Нисам комуниста

ПОЛЕМИКЕ

Нисам комуниста

Бојан Димитријевић наставља полемику са Милославом Самарџићем

Пише: Бојан ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Објективно писање о контраверзама из блиске српске прошлости, чини нам се, још увек је проблематично. Једна од таквих контраверзи је историја Равногорске организације и њеног вође, армијског ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Недовољна историјска дистанца, политичка злоупотреба и присутност већег броја савременика чине да је покушај објективног лоцирања овог сегмента српске историје још увек проблематичан. Свако исторично бављење Равногорством, носи опасност да онај који се тиме бави буде, од махом старијих колега доживљен као „четник“ и тиме буде изложен најразличитијим препрекама у раду. На другој страни, уколико се покуша указивање, на неке пропусте ове организације, постоји и могућност да такав историчар своју објективност плати етикетом да је неокомуниста. У оваквој релацији снага, долази и полемика између г. Милослава Самарџића – дугогодишњег истраживача ове контраверзе, и потписника ових редова – припадника најмлађе историчарске генерације, започета пре два броја“Погледа“. Полемика започета мојим (оштрим) приказом г. Самарџићеве књиге у једном специјализованом и ускостручном листу, пренела се на странице његовог листа и постала предмет шире публике.

У којим се тачкама споре г. Самарџић и писац ових редова.

– Питање употребе термина „четник-четнички-четници“, и утицај на легитимност ЈВуО;

– Питање које су слабости главни узрок српског пораза у Другом светском рату. Унутрашње или спољашње, из тога следи разматрање читавог аспекта критике унутрашњих слабости, пре свега војничке дисциплине у редовима ЈВуО;

– Питање улоге Николе Калабића у организацији током рата;

– Питање употребе историјских извора у писању о Равногорцима.

Покушаћемо да по сваком од ових питања дамо тумачење или бар поставимо проблемски оквир.

 

„ЧЕТНИЦИ“ И „КРХКИ“ ЛЕГИТИМИТЕТ

Слажемо се са г. Самарџићем да су комунисти поприлично искомпромитовали славно четничко име, и да је његов рад и објављене књиге један од корака ка рехабилитацији тог часног термина. Међутим, да бих га навео на размишљање о мом инсистирању на употреби термина Југословенска војска у Отаџбини, Равногорски покрет-организација, Равногорци – предочавам следеће: про-партизанска историографија и литература истрајавала је на сопственој терминологији и никада није писала о „комунистичком покрету-акцији“, „партизанском покрету“, мада су они били и комунисти и партизани. Увек се инсистирало на терминима који су горње појмове објашњавали или сугерисали придевом „народно-ослободилачки“. Тако су настали: НОБ, НОП, НОВ и ПОЈ, НОВЈ, НОО, итд.

После педесет година употребе (али и контаминације) термина „четник“, сасвим је нормално да се данас тај термин користи у оном светлу у којем га рехабилитује г. Самарџић. Међутим, и у оно доба многи припадници ЈВуО указивали су на проблем само-перцепције. Тако капетан Нешко Недић (мој омиљени равногорски лик) марта 1944. године пише: „На жалост, још многи наши војници зову себе четницима“. Као и Нешко Недић тада, тако и аутор овог текста покушава да употребом званичних термина доведе у сумњу негативну хипотеку термина „четник“ и да поништи лош имиџ креиран везаношћу овог термина за проблематичне јединице Косте Пећанца или од комуниста доведен до деградације. Тиме се и ојачава („крхки“) легитимитет ЈВуО, потпуно од комунистичке педесетогодишње владавине затомљен.

Карактеришући легитимитет ЈВуО „крхким“, желели смо да укажемо на чињеницу да су се и Британци и југословенска влада, коначно и сам краљ Петар,врло лако одрекли (својег) ђенерала Михаиловића и (своје) ЈВуО, и поред њене неприкосновене легитимности и окренули Титовој партијској војсци, дајући јој у 1944-45. сав сав потребан легитимитет. Придев никако није значио да ће у трагању за изгубљеним легитимитетом, најмлађа генерација доћи до „пуног“ легитимитета ЈВуО. Напротив, српске елите, (и „верни“ савезници) у Другом светском рату учиниле су легитимитет своје војске крхким.

