Ратко Младић – Храброст на делу

Image-26

Краћи одломци из књиге Љубодрага Стојадиновића „Ратко Младић између мита и Хага“ (Политика, Народна књига 2006):

На завршетку операције на Бјелашници, у мају 1993, (операција „Лукавац“ – наша примедба) којом је командовао Младић, а оперативни план направио Манојло Миловановић, догодило се ово: са групом пратилаца, командант Главног штаба и његов заменик стигли су на врх планине пола сата раније него што су јединице Војске Републике Српске, вођене скоро савршеном командном координацијом, стигле са три стране, разбијајући успут муслиманске јединице.
Младић је изашао из возила, узео двоглед, и почео да осматра падине планине, гледајући своје јединице како незаустављиво иду ка врху.
Али, стотинак метара ниже, командир једне муслиманске чете, која се спремала да тражи спас од Срба, уочио је мању групу униформисаних српских војника, која му се учинила као лак плен.

„Ено ћетника горе, јебо матер!“- рекао је командир. „Развиј се у стрелце, ајде Авдо, то су србоћетници, идемо по скалпове…“
„Шефе, стигли смо раније, рекох Вам да не журимо!“ – сталожено је генерал Миловановић замерао свом команданту што их је пожуривао да стигну пре времена, и практично са седморицом људи (заједно са њим) упадну у заседу очајника, који више немају куда.
Младић је и дање осматрао бојиште, и не окрећући се према Миловановићу рекао: „Пусти Турке, распореди људе, па ћемо видети.“
Манојло је послушао наређење, а онда рекао: „Мало нас је, наши су још далеко, шта да радимо шефе? Ови се развијају у стрелце!“

Ратко Младић је сталожено спаковао двоглед у торбицу а онда кренуо наниже према падини…
„Боже ме сачувај!“ – рекао је Миловановић. „Овај наш командант је полудео. Баш ме занима шта ће да уради.“
Младић је мирно корачао према муслиманима, који су по правилима обуке за напад, претрчавали према врху.
„Стани“, рекао је муслимански командир. „Да видимо шта онај ћетник одозго оће!“

Онда је Младић застао, и узвикнуо гласно да се ехо чуо дубоко низ бјелашничке кланце: „Ееееј, Турциии, дођите да ухватите Младића!“
„Па оно је стварно Младић, јебо ја матер своју“, рекао је један од муслиманских војника, и додао: Бјеж, ето шејтана (шејтан је ђаво – наша прим.)!“

Скоро сви су побацали пушке, оставили теже оружје и потрчали у сусрет јединицама које су стизале.
„Лудог ли човека“, рекао је Манојло, само за себе, а Младић је ишао одоздо и смејао се. „Дај Мане, извади те мапе, уцртај положај наших снага. Жао ми Турака што утекоше доле, боље би им било да су се попели код нас.“
(страна 136-137)

 

Стојадиновић преноси речи неименованог генерала ВРС који је провео рат уз Младића: „Био је изузетно храбар. Таква се храброст тешко може одвојити од лудости. Али тиме је освајао борце.
Непосредно је учествовао у борбеним дејствима. Рањен је 12. августа 1995. на Грабежу изнад Бихаћа. Дошао је до бригаде састављене од студената. Он их је повео у акцију, а у том тренутку тамо је пао минобацачки пројектил. Младић је погођен парчетом распрснуте мине, рана је била на врату. Он је сам закључио да то „није ништа смртоносно“, руком заустављао крварење, и сачекао да сви други буду збринути.“
(страна 30)

Младића су „заробљавали“ и као команданта Книнског корпуса. Занимљив је покушај извесног мајора Шкара који је, као обавештајац, био члан команде корпуса а онда побегао у хрватске побуњеничке јединице.
Док је Шкаро био у ЈНА, Младић о његовој поузданости није мислио најбоље, мада је по карактеристикама тај мајор био солидан официр. Али Младић је говорио на састанцима команде корпуса: „Кад ти Шкаро нешто процени, обавезно уради супротно и нећеш се покајати!“

Мајор обавештајац који је већ био задојен идејама самосталне државе Хрватске, и био страствени шовиниста, мрзео је Младића из дна душе, као Србина и као човека који га је на супериоран и неодбрањив начин исмевао, слутећи у чему је суштина ствари.
Кад је мајор обавештајац побегао у Збор народне гарде, његова животна идеја била је хватање и заробљавање генерала Младића. „Ма, везаћу га у окове, ја лично, пас му матер…“ – хвалио се Шкаро у војном огранку ХДЗ у Задру. Својом агилношћу и подвигом такве врсте, желео је да непосредно и за сва времена, „опере“ своју биографију из ЈНА.

