Дан кад су усташе завиле Требиње у црно

Факсимил извјештаја требињског пароха Владимира Ј. Поповића Патријаршији у којем описује усташки злочин од 1. јуна 1941. (први пут објављено)

Факсимил извјештаја требињског пароха Владимира Ј. Поповића Патријаршији у којем описује усташки злочин од 1. јуна 1941. (први пут објављено)

Милан ПУТИЦА за Радио Требиње

Из Загреба у Требиње 28. маја 1941. године стиже Боривоје – Боро Ротквић са групом „свеучилиштараца“ (студената) Загребачког универзитета… Одмах по доласку у Требиње, наредили су да се по радњама и јавним мјестима, као и на споменицима Његошу и Херојима за слободу, уклоне сви натписи на ћирилици, што је одмах и учињено… Тих јунских дана, ова група усташа имала је апсолутну власт у Требињу, чак и над људским животима и смрћу…
О овом страдању требињских Срба, до данас се није пуно говорило, а посебно у периоду послије Другог свјетског рата, када је због фиктивног „братства и јединства“ и „будућности југословенских народа“ у комунистичкој Југославији било забрањено помињати српске жртве, као и почињени геноцид над српским народом.
Комунистичке власти, деценијама послије рата, смишљено су на стратиштима гдје су Срби убијани од усташа (муслимана и Хрвата) постављали „спомен – плоче“ са натписима да су ту у ствари, убијене „жртве фашистичког терора“ и то од окупатора и „њихових слуга“ или „помагача“. И поред намјере да се српске жртве због идеолошких циљева комунистичке Југославије преименују у „цивилне жртве народно – ослободилачког рата“ (чему смо свједоци и у новије вријеме) у народу се чувала права истина.
Истина је да су убијени били Срби, православни хришћани, што је био и основни разлог њиховог убијања, да су њихове убице биле усташе – локални муслимани и Хрвати, често комшије, дојучерашњи пријатељи, нажалост и родбина…
Кријући праву истину, сакривани су и усташки злочинци и њихова злодјела. Неки од злочинаца, пред сами крај рата, постали су сљедбеници нове (побједничке) идеје. Било их је и у послијератном удружењу бораца, али и у личној пратњи (возачи) „заслужних Требињаца“ тог времена.
Већина није одговарала за злодјела, иако су неки од њих били и чак високи официри Гестапоа, али захваљујући родбини наклоњеној новој комунистичкој власти, нису сносили никакве посљедице. Њихова имена биће објављена у неким од наредних текстова. Постепено, само из разлога који су одговарали новој власти, све ове људе и догађаје требало је препустити забораву времена…

domobranski-izvjestaj
ПОСЛИЈЕ ШУЦКОРА – УСТАШЕ
Сличан злочин је већ једном, раније, био опроштен и скоро заборављен. То је злочин над православним требињским Србима у Првом свјетском рату, када је у вријеме аусто-угарске окупације објешено и убијено око 80 требињских Срба и Српкиња – цивила, од својих комшија друге вјере лажно оптужених да су противници К.u К. монархије, што је било довољно да се као такви јавно убијају и вјешају на трговима града Требиња.
Када је Српска војска ослободила Требиње, октобра 1918. године, послије 40 година аустроугарске окупације и тираније, али и вишевјековне турске окупације, стекли су се услови да се кривци за злочине над требињским Србима казне. Али, српски народ и власти новостворене Краљевине СХС нису казнили виновнике ових злочина, опраштајући им злочине у име будућег заједничког живота у новоствореној Краљевини СХС.
У Требиње су дошли „комити“ Јована Влаховића са Ровчанима, Петра Баћовића са Бањанима и Николе Вучуревића са Зубчанима, са једном намјером – да казне „шуцкоре“ за велика злодјела почињена над Србима у Требињу у вријеме Првог свјетског рата. Супроставио им се Петар Јововић са тзв. „народним вијећем“, и наоружаном „народном гардом“ од мјешавине Срба, Хрвата и муслимана. Тако су они сачували главе требињским шуцкорима, а по својим кућама сачували њихово злато, срму, накит, ћилиме…
Злочинци су, преко посредника покушавали и златом да поткупе представнике нове власти, намјеравајући тако да осигурају живот и своју имовину. Било је и таквих случајева. Требињски прото Владимир Ј. Поповић са неким парохијанима одвео је „комите“ у Саборни храм у Требињу и ту их са олтара заклео да ништа нажао не учине ниједном муслиману и Хрвату (бившим шуцкорима) у име „будућег заједничког живота у новоствореној држави краљевини СХС“.
