су “са приличном тачношћу“ обавештавали Немце о покретима четника, стекавши тако њихово поверење. “Немци ће ускоро отићи, али ови са Равне Горе остају овде и са њима ћемо кубурити целог живота“, објашњавали су комунисти својим присталицама.317

Мајор Симеон Оцокољић Пазарац, командант Млавског корпуса, известио је Дражу 19. јануара:

Немци су у току октобра и новембра прошле године имали састанке са претставницима комуниста ових крајева и то са: Бошком Вребаловим, студентом медицине Јованом Шербановићем и другима. Бошко је родом из Мелаунаца а Шербановић из Лознице. Ове састанке су држали код с. Орешковице и Добрње. Ово су потврђени извештаји.

Због надирања Руса и јаке пропаганде преко “Слободне Југославије“ и Радио Лондона, оживела је комунистичка делатност у селима у близини Пожаревца. Комунисти су потпомагани од њихових другова, агената немачких. И наслањају се на саме Немце, те у близини њихових гарнизона и раде. Дакле, тамо где се наши одреди због близине Немаца често не крећу. Наредио сам нашим јединицама силажење до самог Пожаревца, да би се комунисти угушили. Сељаци траже оружје да се сами бране.318

Мајор Драгутин Кесеровић известио је Дражу 26. јануара како су, после борбе делова Расинског корпуса против партизана у Разбојни, одмах дошли Немци, похапсили четничке присталице, запалили једну и опљачкали више кућа. “По свему изгледа да су комунисти у вези са Немцима и због тога нам је отежана борба. Где се год десила борба између нас и партизана, после 24 сата Немци долазе у потеру за нама. Потере ради чишћења терена почеле су“, писао је Кесеровић.319

Три дана потом Кесеровић је јављао о још драстичнијем случају. Док се 2. расинска бригада капетана Петковића борила против партизана, са једне стране су је напали Бугари и Немци, а са друге недићевци под командом потпуковника Мојсиловића. Од осовинских трупа је том приликом погинуо потпоручник Драгољуб Попадић, а заробљени су  ваздухопловни потпоручник Драгољуб Николић и редови Драгомир Бећировић и Адам Бабић. С друге стране, партизани су убили два редова, Владимира Вукојевића и Светозара Терзића, које су нашли на лечењу код сељака.320

И 2. априла мајор Кесеровић је јављао да је борба против комуниста “отежана, јер Бугари и Немци одмах иду у потеру за нашим јединицама“. Ипак, он је “предузео све“ да се униште, тим пре јер су им управо стигла “знатна појачања из Лебана“.321 Према томе, извештаји мајора Кесеровића потврдили су оно што су сазнали обавештајци мајора Ђурића: да су Немци од ухапшених комуниста створили један партизански одред, наоружали га и послали на Јастребац, како би им служио пре свега за маркирање четника.

Мајор Љуба Јовановић јављао је 9. фебруара вести из Тимочке крајине:

“За уништавање комуниста не бирамо средства. Снага имамо довољно. Они су овде изгубили сваку подршку народа и у насељена места не долазе. Непријатељ не само да их не гони, него му служе као главни агенти.“322

А поручник Боривоје Манић, командант Пожешког корпуса, пише 10. фебруара:

“4. о.м. Немци са Бугарима упали у две општине Гугаљ и Табановићи. Убили ми тројицу четовођа и упалили им куће. Издаја од стране комуниста. Идуће ноћи заклао сам тројицу комуниста.“323

У чачанском крају највеће жртве на овај начин комунисти изазивају 13. фебруара 1943. године. Раковићев официр, поручник Лучић, тога дана је организовао забаву у корист сиромашне деце, у три кафане у Мрчајевцима. Сазнавши за забаву, комунисти обавештавају немачки гарнизон у Горњем Милановцу да су у кафанама четници, иако су сви гости били у цивилу и ненаоружани. Немци ноћу неопажено опколе кафане и насумице оспу паљбу. Убили су 13 мушкараца и две девојке, спалили пет кафана и две куће и одвели 60 талаца. О овоме су Дражи јавили капетани Звонко Вучковић и Предраг Раковић, депешама од 15. и 18. фебруара.324