У команди корпуса остале су обавештајне „кртице“, Хрвати који из практичних разлога још нису приступили „својему народу“. Младић је уочио да му из штаба „цуре подаци“, па је одржавао састанке само ради обавештајног маскирања. Дакле, говорио је само оно што је желео да ХДЗ у Задру сазна. Иначе, битне одлуке је доносио сам, и саопштавао их непосредно пре почетка реализације.
Једне вечери је одржао састанак „ширег колегијума“, на којем је изнео „опште ствари“ о задацима команде и читавог корпуса. А на крају је као узгред, рекао: „Сутра идем да обиђем правац према Врлики. Нека ми припреме „пух“, крећем рано.“
Ујутру у четири позвао је командира чете војне полиције: „Здравко, одреди двојицу официра да седну у мој „пух“. Они иду напред, према Врлики. Један вод војне полиције да крене одмах, и направи заседу код камена 213. „Пух“  да направи паузу од 20 минута, док се вод не размести. Ја идем са твојим првим „пинцгауером“, а ти иза мене.“

За пола сата, крећући се кроз шумарак, вод полиције је поставио заседу на једном превоју, у близини камена означеног бројем 213. Младић и командир полицијске чете су чекали. Појавио се „пух“ са ознаком ЈНА и без велике журбе кретао се ка превоју. Одмах, поред пута, чекао је Шкаро, са групом од десетак „зенги“. Истрчали су на пут, Шкаро је у рукама држао аутомат и стао са десне стране возила, где је требало да буде „важни заробљеник“. Шкаро је повикао: „Изађи, Младићу, маму ти комунистичку и четничку, дошао ти је судњи дан!“
Изашли су војни полицајци, и подигли руке. „Па, где је Младић, јебем ли вам матер српску свима до једнога!“ Шкаро се драо, није могао да поднесе призор који је гледао.

Истрчали су полицајци из заседе, капетан Здравко је наредио да баце оружје. „И ти мајоре, одмах. Игра је готова!“
Генерал Младић је изашао из возила „пинцгауера“, без оружја, и крочио на сцену која би могла да буде дефинисана као „заседа у заседи!“
„И тако, Шкаро пошао да ухапси Младића“, рекао је генерал, док је одбегли мајор цептао од беса. „Сувише ти мало памети имаш да би било кога ухапсио ,момче. Краће речено, прилично си глуп и непоуздан. Био си непоуздан за нас, сад си и за њих .Како ти се зове шеф, да му пошаљем твоју тупаву карактеристику. Нема вајде од тебе мајоре, веруј кад ти Ратко Младић то каже.“

Мајор је два месеца био у неком затвору у Книнском гарнизону, чак му је припремана оптужница за војни суд. Али размењен је у класичном трансферу заробљеника. Младић није одолео, него је дошао да га „испрати“. Рекао му је: „Одлучили смо да те вратимо тамо. Шта ћеш нам овде да дереш зидове и трошиш хлеба за бадава. Тамо си нам кориснији, јер њима правиш штету а не нама. Али, пази! Не крећи више у акцију хватања Ратка Младића. Ако те још једном ухватим како ме прогањаш, нико те више неће видети жива.“ (страна 138)

 

 

Био је капетан прве класе и командант батаљона у Куманову 1978. године. У то време, из Команде Скопске армијске области стално су стизале некакве контроле, чији се начин рада није допадао капетану прве класе, младом команданту.
Њему је војничка обука ипак била на врху свих приоритета. Једног пролећног дана, идеалног за обуку, у касарну је изненада стигла екипа од двадесетак официра: пуковника, потпуковника и мајора. Шеф те шарене групе, пуковник Грујковски, саопштио је капетану Младићу да је он, са својом екипом, ето дошао  „у делимичну, ненајављену контролу“.

Тај облик контроле, којом се ништа није постизало ,јер је била методолошки стерилна, био је омиљен у ЈНА. На тај начин су високе команде (Армије) тражиле оправдање за своје (непотребно) постојање.
Капетан је био љут, и своју љутњу није скривао, баш као да је он пошао да контролише своје ненајављене госте. Без икаквих очекиваних обзира, и без уздржавања, али уз савршен војнички став, рекао је: „Пуковниче, ја поштујем команду Армије, и она је за мене светиња. Обука такође. Мени сваки трећи дан долази по нека контрола из више куће. Сваки трећи дан, а можда и чешће. Ти људи дођу, крећу се овде, питају за оно што одавно знају. Не показују ми ништа, јер не знају, сметају ми читав дан и оду. Разумите ме, ја немам ништа против контрола које помажу, али ви ми одмажете и рушите читав систем. Поред тога многи од вас ништа не знају о батаљону, нити о томе шта треба да контролишу. Нити покушавају да науче оно о чему ништа не знају. Па сам ја одлучио да прво понудим вашој екипи да реши један тест!“

