Де Гол и Дража

de-gol-i-draza

 

de-gol-i-draza

Лидер Слободне Француске омогућио је директну радио везу између Југословенске владе и Врховне команде генерала Михаиловића – коју су Британци упорно забрањивали – само под условом да све буде изведено дискретно. Тада је генерал Михаиловић на француском језику написао “један дирљив и леп телеграм“ за генерала Де Гола.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Срби су у Други светски рат ушли без својих традиционалних савезника: Руса, Француза и Италијана. Руску државу са мапе света су избрисали бољшевици, да би на њено место инсталирали Совјетски Савез. Као и у Русима, Совјети су непријатеље видели и у Србима, па су већ 1920-тих година направили планове за комадање српских територија, дајући подршку Хрватима и националним мањинама, попут албанске и бугарске. Италијане је од српских пријатеља у српске непријатеље претворила Версајска конференција. На њој су територије обећане Италији Лондонским пактом, 1915. године, додељене новоствореној југословенској држави. Најзад, Французи су још од 1940. године били под окупацијом.

Међутим, с протоком рата, колико су могли, своје позиције ојачали су и Французи и Срби. Генерал Шарл Де Гол прогласио је у Лондону Слободну Француску, постајући њен лидер, док је у планинама Краљевине Југославије генерал Дража Михаиловић обновио Југословенску војску – четнике.

Два генерала уживала су симпатије Британаца само у првој фази рата. Де Гол је због тога 1943. године преместио свој штаб у Алжир, који се тада налазио у саставу Француске, тј. који је представљао слободну француску територију. Из сличних разлога, и Југословенска влада напушта Лондон и стационира се у Каиру. Одатле она одмах шаље свог делегата у Алжир, ради везе са владом Слободне Француске. Тај делегат био је Јован Ђоновић, који је 4. априла 1944. године своје акредитиве предао Де Головом министру иностраних послова, Масиљиу. Како је Масиљи одмах отпутовао, Ђоновић је наставио разговоре са његовим замеником, генералом Катруом, кога је познавао још из Каира. Катруу је саопштио две ствари: прво, да жели хитан пријем код Де Гола, и друго, да моли Французе да омогуће директну радио везу Југословенске владе са генералом Михаиловићем.

Питање везе између владе и генерала Михаиловића било је једно од најболнијих од почетка рата, зато што је Британци нису дозвољавали. У почетку је сва веза ишла преко њих, али су и на Равној Гори и у Лондону брзо схватили да Британци не предају све Михаиловићеве депеше влади, а и оне што дају – дају са закашњењем. Протести премијера Слободана Јовановића и наших официра, нарочито потпуковника Живана Кнежевића, шефа владиног војног кабинета, нису уродили плодом. Зато се кренуло у акцију успостављања директне везе Британцима иза леђа.

Прва тајна радио станица прорадила је у Каиру, августа 1942. године, под командом пуковника Миодрага Ракића. Била је у функцији до септембра 1943, али не редовно, из страха да ће је открити британске прислушне службе.

Другу везу успоставио је сам Михаиловић, 26. августа 1943, са америчком поморском базом у Балтимору. Преко ове станице слате су депеше за Југословенску владу и за ОСС генерала Донована, али и за америчке медије.

Трећа радио веза успостављена је из базе у Истанбулу. Радила је од 10. децембра 1943. до 10. маја 1945. године.

Тако, када се Југословенска влада нашла у Каиру, радио станице за везу са генералом Михаиловићем налазиле су се у Истанбулу и Балтимору, од којих је Алжир био много ближи. Де Гол је брзо примио Ђоновића и одмах је рекао да ће помоћи, уз само један услов: строга дискреција. Тај услов је испуњен. Из Каира су доведени најповерљивији официри и радио веза са Равном Гором успостављена је крајем маја 1944. године. У једној од првих депеша, Ђоновић је писао Михаиловићу: “Французи искрено симпатишу нама, али њихов положај не допушта да јавно изразе шта мисле. Де Гол једино ставио савезницима да Француска неће признати никакав споразум о Европи који они нису одобрили“.

