Немци су били брадоње

Nemci 5 slika_Layout 1 copy

Nemci 5 slika_Layout 1 copy

Инспирисани митовима о Барбароси, што у преводу значи – Риђобради, војници Вермахта прилично масовно су носили браде

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Митови, митови, и опет митови. Невероватна је њихова снага. Јачи су и од математике и статистике, а камоли од историје.

Уверио сам се у то још једном поводом чланка “Четници нису носили браде“, објављеног у претпрошлом броју “Слободе“. Чланак је имао необично велики број коментара на интетрнету, нарочито на Фејсбуку, и то претежно негативних коментара. Неки су се чак нашли увређени. Зашто пишем да четници нису носили браде, када они знају да јесу? Зар нисам видео слике ђенерала Дрaжe, војводе Ђујића, Калабића?

nemci brade 1

Ти што то питају нису прочитали чланак који коментаришу, већ само наслов. То је још једна новотарија овог доба: на интернету се углавном читају наслови. Уз тако стечене површне информације одмах се прелази на коментарисање, односно на убеђивање других. Што су ставови коментатора више у рату са чињеницама, утолико је код њега жар убеђивања јачи. То није новотарија. То је одувек.

Овај чланак је покушај сагледавања старог комунистичког мита – “четници су носили браде“ – са друге стране, кроз пример једне непријатељске војске. Аналогно комунистичкој пропаганди против четника, тај мит могао би да се постави овако: Инспирисани митовима о Барбароси, што у преводу значи – Риђобради, војници Вермахта прилично масовно су носили браде.

Други корак је ширење фотографија немачких војника са брадама.

Теоретски, трећи корак морао би да обухвати филмове: стављање брада већини статиста у улогама немачких војника.

Наравно, тај трећи корак је пресудан. Фотографије нису довољне, пошто се на репрезентативном узорку види да преко 99% немачких војника није носило браде. Мит о Фридриху Барбароси такође није довољан, из истог разлога: руше га те фотографије.

Пошто нема ко да снима филмове са лажирањем тог дела историје, нема ништа о стварању мита “Немци – брадоње“.

С друге стране, социјалистичка Југославија је имала интерес да лажира слику о четницима и тако је створен мит “четници – брадоње“. Пресудни су били партизански филмови, који се и даље упорно репризирају. Значајну улогу одиграле су и фотографије, јер када је требало илустровати неку књигу или чланак, комунисти су масовно користили снимке четника са брадама, као и оне на којима четници нису добро “испали“. Занимљиво је да у два највећа музеја из ове области у Београду – Војни музеј и Музеј историја Југославије – готово да нисам пронашао фотографије уредно постројених четничких јединица. Први поменути музеј има око 1.000, а други око 200 четничких фотографија. Дакле, бројке су високе и делује невероватно да ту само пуким случајем има тако мало снимака са постројавања или заклетви, када су фотографи плански довођени, а тако много необавезних, снимљених у слободном времену. Исто тако, занимљиво је поређење ових збирки четничких фотографија, које су некада давно аранжирали комунисти, са четничким фотографијама у Националном архиву у Вашингтону, које су снимали амерички официри и војници. Као да су у питању две потпуно различите формације, јер на скоро свим фотографијама из Вашингтона четници изгледају војнички.

Тако, испада да је данас прилично узалудан посао показивати хиљаде оригиналних фотографија, на којима се види да преко 99 посто четника нема браде. Такође, џаба је понављати да нема нити једног документа који би потврдио причу: “Четници су носили браде у жалости за поробљеном отаџбином“.  Да има таквих докумената, већина четника би заиста носила браде. Али – нема их. Као што нема ни докумената о Барбаросиној бради. Да их има, и већина војника Вермахта би носила браде.

Комунистичка пропаганда о четницима као брадоњама има подтекст о неуредности и уопште невојничком држању. Колико је та пропаганда укорењена, такође се може видети на интернету. Драстичан пример је видео спот за песму “Морем плови једна мала барка“, објављен на Јутјубу. Као илустрација за једну од најлепших четничких песама, овде је приказана једна од најуспелијих – у смислу: најружнијих – сцена четника, међу безброј њих у кинематографији социјалистичке Југославије. То је сцена из филма Лордана Зафрановића “Пад Италије“, који је 1981. године на фестивалу у Пули проглашен за најбољи југословенски филм. Четници плове неком барком по Јадрану, с тим што су им браде, косе и костими направљени тако да изгледају као вукодлаци. И не само што се нашао неко да ту одвратну слику споји са једном лепом песмом – него, тај клип има невероватних милион и 200.000 прегледа. Тешко да би се могао наћи бољи пример за илустрацију масовности успеха комунистичке пропаганде.

