Поручник Милош Пањевић у београдској организацији Југословенске војске у Отаџбини

Пањевићева лажна исправа (на исправи је Пањевићева слика и лажно име)
Фотографија прерушеног Пањевића (са шубаром и брковима) снимљена у фотографској радњи Уроша Влаховића, једног од чланова групе Пањевића

Фотографија прерушеног Пањевића (са шубаром и брковима) снимљена у фотографској радњи Уроша Влаховића, једног од чланова групе Пањевића

Пањевићева група једна је од значајних појава у контексту сагледавања организације отпора у од нациста окупираној престоници Краљевине Југославије

ПИШЕ: Ратко ЛЕКОВИЋ

 

АПСТРАКТ: Чланак се бави питањем улоге и места поручника Милоша Пањевића и мреже илегалаца коју је организовао у покрету отпора генерала Михаиловића у окупираном Београду 1943 – 1944. године. Рад се примарно заснива на документима немачке провенијенције, односно полиције безбедности и службе безбедности (Бдс) и на документацији илегалаца Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) коју је запленио Гестапо (четврто одељење Бдс-а). У досадашњој историографској обради покрета отпора у Београду у Другом светском рату, неоправдано и неправедно је запостављена организација Југословенске војске у Отаџбини. Тако је и равногорска група аутомобилског поручника Пањевића чак и у научној јавности непозната, а у објављеној литератури никада поменута. Пањевићева група једна је од значајних појава у контексту сагледавања организације отпора у од нациста окупираној престоници Краљевине Југославије. Иако није била дужег века, јер су је окупатори разбили, њене припаднике логорисали, а самог Пањевића стрељали, њена организација, активности и домети вредни су научне обраде и историјског сећања.

Кључне речи: Милош Пањевић, Никола Калабић, покрет отпора, нацистичка окупација, хапшења, логори

 

Калабићево писмо поручниику Пањевићу (''Каплар Мићи'')

Калабићево писмо поручниику Пањевићу (“Каплар Мићи“)

Отпор ројалиста у Београду највећим делом се развијао кроз илегални рад који је организовала и њиме управљала Команда Београда. Међутим, знатан број илегалаца у Београд су упућивали команданти већих јединица (углавном корпуса) из унутрашњости Србије. Они су се у Београду бавили разним илегалним пословима: од набавке писаћих машина и другог канцеларијског материјала, па до организације обавештајних пунктова који су били подршка акцијама матичних јединица. Пањевићева група умногоме је превазишла ове активности.

Кратка биографија Милоша Пањевића

Милош Пањевић рођен је 19. фебруара 1912. године у Кињачкој (Петриња), као син земљорадника Стевана Пањевића  и Љубице Пањевић, рођене Грубић.  Отац Стеван је рођен у Кињачки 1. августа 1886. као син Јована Пањевића и Ружице, рођене Кутлић. Из саслушања Стевана Пањевића у Гестапоу видимо да су Милошеви родитељи имали седморо деце, али нема података о њиховим именима, нити о томе које је дете по реду био будући београдски илегалац, Милош Пањевић. У завичајној Кињачки Милош је похађао основну школу. Након што је у Сиску завршио гимназију, у Загребу је свршио пешадијску подофицирску школу, а о свом даљем професионалном напредовању, на саслушању у истражном затвору Гестапоа у Београду, Пањевић каже: “Године 1938. унапређен сам у потпоручника. Касније сам у Београду завршио официрски аутокурс у трајању од шест месеци. Одавде сам пошао у Нови Сад где сам остао све до избијања рата, као командир чете. У самом рату нисам учествовао јер сам био у аутокоманди која није била у саставу јединице. Пошто сам остао у Хрватској то нисам био заробљеник на одсуству.“  Пањевић је у рат ушао са чином поручника.