Некажњени злочин из времена Првог свјетског рата, притајен је остао све до почетка Другог свјетског рата, када се поновио, али овај пут у пуно већим размјерама. И овог пута жртве су требињски Срби, а њихови џелати требињски муслимани и Хрвати, некада шуцкори, сада – усташе…
„БРАЋО ХРВАТИ, ПРЕД ВАМА СТОЈЕ УСТАШКЕ ПУШКЕ…“
Првог јуна навршава се 76 година од овог планираног усташког злочина над требињским Србима – цивилима. Био је то први усташки злочин у Требињу и околини, који је био „иницијална каписла“ за убијање требињских Срба, а послије кога су услиједили злочини на Придворачкој јами и јамама Попова поља.
Послије окупације Краљевине Југославије, српски народ био је збуњен, затечен и разочаран брзом окупацијом отаџбине, коју су Срби створили у крвавим биткама Првог свјетског рата. У првим данима окупације није се одмах организовао, како би заштитио себе, своје ближње и своју имовину.
Одлуком Немачке и Италије, верификованој на Бечкојконференцији 21. и 22. априла 1941. године, Босна и Херцеговинаје укључена у састав нове наци-фашистичке творевине НДХ. Усташкавласт није успостављена у источном делу Херцеговине све допотписивања тзв. „Римских споразума“, 18. маја 1941. годинеизмеђу Краљевине Италије и НДХ. У накнаду за придодату обалуЈадрана – усташка власт проширена је на целу Херцеговину.
Усташки повереник за западну Херцеговину био је Павао Цанки, а за источну Херцеговину Алија Шуњак. Они су имали задатак да организују усташку власт и да изврше непосредне припреме за масовне покоље херцеговачких Срба, као и да руководе том акцијом. За ту, од окупатора створену тзв. „државу НДХ“ била је већина локалног хрватског и муслиманског становништва. Та злочиначка „држава“ одмах је на просторима у којима су Срби били већина почела да спроводи расне и вјерске законе, који су Србе карактерисали као некога кога треба ставити ван сваких закона, и на све начине истријебити, како би се створила етнички чиста НДХ.
Цијела херцеговачка територија налазила се у саставу две велике жупе – Хум и Дубрава. Раније усташе су у Требињу оформиле усташки логор. За логорника је постављен Мухамед Шарић, за његовог замјеника је именован Перо Шутић, трговац из Требиња, а за чланове: дон Маријан Вујиновић, католички жупник у Требињу, Сринчић Јуре – Ђорђе, апотекар, Ресуловић Салко, Јурај – Јуре Кежић, фотограф, Кисић Никола – Никица, чиновник, а за среског начелника постављен је Мухамед Тафро.
Најистакнутије усташе у том првом периоду били су: дон Маријан Вујиновић, Дураковић Шефко, Гељо Заим, Зубчевић Сеад – Ада, Карамехмедовић Салко, Караџа Мухо, Кежић Јурај – Јуре, Кисић Никола – Никица, Маролт Никола, Крњач Антун – Тончи, Ресуловић Салко, Рокољ Ајдин, Рокић Мехмедалија, Сринчић Јуре – Ђорђе, Хабул Хилмија, Шарић Мухамед, зубар, Шеховић Дервиш, Брачковић Омер, Волић Фехим, Капетановић Адем, Фистанић Иван, Шарић Хакија, Секнић Ибро, Махо, Мухарем и Шериф, досељеници из Подгорице. Ова имена су дали Државној комисији за ратне злочине послије рата свједоци Шакота Милан и Герун Владимир.
Осим горе наведених, на крају рата пронађен је списак у Среском народном одбору у Требињу, у коме су нотиране све требињске усташе, али тај списак није потпун, нема комплетног документа, што наводи на закључак да је неко послије ослобођења истргао компромитујући материјал да би замео трагове о њиховој злочиначкој дјелатности. Нажалост, и послије октобра 1944. године великом дијелу усташких злочинаца злочин је опроштен.
Усташе су званично 22. маја преузеле власт у Херцеговини. У пет граничних срезова велике жупе Хум: Столац, Требиње, Билећа, Љубиње и Невесиње, усташка власт трајаће само 111 дана, пошто су је поразиле снаге српске народне устаничке војске (народне војске) у антиусташком јунском устанку Срба у Херцеговини.
