Сабрана дела Д. Љотића

Сабрана дела Димитрија Љотића

ДО КРАЈА УЗ ХИТЛЕРА

Априла 1945. савезничке трупе већ су биле дубоко на немачкој територији, нико није сумњао у исход рата, а и Хитлер је у том месецу извршио самоубиство. Љотић, међутим, остаје непоколебљив… Ово што је Љотић написао тешко је уопште сврстати у неки жанр. Историја није, публицистика није, новинарство није, политика није, о науци не може бити ни говора, а књижевне вредности наравно нема

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Поједине књиге Димитрија Љотића читао сам још 1990. године, када су се први пут појавиле у Србији. Боље рећи, покушавао сам да их читам – ни код једне нисам издржао до краја. Сада ипак нисам одолео да макар прелистам његова сабрана дела у девет књига, која је прошле године објавила “Нова искра“ из Београда.

Под утицајем једне управо прочитане књиге Светозара Милетића, најпре сам хтео да видим шта је Љотић мислио о нама Србима. Наиме, код Милетића су Србија, Српство, Срби – малте не свака друга реч. Већ на први поглед види се да је он сав живот посветио своме народу, његовом свеопштем бољитку и пре свега уједињењу.

Код Љотића, међутим, ствар стоји обрнуто. У његовим књигама Срби, Србија и Српство једва се и помињу. Погледах да нас није сакрио у наслову “Основни закон отаџбине“. Кад, тамо је тема “југословенски народ“. Љотићев “основни закон отаџбине“ гласи: “Најбоље снаге ума и карактера морају суделовати у општим пословима Отаџбине“.

Нема сумње да је под “најбољим снагама“ подразумевао себе и своје присталице, само што се гласачи са тиме никада нису сложили. Најбољи изборни резултат Љотићевог покрета “Збор“ био је испод 30.000 гласова у целој земљи – колико на пример данас има један Грађански савез Горана Свилановића. Зато Љотић није дошао на власт док претходно његов страни ментор – Хитлерови Немци – није завладао Србијом. Као што је на пример Свилановићев Грађански савез, у наше време, под америчким притиском постављен на нека кључна места у држави.

 

НОВИ ПОРЕДАК И РУСИ

Љотић је, дакле, био проповедник југословенства, насупрот водећим српским интелектуалцима који су, бранећи се од последица те погубне идеологије, крајем тридесетих година прошлог века основали Српски културни клуб. Поређење између лидера Српског културног клуба, Слободана Јовановића, Драгише Васића и других, на једној страни, и Љотића и осталих Југословена на другој –  неукусно је и правити. На крају крајева, Јовановић и Васић су били академици, а ово што је Љотић написао тешко је уопште сврстати у неки жанр. Историја није, публицистика није, новинарство није, политика није, о науци не може бити ни говора, а књижевне вредности наравно нема. Најтачније је рећи да Љотић, баратајући у најбољем случају просечним речником и просечним стилом писања, пропагира некакве идеологије. Поред југословенства, у његовим чланцима се провлачи критика Јевреја (у смислу да су они криви за многа зла), а на другој страни одушевљење Хитлеровим Новим поретком.

Веома је занимљиво Љотићево писмо једном високом функционеру Трећег рајха, где он саветује како победити Совјетски Савез. Писмо је послато децембра 1943, када су Хитлерова кола већ увелико ишла низбрдицом, а Љотић је, као што ћемо видети, веровао у победу нациста још и више од Хитлера.

Љотић најпре анализира узроке брзог немачког напредовања 1941. године. Тада се Руси заправо и нису борили, јер су у Хитлеровим трупама видели некога ко ће их спасти од нечовечног комунистичког режима. До прекретнице је, констатује Љотић на основу статистичких података са фронтова, дошло децембра 1941. године, када су Руси дефинитивно схватили да Немци нису дошли као ослободиоци, већ као освајачи. Грешка Немаца састојала се у томе што нису одмах основали нову совјетску, тј. руску, владу и прогласили повратак на стање од пре октобра 1917. године. У том случају бољшевике у Москви не би имао ко да брани, а Немци би брзо добили једног великог савезника и пријатеља.

Практично, Љотић је предлагао више дипломатско, а мање војно освајање Русије, а онда, када би до тог освајања једном дошло, њени огромни потенцијали могли би се употребити против “западне плутократије“.

У овом писму Љотић наводи и како је раније многе Немце саветовао у овом правцу, али сви су га одбијали под за њега неуверљивим изговорима. Углавном, Немци, а специјално нацисти, нису били склони дипломатији, већ грубој сили.