MDS02538 NET

Пањевић са непознатом женом

Услед погрома српског народа у такозваној Независној Држави Хрватској (НДХ), Пањевићима је био угрожен живот, па су отац и син пребегли у Банат, где су живели до децембра 1942. године. Милошева мајка Љубица била је заточеница неког од усташких логора, о чему је Стеван сведочио у свом исказу иследницима немачке тајне полиције 19. фебруара 1944: “После рата морао сам побећи јер су тамо били прогањани сви Срби. Моја супруга се још и данас налази у једном логору“.

Милош Пањевић у Београд је децембра 1942. године дошао као ожењен човек. Са Јеленом Граф, рођеном Немицом, ћерком земљорадника Стевана Графа и Маргарете, рођене Унтермајер, венчао се 1941. године. Нису имали деце. Јеленини родитељи живели су у Сремској Каменици, где је и она рођена 19. септембра 1919. године.  Децембра 1942. године Пањевићи (Стеван, Милош и Јелена) се пребацују у Београд, где су живели у Мутаповој улици, број 23.  У једном извештају Гестапоа забележено је да је за “политичку поузданост“ поручника Пањевића, након његовог доласка у Београд, “јемчио његов познаник Милорад Токмановић, адвокат из Београда, Косовска улица 17“.

Из докумената које је Гестапо запленио приликом хапшења поручника Пањевића сазнајемо да се Милош кратко време након пресељења у Београд запослио у грађевинском предузећу “Отмар Мориц“, где је радио као надзорник.“

Пањевићева лажна исправа (на исправи је Пањевићева слика и лажно име)

Пањевићева лажна исправа (на исправи је Пањевићева слика и лажно име)

Милош као “Каплар Мића“

На основу за сада познатих докумената не може се поуздано закључити када је поручник Милош Пањевић постао припадник равногорске организације. На саслушању је говорио углавном о чињеницама које су биле доказане, тј. о ономе што су Немци сазнали из архиве организације, заплењене у стану Пањевићевог најближег сарадника, агента Специјалне полиције Петра Бобића, или из саслушања других лица. Нажалост, таквих чињеница било је много.

Једна од њих је и та да се Пањевић повезао са Николом Калабићем јула 1943, а њих двојица састали су се у селу Брезовица код Ваљева августа 1943.  Попис свих возила Српске државне страже, а по могућности и осталих, био је први задатак који је Пањевић добио од Калабића.  Узео је илегално име – “Каплар Мића“, како га је ословљавао и Калабић у писмима и наредбама која су курири Команданта Горске гарде Његовог величанства Краља Петра II доносили Пањевићу у Београд. У истрази коју је вршио Гестапо непобитно је установљено да је код “Каплара Миће“ долазило најмање осам Калабићевих курира, тј. како се наводи у завршном извештају Гестапоа – “код њега су долазили сви од реда курири које су Калабић и његови команданти слали.

Евидентне су Пањевићеве веома добре везе са официрима Српске државне страже у Београду. Један од њих био је и поручник Негован Арсенијевић, који је Пањевићу издао бар једну бланко путну објаву.  Арсенијевић је ускоро постао командант Опленачке бригаде Горске краљеве гарде. Дозволу за путовања у Банат, коју је Пањевићу издала фелкомандантура 599 , која је обухватала територију Београда, омогућио му је Отмар Мориц, у чијој је фирми био запослен. Поручник Пањевић на саслушању није открио природу својих одлазака у Банат. Имајући у виду да је време издавања ове дозволе (23. октобар 1943) и време велике активности Пањевиће илегалне мреже, могуће је да је путовање у Банат било у вези са остваривањем контаката или набавком материјала, тј. да је запослење у фирми “Отмар Мориц“ био само параван за ефикаснији илегални рад.