Требињски срез имао је тада осам општина: Брда, Ластва, Приморје, Шума, Захумље, Зупци, Џивар и град Требиње.
Домобрани у Требиње долазе 24. маја 1941. године. Био је то 14. домобрански пук (7. и 8. батаљон и Требињски батаљон). Штаб пука, приштапске јединице и посадни батаљон били су у Требињу, док су остали дијелови распоређени у граничним мјестима према Црној Гори.
Штаб пука стиже у Tребиње 30. маја 1941. године. Пред зградом среза, високи „часник“ Реш одржао је говор, чији је почетак гласио: „Браћо Хрвати, пред вама стоје усташке пушке, које су пуцале на Србина, и које ће и даље пуцати све док и један Србин буде жив…“
Пред зградом општинске управе, главнокомандујући домобранских јединица у Требињу, потпуковник Мухарем Агановић у свом говору је запријетио „… да ће за једну хрватску главу стријељати стотину српских!“ Сви говори били су препуни мржње против Срба.
И тада Срби су вјеровали да се ради о застрашивању, а не о горкој истини. Осим тога, у Требињу је организована тзв. „Усташка младеж“ за чијег је руководиоца постављен Сафет Мурсел, ученик гимназије. Његова помоћница била је Назифа Ресулбеговић, која је одмах обукла усташку униформу.
Формирањем НДХ 10. априла 1941. године, почињу се јавно спроводити унапријед и раније припремљени планови за истријебљење српског народа западно од ријеке Дрине. Геноцид над српским народом од стране усташког покрета могао се претпоставити и раније, кроз дискриминишуће законе и одредбе које је донијела тзв. „држава“ НДХ. Недуго послије, Хрвати и муслимани – усташе, починили су прва убиства православних Срба – цивила.
Прве српске жртве убијене су у Мостару (и околини) и Требињу, у ноћи 31. маја и 1. јуна 1941. године. Требиње је 1. јуна 1941. године, било завијено у црно… пале су прве српске жртве (сви су били цивили). Извршиоци су били Хрвати и муслимани – усташе. Неки су били и комшије, добро су познавали своје жртве.
ДОЛАЗАК „СВЕУЧИЛИШТАРАЦА“
Из Загреба у Требиње 28. маја 1941. године стиже Боривоје – Боро Ротквић са групом „свеучилиштараца“ (студената) Загребачког универзитета. Он је син загребачког професора Ротквића из Виноградске цесте. Био је замјеник Јуре Францетића и миљеник „поглавника“ Анте Павелића. У то вријеме он је студент машинства, али и познати загребачки усташа, који је већ након самог формирања тзв. НДХ окрвавио руке српском и јеврејском крвљу у Загребу и околици, Грубишном пољу, Славонији итд. Још прије рата припадао је илегалној терористичкој организацији „Матија Губец“.
Осим њега, у овој усташкој групи били су: Јозо Јурковић, Јукић, Томић, Младеновић, Францетић, Бабић, Личанин… Себе су називали „заштитним ловцима“. Имали су задатак да изврше припреме за организовање усташке власти. Они су педантно сређивали већ раније прикупљене податке на основу којих су касније вршили покоље, хапшења, интернације и др. Податке су пуно раније прикупљали чланови и симпатизери усташког покрета у Требињу, још у вријеме Краљевине Југославије. Неки од њих су били: Никола Маролт, Мехмедалија Рокић, Сеад Зубчевић – Ада…
Међу овом групом усташа „заштитних ловаца“ био је и неки злогласни Ивица. Говорио је да може Србе живе пећи на ражњу, а када је долазио у требињске гостионице или Официрски дом (касније Дом ЈНА), умјесто вина тражио је „српске крви“. Говорили су истим дијалектом и тврдили да су сви из Загреба. Сви они били су још од раније декларисане усташе, које су дошле у Требиње са раније припремљеном намјером да почине злочин.
Одмах по доласку у Требиње, наредили су да се по радњама и јавним мјестима, као и на споменицима Његошу и Херојима за слободу, уклоне сви натписи на ћирилици, што је одмах и учињено…Тих јунских дана, ова група усташа имала је апсолутну власт у Требињу, чак и над људским животима и смрћу…
У договору са усташама из Требиња (које су чинили у највећој мјери требињски муслимани и Хрвати) саставили су спискове виђенијих требињских Срба, које је требало убити рано ујутру, 1. јуна. 1941. године.