Четници су најдаље почетком 1943. сазнали да је ради сламања устанка у Србији 1941. године “немачки ђенералштаб употребио исти систем који је употребљен 1917. у Русији где је пломбираним вагоном пребацио Лењина да сломи руски фронт“, како је то Дражу обавестио мајор Ђурић 17. фебруара, на основу поузданих информација обавештајне службе у Београду. Наиме, јуна 1941. Немци су из логора у околини Минхена и Нирнберга преко Загреба довели у Србију 50 “највиших комунистичких вођа из Југославије“. Они су били заробљени у Шпанији, или ухапшени у Француској, па су после окупације Француске пребачени у Немачку. Мајор Ђурић наставља:

“Педесет комунистичких вођа пребачено је у Србију да би сломили српски национални фронт против окупатора и унели бациле међусобне борбе и анархије на Балкану. Тиме је одмах у почетку миниран од стране Гестапоа јединствен народни фронт балканских народа и специјално Србије као квасца устаничког отпора.“325

Дакле, пошто је акција Немаца 1917. године потпуно успела – пораз на Источном фронту уз помоћ комуниста претворили су у победу – они је понављају у Србији 1941, али је примењују и касније, финансирајући комунисте и пуштајући њихове људе из затвора. У ово доба, Дража је очекивао савезничку инвазију Јадрана у лето 1943. године, а уједно и највећу употребу комуниста од стране Немаца. Поред поменутог Ђурићевог извештаја и депеша о немачко-комунистичкој спрези које је добијао од команданата из разних крајева Србије, Дража је имао у виду и стратешке споразуме између партизанског Врховног штаба и Немаца, постигнуте у њиховим контактима од марта до маја 1943. године. Зато он, примера ради, 18. маја упозорава команданта београдских илегалаца мајора Александра Михајловића да ће у тренутку “главне акције“ Немци убацити у Београд комунисте из Срема и Баната.326

 

“ЧИШЋЕЊЕ ИЗДАЈНИКА КОМУНИСТА И ЉОТИЋЕВАЦА ВРШИМО…“

Због њихове малобројности, током 1943. године у Србији је било мало правих борби против комуниста. Преовладавале су акције проналажења и хватања појединаца и мањих група. Другим речима, четници су против комуниста више предузимали полицијске, него војне акције. Први извештај о “чишћењу“ комуниста, а уједно и љотићеваца, у Србији 1943. године, Дража је добио од поручника Боривоја Манића, команданта Пожешког корпуса, 6. јануара:

“Чишћење издајника комуниста и љотићеваца вршимо. Општине северно од Пожеге чисте. Потере стале“ (немачко-бугарске потере против четника – прим. аут).334

(…) Мајор Оцокољић 26. јануара јавља да су четници Млавског корпуса, “поред свих немачких потера“, у Пожаревачком срезу ухватили и разоружали 12, а у Рамском срезу девет комуниста. Притом је један четник погинуо, а један рањен. Три куће јатака су спаљене. “Чишћење продужавамо до Дунава“, пише Оцокољић.341

Капетан Обрен Ристовић сутрадан реферише:

“Прекјуче смакнут у Јежевици комуниста Стојан Петковић из Јежевице. Од сада продужујем масовно, а не појединачно чишћење терена.“342

Мајор Саша Михајловић, командант Београда, који се у ово време налазио у Крајинском корпусу ради организовања радио службе, 3. фебруара извештава Дражу да се у околини Бора крије група од 30 комуниста на челу са професором Костићем. “Употребљавам све да их уништим“, пише Михајловић.343

“Да ли сте обавештени да се комунисти у свим крајевима дижу и да их се број у шуми сваки дан повећава?“ – питао је Калабић Дражу средином фебруара, настављајући:

