Бугарска

Бугарска

СЈАЈ ПРИМОРЈА, СИРОТИЊА КРАЈ ДРУМОВА

На путу ду Црног мора бићете изненађени сиромаштвом земље, али тамо још веће изненађење пружа раскош летовалишта Сунчев брег

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

АНТРФИЛЕ 1

БУГАРСКА МОНАРХИЈА

Председник једне од две најјаче бугарске партије је наследник царског престола, Симеон Други. И он се, као и наш престолонаследник, вратио у отаџбину, али тако што је ступио у политичку борбу. То је нетипично за једног монарха, међутим, Симеон Други је већ годинама у врху власти, док је српски престолонаследник на политичкој маргини.

Предисторија изгледа овако. Бугарска је 1878. године добила делимичну независност, поставши аутономна кнежевина у оквиру Турске. Једногласном одлуком скупштине за принца Бугарске 1879. године изабран је 26-огодишњи Александар од Батенберга. Он је збачен са престола већ 1886, војним пучем иза кога је стајала Русија. Нови принц, са наследним правом, постаје Фердинанд од Саксон-Кобурга, звани “Лисица“, по цртама лица. Дакле, и нови монарх је био странац – Немац. Тако исто су и Румунија и Грчка имале стране династије, за разлику од српских Карађорђевића, Обреновића и Петровића.

Године 1895. велике силе признају Фердинанда за краља, а Бугарску за краљевину. Фердинанд се 1908. проглашава за цара, а Бугарска за царевину, што велике силе признају следеће године. У Првом светском рату Фердинанд се определио за своје сународнике Немце, па је због пораза 1918. абдицирао у корист сина Бориса.

И Фердинанд и његова жена Марија Лујза били су католици и тако су крстили своја прва два детета. Фердинанд их је потом прекрстио у православље, али по цену трајног прекида односа са својом супругом, царицом Маријом Лујзом. Преминуо је у Кобургу, 1948. године.

Када је 1918. ступио на престо, цар Борис Трећи имао је 24 године. Оженио се 1930, принцезом Ђованом Савојском, са којом је добио сина и ћерку.

И у Други светски рат Бугари улазе као савезници Немаца. Приликом повратка са једног састанка са Хитлером, 1943. године, цару Борису је позлило и он је преминуо непосредно по слетању авиона у Софију. Лекари су саопштили да је имао инфаркт. Незванично, било је и сумњи да су цара отровали Немци.

За краља је одмах проглашен једини Борисов син, Симеон Други. Како је он тада имао свега шест година, земљом су управљала три регента. Сву тројицу комунисти су ликвидирали 1945, док су дечака, његову мајку и сестру поштедели. Године 1946. комунисти спроводе референдум и саопштавају да се народ изјаснио за републику.

Симеон Саксон-Кобург Други живео је у Шпанији. Оженио се Шпањолком Маргаритом, са којом је добио четири сина и једну ћерку.

 

АНТРФИЛЕ 2

ПОЛИТИКА ПРЕМА СРБИЈИ

Од обнављања Бугарске 1878. године, у овој земљи су увек постојале две политичке струје: просрпска и антисрпска. Може се рећи да је просрпска била изворно бугарска, а да је антисрпска иницирана са стране. На жалост, те прве године иницијатор антисрпства међу Бугарима била је Русија. Краткорочно, руска политика била је логична. Због политике династије Обреновића Србија је у ово доба била под великим утицајем Аустроугарске, односно Беча, главног руског ривала на међународној сцени. Тако, када се у Сан-Стефану расправљало о границама балканских држава, Русија је сматрала да ће повећањем свог патрона, Бугарске, повећати свој утицај, и обратно: да ће смањењем Србије смањити зону аустријског утицаја. Руски делегати успели су да помере бугарску западну границу далеко на српску земљу. Наравно, српска војска није се повукла, а западне земље већ исте године, на Берлинском конгресу, надгласавају Русију са једном праведнијом мапом.