У суботу, 31. маја 1941. године, приређена је у бившем Официрском дому заједничка вечера „заштитних ловаца“ и њихових домаћих помагача, на којој је донијета одлука о хапшењу и убијању свих угледних Срба у Требињу и најближој околини.
ИНСЦЕНИРАНИ НАПАД „ЧЕТНИКА“
Послије „заједничке вечере“ касно увече чула се пуцњава из свих дијелова града и ближе околине. Чули су се повици пијаних усташа: „Стој…“, „Удари га…“, „Побјеже…“, „Не дај..“, „Држи…“ У ствари усташе су исценирале напад „четника“ који су „навалили“ на Требиње. Тако су они успјели да „одбију“ фиктивни, исценирани напад… То је био само изговор да отворено крену са спровођењем раније припремљеног злочина.
Одмах послије ове пуцњаве, исте ноћи и сутрадан 1. јуна, усташе су кренуле по српским кућама и углавном поубијали на кућном прагу, по унапријед припремљеним списковима, оне Србе из Требиња за које су „знали“ да су припадали предратној четничкој организацији (престижно удружење ветерана из Првог свјетског рата, у коме је било и неколико требињских муслимана).
Ротквић, са својом групом и уз помоћ требињских усташа, као и јединице домобрана хапси по унапријед припремљеним списковима 60 требињских Срба – мјештана (цивила). Према извјештају тадашњег требињског свјештеника Владимира Ј. Поповића, у Требињу је тада ухапшено око 200 цивила. У усташко – домобранским извјештајима се наводи да ће дио ухапшених бити убијен, али не у Требињу, већ ће их одвести ван града и тамо убити. Непосредно по хапшењу, усташе убијају деветорицу требињских Срба…
Факсимил извјештаја требињског пароха Владимира Ј. Поповића Патријаршији у којем описује усташки злочин од 1. јуна 1941. (први пут објављено)
Жртви би наредили да стане уза зид, а потом јој из непосредне близине пуцали више пута у потиљак, не обазирући се на присуство породице, па и сасвим мале дјеце убијеног мученика.
За то вријеме док су усташе убијале, домобрани под командом потпуковника Мухарема Агановића, налазили су се као обезбијеђење на требињским улицама. Из дописа Крилног заповједништва Заповједништву 4. оружничке пуковније од 1. јуна 1941. јасно се признаје да су те ноћи градом Требињем пуцали „омладинци усташке организације“ (из Требиња), по претходном одобрењу „Загребачких свеучилиштараца“. Многе српске куће биле су блокиране, домобрани су били на улицама, а усташе све исценирале „да би имале повода за почетак убијања и прогона требињских Срба“. У својим извјештајима они наводе да је „одбијен напад четника“ као и да је извршен претрес српских кућа и стријељање 8. „четника“ и „тајник опћине Требињске“. Наводи се да су стријељани у својим „домовима“ осим „тајника“који је стријељан код зграде „опћинског суда“. Истина је ипак, другачија. Никакви „четници“ те ноћи нису напали Требиње, јер такве формације нису постојале у то вријеме у Херцеговини. (Уколико се мисли на ЈВуО, она је формирана тек почетком јуна 1942. године…)
Сва убиства пратила је преметачина и пљачка која је трајала цијелу ноћ. Усташе су се подијелиле у групе, које је обезбијеђивало по 4-5 домобрана. Сваку групу предводио је један добровољац усташа – мјештанин, добар познавалац града, који их је водио од куће до куће. Неки од ових мјештана били су: Хакија Шаран, полицајац, Никола Маролт, Хабул Хилмија, Сринчић Јуре – Ђорђе, Мехмедалија Рокић, Салко Карамехмедовић, Сафет Мурсел, Џемал Мешовић – Лонго и многи други. У аутомобилу је по граду кружио Мухамед Шарић, да би провјерио како се испуњава задатак ликвидације Срба.
У масакру невиних српских житеља посебно се истакло девет усташа из Загреба, обучених у „доламице од балон свиле“. Они су убијали српске домаћине у њиховим кућама, на очиглед њихових жена, дјеце и родитеља. Тог крвавог јутра, „заштитни ловци“ уз помоћ требињских усташа убили су у њиховим кућама и у близини деветорицу Требињаца, Срба: Васа Бабића, Милана Брковића, Душана Ногулића, Влајка Паликућу, Гаша Ковачевића, Илију Кукурића, Шћепа Ђурића – Жутог, Радована Лечића и секретара Требињске општине, Владимира Н. Поповића – Грка, кога су усташе одмах по доласку у Требиње затвориле у срески затвор.