MDS02093 NET

Калабићево наређење Пањевићу у вези организације равногорске омладине у Београду

У скоро свим писмима “Чика Пере“  “Каплару Мићи“ тражи се потпуна посвећеност набавци оружја и муниције.  Највећа акција коју је организовао поручник Милош Пањевић била ја заплена “50 машинских пушака и муниције“ од Српског добровољачког корпуса крајем августа 1943.  Заправо, заплењено је 50 пушкомитраљеза. Иван Авакумовић о овој акцији пише: “За разлику од Српске државне страже, преко Српског добровољачког корпуса Димитрија Љотића само једаред се могла набавити већа количина лаког оружја. У сарадњи са неким припадницима Српске државне страже један официр СДК удесио је да се 50 пушкомитраљеза који су били намењени љотићевским јединицама доставе Николи Калабићу. Чим је та завера откривена, пуковник Коста Мушицки, командант Српског добровољачког корпуса, отрчао је да Немцима пријави тај за окупатора немио догађај (I-IX 1943). У потеру за пушкомитраљезима, који су нестали у срцу Шумадије, немачка војна команда Србије најпре је послала органе Зихерхајтсдинста а затим бугарску војску. И поред упорног трагања, Немци и њихови сарадници нису могли да дођу до тих пушкомитраљеза.“

Учесник акције, потпоручник Драгован Радуловић, изнео је другачије податке о броју и врсти заплењеног оружја.  Главни организатор ове акције био је поручник Милош Пањевић, о чему је говорио на саслушању извршеном у седишту Гестапоа (Ратнички дом) 15. фебруара 1944: “Магационер Српског добровољачког корпуса, поручник Крста Павлица, рекао ми је једног дана да ће Немци изгубити рат и да ће он тада бити убијен од шумских људи зато што је био у Српском добровољачком корпусу. На основу тога намеравао је да четницима доставља оружје и муницију. Но он је то све хтео учинити за четнике у Срему, од чега сам га одвратио. Ја сам му тада дао предлог да се оружје и муниција однесе Калабићу. Тада смо заједно удесили ствар. Ја сам одмах о томе известио Калабића да их он прими. Да не би ствар пала у очи, већ раније именовани Крста Павлица натоварио је машинске пушке и муницију на један камион Српског добровољачког корпуса. Ја сам имао задатак да са једним камионом Српске државне страже (име шофера је непознато, остао је у шуми) возим неких 60 метара иза Павлице. На Калемегдану је оружје и муниција претоварено у камион Српске државне страже, који је требао да то одвезе у село Белосавци. Код једног млина Калабић је требао да преузме товар. Како сам сазнао Калабић је оружје примио. Идући дан сам се возом вратио натраг. У Јунковцу сам нашао Калабића, који ми је одао највеће признање. Неку награду ми није дао. Мало пре транспорта ипак ми је предао 500 000 динара да бих евентуално још неке људе подмитио. Ја сам тај новац исплатио Павлици…Душко Николић, капетан Српске државне страже, био је такође сарадник у крађи оружја. Он је набавио камион од Српске државне страже.“

Потврда реверс Пањевићу са потписом Негована Арсенијевића

Потврда реверс Пањевићу са потписом Негована Арсенијевића

Капетан Душан Душко Николић ухапшен је почетком октобра 1943, 15. октобра спроведен у Бањички логор, а 5. новембра 1943. послат у ратно заробљеништво.  После ове импозантне акције, поверење Калабића у Каплара Мићу било је неограничено: “Од тога доба имао је Калабић највеће поверење и затрпавао ме је наређењима сваке врсте. Код мене је морао сваки курир доћи и своје рачуне оправдати. Јосић је имао ратну благајну и дао је огромне износе Шевићу које је он мени предао.“