“Мој први летећи батаљон код Тополе имао је неколико сукоба са њима. Мојих двојицу гардиста ухватили су и одерали главе живима.“344

Капетан Звонимир Вучковић 15. фебруара извештава Дражу да се састао са поручником Предрагом Раковићем. Заједно су констатовали да у њиховом крају комунисти “не могу доћи до изражаја“.345

“Пет најопаснијих сам смакао“, пише капетан Обрен Ристовић 16. фебруара.346 Већ 1. марта Ристовић јавља да је у једној земуници у селу Вапи, у сарадњи са недићевцима, ухваћен “окружни комитет комуниста“, закључујући да је то “највећи успех чишћења у овом делу Србије“.347

Мајор Оцокољић 4. марта пише да је ликвидиран “чувени комунистички вођа Шербановић, који је држао цео пожаревачки крај“.348

Истог дана Дража је добио вест и о ликвидацији комунистичке групе професора Лабудовића, која је “вршила највећи терор у срезовима Орашачком, Космајском, Колубарском, Качерском, Младеновачком и Опленачком“. Капетан Драгиша Нинковић, командант Рудничког корпуса, на крају ове депеше констатује: “У најпогоднијем моменту предузео сам потребно“.349

Међутим, део ове групе од 60 комуниста том приликом је побегао на запад и спалио општинску архиву у Осеченици. “Јурили смо за њима. У Г. Лајковцу примили борбу и пребегли у Тометино поље, где су ухватили и одвели Манићевог потпоручника Божовића“, јавио је Калабић нешто касније.350

Нинковић се поново јавио 20. марта, извештавајући да је од почетка месеца са јаким одредом у непрекидним потерама за комунистима. Они су растерани и “њихов сваки рад онемогућен је“.351

Мајор Драгослав Рачић 8. марта извештава да у Азбуковичком, Јадарском и Посавотамнавском срезу нема ни једног комунисте, док се у Поцерском и Мачванском срезу крије њих шесторо. “Све сам предузео да их похватам“, стоји на крају депеше.352

 

НАЈТЕМЕЉНИЈА АКЦИЈА – 1943. ГОДИНЕ

Поручник Предраг Раковић 11. марта пише да су 5. марта његови четници опколили групу од 25 комуниста у некој штали у селу Остра. Током трочасовне борбе убијено је 14 комуниста, међу којима и њихов командир Радиша Костић, а пет их је заробљено, саслушано и стрељано. На основу заплењене архиве, пише затим Раковић, ликвидираће се јатаци и присталице. Ова група је опстала од 1941. године јер јој је помагао четник Аца Савић из 1. равногорског корпуса. Он је претходно откривен и стрељан у оквиру своје јединице.353

У обрачуну са комунистима Раковић је користио бившег партизана Козодера, што је изазвало протесте неких официра. Раковић се 13. марта правдао Дражи:

“Био је у партизанима, али је сада у борби против комуниста одличан. До сада сам скинуо приличан број комуниста, извршилац је увек био Козодер. Нека ти моји приговарачи искористе партизане у борби против комуниста као ја, па ће све бити добро.“354

“Орашачки и Космајски срез пуни комуниста. Наше људе сваки дан убијају“, јављао је капетан Димитрије Антоновић, командант Космајског корпуса, 13. марта.355 Комунистичке групе опстаће у овом крају све до лета, када је Дража вратио Калабића са Дрине.