„Какав тест, капетане, шта то лупетате, јесте ли ви полудели?“
„Нисам полудео, не лупетам. Ја вама говорим озбиљно. Ја се не шалим са обуком као ви са контролама. Дакле, то је тест познавања проблематике коју контролишете. Рекох вам, долазе овамо људи који немају појма. Ништа не знају ни о чему. Знам неке из ваше екипе. Не верујем да су у међувремену стигли нешто да науче…!“

Пуковник је иступ капетана Младића доживео као незабележену дрскост, готово кривично дело „против народа и државе“. Био је у класичном „шоку“ изазаваном акутним непоштовањем вишег чина и личности која га носи. Нешто слично је и прозборио, запретио, припретио прстом. Рекао још: „Запамтићеш ти мене капетане!“ – сабрао зблануту екипу за контролу и отишао у Скопље. Тамо се, скоро не кријући сузе, изјадао команданту армије, генералу Ламбету Михајловском.

Генерал је гледао у зачуђеног пуковника, помало затечен и сам, али је ипак схватио да није читав проблем у таквом капетану. Или, скоро да уопште није тамо, него на неком, сасвим другом месту. Па је смирено рекао: „Има у томе истине да неки људи који иду у контроле ништа не знају. Заборављају и оно што су знали. Што је још горе, они иду по мањим местима и около, по њивама, па скупљају паприке, лук, кромпир, сир, ко им шта да. Мислите да се то не чује у јединицама?! Мислите ли да су људи глуви и слепи, да не разумеју и не чују шта се све ради. Ако тако наставите, има да вас истерују и официри који су мање луди од тог капетана, како рекосте да се зове?“
„Ратко Младић!“
„Да, он. А можда није луд. Кад мало боље размислим, уопште није.“ (страна 41-42)

 

Он је био производ ЈНА и јавност га у почетку није издвајала из гомиле серијске официрске производње. Драматичан преокрет догодио се 14. августа 1991. године, код места Врлике.
Младић је био пуковник и водио је колону Команде Корпуса. Хрватски побуњеници су на пут поставили миниран аутобус. На лицу места била је и група новинара, али је пуковник Младић ту невојничку групу – помало збуњену, више преплашену – брзо „регрутовао“ за важан посао. Рекао је: „Новинари, слушајте овамо. Пред нама је миниран аутобус. Ви се склоните негде, где год знате, а ја ћу га разминирати. Ајде, бежите кад вам ја кажем!“

„Овај пуковник је луд!“ – узвикнуо је неко мало гласније. Уопште, таква дефиниција, још мало па дијагноза, чула се у скоро свим фазама његовог старешинског развоја.
„Луд је ћаћа који те склепао тако блесава”, одговорио је Младић не осврћући се и ушао у аутобус.
После десетак минута изашао је, позвао своје пратиоце и новинаре „мушког пола, којима је остало понешто од јаја“.
„Новинари, трком збор!“ – командовао је Младић, и група од десетак шкартираних војника, тренутно моболисаних за хитан ратни задатак, некако се постројила.

„У аутобус трком напред!“ – командовао је пуковник, али група није показивала претерану журбу. Многи нису одмах разумели шта би то они радили унутра.
Неки су се опасно препали и нису скривали свој страх, схвативши да су одређени да учествују у изношењу експлозива. Шта то би, одједном? Плашили су се Хрвата и њихових препада, а сада ће их потпуно недужне побити шашави пуковник ЈНА.
„Шта ако пукне?“- питао је неко.
„Ако пукне – нема више питања“, рекао је пуковник. „Уосталом, скоро сигурно да неће, сада је тај експлозив углавном безопасан. Може да се носи, као иверје за потпалу.“

„Коју сте жицу пресекли?“- питао је новинар, иначе вишегодишњи стручњак за ОНО и ДСЗ…
„Жуту“ – одговорио је мирно пуковник.
„Како сте знали?“
„Нисам знао. Морао сам да одаберем једну.“ (страна 44)

 

Због опасности од „проваљивања“ сопствених планова, Младић ни најближим сарадницима није откривао маршруте својих кретања. Тако је планирано да се на пут у Грчку, на састанак са званичницима „православне и нама пријатељске земље“, путује авионом. Али, у последњи час, Младић је одлучио да се путује колима.
„Ама шефе, да не идемо колима, то је велико малтретирање, авионом се стигне зачас. А ни кроз Македонију нам неће бити пријатно, ко зна шта мисле о нама и шта могу да нам приреде“, говорили су сапутници.
„Ма не брините ништа!“ – рекао је Младић.