Јосић је поручник Радован Јосић, руководилац благајне Пањевићеве организације, ухапшен од припадника Српског добровољачког корпуса и предат Гестапоу фебруара 1944 , у оквиру операције “Хајка“, а потом заточен у Бањичком логору (од 29. фебруара 1944), одакле је успео да побегне 23. јуна 1944.  Из заплењених Калабићевих писама видимо да је командант Горске гарде ЈВуО имао велико неповерење према поручнику Јосићу, уверен да он присваја новац намењен организацији илегалаца у Београду.  У писму од 27. децембра 1943. године Калабић пише Пањевићу да “Јосић мора бити ликвидиран, али претходно папир и злато мора му се одузети, али то треба ускорити, јер кад ја изгубим оно злато онда је доцкан“.  Након бекства из логора, Јосић се враћа у родни крај, где бива ухапшен од четника Горске гарде, осуђен на смрт и стрељан 30. августа 1944, због “проневере државног новца“.  Командант Гарде свог главног организатора у Београду заиста је “затрпавао наређењима сваке врсте“. У досијеу поручника Пањевића нису сачувани докази о великим акцијама заплене оружја у његовој организацији, након успешне акције крајем августа.

Извештај Гестапоа о стрељању Пањевића и слању у логоре чланова његове групе

Извештај Гестапоа о стрељању Пањевића и слању у логоре чланова његове групе

Из заплењеног материјала видимо да је Пањевић у сарадњи са индустријалцем Јанком Баџаком из Младеновца крајем децембра 1943. планирао организацију великог напада на немачки воз са оружјем и муницијом , али је опсежна акција Гестапоа предухитрила остварење овог плана. Ипак, из Београда су Калабићу стизале мање испоруке оружја и ратног материјала, што видимо и из признанице коју је 6. јануара 1944. године “Каплару Мићи“ издао поручник Негован Арсенијевић, у ово време командант Опленачке бригаде Горске краљеве гарде . Радом једне од радио станица коју је послао Пањевић, командант Горске гарде није био задовољан.

У истрази Гестапоа утврђено је да је “организацији ДМ предато више радиостаница, радио апарата и резервних делова“.  У заплењеном материјалу налази се и скица радио станице домета 2000 килиометара, коју је требало да израде Ђорђе Путник, власник радње радиоапарата и радио стручњак Вјекослав Фресел.  Акција Гестапоа спречила је овај подухват, као што је спречила и израду већ наручених 2000 малих и 250 већих кокарди за потребе Горске гарде. Међутим, израђени су и испоручени месингани штамбиљи и гумени печати  за Калабићеву јединицу, али и штамбиљи за Црногорску бригаду Пожешког корпуса, којом је командовао поручник Филип Ајдачић.  Калабић је, очигледно, био у веома добрим односима са Ајдачићем.

Поручник Пањевић финансирао је и организацију средњошколске омладине Горске краљеве гарде у Београду, чији организатор је био резервни ваздухопловни капетан Радомир Ђорђевић. Наређење да финансира омладинску организацију, Калабић је Пањевићу упутио 7. децембра 1943: “Утрошене своте г. Ђорђевић ће Вама лично правдати, а Ви ми сваког месеца подносите извештај.“  Пањевић је Дјордјевићу за ову сврху исплатио 72 000 динара.

Поред осталог, Пањевићева организација снадбевала је Горску краљеву гарду и са обућом. Истрага Гестапоа доказала је конкретну испоруку од 30 пари војничких цокула, које је Пањевић купио од фабриканта Арамбашића у Београду.  Калабић је свом главном сараднику у Београду дао и један несвакидашњи задатак – да припреми новогодишње поклоне Калабића генералу Михаиловићу и “Маши“, која је као Калабићева курирка често долазила у Београд . Остаје непознато да ли су поклони стигли код Драже и Маше.  Треба имати у виду могућност да су услуге Пањевићеве мреже Горској краљевој гарди биле још веће, али ухапшени илегалци на саслушањима нису признавали више од оног чиме је Гестапо располагао на основу заплењених материјала (писама и предмета).

 

Истрага Гестапоа, хапшења и логорисања

Агенти Гестапоа већ почетком септембра 1943. имали су податке да је Пањевић сарадник ЈВуО, па су 8. септембра покушали да га ухапсе, “али није био у свом стану у 22:10 часова“ , када је акција извршена. Међутим, тада нису имали податке о његовим сарадницима, врстама активности и о замаху организације којој је стајао на челу у престоници. Континуирано је надгледана кућа у Мутаповој улици, где је живела Пањевићева породица.