 

ВАЖНОСТ КРИТИЧНОСТИ

Историјска школа којој ја припадам јесте доста стара, али није „стара више од пола века… дакле, комунистичка школа“, како пише г. Самарџић. Историјска катедра Београдског универзитета стара је више од века, и није се само посветила „фалсификовању историје“, већ је постојала и пре светских ратова. Она је изнедрила, многе у свету поштоване научнике, па рецимо, и београдску византолошку школу, једну од најјачих школа Византологије у свету. Да би се стигло до 20. века,у овој школи мора да се прође читава листа предмета и група, које комунизам није успео да упрља. Г. Милослав Самарџић наводи да сам „завршавајући комунистичку школу… вероватно и не знајући то, понео неке комунистичке стереотипе о генералу Михаиловићу и четницима“. Питам се, а какву је то не-комунистичку школу завршио г. Самарџић? Напротив, многи његови ставови у ствари откривају нам да је своје виђење равногорске организације г. Самарџић засновао на комунистичком шаблону; одсуству сваке критичности – а за коју има места после педесет година и још једног рата који нам се десио, непотребној митологизацији неких личности и стварању легенде.

Тако, рецимо, г. Самарџић наводи да потписник ових редова на „своје претходнике, класичне комунистичке историчаре… највише подсећа подсмешљивим односом према немачким офанзивама на четнике као да жели да каже: постојале су само офанзиве против партизана, и тачка!“ Ми питамо г. Самарџића, зашто се уклопио у комунистичку легенду о „офанзивама“? Зашто није рецимо бројао офанзиве снага ЈВуО на Немце, Љотићевце, Хрвате или комунисте? Зашто се користи истим шаблонима као и они које он критикује? Зашто се у писању о Равногорцима, послужио комунистичким шаблоном? Да ли то говори ко којој школи припада?

Равногорска (српска) историја и удес који се десио овом народу мора да се посматра критички, да би се извукле поуке за следеће епохе. Показало се да нас је комунистички мит провео кроз тегобан рат са катастрофалним последицама, укаљао све што је српско, такозваним „југословенством“, и довео у питање оздрављење и опстанак на историјској сцени. Наша следећа поколења морају да извуку поуке из равногорске историје, а никако да живе у миту и легенди, који може да им се сутра обије о главу. Ако су сами Равногорци са армијским ђенералом Михаиловићем на челу, могли да буду критични о самима себи, не видимо разлога да њихову склоност ка критици не употребимо у историографске сврхе, и тиме направимо оштру дистинкцију са тоталитарним и недемократским комунистима и зборашима.

Драги брате Милославе! Није свака критика Равногорске организације комунистичка или неокомунистичка! То је главна карика у којој се ми разликујемо. Критичко писање о сопственој прошлости, да би се извукле поуке за будућност, не значи ненаклоност или злонамерност према својим дедовима и прадедовима. Али, да не би били лоши ученици историје и падали на историјским испитима (као што нам се десило у протеклом рату), морамо догађаје из прошлости да сагледамо у њиховој пуној светлости и комплексности. Најгоре је црно-бело посматрање.

 

РАВНОГОРСКА (САМО)КРИТИКА

У сопственој критици Равногорци су предњачили све своје опоненте из Другог светског рата. Почев од самог ђенерала Михаиловића, који је од 1942. до 1945. написао стотинак депеша и наредби са тематиком унутрашње дисциплине, навешћемо само најкарактеристичније одломке из сачуваних депеша. „Приметио сам следеће недостатке у нашим јединицама: недозвољено залагање старешинског кадра. Старешине нису на својим местима уз људе. У тешким ситуацијама први губе главу и беже, извештавају да им је трупа деморалисана. Међутим, они су деморалисани. Напомињем да има изузетака о којима водим рачуна…“ (Бр. 313-315, новембар 1943);