У одговору, генерал Михаиловић је на француском језику написао “један дирљив и леп телеграм“ за генерала Де Гола. На жалост, у књизи “Моје везе са Дражом Михаиловићем“, Ђоновић не објављује садржај тог телеграма, а он у француским архивима још није пронађен. У поменутој књизи Ђоновић објављује одабране депеше размењене са Михаиловићем из француског штаба у Алжиру, од којих су можда најзначајније оне о формирању тзв. Шубашићеве владе. Наиме, тада је за тајну радио станицу речено и министру Михи Креку, председнику Словеначке народне странке, иначе водеће у Словенији. Тако се и он укључио у преписку са генералом Михаиловићем, а преко њега и са својим људима у Словенији. Шубашићева влада је називана “усташко-комунистичком“ и против ње је створена нека врста српско-словеначке коалиције.

Међутим, оно што није објављено у Ђоновићевој књизи, објављено је у Гласнику српског историјско-културног друштва “Његош“ у Америци, у свесци број 43 од децембра 1979. године. Под насловом “Важан историјски документ“, овде је пренет цели Ђоновићев извештај о састанку са Де Голом, поднет тадашњем председнику Југословенске владе, др Божидару Пурићу. Овај извештај, писан 27. априла 1944, Ђоновић почиње напоменом како је са Де Голом разговарао отворено, с обзиром на “старо пријатељство са Французима“. Ђоновић је питао Де Гола о политици Француске према Балкану и Централној Европи, напомињући: “Ми знамо какав је данас положај Француске. Али исто тако знамо да ће Француска, одмах после ослобођења, играти улогу која јој, као великој континенталној сили и наследници славних традиција, припада“.

Де Гол је одговорио да су француске везе и пријатељства остали какви су били, као и да рачуна на везе и пријатељство са Југославијом, “а нарочито са Србима“. Политика Француске је да балканске земље не улазе ни у какве не-балканске комбинације, већ да остану слободне и независне.

После ове опаске, генерал Де Гол је питао Ђоновића како он гледа на решење проблема Балкана и Централне Европе. Ђоновић је рекао исто што и Де Гол, изразивши бојазан од совјетске инвазије и бољшевизације Балкана. Нагласио је важност заштите балканских народа, сада од бољшевичке пропаганде, а у будућности и од присилних решења. “С наше стране у овом правцу рађено је што је било могуће. Ђенерал Михаиловић, са својим борцима, бори се за слободу и демократију, и, у исто време, одржава везу са балканским народима“, рекао је Ђоновић. Балканска конфередерација, наслоњена на Француску, “била би озбиљна гарантија за будући мир и безбедност Европе“, закључио је он.

После размене мишења о могућности привлачења Бугарске, Де Гол је рекао:

“Стара је француска идеја о стварању регионалних блокова. Ми смо готови да вас подржимо кад нам то буде могуће, поготову ако успете да остварите што желите. Ми стално рачунамо на Србе. И баш због оваквих комбинација ми смо недвосмислено казали нашим савезницима да не признајемо никакво стање створено у Европи, које не би било створено споразумно са Француском. Поготову на Балкану и у Централној Европи“.

Лидер Слободне Француске је затим питао на које нације на Балкану се рачуна за стварање балканске конфедерације. Ђоновић је одговорио да су то у првом реду Грци, да се на Албанце рачуна “само ако не отварају врата Италијанима“, док је за Румуне већ говорио о сагласности Совјетског Савеза. Овај део разговора Де Гол је завршио констатацијом: “Није сасвим сигурно да ћете, после свега што се десило, моћи са Хрватима“.

Де Гол је потом питао Ђоновића: “Ко је Тито?“ Ђоновић је одговорио у то време популарном паролом: “Тајна Интернационална Терористичка Организација“, додавши: “Он се, иначе, зове Јосип Броз, по професији браварски радник, а по националности Хрват“. Рекао је да је његово деловање познато свима, “сем, можда, његовим енглеским протекторатима и директорима лондонског радија“. После пада Италије, наставио је Ђоновић, Енглези су наложили генералу Бадољу да наоружа Тита и он је ојачао, али само привремено, јер су му Немци ускоро одузели то наоружање. “У сваком случају, највећу му помоћ пружа енглеска пропаганда, а сад и енглеска команда, шиљући му оружје и друго“, закључио је Ђоновић.