Иако Сан-Сетфанска Бугарска никада није заживела, оставила је злу крв између два народа. Још горе су биле последице руске политике на црквеном плану. Руски агенти по Јужној Србији (Македонији) тражили су од становништва да се прикључи управо основаној Бугарској Егзархији, говорећи да је то само тренутно стање које је у општем словенском интересу. Иначе све цркве у Јужној Србији биле су српске. Руски ауторитет био је огроман и многи у данашњој Западној Македонији нису му одолели. То је још увек била Турска, али се ипак бугарско име ширило на просторима на којима никад раније није постојало, сем као окупаторско, још у 11. веку. За тим процесом дошли су планови бугарске државе да анектира Јужну Србију. И Софија и Београд овде развијају своју герилску акцију. Као највећи успех Бугара памти се Илинденски устанак из 1903, намерно подигнут у српским селима, да би она страдала од турске одмазде. Тако је и било. Са српске стране забележен је низ акција четника, чије је име брзо ушло у легенду.

У међувремену, дошло је до несрећног рата 1885. године, када је Србија напала Бугарску. Претходно је Бугарска добила од Турака западну половину своје земље и постала дупло већа од Србије. Берлински конгрес прописивао је да две земље морају бити једнаке. У Београду се сматрало да је сада питање дана када ће Бугарска напасти Србију и заузети Јужну Србију (Македонију), осокољена повећањем територије. Бугари су већ били напали и протерали једну српску караулу код Зајечара. Милан Обреновић је од великих сила тражио присаједињење Јужне Србије и, на тај начин, изједначавање територија Србије и Бугарске. Одговор је, међутим, био негативан. Зато је он одлучио да заузме Софију и држи је док се велике силе не предомисле. На папиру, српска војске је била много јача, али се у рат кренуло са великим потцењивањем противника. Сем тога било је проблема са побунама које су стално изазивали социјалисти. Тако, српска војска је поражена на реци Сливници, која се налази отприлике на половини пута од границе до Софије.

Година 1912. дала је наду да ће сукоби између Срба и Бугара бити заувек заборављени. Две земље, заједно са Грчком и Црном Гором, ујединиле су се против Турске. Договорено да ће по ослобођењу граница између Србије и Бугарске ићи линијом источно од Куманова и Скопља, па на југ, левом обалом Вардара, односно да ће Бугарска добити данашњу Западну Македонију. Али, док су Срби напредовали на свом сектору, Бугарима је слабо ишло на југоистоку, према Једрену. Зато им је у помоћ пошла Друга српска армија под командом генерала Степе Степановића. Тако је српска војска по други пут кренула у бој на реку Марицу – после 541 године. Велики губици из 1371. су освећени, Једрене је освојено, а Турци протерани из Европе, на другу страну Босфора.

Како су операције изведене са пресудним српским утицајем, српска влада је хтела да задржи Западну Македонију, а да Бугарска заузврат добије новоосвојене територије према Босфору, које су иначе знатно веће: од Свиленграда до Истамбула има преко 250 километара. Међутим, Бугари су тражили и једно и друго. Није било изгледа да ће Србија попустити, па они 1913. нападају српску војску. Била је то најгора процена бугарске политике вероватно у читавој историји ове земље. Јер када су Бугари напали Србију, Бугарску истовремено нападају Грчка, Турска и Румунија. Бугари су поражени на свим фронтовима и изгубили су огромне територије: излаз на Егејско море западно од Босфора, који делом припада Грчкој а делом Турској; читаву територију од Свиленграда до Истамбула, коју узимају Турци, укључујући и Једрене, у које се враћају; делту Дунава, која припада Румунима; и наравно Западну Македонију. У међународним размерама, најкрупнија последица Другог балканског рата 1913. године је враћање Турске у Европу.

Зашто су се Бугари тако лоше понели 1913. године?

Зато што одлука о покретању Другог балканског рата заправо и није била бугарска. Њу је, преко немачке династије на челу Бугарске, прогурала Аустрија, да би нашкодила балканским православним државама и Русији. Тај аустријски, односно немачки, утицај на Бугарску, пресудно је утицао и на погрешно сврставање Бугара у Првом и Другом светском рату. У обема приликама Бугари су починили велике ратне злочине над Србима. Као ратну одштету за злочине у Првом светском рату, Србија је добила две бугарске општине, Босилеград и Димитровград. После 1945. године комунистички диктатор Ј. Б. Тито опростио је Бугарима ратну одштету.

А да ли ће данас у Бугарској превладати просрпска или антисрпска политика?

Одговор на ово питање поново зависи од страних утицаја, који доминирају и бугарском, као и српском, политиком. Само што то сада нису Беч или Москва, већ Вашингтон и Брисел. Већина Бугара и Срба свакако је за сарадњу. Што се Македоније као јабуке раздора тиче, то питање данас није актуелно, јер је стање такво какво јесте: нови владари света одлучили су да тамо форсирају Албанце.

