Шта би било да је победио Дража?

draza-mihailovic-e1431599580543

draza-mihailovic-e1431599580543

Србија би била два пута већа него данас и имала би око 20 милиона становника
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Некад, кад су нас учили писању, скретали су нам пажњу да се клонимо опсервација типа “шта би било кад би било“. Међутим, времена се мењају, и ова доскочица постаде легитиман историографски жанр. За сада, више на Западу, мање код нас. Прецизније речено, код нас сам на ову тему видео само један чланак, из пера прокомунистичког аутора, који се бавио питањем: “Шта би било да је Тито изгубио?“ Одговор је гласио да би све мање-више било исто, ако не и горе, тј. у основи чланак је одисао апологијом Титовог лика и (не)дела.

Чланак овог жанра може бити прилично прецизан, јер постоји више научних дисциплина које се баве предвиђањем догађаја. На пример, то је статистика, која се заснива на чињеници да догађаји углавном иду својим током, тј. да ће се оно што се дешава сада, углавном дешавати и у будућности. Догађаји се претварају у бројке, а бројке у графиконе. Сећам се графикона о порасту броја фрижидера у појединим земљама, од када су се појавили, па до 1980-тих година. На основу унетих параметара, било је јасно да ће кривуља наставити да расте.

Према томе, и одговор на питање: “Шта би било да је победио Дража?“, у ствари није толико тежак. Једноставно, наставили би се економски, политички и други токови из Краљевине Југославије, уз извесне корекције изазване Другим светским ратом. Дража би настојао да спроведе оно што је планирао, с тим што би то у извесној мери зависило од великих сила. Наравно, Дражина улога узима се условно, јер су у ствари одлучивали Југословенска влада и Централни национални комитет Краљевине Југославије. Влада током рата није била у земљи и зато није била упозната се неким стварима. На пример, она није знала за планове да се у последњој фази рата иселе Албанци (у Албанију). Међутим, не би се противила, јер су то у ствари били предратни државни планови. Исто тако, не би се противила плановима да се исели и део екстремних муслимана (у Бановину Хрватску).

С друге стране, и влада и комитет би пред велике силе поновили захтев за проширење граница, који није усвојен на мировној конференцији у Версају 1920. године. Тај захтев је нашој јавности добро познат, али у искривљеном светлу, кроз комунистичку пропаганду. Комунисти су мапу са плановима проширења називали “Мољевићевом мапом“, према др Стевану Мољевићу, секретару Централног националног комитета, а у ствари то је била мапа Николе Пашића, на којој је сарађивао и Јован Цвијић. Идеја да се траже територије према тој мапи усвојена је на Светосавском конгресу у селу Ба 1944. године. Просто речено, оно што је тражено 1920, било би тражено и 1945. године. Реч је о проширењу територија Краљевине Југославије према свим суседним државама, сем према Грчкој.

Да ли би ови захтеви били усвојени, тешко је рећи. Ако би били усвојени према Албанији, онда би Србија имала излаз на Јадранско море и у области Скадра, Драча и Валоне. У том случају, Албанци би били исељени и из ових области, даље на југ Албаније.

На западу, сигурно је да би захтев за припајање Истре био усвојен, јер је и овако усвојен. Али, Истра не би била припојена Хрватској, као што су то учинили комунисти, већ Словенији, као што су то планирали четници. Додуше, постојао је и други план, да се Истра подели између Словеније и Хрватске. Вероватно би био усвојен тај план, због традиционалне британске подршке Хрватима. Иначе, на Истри су најбројнији били Италијани, следили су Словенци, па Хрвати.

Унутрашње административне границе би остале исте, с тим што би Бановина Хрватска изгубила проширења која је неуставно добила 1939. године (због погрешне процене кнеза Павла да ће се тим поклонима Хрвати одбити од Хитлера). Реч је о Дубровнику и обали даље на југоисток, закључно са Превлаком, затим о Петроварадину и делу Срема, деловима северне Босне, итд.

Дравска Бановина постала би Бановина Словенија, а шест српских Бановина биле преименоване у Бановину Српске земље, са седиштем у Скопљу, јер су то били предратни планови. Тих шест бановина биле су Врбаска (са седиштем у Бањалуци), Дринска (са седиштем у Сарајеву; на истоку је обухватала и Чачак), Дунавска (Нови Сад, укључујући Крагујевац као крајњу јужну тачку), Моравска (Ниш), Зетска (Цетиње) и Вардарска (Скопље).