Акцију потраге за Пањевићем водио је агент Таборски, запослен у реферату ИВ А 3 (анти ДМ одсек), о коме је равногорски илегалац Боривоје Месаровић у опсежном извештају Врховној команди ЈВуО почетком октобра 1943. године писао: “Таборски Рус, злотвор према нашим националним људима. О њему поднећу посебан извештај шта је све чинио. Тај је јео наш хлеб преко 20 година, а наш народ сада једе његов чемер.“  Са Таборским је на овом задатку сарађивао “повереник Нећакове групе (Д-31)’’ , односно припадник “Српског гестапоа“, агентске групе Бдс-а, на чијем челу је, након слања првог шефа, Страхиње Јањића, на обавештајни рад у Немачку априла 1943, био дотадашњи Јањићев заменик, Светозар Нећак.  Таборски је био у сталној вези са СС – заставником  Крампом, који је прикупљене информације у виду извештаја подносио капетану Хајнцу Хајнриху Бранту, шефу реферата IV А 3.

Поменути “повереник Нећакове групе“, прерушен у Калабићевог курира, а под будним оком Таборског, који му је држао стражу скривен у близини куће, 15. јануара 1944. ушао је у кућу породице Пањевић у Мутаповој улици број 23. “Калабићев курир“ носио је “важно писмо“ за Пањевића. Милошева супруга Јелена поверовала је да заиста разговара са Калабићевим куриром и, потврдивши да је она “добро са свим стварима упозната“ агенту је рекла да јој он “писмо може слободно уручити, јер је њен муж још у уторак 11.1.1944. побегао, пошто је сазнао да је Гестапо ухапсио његовог присног сарадника, тј. једног капетана“.

Ухапшени капетан је Радомир Ђорђевић, већ поменут као организатор омладине Горске краљеве гарде у Београду, спроведен у истражни затвор Гестапоа, а 29. фебруара 1944. премештен је у Бањички логор , одакле је траснпортован у концентрациони логор Маутхаузен.  Пошто је агент инсистирао да писмо мора предати Пањевићу, Јелена је на цедуљи написала поруку намењену Пањевићевом главном сараднику Петру Бобићу, који је живео у истој улици, у кући удаљеној “неких 300 метара“. Таборски је, скривен, посматрао Пањевићевог оца Стевана док одлази у Бобићеву кућу, носећи цедуљу.

У међувремену, Јелена је разговарајући са “Калабићевим куриром“ “псовала  гестаповце што су много невиних Срба поубијали и нагласила је да би требало бацити једну бомбу у Ратнички дом да цео Гестапо одлети у ваздух“.  Ове речи, као и “сарадњу са ДМ покретом“, скупо ће платити. Како бележи извештај Гестапоа “жена Пањевића је пре свега непријатељски расположена према Немцима, упркос томе што је и сама Немица. У њеном говору изражава се велика мржња против Немаца.“  Ухапшена је 15. фебруара 1944, заједно са свекром Стеваном , дан након хапшења супруга, спроведена у Бањички логор, а 23. јуна 1944. транспортована је у Аушвиц.  Стеван је након саслушања пуштен, будући да је Гестапо проценио да му се “не може доказати непосредна кривица“.

После опсежне потраге и праћења, поручник Пањевић ухапшен је 30 минута иза поноћи 14. фебруара 1944. Ухапсио га је лично тумач и агент Таборски и спровео у истражни затвор.  Приликом хапшења код Пањевића је пронађена избегличка легитимација са именом преминулог избеглице Бранка Лекића, за кога је Пањевић на саслушању рекао да му је био “присан пријатељ“. На легитимацији са именом Лекића била је Пањевићева слика.  Поред легитимације, приликом хапшења заплењено је и неколико Пањевићевих фотографија.