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

 

Од Крагујевца до Несебара, бугарског града на Црном мору, има тачно 709 километара. До граничног прелаза Градина има 247 и с краја на крај Бугарске још 462 километра. Заправо, до Несебара се вози нешто укосо, поред мора, тако да је један од два највећа бугарска приморска града, Бургас, ближи 16 километара.

Ова километража важи ако се путује магистралом испод Старе планине, која се пружа готово до приморја. Наравно, не треба ићи овуда, али ја сам у повратку промашио ауто-пут, па ми се непланирано пружила прилика да видим централну Бугарску. Ауто-пут се, иначе, лако промаши, јер нигде нема саобраћајног знака који би вас тамо упутио. Зато код града Сливена не треба пратити путоказ за Софију, већ за Нову Загору, а потом Стару Загору и Чирпан, где се за сада завршава ауто-пут. Када се вози из супротног смера, од Софије, прати се путоказ за Свиленград, последњи бугарски град на југоистоку, према Турској, а онда се код Чирпана скрене за Стару Загору.

Бугарски ауто-пут дуг је 190 километара. Бољи је од нашег необновљеног, а лошији од нашег обновљеног ауто-пута. Исто важи и за бугарске магистрале: обновљена Ибарска магистрала је боља, али су старе деонице знатно лошије него код Бугара. Међутим, бугарске магистрале готово да немају кривина, а сем тога она на главном правцу, после ауто-пута, иде искључиво кроз равницу. Вожња, тако, није напорна. Све у свему, путовали смо 13 сати тамо и 14 сати натраг. Поређења ради, 650 километара до грчког летовалишта Паралија савладао сам за мање од 10 сати, а 450 километара до Будве за 12 сати у одласку и 16 у повратку (поред уобичајених невоља, за овако велику сатницу био је заслужан и застој због једног удеса и потом упућивање на споредни пут, преко Ријеке Црнојевића, који је као створен за снимање хорор-филмова). Наравно, слушао сам разне ловачке приче о брзинама путовања. Неко ми је чак тврдио да до Будве стиже за четири сата, што подразумева просечну брзину од 115 километара на сат – преко Златибора, кроз кањоне Увца, Лима, Таре и Мораче, и успутне градове, наравно под условом да се не стаје нигде, чак ни на граници…

 

КРОЗ БУГАРСКУ

Већ на први поглед види се да је Бугарска веома сиромашна. Софија, гледана са јужне обилазнице, делује тужно. Цела обилазница нема ни једне беле линије на асфалту пуном рупа и закрпа. На околним ливадама пасу коњи, краве и овце, зграде су у лошем стању, а утисак употпуњују проститутке јефтиног изгледа. Поред магистрала су травнати путеви за запреге, којих је необично много. Заправо, кроз целу Бугарску видео сам само један трактор. Сељаци и данас користе запреге, по правилу коњске.

Бугарски пејзажи просто питају – од чега овај народ живи? А наиме, сва обрадива земља је запарложена. Нисам видео дословце ниједну узорну парцелу. Ближе приморју има нешто сунцокрета, али са веома малим главама. Видео сам и један виноград, који се скривао у корову. Овом темом управо су се бавиле “Руске новине“, лист који се на руском језику штампа у Софији, а праве га заједно Бугари и Руси. У чланку пише како је некада Бугарска имала велика пољопривредна предузећа. Колико ми је познато, Бугарска је до пре петнаестак година била један од највећих европских извозника поврћа. Међутим, са падом комунизма ови колхози су се распали преко ноћи. Да ли је комунизам уништио приватну иницијативу код сељака, или их је нова власт једноставно оставила на цедилу – тек, готово сво воће и поврће на тезгама у приморским градовима је увозно. То су уједно једини прехрамбени производи који су скупљи код Бугара него код нас. И то драстично скупљи – у случају лубеница, на пример, петоструко. Питао сам једног предузимљивог Бугарина из Несебара зашто не посади лубенице, кад су тако скупе. Каже, не исплати се јер су трошкови огромни.

Бугарска села су прави музеји старе архитектуре. Готово да нема нових грађевина. Старе су, наравно, у очајном стању, као и успутни локали. У једном ресторану код Чирпана јато мува никако није хтело да напусти прљави столњак. Сухомеснати производи из фрижидера у најмању руку не стварају апетит. Са унутрашњих страница фрижидера могло се састругати барем 100 грама металне рђе. Зарђала је чак и конзерва са сиром. Атмосферу је зачињавао јак смрад из тоалета. У једном ресторану иза Сливена било је још горе.