„Изгледа да сваки војник има право да туче сељака који му се супротстави. Најстрожије забрањујем опијање, коцкање, неморалан и луксузан живот. Наши људи морају бити пример пред народом у погледу рада и дисциплине и свога моралног и честитог живота. Немилосрдно прогонити све оне који у том правцу греше“. (18. новембра 1943);

„Код наших старешина и бораца појављују се страховити знаци недисциплине и самовоље. Наводим само неколико случајева који су довољни да се ово јасно види. Један командант без одобрења Врховне команде напушта са свима снагама просторију где је био груписан као важна стратешка резерва и под слабим изговором одлази на другу страну. Други командант који је такође био у стратегијској резерви и са изгледом да буде свакога момента употребљена, одлази са делом снага на сасвим другу страну да изврши неки свој споредни задатак. Ово чини без знања Врховне команде и противно нашем наређењу. Један командант иде толико далеко па тражи објашњење са ким смо у рату.Даје поруке краљу и краљевској влади шта треба да раде у данашњој ситуацији. Неки команданти скупљају око себе покварене жене, са њима проводе блуд јавно пред борцима и народом, а ово исто дозвољавају и својим подчињенима. Неки команданти и њихови подчињени приређују раскошне гозбе какве се ни у мирно доба нису приређивале. Поједини команданти батинају народ где год стигну, одређују самовољно контрибуције, убијају без суда и пресуде, не испитујући претходно поштење и праве намере оних који кажњене оптужују. Поједини команданти толико су се заборавили па место да раде у општем интересу, хоће да реше у дотичном крају међу становништвом своју личну ситуацију за доцније. Реклама појединих команданата узела је великог маха, те по своме причању и писању извештаја рекло би се да је код њих све у најбољем стању, а када се нареди неки озбиљнији задатак одмах закукају како су слаби… У извештајима Врховној команди не представља се право стање, већ се дају и такви подаци који су нетачни и измишљени. Не извршавају се наређења Врховне команде, поједини команданти не извршавају чак ни наређење за акцију, или га изврше друкчије противно наређењу. Тако се нареди да једна јединица иде једним правцем, а командант без знања и одобрења, па и без потребе води своју јединицу на сасвим други правац. Поједини команданти не извршавају ни једну акцију како се нареди. Има команданата који се стално жале да немају официра и других старешина, а у својим штабовима имају превише и без потребе. Има доста случајева да поједини команданти чим ступе у борбу одступају, често беже, а затим извештавају да су нападнути јачим непријатељским снагама, да су нападнути јачим непријатељским снагама, да су претрпели велике губитке, да је била магла, да им је нестала муниција, да су војници заморени, голи, боси и деморалисани. Све ово су измишљотине, да би оправдали своју слабост и кукавичлук о чему сам се и сам лично уверио, јер сам видео у једној борби да је један командант са две стотине својих војника бежао испред непријатељских тројки иза којих је било свега око тридесет непријатељских војника. Има команданата који се са својом јединицом измакну по страни чим непријатељ наиђе, остављајући да друге јединице воде борбу, а он за то време остане неактиван. У многим случајевима борбе, нема узајамног потпомагања суседних јединица, услед чега долази до почасног залагања снага, а последица тога је обично неуспех.Често се догађа да поједини команданти са јединицама не знају куд треба да иду кад чују да се негде у њиховој близини води борба, а заборављају старо правило да се иде у правцу пуцања. Излажем ове страшне поступке недисциплине и самовоље свима на углед, и обзиром на предстојеће велике наше акције наређујем да се сви команданти клоне напред наведених хрђавих поступака, и да прегну озбиљно на посао, да се сви команданти угледају на оне старешине који су на првом месту борци и ослободиоци, који гину са својим људством, и који су у борбама непрекидно већ три године, да сви команданти извршавају стриктно и на време сва моја наређења за борбу без икаквих изговора. Да сви што пре оспособе све своје јединице за борбу. Да команданти схвате на првом месту своје војничке борбене дужности. Да преко народних равногорских одбора добију што тешњу и приснију сарадњу са народом, крај депеше. (Бр. ЛЛ 42-49, мај 1944).