ЛИКВИДАЦИЈЕ
Иако је поступак при осуди за ликвидацију био кратак, на сам чин убиства требало је чекати. Усташким злочинцима није се журило. Уживали су да психички и физички муче своје жртве, и на тај начин задовоље своје патолошке страсти…
Влада Н. Поповића извео је у двориште зграде среског суда требињски усташа Ајдин Рокољ, до рата његов потчињени службеник у општини. „Радите како хоћете?“ рекао је Владо умјереним, сломљеним гласом. Ајдин Рокољ му је нагло пришао, и ударио га дршком пиштоља по лицу. Владо је пао на земљу и подигао руке да би заштитио лице. Рокољ је Влада прислонио уза зид, а онда стојећи у дворишту с пиштољем у руци, сасуо читав оквир метака у Влада. Владов поглед је остао празан, био је мртав. Миле Ратковић је записао да су се на зиду могле задуго видјети црвене крваве мрљице и ситни комадићи Владовог можданог ткива. („Салве моме граду“ Миле Ратковић).
Васа Бабића убили су у његовом дворишту… Усташе су дошле око 23.00 часова да врше претрес куће, тобоже да траже оружје. Кућу Васа Бабића показао је Џемал Мешовић, који се налазио пред вратима, док је шест усташа вршило претрес. Васа су почели мучити од један сат послије поноћи. Признао је да је припадник четничке организације (предратно удружење ветерана), али није хтио да ода остале четнике. Пријетили су оружјем и укућанима, чак и Васовој унуци Јованки. Мучење су наставили до пет сати ујутру. Том приликом усташе су опљачкале Васову радњу и кућу. Радњу је опљачкао Суљо Зубчевић. Обио је магацин пред кућом и однио велику количину ствари и скупог намјештаја, као и гвожђарски материјал из радње. Пљачка је трајала дуже времена и вршена је ноћу. Васа Бабића су послије вишечасовног мучења убили око пет сати ујутру, 1. јуна 1941. године.
Милан Брковић се приликом хапшења затекао на служби. Довели су га у кућу у 05.30 малтретирајући га до 07.45. Прије убиства, усташе су извршиле преметачину куће, тражили су оружје и војну опрему. Нису нашли ништа, међутим Миланова супруга Стоја, мајка петоро дјеце, видјела је једног од усташа како је из џепа извадио неколико метака и ставио у фијоку ноћног ормарића. „Пронашавши метке“ почели су галамити, и тада су лакше ранили Стоју. Послије тога, убили су Милана на платоу испред његове куће, у присуству његове жене и петоро дјеце… Рањена Миланова жена Стоја успјела је само да изусти: „Немојте!“ „Не одлази…“ „Потребан си нам…“ Миланове очи почеле су да се склапају, све је било готово.
Илију Кукурића су довели на превару пред судски затвор. Обманули су га… Умјесто позива на разговор, како су му рекли, доведен је на стријељање. Ту је и убијен, у судском дворишту.
Шћепо Ђурић – Жути покушао је да побјегне. Бјежао је у правцу Горичке малте. За њим је појурио Јусо Секнић – Зуза, са неколико домобрана. Шћепо је бјежао горњом цестом, али пошто су домобрани већ блокирали излаз из града, скренуо је према кући Алексића код Градског гробља. Ту је рањен, прескачући велики зид. Одвукао се до католичког гробља, гдје су га стигли и убили.
Душан Ногулић Био је гостионичар (трговац) на Дражин – долу, предграђу Требиња. Камионом, са осталим усташама по њега су на Дражин до пошле требињске усташе: Јуре – Ђорђо Сринчић и Хакија Шаран. Душана су извели из куће, повели га једно 10-15 корака и убили под одрином, скоро пред кућом, односно његовом гостионицом.
Влајко Паликућа живио је у Мостаћима. У његову кућу су прво дошле усташе. Покушао је да се сакрије у шталу, али га и ту усташе проналазе. Убијају га на свиреп начин, на очиглед његове мајке и супруге Анике. Чуло се само пригушено кркљање… Послије непуна два минута, све се умирило.