Званичну статистику нисам “уловио“, али такозвани обични свет каже да су пензије просечно око 30, а плате око 120 евра, што је једва довољно за комуналије. И код њих, наиме, као и код нас, цене струје, грејања, телефона, итд, полако постају светске. Један литар бензина кошта – један евро.

 

БУГАРСКО ПРИМОРЈЕ

На древни антички град Несебар са северне стране наслања се Сунчани брег, једно од највећих бугарских одмаралишта. Овде човек не може да поверује шта га је снашло! Претпостављам да је свако од нас гледао ТВ серију “Пороци Мајамија“. Има она сцена са шпице када хеликоптерски снимак обухвата раскошне хотеле и предивне плаже Мајамија. Дакле, замислите то и помножите са два!

Ред хотела поред плаже делује изванредно, на пример “Викторија палас“ и “Мажестик“. Мермер и позлата, фонтане и мини водопад, базени и травњаци, маштовита расвета… У неком старом каталогу избројао сам 94 хотела на Сунчевом брегу. Сада их је барем три пута више. Ова два која поменух имају по дванаестак спратова, са по око 550 соба и педесетак апартмана. И собе и апартмани изгледају – краљевски. У једном другом каталогу пише да пун пансион у “Викторија паласу“ износи око 75 евра.

Иза хотела је ред кућа, вила и приватних апартмана. Али на плажи никад нема гужве, јер је огромна. Дуга је десетак километара и широка можда 70 метара. Песак је ситан и мекан.

Између плаже и хотела пружа се шеталиште са многим занимацијама – од кафића и ресторана, до бутика са свом могућом робом и разних игара, што на сувом, што на води. Све је уредно и чисто, а Бугари су веома гостољубиви.

Црно море је мање слано и мање топло од Егејског и Јадранског. Уопште клима је блажа, нема оних тропских врућина. Море уз плажу је плитко, као у грчким летовалиштима.

 

ЦЕНЕ

Цене на бугарском приморју нису као раније, али је у ресторанима и даље јефтиније него у Крагујевцу. Црну Гору да и не помињем. Одличан четворокреветни апартман на Сунчевом брегу плаћали смо 35 евра дневно. Такав исти апартман у Несебару кошта 30 евра. У селима јужно од Несебара цене су знатно ниже, али апартмани не изгледају баш сјајно.

За разлику од Грчке, у Бугарској апартмани ретко имају кухиње, јер је храна јефтина. Оно што је у Бугарској скупо, поред воћа и поврћа – то су сунцобрани и лежаљке на плажама. У Сунчевом брегу сунцобран и две лежаљке коштају девет, а у Несебару 7,5 евра дневно. Али, коме је ово превише, може се опружити иза редова са сунцобранима, 20-30 метара од мора, што је бесплатно.

 

ГОСТИ

На бугарском приморју има највише Енглеза, који долазе авионима до Бургаса или Варне. Сви продавци у Сунчевом брегу најпре вам се обрате на енглеском. Има доста енглеских натписа, па и агенција за некретнине. Бугари кажу да су им Енглези најбољи гости јер највише троше. На другом месту су им, кажу даље, Срби. Дакле, још једна потврда старог мита да Срби имају мало пара, али много троше – Бог зна како. На трећем месту, по бројности и по склоности потрошњи, су Руси. Бугари су, међутим, према њима подозриви јер их има који краду по продавницама. На питање који су гости најгори, Бугарин из туристичког света из прве одговара – Немци. Што би се рекло, имају змију у џепу. Уз Немце овај Бугарин је побројао Швеђане, Данце и остале северне народе.

 

ОДНОС ПРЕМА СРБИМА

Бугари посматрају Србе са великим симпатијама. У Несебару, где Срби највише долазе, на једном ресторану видео сам чак и паролу: “Србија до Токија!“ На сваком ћошку могу се видети натписи: “Српски роштиљ“ (тј. “србска скара“, како кажу Бугари), “Српска музика“, “Српско вече“, “Српски ресторан“…

Са горчином примећујем да се из Црне Горе сећам једино пароле: “Србе на врбе“!

