“Српске новине“: Зашто комунистима више смета рехабилитација Калабића, него Драже?

glava novine2 NET

glava novine2 NET
Припадници разних комунистичких фракција несвесно су припремали терен за Дражину рехабилитацију, тако што су ширили и дограђивали пропаганду утврђену на процесу у Београду лета 1946. На том процесу се, поред осталог, циљало на то да је Дража био неспособан да заведе ред у својој наводно ра­зулареној формацији. После су се једни надове­зали твр­де­ћи како је Дража у ствари био рођен за патријарха а не официра, дру­ги да је био превише неодлучан, трећи да је био неспособан, итд, тако да је, на крају тог процеса, у ТВ серији “Равна Гора“, он представљен као “добар, јадан“

Калабић је представљен као негативан јунак и у најчитанијем роману 1980-тих година, у “Књизи о Милутину“ Данка Поповића. Та књига је веома много утицала на јавно мњење. У условима цензуре, сматрана је као “до­бра српска ствар“, што је још више ојачало њен, већини на први поглед прикривен, античетнички карактер
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Решењем Вишег суда у Ваљеву, објављеним 26. маја 2017. године, командант Гру­пе корпуса Горске гарде Њ.В. кра­ља Петра Другог Карађорђевића, потпуковник Никола Калабић, рехабилитован је и од сада се сматра као да није осуђиван. Решење је потписао судија др Драган Обрадовић.
Процес рехабилитације, који су по­кренули Калабићеви потомци, унука Весна Калабић и њене три ће­рке, трајао је годинама. Ваљевски адвокат Горан Бранковић, заступник Калабића, имао је пуне ру­ке посла, јер се Јавно тужила­ш­тво упорно противило рехабилитацији. Тужилаштво се држало аката доношених непосредно после рата, у којима се износи низ неистина о Ни­коли Калабићу. Тада је то рађено по шаблону и обухватало је го­тово све “народне непријатеље“. У ову категорију спадали су сви при­падници регуларне војске Краљевине Југославије – четници, па чак и ако су погинули од Немаца или заробљени и одведени у неки немачки логор још на самом почетку рата, односно ако ни теоретски нису били у могућности да по­чине дела која су им приписивана. Комунисти су се држали само једног правила: што виши чин и положај неког непријатеља њихове партије, то горе по њега.
Када је реч о Николи Калабићу, није ни било пресуде, јер му није ни суђено, пошто је погинуо у борби, јануара 1946. године. Ипак, још док је био жив, током друге половине 1945, комунисти су почели да доно­се разна акта против њега, укључу­јући и конфискацију једине не­­покретности коју је имао, плаца од 1,3 хектара на Дивчибарама.
Тај плац данас вреди много, јер је у међувремену на Дивчибарама на­прављено туристичко насеље. При­ходи од плаца добро би дошли Ка­лабићевим наследницима, јер су, као и сво потомство Дражиних ко­ма­нданата, па и обичних војника, би­ли изложени тешкој тортури. Калабићева ћерка Мирјана (да подсети­мо, њеног брата близанца, Ми­лана, комунисти су убили непосредно после рата, када је имао тек 14 година; њу су пре тога мобилисали у неку хрватску партизанску бри­гаду), није могла да настави шко­ловање и да нађе иоле пристојан посао. И на тим лошим посло­вима често су јој давали отказ, чим би чули чија је ћерка, тако да није имала довољно радног стажа за пуну пензију. Гледано у данашњем новцу, она је добијала пензију мању од 100 евра месечно, и то у годинама када није било инфлације. Комунистима све то није било до­вољно, па су Мирјани приредили још једну подлост: када се удала, мужа су јој пребацили на посао у најдаљи крај државе – у Словенију, тако да је њихов брак брзо пропао.
У првим послератним годинама, социјалистичка Југославија је, као и многе друге часне људе, и Калаби­ћа ставила на списак ратних злочи­наца.
Током процеса Ту­жилаштво се често позивало на то, без обзира што Калабићева кривица није поткрепљена доказима. Оно што ту пише своди се на твр­д­њу да је Калабићева јединица почи­нила огроман број ратних злочина над недужним народом. То, иначе, комунисти тврде за сваког четничког команданта, од ђенерала Драже па даље редом.
Оно што њих уопште не занима, јесте законски оквир деловања на­ше војске у Другом светском рату. Војска је, дакле, имала своја правила службе, па између осталог и ре­гулисано питање војних судова и преких војних судова. Тако, када су Четнички одреди Југословенске војке маја 1941. године продужили рат, они су деловали по законима Кра­љевине Југославије.
За ову причу нарочито су важна два закона: Закон о заштити државе из 1921, који се односио специјално на комунисте, као организацију међународних терориста, и Уредба о Војним судовима од 8. марта 1940. године.
Према Закону о заштити државе, свака комунистичка активност мо­гла се казнити и најтежом казном. Према Уредби о војним судовима, у ратном стању сви команданти, од команданата пукова па навише, имали су право да изричу казне, укључујући и смртну, и без судова. Преки војни судови деловали су у ситуацијама када се случај решава у року од 24 часа, а ако се не реши у том року, случај се третирао као ре­­дован. Судови су имали по пет чланова, углавном судских официра (они су у цивилству често би­ли судије или адвокати, којима су, као резервним официрима, у ратни распоред уписивани војни судови).
У преписци између генерала Дра­же Михаиловића и председника вла­де Слободана Јовановића, утв­р­ђе­но је да се у Уредби о војним судо­вима четничка бригада сматра као пук, корпус као дивизија, итд. Средином рата, на Михаиловићеву иницијативу, влада је ублажила Уре­дбу, тако да је поред осталог уки­нута казна од 25 батина.