Гаша Ковачевића усташе су затекле у кући, са женом и седморо дјеце, који су били једно другом до увета. Претресли су цијелу кућу. Пошто ни овдје нису пронашли „војничке ствари“ и овдје су подметнули метке, које би искористили као повод за унапријед планирани злочин. Гаша су натјерали да дође до цесте, гдје им је био паркиран аутомобил. Одвели су га да види мртвог Влајка Паликућу. Схватио је, вјероватно, да је све готово… Усташе су му наредиле да се врати својој кући. Чим се окренуо, не прешавши неколико корака, најближи усташа подигао је пушку и опалио. Гашо се занио и пао поред једне греде на којој се са својим комшијама одмарао. Све ово, немоћни, у грчу и шоку, посматрали су његова жена и дјеца.
Радован Лечић. До куће Радована Лечића усташе је довео комшија – требињски усташа Џемал Мешовић – Лонго. Овакав поступак „комшије“ Радовановој породици био је несхватљив. Домобрани су опколили кућу, а Џемал Мешовић је остао напољу. Усташе су ушле у кућу и почеле да вичу: „Дајте оружје!“ Претресли су и кућу и подрум, и не нашавши ништа, уз псовке, почели су пљачку. Изнијели су месо, маст и све вриједно. Радована су извели на терасу, гдје га је један усташа ударио и крв му је потекла из уста. Пао је, усна му је била расјечена. Само је нијемо гледао у усташу. Пред вратима дворишта, један од усташа му је пуцао из непосредне близине у десну сљепоочницу. И овдје, његова жена Аница са породицом, потпуно немоћни, гледали су ово бестијално убиство.
Пошто су убили Ногулића, Паликућу и Ковачевића, усташе су се вратиле у Засад, у кућу Риста Ослића, тражећи његовог сина Тоша, који је успио да побјегне. Ристо и његов брат Раде, сакрили су се у близини куће. „Побјеже вам онај најопаснији, срам вас било!“ викала је усташама жена Салка Ресуловића. Али, њихова комшиница Џемила Ресуловић клела је усташе „…што убијате наше комшије“.
СТРАХ ОПУСТОШИО УЛИЦЕ
До 2. јуна 1941. године, лешеви убијених налазили су се у сопственим кућама, а неки у болници. Жртве, требињске Србе, убијене по граду Требињу нико није смио сахранити, док то породицама жртава усташе нису дозволиле. Сви су сахрањени 2. јуна. Тог дана Иво Лучић из Засада, са неколико комшија без свјештеника, сахранио је у мостаћком гробљу Лечића, Ковачевића и Паликућу. Православни свјештеник опојао је само Влада Н. Поповића и Шћепа Ђурића.
Послије ових убистава у рано јутро, 1. јуна 1941. године, у српском народу Требиња завладао је страх и несигурност. У том периоду није постојала било каква српска војна формација која би се супроставила планираним злочиначким намјерама усташа. Срби су се затворили у своје куће и станове, а један дио становништва склонио се у Херцег Нови и црногорско приморје под заштиту Италијана. Велики број требињских интелектуалаца тада се склонио у Црну Гору.
Сутрадан по убиству 2. јуна 1941. године, по цијелом граду осванули су излијепљени плакати на којима је писало да су сви стријељани Требињци (наведена су њихова имена) наводно, били четници који су припремали побуну против усташке власти. Уствари, Мухамед Шарић је прије 1. јуна ’41. лично донио из Дубровника унапријед одштампане плакате, којима је требињском становништву требало објавити убиства Срба. На плакатима је било остављено празно мјесто за накнадно испуњење имена стријељаних.
Исто тако налијепљени су плакати са назначеним забранама и казнама. Између осталог на њима је писало да за сваку хрватску главу (тада су и муслимани – усташе сматрани Хрватима) биће стријељано 100 Срба, као и да се Србима и Јеврејима у граду Требињу и околици, забрањује кретање од 17:00 до 06:00 сати.
ЊЕГОШ ОБЈЕШЕН О ПЛАТАН…
Требињске усташе су са својим надређеним „свеучилиштарцима“ из Загреба, по граду Требињу почели су да руше све што је имало везе са српском традицијом и са српским предзнаком, као и све што је имало вриједности за град.
Као и њихови преци у вријеме Првог свјетског рата, када се послије атентата у Сарајеву, и на улицама Требиња скупила сва градска олош и полусвијет, предвођена интелектуалцима из редова свог народа, носећи у флор умотану слику „престолонасљедника“ Франца Фердинанда, демолирала и опљачкала све српске радње у граду Требињу. Тада је захваљујући молбама требињског проте Стевана Правице код аустријске власти, срећом, спашен Саборни храм Светог Преображења Господњег у Требињу од планираног демолирања.