У једној другој прилици, указујући на штетне поступке,ђенерал Михаиловић указао је и следеће: „Комунисти ово користе за своју пропаганду. (…) Треба једанпут бити свестан колико је ово грех према нашој светој ствари за коју се боримо“ (Бр. КК 5, 7. август 1944).

Као добар пример равногорске самокритике, може да се наведе и писање Националне револуционарне српске омладине (НРСО), илегалне организације која је постојала 1945-52. године у Београду. Њу су сачињавали бивши припадници омладинских одељака Београдске групе корпуса, Авалског корпуса и штаба бр. 501 ЈВуО, који су у најдубљој илегали 1949-50. издавали своје гласило „Велика Србија“. У једном од текстова критички су размотрили и недостатке Равногорског покрета: „Чињеница да је покрет ДМ представљао израз воље и тежње српскога народа и да смо сви ми у њему учествовали нимало нас не сме спутавати да у изналажењу грешака идемо до краја…“

И то је она главна максима на коју желимо да укажемо и г. Самарџићу и читаоцима. То је со разлике између равногораца и комуниста,коју нисмо пронашли у делу/делима г. Самарџића.

Припадници НРСО су побројали ове недостатке сопственог покрета и војске; недостатак идеолошког става, недовољну информисаност о политичкој ситуацији, одсуство ширег ангажмана демократских партија у пакету, појаву „свемогућих корумпираних личности“ политичког и јавног живота у 1944, контакт појединих команданата са Немцима – који је перфидно искоришћен од комуниста, везаност јединица ЈВуО за територију, „чињеница да војна акција није пренесена на Босну“… Нама се за потребе ове полемике посебно учинио интересантним следећи закључак: „Парадоксално је да је покрет ДМ, који није оскудевао у кадру активних официра (у поређењу са партизанима) прилично слабо стајао у војничком погледу… Слабости на војничком плану испољавале су се у два правца. Прво, у психичком припремању и оспособљавању јединица за борбу, и друго, у општој војној тактици покрета…“

Сматрамо да би г. Самарџић, његов критичар и читаоци требало да се замисле над следећим речима илегалних равногораца НРСО-а: „Да ли би отклањање тих (горе наведених – прим. Б. Д) недостатака било довољно да измени развој ситуације у нашој земљи, тешко је одговорити. Чињеница је да је покрет ДМ имао да се бори са многим објективнијим тешкоћама, произашлим из спољно-политичких услова. Међутим, једна ствар остаје необориво тачна, а то је да људи који су се у судбоносним данима по српски народ нашли на његовом челу, нису са својестране дали све што су могли дати. Да су то учинили, онда бисмо имали осећање мирне савести да је трагедија кроз коју пролазимо само зао удес судбине“ (подвукао Б.Д).

 

НИКОЛА КАЛАБИЋ

Посебно место у нашем спорењу је улога резервног официра ЈВ Николе Калабића. Г. Самарџић наводи да је потписник ових редова Калабића „оцрнио више него комунисти“. Цитирајући даље наводе критике Калабића, наводи „овако нешто о Калабићу заиста ни комунисти…“ нису речи про/или нео/комунистичке критике, то је говор равногорских докумената, који су потврђени сачуваним документима Недићевих власти или немачких окупатора. Хтео то г. Самарџић да призна или не, у архивама је остала врло негативна слика једног дела активности Н. Калабића и јединице којом је командовао, горске Краљеве гарде, касније Групе корпуса. Да ли његов негативан рад у ваљевском крају може да се тумачи двоструко, остављамо читаоцима да просуде на бази свог личног одређења. Оно што би могли даље да се запитамо: како то да једна од најјачих комунистичких герила цвета 1943-44, баш на територији срезова који су припадали Гарди: опленачком, орашачком, младеновачком и космајском? Како то да Калабић, који је по г. Самарџићу „поправљао стање“ у ваљевском крају (у коме уопште нема комуниста од фебруара 1942. па до септембра 1944), није са својим бригадама успео да ликвидира по злу чувене комунисте на својој територији, са којима се тукао цео период 1943-44. године? Још горе, читава села су са симпатијама примала комунисте на стан и храну, и то у срцу Шумадије! Шта коначно да се каже о неколико Калабићевих наредби својим гардистима, да не врше дисциплинске преступе над народом на својој територији?