 

БУГАРСКИ ЈЕЗИК

Разлог за симпатије према Србима свакако је и језик – наравно поред вере. Бугарски језик је веома сличан српском. Један Бугарин и један Србин могу се споразумети без великих потешкоћа. Мене су у почетку мало збуњивале исте речи које имају другачије значење. На пример код Бугара је обед ручак, а не било који оброк. А закуска значи само доручак. Такође ме је збуњивао бугарски обичај, свакако преузет од Грка, да се уз потврдан одговор главом одмахује лево-десно, а уз одречан горе-доле.

Прилагодио сам се за пар дана, па сам чак прочитао и једну бугарску књигу (“Дванаест бугарских митова“ Божидара Тодорова, коју ми је позајмио један конобар). Читао сам и новине и пратио телевизијски програм малте не без проблема. Наравно, кад је о читању реч пресудило је познавање руске азбуке, која је у слово иста као бугарска. Иначе ко је у школи учио само енглески језик неће разумети ништа. Дакле, са макар половичним знањем руског језика, Србин се може снаћи одавде па све до Јапана!

Навешћу један пример у вези језика. На флаши са водом пише:

“Минерална вода за всеки ден“. На руском, међутим, други део реченице гласи: “Длја каждиј дењ“. Између бугарског “ден“, руског “дењ“ и српског “дан“ нема неке разлике. Такође је лако сетити се да бугарско “всеки“ значи сваки, али већ за руско “каждиј“ треба школског знања.

Навешћу још једну реченицу са исте етикете, а случајно се погодило да су и сада сва слова иста као српска:

“Горнобанската минерална вода е слабо минерализирана, природно чиста, с доказани здравословни качества“.

Дакле, све речи су опет исте или сличне као српске (“Горнобанската“ је Горнобањска – то је назив бање). Све речи осим последње. Али, ко је учио руски зна да је качество – квалитет.

Кад сам већ почео да пропагирам враћање руског језика у наше школе, ево још једног аргумента у прилог: ко зна руска слова, зна и готово сва стара српска слова, и може да чита у оригиналу Његоша, Јована Стерију Поповића, Симу Милутиновића Сарајлију, преписку Карађорђа Петровића… А помало и Светог Саву! Уосталом, нису нам узалуд Аустријанци мењали азбуку.

Иначе, нисам могао да проценим да ли је Србима разумљивији бугарски или македонски језик. Гледано са бугарске стране, на ово питање одговорила ми је једна Бугарска, после подужег разговора око апартмана за наредну годину. Питала ме је, наиме, да ли сам из Србије или Македоније. Другим речима, Бугарима изгледају слично македонски и српски језик, као нама македонски и бугарски. С друге стране, и Македонци, као и Срби, не могу читати бугарски ако не знају руски.

 

ЕВРОПСКА УНИЈА И НАТО ПАКТ

Један пензионер ми рече да се, у оквиру Нато снага, у Ираку налази и бугарски одред од 350 војника, од којих десеторица више нису међу живима. Његов унук је окренуо тему на пријем Бугарске у Европску Унију. Каже да је то државни приоритет и једва чека тај дан. Ја најпре приметих да ће вероватно истовремено примити и Турску, с чим се он сложио. “Значи, нећете имати границу према Турској“, кажем му. “Нећемо“, одговари он. “Тако, у Бугарску ће се доселити пет милиона Турака“. “А, то не може!“ – штрецнуо се. Наиме, Бугари доста зазиру од Турака. Рекох да на пример Белгијанци слободно иду у Холандију, да је то све једна држава. “Нећемо дозволити“, понављао је.

Један софијски ТВ канал имао је дуел на ову тему. Бугари су се сетили оно што наши још нису: дуеле организују у правом боксерском рингу! Двојица у десном, двојица у левом углу, а водитељи у средини. Нисам баш добро разумео разговор, јер се заправо ни сами учесници нису најбоље разумели… Углавном, дискутанти из десног угла били су нешто као “наши“ сорошевци. Причају  да ће од дана уласка у Европску Унију Бугарском тећи мед и млеко. Као што смо ми слушали: само да падне Милошевић, Србија добија пет милијарди долара, које су већ на граници! Дискутанти из левог угла били су против уласка Бугарске у Европску Унију. Позивајући се на случај Холандије, један од њих је рекао да Бугарска може добити само десет посто хомосексуалаца и милион Кинеза.