На саслушању се одлично држао – није открио ни једну значајну информацију коју Гестапо није већ имао (највише из заплењених докумената). Напротив, настојао је да умањи значај улоге сарадника организације, као у случају индустријалца Јанка Бадзака из Младеновца , који је ухапшен од Гестапоа, иследјиван, а потом ипак ослободјен. Јанко је, као и његов брат Милан, стрељан од комуниста 1945. године . Слично се десило И у случају печаторесца И залатара Сава Ћабка. Ћабак је инсистирао да није знао да је упаљач који прави намењен за ‘’ДМ’’, јер му је Пањевић рекао ‘’да је упаљач намењен једном старијем господину који пуши на лулу’’ . На суочењу пред иследницима злогласне немачке тајне полиције, Пањевич је ово потврдио , и тако омогућио Ћабаку да се спасе.

Дан након хапшења Пањевића, ухапшен је Петар Бобић, задужен од Калабића за Пањевићеву безбедност и обавештајну подршку групи.  У његовом стану пронађена су Калабићева писма, други писани материјал, два штамбиља и предмети од вредности.  И поред необоривих доказа, и вероватне тортуре, Бобић је негирао сарадњу са “покретом ДМ“, тврдивши да није знао да је Пањевић писма оставио у његовој кући, “а предмете сам сакрио јер ме је он за то молио, а нисам знао коме су намењени“.  Пањевић је на саслушању потврдио ову верзију, очигледно настојећи да умањи кривицу свог главног сарадника.  Бобић је спроведен у Бањички логор  , а потом у Маутхаузен.

Након Петра Бобића ухапшени су: фотограф Урош Влаховић, печаторезац Живојин Димитријевић, печаторезац – златар Илија Миленковић, печаторезац – златар Сава Ћабак, трговац радио апаратима Ђорђе Путник и чиновник (курир) Милутин Шевић.  Као што смо већ навели, Ћабак је ослободјен. Поручник Вјекослав Фаркаш и радиотехничар Вјекослав Фресел ухапшени су нешто пре ове акције – у оквиру операције “Хајка“ (“Треибјагд“)

Евидентно, хапшења нису уследила одмах после добијања сазнања о кривици појединих Пањевићевих сарадника (15. јануар), већ месец дана касније, након што је ухапшен сам Пањевић, а константним праћењем и агентским радом прикупљене информације, тако да су за неколико дана ухапшени сви кључни сарадници поручника Пањевића.

Урош Влаховић, посредник између поручника Пањевића и печаторесца Живадина Димитријевића, у чијој фотографској радњи су одржавани састанци, а сам Пањевић долазио ради фотографисања, овако је окарактерисан у извештају Гестапоа од 24. фебруара 1944: “Ради се о једном фанатичном сараднику ДМ који безобзирно спроводи своје подмукле циљеве. На саслушању је био тврдоглав и лажљив, тако да се исто мора пооштрено продужити“.  Влаховић је такође спроведен у Бањички логор  , а потом у Маутхаузен.

Поручник СДС-а Вјекослав Фаркаш, са којим је Влаховић блиско сарађивао, са Бањице је транспортован на присилни рад у Француску.  Печаторезац Живојин Димитријевић већ је био заточен на Бањици (од 25. октобра до 4. јануара) због “израде печата за покрет ДМ“. Након пуштања из логора наставио је са радом за ЈВуО, активно сарађујући са Пањевићем (такође израђивао печате), па је опет спроведен у “Анхантелагер Дедиње“ , а потом на присилни рад (“принудна радна јединица“) , иако је писао молбу “команданту логора Дедиње“, тражећи да га пошаљу у Немачку као слободног радника.  Илија Миленковић, гравер, синовац Живојина Димитријевића, “који је као помоћник радио код Димитријевића, исто тако је ухапшен због израде печата за ДМ“, спроведен у Бањички логор, а потом на присилни рад у Француску.