 

„КОМУНИСТИЧКИ“ ИЗВОРИ И КОМУНИСТИЧКИ „ИСТОРИЧАРИ“

Проблем коришћења извора је такође једно од спорних питања између г. Самарџића и мене. Он их наводно не користи, јер их сматра непоузданима, и умногоме фалсификованима. Три су битне компоненте које он не уочава: Титове власти су заплењене документе ЈВуО користиле да би прогониле своје противнике тзв. „народне непријатеље“, „реакцију“, уцењивали своје сараднике компромитацијом, итд. а не да би историчарима остављале документа за истраживање. О томе сведоче трагови употребе: дешифровање имена, печати УДБ-е или СУП-а.

Друго, фалсификовање докумената је било, али су они имали сврху само у току монстр-процеса ђенералу Михаиловићу. Таква документа су наводна писма Степинцу, Павелићу, наредба капетану Ђуришићу из 1941… Ова документа су оспорена и од самог ђенерала, а касније невољно и од самих њихових креатора. У каснијим фазама комунисти нису фалсификовали документа, јер су им требала за разлоге из прве тачке. Коначно, сва документа „четничке архиве“, која се чувају у архиви Војноисторијског института,могу да се упоређују међусобно, или са документима Недићеве владе, немачким или комунистичким документима. Упоређење докумената, њихова унутрашња критика су лекције које се уче на првим годинама студија историје, па макар то биле и „комунистичке школе“.

И најзад, треће. Код српских историчара из доба Титове епохе који су се бавили овом контраверзом, била је усађена посебна идеолошка црта која је сваки документ посматрала кроз (про)партизанску призму. Сваки помен Немаца и ЈВуО, значио је „колаборацију“, свако уздржавање од борбе или брига и смислености акције било је „тактизерство“, свака ликвидација комунистичких симпатизера, али и друмских разбојника, претварала се у „терор“, освета муслиманима или Хрватима за злочине над српским цивилима, постајало би“геноцид“, итд… Када се додају овој слици: усађена самоцензура, окренутост личним интересима и задовољењу личних потреба: станова, викендица, добрих примања, лажног угледа, сујете – онда не треба да чуди да није била потребна никаква додатна цензура. Комунисти су сматрали да од њих почиње историја, и да само њихова историја има значај за проучавање. Друге теме нису им биле занимљиве – јер нису могле да донесу добру зараду, а могле су да буду опасне по њихову каријеру или живот. Фалсификатори докумената ђенерала Михаиловића и његових ратника су у оваквим околностима остајали без посла и бацали се на одстрањивање прљавог веша из своје сопствене партије. За то време, своје двери су украшавали равногорским прљавим вешом, кога је било у приличном броју, јер они нису били чланови строго централизоване, фанатизоване и терором потковане комунистичке странке.

Међутим, сачувани извори ЈВуО, у преко 300 архивских кутија, емигрантске владе краљевине од преко 600 кутија, коначно око 100 кутија Недићевих власти, не могу да се заобиђу у било каквом подухвату писања равногорске историје. И прилично је неозбиљно мистификовати ову документацију првог реда. Друго је постављање проблема физичких и техничких могућности за рад на овој обимној грађи. Коначно и предубеђења, које неко може да има. А чини нам се да их г. Самарџић има.

Коначно, г.Самарџић је видевши писмо часописа „Историја 20. века“, у коме је објављена критика његове књиге, изразио сумњу да се „о генералу Михаиловићу и четницима може објективно писати на латиници“. Знамо,међутим, да је у свом досадашњем раду он користио књиге др Авакумовића, Лазића-Страњаковића, Живка Топаловића (или можда друго издање Ђуретићевих „Савезника и југ. ратне драме“). Да ли је икада оспорио њихову наклоност ка Равногорству? Да ли је читајући ова дела ходио за скривеном симболиком? Уосталом, да ли су књиге са комунистичком садржином штампане ћирилицом „објективне“ и без „скривене симболике“?

 

(БРОЈ 218, 1. СЕПТЕМБАР 1998)