У Источној Србији и даље се нису могли ухватити комунисти професора Костића. Мајор Велимир Пилетић, командант Крајинског копруса, пише 19. марта:

“Групу Костића гонимо где јој год уђемо у траг. Већином се крију у близини Немаца, где им се тешко може прићи. При пролазу осталих зона крећу се искључиво ноћу, а дању се задржавају на салашима. Да их не би видели док су на салашима везују салашаре и не дозвољавају им да из салаша излазе.“356

Најзад, ова група од 35 комуниста је нападнута 24. и 25. марта. У окршају су јој нанети губици од два погинула и два рањена, пре него што се поделила на два дела и поново нестала. “Нашег једног ухватили и убили“, јављао је Пилетић 3. априла.357

Капетан Милорад Митић, командант Златиборског корпуса, 21. марта подноси комплетан извештај:

“Извршено чишћење следеће: 9 комуниста, 3 гестаповца, 2 ратна богаташа трговца грађом и један пљачкаш. Код мене се не може да појави самоникла комунистичка група. Гарантујем на терену, сем у варошима, нема комуниста. Понеки симпатизер биће уклоњен.“358

Два дана потом капетан Радослав Цветић, командант Јаворског корпуса, подноси следећи рапорт: “Комуниста на терену у шуми нема. Има њихова симпатизера три. Сваки покушај плаћају главом.“359

Поручник Давид Симовић, командант Драгачевске бригаде, сутрадан пише: “У вези Ваше депеше бр. 921 извештавам: Комунисти у мом срезу ликвидирани. Састао сам се са Шнајдером (капетан Обрен Ристовић, прим. аут) и он је прихватио тај предлог за чишћење комуниста. Направио је Бартоломејску ноћ у своме срезу“.360

Ристовић се јавио 27. марта: “Да би сачували главе, многи комунисти и њихови јатаци побегли у Борски рудник. Остала још тројица са Мандићем, побегли из среза.“361

Од мајора Ђурића 30. марта стиже вест да је у сокобањском срезу, у сарадњи са недићевцима, уништен Озренски партизански одред. “Убијено 10 комуниста међу којима и два политкома… Десет партизана је ухваћено, а два су побегла“, пише Ђурић.362

До тада најтемељнију акцију чишћења комуниста у Србији Дража наређује средином јуна 1943. године, поводом драстичног мешања Западних савезника у унутрашње ствари Краљевине Југославије. Западни политичари су знали да је циљ комуниста “да се дочепају власти па да убијају“, како је то Дража рекао мајору Кесеровићу 1. децембра 1942. године, и зато их никада нису подржавали у својим земљама. Међутим, непрекидне похвале југословенских комуниста у западним медијима још од јесени 1942. године, крунисане слањем британске војне мисије у штаб Ј. Б. Тита 28. маја 1943. и испорукама оружја партизанима – откривале су да се иза брега нешто крупно ваља. Опасност од комуниста указала се знатно већом од њиховог бројног стања и борбене способности.

Зато Дража прикупља податке о свим комунистичким групама у Србији и командантима појединачно наређује да их “безусловно униште свим силама“. “Морате бити брзи, енергични и без милости. Крупни догађаји су на помолу, које комунисти не смеју живи сачекати“, писао је он примера ради потпуковнику Милутину Радојевићу, команданту Топличког корпуса, 16. јуна.363

 

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, други том.)

 

ИЗВОРИ:

305 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 27-28.

306 З. Вучковић, Сећања из рата, 281.

307, 309 Д. Секуловић, Жупа у НОР-у, 129-130, 160.

308 А. Стошић, Под небом Крушевца, 400.

310 Д. Секуловић, Жупа у НОР-у, 155.

311 Зборник докумената, том 12, књига 3, 73-74.

312 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 15\1.

313 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4

314 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 1\1.

315 и 316 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.

317 З. Вучковић, Сећања из рата, 281.

318, 319 и 320 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 1\1.

321 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4\1.

322 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.

323 и 324 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.

325 и 326 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.

327 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.

328 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.

329 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4\1.

330 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14\1.

331 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 15\1.

332 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17\1.

333 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 17\1.

334, АВИИ, ЧА, К-289, рег. бр. 5\1. (…)

341, 342 и 343 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 1\1.

344, 345 и 346 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.

347 и 348 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.

349, 350, 351, 354 и 355 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4\1.

352 и 353 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.

356, 357, 358, 359, 360, 361 и 362 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4\1.

363, 364 и 365 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 2\1.

 

(ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005)