Музичар Ђорђе Путник, који је завршио Музичку академију у Прагу, а од 1938. године радио у Радио Београду, заједно са Вјекославом Фаркашем отворио је новембра 1942. године у свом стану радионицу за израду радио апарата. Истрагом је установљено да је Пањевићу лично предао бар једну, а Фаркашу “три до четири“ радиостанице.  Путник је такође логорисан на Бањици  , одакле је, транспортом од 2. августа 1944. спроведен у Маутхаузен.

Радиотехничар Вјекослав Фресел, како је установљено на саслушању, од 1941. године сарађивао је са Михаиловићевим покретом отпора, израђујући за њих “радио апарате, отпремнике и резервне делове“. На саслушању у Гестапоу Фресел је, поред осталог, рекао: “…Тако сам отпремио  за поручника Фаркаша два радио-апарата у коферима, марке ‘Браун’, Франкфурт на Мајни…Разуме се, послао сам и акумулаторе. Мислим да сам у то време добио за сваки апарат по 30 000 динара. После тога поручио је Фаркаш 4 или 5 радиостаница…Свака од ових радиостаница стајала је 150 000 динара. Радиостанице сам израдио ја лично у мојој радионици. За шта су му потребне радиостанице није ми казао. Даље сам му продао и једну писаћу машину и истодобно неколико акумулатора. Мирко Савић је такође поручио 5 радиостаница од којих сам 3 отпремио. Остале две нисам могао направити. За сваку послату радиостаницу добио сам такође 150 000 динара.“  Остаје непознаница ко је Мирко Савић и каква му је судбина. Фресел је заточен на Бањици  , а потом транспортован у Маутхаузен, где је смртно страдао 25. марта 1945. године.

Милутин Шевић, један од Калабићевих курира који је често посећивао Пањевића, такође је спроведен на Бањицу, а 12. априла 1944. на принудни рад у Француску.

Фотографска радња Уроша Влаховића, као и радионица Путника и Фресела, као “имовина државних непријатеља“ конфисковане су за потребе Гестапоа, са свим материјалом који се тамо затекао.

Завршни извештај Гестапоа даје верну слику улоге поручника Милоша Пањевића: “…Био је најповерљивија личност команданта ДМ Николе Калабића у Београду. Код њега су долазили сви курури од Калабића. Он је набављао организацији оружје, муницију и осталу војничку спрему. Код крађе оружја од Српског добровољачког корпуса прошле године када је пало у руке Калабићу 50 машинских пушака и муниција, био је такође главни организатор. Као што се види из приложеног, имао је недавно намеру да у заједници са индустријалцем Баџаком из Младеновца и са одредом Калабића, зароби један железнички транспорт са оружјем. Већ из тога произилази да је он од Калабића био задужен само за важније задатке. Поред тога он је испоручивао покрету ДМ радиостанице и резервни материјал. Његова досадашња делатност не може се појединачно навести јер би то далеко одвело… Велики део његових сарадника већ је ухапшен, остала хапшења још предстоје…“

Поред предлога иследника да се изврши егзекуција, капетан Брант рукописно је дописао – “Да“.  За разлику од Бобића, Путника и Влаховића, који су првобитно такодје предвидјени за стрељање , за ’’Каплара Мићу’’ врх немачке тајне полиције потврдио је Брантову пресуду. Аутомобилски поручник Милош Пањевић стрељан је 11. априла 1944. године у Београду, са још четворицом равногораца.

 

Извори:

  1. Историјски архив Београда, фонд Бефехлсхабер унд дес СД – Бдс
  2. Архив Србие, фонд БИА
  3. Храм Успенија Пресвете Богородице у Влакчи, књига умрлих
  4. Логор Бањица, логораши – књиге заточеника концентрационог логора Београд – Бањица, ИИ том
  5. Сајт комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. Године

 

Литература:

  1. Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон, 1969
  2. Венцеслав Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941 – 1945, Београд
  3. Милослав Самарџић, Разговори са равногорцима, први том, Крагујевац – Чачак. 2011
  4. Миодраг Милић, Југословени у концентрационом логору Маутхаузен, Београд, 1992

 

Ратко Лековић