У светлу два поменута закона, вој­ни судови, као и команданти бригада и већих јединица, могли су да осуде на смрт практично сваког комунисту. Ипак, они то нису чинили, већ су по правилу на смрт осуђивани комунисти који су били убице или помагачи убица. Највећа група комунистичких убица на територији данашње Србије налазила се у горњој половини корпусне територије Горске гарде, на терену њеног Космајског корпуса (такође је залазила и на терене Смедеревског и Авалског, а ређе и Рудничког корпуса). Био је то Космајски парти­зански одред. Он током већег дела рата није деловао као класична герилска јединица, због огромне ­надмоћи четника. Била је само је­дна ситуација када је четницима иза­­шао на црту и није имао куд: у селу Даросава код Аранђеловца, маја 1944. године. Тада га је опколила Качерска бригада Рудничког корпуса и преко 95 посто партизана, од њих нешто изнад 200, је погинуло у борби, пошто су одби­јали да се предају. Комунистима је остало да после рата ово село преиме­нују у село Партизани (што је у међувремену поништено) и да тв­рде како су их у ствари напали уд­ру­жени Немци, четници, Бугари, не­дићевци и ко све не.
Припадници Космајског партизанског одреда углавном су били у цивилу, са скривеним оружјем. Они су се дању крили по земуницама, а ноћу су убијали богатије домаћине, трговце, свештенике, војнике на одсуству, итд. До пролећа 1944. године убили су најмање 300 цивила. За тим убицама постојале су непрекидне потере. Како су који хватани – укључујући и њихове помагаче – извођени су пред лице правде. Сваку осуду ових њихових припадника на смрт, комунисти су сматрали, а и данас сматрају, ратним злочином. Обратно, све ликвидације које су они починили, а у Ма­лом Пожаревцу су, примера ради, 1943. године ликвидирали целу једну породицу – они и даље сматрају херојским делима.
Таква су правила њихове идеологије, али је, наравно, од тих прави­ла јаче римско право. Зато ни јед­ан прави суд не би могао да ог­ласи Николу Калабића за ратног злочинца и зато је опирање Тужилаштва, које је већ најавило жалбу Апе­лационом суду у Београду, узалудно. Чак и ако се поништи Решење Вишег суда у Ваљеву, само је питање времена када ће правда и на овај начин бити задовољена. На крају крајева, ово и није судска ствар, јер је као таква апсолутно ја­сна, већ је ствар политичког односа снага, које се своди на питање: колико је у Србији јака комунистичка идеологија и колико присталица она данас има?
Судећи по реакцијама на Решење о рехабилитацији, изгледа да и даље има много комуниста на високим положајима. Они свакако знају да је коментарисање судских од­лука од стране представника извршне власти – кршење Устава, али ипак то чине. Карактеристично је, такође, да су сутрадан по рехабилитацији медији тражили изјаве само од прокомунистички настроје­них особа.
Дакле, све ово не значи да у Ср­би­ји комуниста има много. У ствари, пре би се рекло да их има мало, али да су добро распоређени. Дру­­го, они по инстинктима опстанка – пре свега опстанка привилегија које уживају – осећају да је ова рехбилитација за њих гора него ре­хабилитација ђенерала Драже. Јер, припадници разних комунистичких фракција несвесно су припре­мали терен за Дражину ре­­­хабилитацију, тако што су ширили и дограђивали пропаганду утврђену на процесу у Београду лета 1946. На том процесу се, поред осталог, циљало на то да је Дража био неспособан да заведе ред у наводно ра­зулареној формацији којом је ко­мандовао. После су се једни надове­зали твр­де­ћи како је Дража у ствари био рођен за патријарха а не официра, дру­ги да је био превише неодлучан, трећи да је био неспособан, итд, тако да је, на крају тог процеса, у ТВ серији “Равна Гора“, он представљен као “добар, јадан“, и толико недорастао задатку да не може ни да примети, а камо ли осујети, убиство недужног цивила практично пред својим носом.
Како је Дражин лик издвајан у том смеру, тако су, последично, ликови његових команданата све ви­ше гурани на другу страну. А међу њима највише, по самој природи свога положаја – командант Гарде. И док у многим књигама од 1990. године наовамо видимо Дражин лик као позитиван, у описаном смис­лу, као “добар, јадан“, нема апсолу­тно ни једне књиге, од Дра­шковићевог романа “Ноћ ђенерала“, преко књига државних историчара па све до публицистике – у којој је Калабићев лик иоле позитиван. Да се подсетимо, Калабић је представљен као негативан јунак и у најчитанијем роману 1980-тих година, у “Књизи о Милутину“ Данка Поповића. Та књига је веома много утицала на јавно мњење. У условима цензуре, сматрана је као “до­бра српска ствар“, што је још више ојачало њен, већини на први поглед прикривен, античетнички карактер.
Разуме се, када кажемо “ни у јед­ној књизи“, при томе не мислимо на издања “Погледа“, укључујући и књиге из емиграције које су “Погледи“ прештампали. Ту је Калабић, наравно, позитиван лик.
И наравно, није случајно што још није судски рехабилитован ни један од истакнутих четничких ко­манданата.
Као оличење српских војничких врлина – што комунисти врло добро знају, јер у ствари знају како су пролазили у сударима са Гардом; неки истакнути партизани то су причали чак и потписнику ових ре­дова – и као командант који је чак и после слома насталог инвазијом Црвене армије, новембра 1944, имао 2.700 војника у својој јединици, потпуковник Никола Калабић је заиста велика препрека за комунисте.
Тако да остаје само да се види колико је Србија близу Северној Кореји и Куби, односно колико је далеко од негдашњег дем­ократског уређења.
(Српске новине, гласило ОСЧ “Рана Гора“, Чикаго, јун-јул 2017)