Бугарска, на жалост, не личи на западноевропске земље. А још мање личи Турска. Према “Политици“ од 14. августа, чак 90% турске деце не иде у школу! Тамо деца од малена раде у фабрикама. И пуше! На питање зашто дозвољавају деци да пуше, Турци одговарају: “Кад могу да раде, могу и да пуше!“ Турака има 65 милиона у Турској и још толико у емиграцији, писало је још у овом чланку. Нема сумње да би са отварањем граница и оних првих 65 милиона похрлило у Европу. Која са тако великим бројем неевропљана више и не би била Европа. Као да неко жели управо то!

Када је Пољска примљена у Европску Унију, у кратком року распродати су сви летови из Варшаве за Лондон за годину дана! Наравно, у једном правцу… Чешка је већ добила прве квоте емиграната из трећег света, тако да у Прагу родитељи више не пуштају децу до у касне сате. Као што је то поодавно случај у западноевропским градовима.

Изгледа рационалније да Европска Унија финансира развој сиромашних земаља, него да се становништво тих земаља пресели у Западну Европу. Што ће изазвати пропаст економија развијених европских земаља, као и низ катастрофалних последица. Али…

 

ПОЛИТИКА

Управо средином августа бугарска скупштина је расправљала о формирању владе. Ниједна странка није имала довољно посланика, а најјаче су следеће: царска (национална), социјалистичка и турска. Дакле, у Бугарској ипак има доста Турака. Моји саговорници кажу – око 400.000. Иначе има и доста Рома – око 300.000. На мапи Балкана коју сам купио пише да Бугарска има 8.257.000 становника.

Као ни ми о нашим, ни Бугари о својим политичарима немају неко високо мишљење. Благо речено. Питао сам једног да ли ове нове хотеле праве само странци, а он каже: “Не, праве и Бугари“. И показа на један огроман хотел. Питао сам, онда, шта је радио тај човек кад има толико пара. “Био је министар“, гласио је одговор.

Као и у другим комунистичким и посткомунистичким земљама, и у Бугарској се уочавају огромне класне разлике. Приморјем јури велики број скупих џипова и луксузних аутомобила. Са политичарима је, такође као и код нас, повезана и мафија – чим је толико има. Новине пишу да се бугарска мафија бави наркотицима и да је до сада у међусобним обрачунима извршено 60 убистава. Притом мислим на наше новине. За оно мало времена, нисам приметио да неки бугарски новинар искушава срећу анализирањем процеса нечијег богаћења. Али је зато дневник “24 часа“ имао опширан чланак о највећим српским богаташима: Мишковићу, Карићу и Цептеру – тим редом. На фотографијама иза ове тројице приказани су други богаташи, међу којима сам препознао Дракулића и Костића. За нас је најексклузивнија вест – наравно ако је све ово тачно – да се Цептер колеба око  кандидовања за место председника Демократске странке! А у закључку чланка, у мом слободном преводу, пише:

“Више је него очигледно да најбогатији агресивно покушавају да себи осигурају политичку заштиту. Може бити зато што се са њом лакше развија бизнис, а може бити и зато што су напунили прву ‘капу с парама’, у једном од најмутнијих периода, и сада имају потребу за политичком моћи, да би заштитили ту пуну капу…“

Остаје утисак да се чланцима ове врсте, о другима, посредно саопштава и сопствена мука…

 

МАРКО КРАЉЕВИЋ

Пре једно 25 година Јован Хаџи-Костић је у својој чувеној рубрици ТРН у, “Новостима“, писао: “Подразумева се да су и Маркс и Енгелс Бугари, али наше комшије то из скромности неће да кажу“.

Онда се, наиме, сматрало да су ова два лудака генијалци, само што нико не може да их схвати. А доскочица је гађала склоност Бугара да присвајају личности из српске историје. Тако сам у књизи Божидара Тодорова “Дванаест бугарских митова“, која је управо изашла из штампе, погледао да ли се шта променило по овом питању. Када је реч о најприсвајанијој личности, не само од стране Бугара, Марку Краљевићу – није. Тодоров пише да је Марко Краљевић био Бугарин! Занимљиво је да Тодоров саопштава читаоцима да је Марко био син српског краља Вукашина Мрњавчевића. Како је онда био Бугарин? Објашњење је следеће: тако што је владао територијом која се налазила на бугарској земљи. А та “бугарска земља“ је наравно Прилеп… Теорију обара већ географија. Јер, и Марков отац је владао на истој територији. Његови претходници, цареви Урош и Душан, имали су престонице још даље према истоку, у Скопљу. А област Скопља, то јест данашње Македоније, освојио је краљ Милутин, и то не од Бугара, већ од Грка. Иначе мошти краља Милутина Бугари и данас држе у Софији, у једној од својих највећих цркава. Одбили су све позиве да их врате. Краљ Милутин је велики бугарски светац, међутим, њега никада нису присвајали, већ га зову “српски краљ“. Мошти краља Милутина су један од узрока афирмативног става према Србима код великог броја Бугара.

