Право друге стране

Право друге стране

Српски народ треба да зна ко је починио злочине у његово име, треба да казни кривце и спречи понављање злочина. Али, ако не пре тога, оно бар истовремено са тим, треба да попише сопствене жртве и предузме мере за заштиту припадника своје нације, јер је такав редослед ствари уобичајен у свету

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Ако би нека група лудака из Лондона писала молбе некоме да се Лондон бомбардује – одмах би се нашла иза решетака. Код нас се, међутим, то није десило. Група лудака која је писала молбе да се бомбардује Београд не само што није доспела иза браве, него ево већ годинама битно утиче на државне послове.

Причамо о случају Сребреница.

Став број један гласи: Задовољење правде ни у овом ни у свим другим случајевима у вези ратова деведесетих  година није могуће, јер нема изгледа да се пред суд изведе осумњичени број један. А то је такозвани Нови поредак. Све оне ратове изазвали су лидери Новог поретка и чак су то неки од њих у својим мемоарима признавали. Оптужба за злочин против мира је прва и основна која треба бити подигнута. Треба – кад постоји сила права. Али не постоји. Овај Нови поредак, као и онај претходни, Хитлеров, рачуна на право силе.

Став број два је следећи: Српска држава треба да суди својим држављанима за почињене ратне злочине. Не због неког другог, већ Бога ради и нас ради. И она то чини – неупоредиво више него околне државе и парадржаве.

Став број три гласи: о филмском запису из Сребренице – који иначе није из Сребренице, већ из 150 километара удаљеног Трнова, али претпоставимо, као и сви други, да јесте везан за случај Сребреница – уопште није вођена правна расправа. Јавност није обавештена ни о полицијској истрази о утврђивању околности трагичног догађаја. Један од “шкорпиона“ једном од муслимана каже да га стреља зато што је убијао Србе. Муслиманске формације из Сребренице, којима су припадала шесторица заробљених муслимана, починиле су страховите злочине у околним српским селима. А ни један правник није се нашао у дилеми: Да ли су ти злочини повезани са овим стрељањем? Да ли је шест муслиманских бораца учествовало у овим злочинима и због тога осуђено на стрељање?

Поводом овог случаја није било ни политичке расправе. Била је само политичка – ако је то уопште политика – пресуда. Нови поредак и особе са његовог платног списка у Србији изрекли су пресуду практично свим Србима, без права одбране.

Тако се став број четири претвара у логично питање: Зашто то раде? Увек кад су то радили спремали су нам неко зло – на пример у случају Маркале, или у случају Рачак. Какво нам зло спремају у вези случаја Сребреница?

Став број пет говори о цензури. Сем цензуре у вези првог злочина (злочина против мира), на снази је и цензура против другог злочина (злочина који су миљеници Новог поретка чинили над Србима), да би се говорило искључиво о трећем по реду злочину, оном који су чинили припадници српских формација – и то са највећим могућим манипулацијама. У нелегалном трибуналу у Хагу забрањено је приказивање филмова о злочинима над Србима, али је обрнут случај дозвољен. Исто важи за све медије у свету, као и за све медије у Србији. Многе су давно убедили да је постојао сам злочин под три. Али није.

О злочину под два цитираћемо сајт републичког секретаријата – Републике Српске – “за односе са међународним кривичним судом у Хагу и истраживање ратних злочина“, чија је адреса: хттпЧжжрс-ицтџ.орг.

На овом сајту, поред осталог, у најави за један од филмских материјала, пише: “Промоциони видео снимак муслиманске `Ел муџахедин` јединице у коме су приказана тела измасакрираних закланих Срба. На тијелима измасакрираних Срба су очигледни трагови претходних звјерских мучења. Наратор позива на исламски свети рат `Џихад` против хришћана и на клање Срба. Читаво вријеме снимка наратор позива муслимане на рат и убијање Срба под изговором да то ислам од њих захтјева пропагирајући неописиву мржњу према свему хришћанском. На снимку су приказане и одрубљене главе претходно злостављаних Срба. Наратор позива на слагање српских тијела на камаре као моралну обавезу муслимана и ислама. Једна српска мајка из Републике Српске је препознала одрубљену главу свога сина и након тога покушала да изврши самоубиство. На снимку се види најмање шест тијела измасакрираних закланих Срба и неколико одрубљених српских глава“.

Став број шест је овај: у Србији има још много комуниста, нарочито у “невладиним организацијама“. Они још спроводе закључке Коминтерне, из двадесетих година прошлог века, о српском народу. Комунистички историчари Владимир Дедијер и Антун Милетић дефинисали су ове ставове као “одбрану начела да се људска права, индивидуална и колективна, најуспешније бране ако се, прво, отпочне у властитој средини“. Тако су дали пример другим југословенским народима и као Срби – мада се иначе никад својим српством нису истицали  – објавили књигу “Геноцид нас муслиманима“ (“Свјетлост“, Сарајево, 1990. године.)

Међутим, нико их није следио, па ни муслимани: они нису објавили књигу “Геноцид над Србима“.  А заправо, злочини “Ханџар дивизије“ и других муслиманских формација над Србима били су далеко већи и имали су карактер геноцида – за разлику од злочина Срба над муслиманима.

Мото комуниста српског порекла и њихових наследника није усвојила ни једна држава, већ је уобичајено да у истраживању злочина предњачи оштећена страна. Српски народ треба да зна ко је починио злочине у његово име, треба да казни кривце и спречи понављање злочина. Али, ако не пре тога, оно бар истовремено са тим, треба да попише сопствене жртве и предузме мере за заштиту припадника своје нације, јер је такав редослед ствари уобичајен у свету.

 

(БРОЈ 267, ЈУН 2005)