Стопама својих предака из 1914. године, усташе 1941. године у Требињу уклониле су све ћириличне натписе, чак и са споменика у центру града. На уласку у градски (Дучићев парк код два камена лава поставили су дрвену таблу, обојену црном бојом са бијелим словима: ЗАБРАЊЕН УЛАЗАК СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА, ЦИГАНИМА И ПСИМА.
Усташе су бесповратно уништиле и поломиле више споменика поклона требињског пјесника Јована Дучића свом граду: Његошеву бисту објесили су о платан, скинули су и анђела са споменика „Херојима за слободу“. Уклоњена је и ниска ограда од камених стубова повезана ланцима око овог споменика.Тадашњи предсједник општине, Мухо Ресулбеговић наредио је да се ове двије бисте одложе у магацин ватрогасног друштва, и тако су сачуване.
Нестале су статуе Херкулеса и Атласа на улазу у Стари град, као и рељефни грб Требиња. (неке од њих и послије рата). Усташе ломе и два орла раширених крила на Дубровачкој капији, које је Дучић поклонио Требињу. Мермерни кип античког бога Плакира у фонтани у Градском парку, усташе гађају из пушака и потпуно уништавају. Послије рата направљена је копија овог кипа у бронзи. У том погрому на све српско, усташе су на православном Градском гробљу у Подгливљу и у православном гробљу на Прљачи поломиле већину споменика, у неке пуцајући из пушака…
Десет дана након овог злочина, усташе из „постаје“ у Ластви убијају без разлога и без икаквог повода четворицу Бегенишића (Јована, Стевана, Мирка и Петра). Након овог злочина српско становништво се склања у планине у граничном појасу са Црном Гором, али им усташе ни тамо не дају мира: 20. јуна нападају народни збијег у Бијелој гори, хватају и убијају осморицу Зубчана. Уз пут су опљачкали око 500 грла ситне и крупне стоке.
Те трагичне догађаје по требињске Србе из 1941. године, српски народ је опјевао и у једној пјесми. Сакупљене дијелове једне верзије ове пјесме овдје објављујемо:
„У Требињу крвава је џада,
Убили су Поповића Влада.
Ко је Србин њему нема спаса,
Убили су и Бабића Васа.
У Требињу нема Срба више,
Ногулића Душана убише.
Заплакала Србадија наша,
Убише и Ковачевић Гаша.
Послије само девет јадних дана,
Убише и Лечић Радована.
У Требињу плаче српска мајка,
Убише нам Паликућу Влајка.“

Будући српски нараштаји не смију заборавити ове невине српске цивилне жртве, које као и сви страдали заслужују поштовање, али и обавезу да их се увијек сјећамо. „Мртвима – да их не заборавимо/ Живима да се не заборави“.
Милан ПУТИЦА за Радио Требиње
КОРИШТЕНА ЛИТЕРАТУРА:
– Божидар Н. Чучковић, „Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату“, I и II дио, издавач: Музеј Херцеговине Требиње, 2003.
– Др Саво Скоко, „Покољи херцеговачких Срба ’41“, Београд, 1991.
– Миле Ратковић, „Салве моме граду“ и „Маљем у затиљак“ – (Херцеговина у НОБ)
– Архив Војно-историјског института, Фонд НДХ
– Др Саво Скоко, „Крваво коло херцеговачко“, I и II дио
– Архив Југославије, Пресуда Окружног суда у Мостару Ђорђу Сринчићу, Мухамеду Шарићу и др.
– Владимир Ј. Поповић прото и Данило Тунгуз, „Страдање Срба у Херцеговини за вријеме НДХ“
– Државна комисија за ратне злочине – изјаве свједока
– Комесаријат за избјеглице и пресељенике – изјаве свједока
– Споменица Епархије захумско херцеговачке
– Владимир Ј. Поповић, „Патње и жртве Срба среза требињског 1914 – 1918“, Требиње, 1929.
– Тихомир Т. Продановић, „Сјећања на усташки логор Даницу“
– Марија Штрбац ,“Геноцид над Србима у НДХ“, Нови Сад, 2001.

С друге стране историје (9): Дан кад су усташе завиле Требиње у црно