У овој књизи потражио сам и одговор на питање зашто су Бугари променили име Велбужда у Ћустендил, тј. зашто су га крстили баш према једном Србину, и то потомку, по бочној линији, цара Душана – деспоту Константину Драгашу. Драгаш је као српски властелин управљао Велбуждом и околином – а то је данас Западна Бугарска (Ћустендил је први град на који се наиђе када се уђе у Бугарску из правца Скопља). Погинуо је заједно са Марком Краљевићем, у оној бици против влашке војске на Ровинама 1395. године, као турски вазал. Турци нису дозволили да наследници Марка Краљевића и Константина Драгаша преузму власт, већ су окупирали Прилеп и Велбужд. Одговор на постављено питање је једноставан: Бугари и Константина Драгаша сматрају Бугарином. Образложење је исто као у случају Марка Краљевића.

Иначе, управо код Велбужда одиграла се највећа битка између Бугара и Срба у средњем веку, 1320. године. До сјајне победе српску војску је водио млади краљевић Душан, будући цар. У том и многим другим бојевима између Бугара и Срба заробљеници нису убијани, нити вођени у ропство, већ су одмах пуштани кућама, јер се сматрало да су то сродни народи, који не треба ни да ратују ни да се убијају…

Када је реч о старој историји, најзанимљивије делове ове књиге нашао сам у вези Битке на Марици из 1371. године. Аутор поставља питање којег се никада нисам сетио: где су тада били Бугари? Јер, Марица је највећа бугарска река, а село Черномен, поред кога се одиграла битка, налази се на самом крају данашње Бугарске, код Свиленграда, дакле у близини ондашње турске престонице – Једрена. Војска од 60.000 Срба, што је за оно доба била огромна цифра, на челу са браћом Мрњавчевићима, краљем Вукашином и деспотом Угљешом, прошла је читаву Бугарску и стигла до турског осињег гнезда. Знао сам да се битка одиграла ноћу, јер тада још увек војнички инфериорни Турци нису смели на мегдан тешкој коњици по дану и на чистини. Напали су мучки, ноћу и по шумовитом терену. Легенда каже да наши преци нису били баш превише опрезни, да су потценили противника и да је рујно вино учинило своје. Доживели су тако тежак пораз, да је до наших дана остала узречица “Однела га мутна Марица“ била је мутна и оног дана када сам прешао преко ње). А место на коме се битка одиграла зове се “Срб-синдиги“, што на турском значи “српска погибија“.

Елем, Тодоров пише да је у време Битке на Марици бугарска војска – спавала! Бугари су се налазили у непосредној близини, требало је да и они ударе на Турке, али…

Иначе Тодоров критикује бугарске властелине што нису искористили пораз Турака од Срба у Бици на Плочнику, тј. на Великој Морави, да ослободе Бугарску вазалства и протерају Турке са Балкана. У ствари Бугари су имали још две прилике, када су Срби поразили Турке код Билеће (војвода Влатко Вуковић) и на Косову Пољу 1389. Бој код Билеће Тодоров не помиње, док Косовски бој сматра српским поразом, као и наша званична историја, под утицајем католичке пропаганде из 17. века. Иначе историја не памти ни једну битку Бугара против Турака. Борили су се Грци, Румуни и Срби, док су Бугари тихо падали у ропство. Тодоров каже да је овако испало због расцепканости поседа и поделе земље на мање властелине, несвесне општег интереса. Као разлог може се навести и чињеница да је средњовековна Бугарска већ давно била прешла свој зенит.

Боју на Косову Тодоров се враћа и у контексту савремених догађаја, тј. говора Слободана Милошевића на Газиместану 1989. године. Каже да је то била најава новог таласа “великосрпске освајачке политике“. Другим речима, овај бугарски историчар подржава историју коју Нови поредак управо исписује пред тзв. Трибуналом у Хагу…

 

(ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005)