Уследило је ново Де Голово питање: “Зашто Енглези помажу Тита“?

Ђоновић је одговорио да и поред најбоље воље то није успео да сазна. Одбацио је претпоставку да Енглези не знају да је Тито бољшевик и да се бори за бољшевичку Југославију. Такође, рекао је, они свакако знају и да се комунисти у првом реду боре против домаћих националних снага, “а да према некомунистичкој српској маси праве зверства не мање него сами Немци“.

Де Гол је, “у чуду“, поновио питање: “Онда, зашто га Енглези помажу?“

“То сам и ја многе питао, па чак и њихове министре када сам био у Лондону. А они нису умели или нису хтели да ми објасне“, одговорио је Ђоновић, настављајући да износи претпоставке: бољшевизација Југославије није енглески интерес, јер се њоме угрожава империјална политика Лондона на истоку; затим, подржавање Тита не иде ни у корист ратних напора, јер се том подршком распирује грађански рат и слаби отпор окупатору. Па ипак, и Михаиловићеве борбе против Немаца које су видели британски и амерички официри, лондонски радио је приписавао комунистима. “Заиста је тешко објаснити, чак и под претпоставком да Енглези праве уступке Совјетима на, за њих моментално мање значајној ствари, да би добили на другој“, закључио је Ђоновић. На овом месту он је изнео један занимљив податак: код генерала Михаиловића Енглези су слали људе који говоре српски, а код Тита оне који говоре само енглески и тако не могу да сазнају много.

Де Гол је закључио: “Несрећа је што Енглези изгледа да немају израђену политику према европским народима, што се види по том да се у многим случајевима поводе за Американцима (мислио је на `француски случај` – примедба Ђоновића). Черчил је више борац него политички човек.“

Тада је Де Гол питао какве везе влада има са Михаиловићем, додајући како би било корисно да се Французи о свему обавештавају. Ђоновић је одговорио: “Везе са земљом имамо. То могу рећи Вама. Али због даљине и тешког саобраћаја, тешко их могу користити. Ако Ви желите можемо их имати и овде.  Само, дужан сам да Вам кажем да то Енглези никако не желе…“.

После договора око тајне радио станице, Ђоновић је питао Де Гола о мисији за коју је чуо да ће је послати код Тита. Де Гол је одговорио да су имали информацију како је неколико стотина француских ратних заробљеника побегло из Мађарске на територију под Титовом контролом. Зато су хтели да пошаљу два официра да их нађу. Али, Енглези су правили тешкоће око пребацивања. “После сте нас Ви обавестили да би то било коришћено и одустали смо. Изгледа да је тих људи мање него што смо првобитно обавештени“, закључио је Де Гол.

Ђоновић је онда питао да ли би Французи послали мисију код Михаиловића, рекавши да би она имала “велики значај и произвала код Срба велики утисак“. “Могли бисмо, само да ли бисте Ви имали начина да их (француске официре) пребаците?“ Ђоновић је одговорио да Југословенска влада има “неколико авиона“, али да су под америчком командом. Обећао је да ће се распитати о могућности да се авиони употребе за пребацивање француске војне мисије. “Добро. Обавестите се и онда  ми јавите“.

Овим се Ђоновићев извештај Пурићу завршава. Поменути авиони су “летеће тврђаве“ које је Америка октобра 1943. године поклонила Краљевини Југославији. Међутим, већ после неколико дана са ових авиона су скинути таковски крстови и они су увршћени у састав америчког ратног ваздухопловства. Авиони, иако са југословенским посадама, никада нису летели по плану Југословенске владе и Врховне команде, па тако ни француска војна мисија није могла бити послата код четника.

(“Слобода“, гласило СНО у Америци, Чикаго, 25. август 2016)