Разуме се, није у питању само тај најновији медиј – интернет. Слично ствари стоје и у књижевности. Пре десетак дана један стари познаник и сарадник даде ми свој последњи роман, напомињући да, за разлику од претходних, није добио ни једну награду, због главе о злочинима комуниста у зиму 1944/45. године.

То је псоледња глава у овом роману, али све претходне описују четнике уз вишеструко коришћење термина брадоње, уз цику, вриску, пијанчење и печење – чим четници негде заседну. То јест, они поваздан негде седе и чекају да рат прође, јер су обуставили сваку акцију крајем 1941, зато што су Немци у Србији увели одмазде стотину за једнога.

Овакав опис четника аутор је могао да види једино у филмовима типа “Ужичка република“. Он није комуниста, али ти филмови се непрекидно, деценијама, врте на малим екранима и неприметно улазе “под кожу“.

Узгред, ево промаче још један мит: тврдња да су Немци у Србији увели одмазде стотину за једнога. Тај мит и даље важи у нашој комплетној историографији, од уџбеника па надаље. На њега се надовезује цели ланац нетачних догађаја.

Дакле, није тачно да су Немци увели те одмазде “у Србији“, већ на својој окупационој зони, то јест на једној четвртини ондашње Србије. Ствар је у томе што су комунисти 1945. године смањили српску територију за око 50 посто, а како о томе у време тоталитарног система није смело да се говори, историчари су морали да праве елементарну грешку из географије: догађаје од пре 1945. описивали су држећи се међа повучених 1945. године.

Другим речима, четници су од краја 1941. избегавали акције против Немаца на оној четвртини српске територије где су важиле одмазде стотину за једнога, али су их зато појачавали на остале три четвртине. Тако, у поменутом роману, главни јунак долази у невољу, негде 1943. године, када после пада из енглеског авиона доспева у Манастир Неум на Охридском језеру. Он је ту као у некој бестрагији и монаси не умеју да му објасне како да дође до Шумадије. У стварности, он се тада налазио у Јужној Србији и монаси би га једноставно повезали са Битољском четничком бригадом. Ова бригада би га пребацила до Полошког корпуса, овај до 2. вардарског корпуса, овај до 1. вардарског корпуса, затим би стигао до Јужноморавког корпуса, итд. Биле су то уобичајене руте, којима се по већем делу земље путовало са Дражиним објавама. Узгред буди речено, 1. и 2. вардарски корпус били су бројнији од 1. и 2. шумадијског корпуса, не само због немачких одмазди, већ и због веће четничке традиције, тако и због стратешке важности тог терена (рушење пруга и минирање возова који су носили ратни материјал за Ромелов Афрички корпус).

Исто важи и за роман Дејана Стојиљковића “Константиново раскршће“. Ту има сцена кад један четник не може да заспи јер га прогоне заклани, а не зна колико особа је заклао пошто је неписмен, тј. не уме да изброји. Ту сцену аутор је могао да усвоји само у ТВ серији “Последњи чин“.

Уосталом, таква је ситуација у српској књижевности у глобалу, од пада Берлинског зида до данас (претходни период није вредан помена). Илустрације ради, ево краћег цитата из вишеструко награђиваног романа Светлане Велмар Јанковић “Лагум“:

“У покрету Д. М. – покрету српског генерала на енглеској вези узели су, колико чује, маха и примитивизам и идиотизам у специфично србијанској варијанти коју он никада није могао да поднесе…“ (професор који се одлучивао кога ће подржати).

Опет, овде је занимљиво ружење целог народа, које у ствари аутоматски важи и за остала ружења, на око, “само“ четника. Јер, четници су били најбројнија српска формација и уједно званична државна војска. Не верујем да се та појава може срести чак и код Немаца. Кажем “чак“ јер је њихова војска најомраженија на глобалном нивоу. Па опет, кад читам Ремарка, који пише из позиције немачког војника, постају ми симпатични и он, и његови другови, кад оде на одсуство – и његова породица, кад оде у кафану – и цело оно друштво тамо. Да, има један зли подофицир, али њега Ремаркови другови пребију кад уграбе прилику и то је решено. Али, у принципу, да се из пера овог немачког аутора стекне утисак о Немцима као нељудима, о томе нема говора. Док је, дакле, то за Србе у српској књижевности, кинематографији, итд, уобичајена ствар.

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 25. март 2017)