Младић је пребродио Дрину и ушао у Србију. Нико га није дирао. Додуше, путовао је без униформе и пратње, како је и морао. До Табановаца нико није заустављао „мерцедес“ са београдском регистрацијом. Наши службеници на граничном прелазу били су одмерени и дискретни. Младић је путовао под својим именом и имао уредне исправе. А онда је возило дошло до македонског граничног прелаза.
Пришао је полицајац, поздравио, и затражио исправе. А онда је побледео, рекао нешто у стилу „леле!“ и отрчао према управној згради. Одатле је за неколико минута изашло омалено, дебељушкасто, проћелаво лице, свакако шеф овог пункта. За њим још десетак људи, што цариника, што полицајаца.
Шеф је командовао нешто у стилу „трком збор“, а Толимир (генерал Здравко Толимир – н.п.) каже Младићу: „Шефе, рекох Вам ја да идемо авионом, а ви запели…Није ми што ћу ја најебати, него ми је због Вас и због посла…“
„Ама ућути бре Тошо!“ – опоменуо га је Младић, смешећи се.
„Ови се спремају да нас хапсе, а шеф се смеје, буди Бог с нама!“- чудио се Толимир.

Поново је стигао руководилац места, мало се савио, али је био довољно усправан за рапорт, и рекао: „Господине генерале, мие од граничен премин Табановци ви пожелуваме срекен долазак на територија на Македонија, и срекен пат за Грција. Целиот пат до Гевгелија ви е безбедан. Довидување!“

„Шта је ово шефе, какав је то одбор за дочек!?“ – чудио се Толимир.
„Теби Толимире ништа није јасно, а требало би. Све су то некада били моји војници.“ (страна 88-89)

 

Одломак из књиге Славка Лисице “Командант по потреби”, Мигп  “Војводина” Бездан, Сомбор 1995., стране 36 – 37:

„Крајем јула 1991. године позвао ме пуковник Младић и каже:
– Шефе, идемо!
Сједнемо у теренско возило (марке „пух“) и видим да идемо ка Кистању – Ђеврскама и затим ка Скрадину. Мислим да смо стали у с. Сонковићи. Ту је Младић разговарао с неким усташама, а и нашим Србима. Кад се завршио тај разговор, један човјек нам предложи да одемо на Прокљанско језеро. Позвао нас је да ручамо код њега. Каже да има и добро вино. Имао он тамо своју кафану.
– Идемо, шефе – обрати се Младић мени.
– Што се тиче рибе и вина ту немам примједаба, волим ја и једно и друго, кажем. Но, то је непријатељска територија, ако нас ухвате, оде кожа на шиљак.
– Ма, Лијо, што си се уплашио?
– Нисам, шефе, али ипак. Ви сте начелник штаба корпуса.
– Слушај, каже, они су глупи и не могу нам ништа. Имамо бомбе, оружје, па да видимо чија мајка црну вуну преде – шегачи се Младић у свом стилу.
– Добро, идемо. И тако је и било.
Тај човјек, Србин, испред нас, те лево, десно, по неким споредним путевима и указа се Прокљанско језеро. Одахнух, мислим, сад бар да се добро наједемо, а и вино нећу одбацити, па шта буде.
– Лијо, имаш ли гаће да се купамо – пита ме Младић.
– Ја нећу, шефе, гладан сам, а и није ми до купања, могу само да оперем ноге и да се умијем.
Младић са нашим домаћинима пар ријечи и они му нађоше купаће гаће, он се пресвуче и бућ у воду. Плива, скаче и, видим, ужива.
– Дај нешто да се попије – кажем домаћину.
Он изнесе добру лозу, ја сједим и пијуцкам лозу, а Младић се преврће по води, час плива леђно, час прсно и повремено виче:
– Ух, добра вода, прекрасно језеро. Хајде, Лијо – зове мене.
– Боља је лоза од те баре.
– Само ти тако, нећеш далеко, никад нећеш бити пуковник – шали се он.
– Важна је глава, а иначе, инфлација је чинова, као динара.
– Хоћеш рећи да сам и ја у том инфлаторном строју.
– Ма, не шефе, већ уопштено, у ЈНА, увале нам звјездицу, а плата иста.
– Можда имаш право, али вода је идеална за купање.
Мислим, боже, ми у непријатељској позадини, а понашамо се као да смо на одмору у сретним временима. Имамо обезбеђење, пар војника. Начелник штаба корпуса и начелник оклопно-механизованих јединица – ризик, али, ипак се исплати – лудост.
Тај дио Прокљанског језера је нетакнута природа, све блиста од чистоће, вода, ваздух, околина. Лијепе викендице, викенд насеље. Ово насеље је српско, а пријеко су усташе. Виде се трагови метака по фасади на појединим зградама-викендицама.
– Да ли гађају са оне стране? – питам домаћина.
– Гађају повремено, а нарочито ноћу, пјевају, шенлуче, читава халабука.
– Престани са купањем – вичем Младићу – пријеко су усташе, могу да нас виде и гађају.
– А, страх те, бато, је ли, а добро знаш да они лоше гађају. Па шта, нека гађају, не могу они мене погодити, мој шефе – опет Младић тјера по свом.“