Ова прича може бити занимљива и у нашем времену. Ми знамо оно што Љотић није сазнао – да су због таквих својих склоности Немци изгубили. Знамо такође и да ововремени Нови поредак дела управо супротно – дипломатија у првом плану, а сила у позадини. Када је, примера ради, Нови поредак нападао нашу земљу 1999. године, његови “гласноговорници“ причали су управо оно што је Љотић саветовао ондашњем Новом поретку: како је њихов циљ ослобађање нашег народа од једног недемократског режима, помоћ огромним свотама новца чим тај режим падне (“пет милијарди долара чека на граници“), итд. После су извршили геноцид на Косову и Метохији, а у држави је завладала још већа криза.

Право поређење је, међутим, у наступу ондашњег и данашњег Новог поретка према Русији…

 

ЉОТИЋЕВИ САВЕТИ НЕМЦИМА

У сабраним делима је објављен и претпоследњи чланак Димитрија Љотића у листу “Наша борба“ (како ће се, пола века касније, звати и гласило Југословена друге оријентације – црвене). Реч је о чланку “Нови рат“ од 1. априла 1945. године. Недуго потом, 23. априла, Љотић гине у саобраћајној несрећи у Словенији.

Овај чланак показује како је Димитрије Љотић практично до последњег дана веровао у победу нациста. Савезничке трупе већ су биле дубоко на немачкој територији, нико није сумњао у исход рата, а и Хитлер је у том месецу извршио самоубиство. Љотић, међутим, остаје непоколебљив. Он је саветовао Немцима – свакако и приватно – да на својој територији поведу један масовни герилски рат. Занимљиво је да као пример великих могућности гериле наводи Србију, где је против герилаца, пре свега четника, управо он био немачка претходница. Тако сада посредно признаје неуспешност те своје борбе.

Герила, коју предлаже Немцима, трајала би до сукоба између Запада и Совјетског Савеза. Тај сукоб је, према његовим речима, већ тињао. Када букне, Западни савезници ће се обратити Немцима за помоћ, јер без њих, тврдио је Љотић, не могу да победе Совјетски Савез… Пре овога Љотић је, разуме се, подржавао и борбу Немаца против Западних савезника.

Било би занимљиво видети неки немачки одговор на овакве савете: борити се до последњег. Јер, ни Хитлер није био толики фанатик, већ је својим самоубиством спречио нове милионске жртве Немаца.

 

ЉОТИЋ И ДРАЖА

На крају девете књиге објављено је и неколико Љотићевих писама генералу Дражи Михаиловићу и потпуковнику Павлу Ђуришићу. Љотић је и једног и другог позивао у Словенију, где се он октобра 1944. повукао са Немцима. Сматрао је да у Словенији треба направити “нови Солунски фронт“, затим позвати краља Петра Другог и прогласити слободну територију… Није баш јасно како је он то замишљао. Из контекста произилази да би Западни савезници, пошто ступе у савез са Немцима против Совјетског Савеза, узели у заштиту и тај слободни део Краљевине Југославије, а да би затим помогли у ослобађању целе земље од комуниста. Подразумева се да би они одмах послали краља у Словенију, чим би им се Љотић обратио са таквим захтевом…

Љотићев однос према Западним савезницима и Немцима у ово време био је поприлично конфузан. У једном писму Дражи он каже да су “позадина и бокови“ тог новог “Солунског фронта“ у Словенији “обезбеђени“. Да ли је мислио на Немце или Западне савезнике – тешко је рећи. И једни и други су се налазили и у позадини и на боковима – Немци у повлачењу, Западни савезници у наступању… Дража је, наравно, Љотићев план сматрао утопијом. Из његових писама (која овде нису објављена), види се да је у тој последњој фази рата ступио у преговоре са љотићевцима само из једног разлога: да би извукао нешто муниције. Ни од тога, међутим, није било ништа. С друге стране, Љотић сам није ни помишљао да би он могао командовати неким трупама. Носио је чин пуковника, ко зна како стечен, али у борбама није учествовао. У Првом светском рату био је болничар, а у Другом нешто као политичар.

Било како било, Дражи није било ни на крај памети да се заноси утопијама Димитрија Љотића. Ђуришић га је, на жалост, послушао.

 

ГОВОР ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА

На самом крају књиге објављен је подужи говор епископа Николаја на сахрани Димитрија Љотића. Одмах се види да је епископ Атанасије (Јевтић) у праву када тврди да је овај говор фалсификован. Јер, да један епископ Николај каже како је Димитрије Љотић био већи и од Илије Гарашанина, и од Јована Ристића, и од Николе Пашића – то једноставно није могуће!

Уосталом, из овог доба сачувани су сви документи који се објављују у књизи, само владикиног говора нигде нема! Биће да је владика, као и увек, говорио “из главе“, а потом је неки новинар “Наше борбе“, у којој је говор објављен, писао шта је желео…

 

П.С.

У једној књижари у Београду, где сам прелиставао сабрана дела Димитрија Љотића, питао сам да ли је неко купио макар један комплет. “Ма јок, шта ти је!“ – одговарише зачуђено.

 

(БР. 262, ЈУН 2004)