Републике проглашене у Јајцу 1943. године не би постојале, па ни Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија. Не би постојале ни нације које су прогласили комунисти (Црногорци, Македонци и Муслимани).

Када је реч о Босни и Херцеговини, она уочи рата није постојала ни у каквој форми, јер је била укинута као остатак турске окупације. На територији коју су после рата комунисти прогласили Републиком БиХ, пре рата Срби су чинили 44 посто становништва, муслимани 30 посто, а Хрвати 23 посто. Међутим, та статистика није била важна, јер су делови БиХ са већинским хрватским становништвом припадали Бановини Хрватској. Исто тако, на тим територијама је живео и известан број муслимана. Углавном, и у Врбаској и у Дринској  бановини Срби су чинили убедљиву већину.

Део муслимана и даље би се изјашњавао по српској националности, јер су ово забранили управо комунисти. Тих муслимана није било много, можда 10 или 20 процената, али у случају Дражине победе може се претпоставити да би њихов број био у благом попрасту. У сваком случају, муслимани би имали сва верска и грађанска права, јер су их имали и у Краљевини Југославији (њихова највећа странка била је у коалицији са Стојадиновићевим радикалима).

У односу на данашњу Србију, постојала би још једна етничка разлика: Немци не би били протерани, нити поубијани (истовремено, у хрватској и словеначкој бановини не би било геноцида над Италијанима). Број Немаца би био у благом паду, јер је и број Мађара у благом паду. Тако би данас у Србији живело 400-450.000 Немаца. Истовремено, дакле, Албанаца у Србији не би било (пре рата било их је око 350.000, данас их има око милион и по). Ако би неким случајем велике силе инсистирале да се врате Албанци исељени 1945. године са Косова и Метохије и из Западне Македоније, извесно је да би тај процес контролисале домаће оружане снаге, које не би дозволиле да се врате и они Албанци који су се населили под нацистичком окупацијом. Исто тако, извесно је да не би било новог масовног, илегалног досељавања Албанаца, које су омогућили комунисти, и наравно не би било комунистичке забране Србима да се врате на Косово и Метохију и у Македонију.

У постојећем следу догађаја, комунисти су починили масовне злочине невиђених размера. Током рата, а нарочито у недељама по окончању рата, убили су преко 300.000 особа. За сада је сачињен списак од око 200.000 убијених.

Да је Дража победио, не би  било масовних злочина, јер су познате његове наредбе у том смислу. Дивље одмазде према Хрватима, муслиманима, Албанцима, Бугарима, Немцима, Мађарима и комунистима не би могле сасвим да се елиминишу, због њихових масовних злочина током рата, али не би било планског и систематског убијања никога, па ни усташа и есесоваца. Другим речима, уместо преко 300.000, на овај начин би вероватно било убијено неколико хиљада особа. После суђења за ратне злочине, вероватно би било убијено око 1.000 злочинаца, укључујући и главне припаднике комунистичког покрета, као и известан број српских квислинга.

Исто тако, не би било масовне емиграције у последњој фази рата, и релативно масовне емиграције наредних деценија (око 3.000 људи годишње бежало је преко границе). Десетине хиљада ратних заробљеника не би одбиле да се врате у земљу. Не би било милионске економске емиграције, која је уследила после отварања граница 1965. године. Не би било ни грађанског рата 1991-1995, па тако ни новог милионског таласа емиграната. Југославија би се распала на исти начин као Чехословачка, само на три дела: на Србију, Хрватску и Словенију.

Пре рата није било емиграције из Србије, па је не би било ни после рата. Напротив, људи су се ради посла досељавали у Србију, углавном Срби из пасивних крајева, а делом и странци, па би се и тај тренд наставио. Специјално, било би организовано колективно пресељење Срба са територије Бановине Хрватске (Лика, Кордун, Банија, Славонија…), јер је и то био план др Мољевића (размена становништва, ради осујећења новог геноцида).

Србија би, дакле, била два пута већа него данас и имала би око 20 милиона становника.

Постојала би још једна национална категорија, Срби католици, које су комунисти потпуно уништили. Њих је највише било у Дубровнику, а после рата су поубијани, протерани или похрваћени. Да је Дража победио, то се не би десило, а Дубровник би постао престоница српског туризма. Негде у граду био би подигнут споменик капетану Нину Свилокосу, потомку дубровачких госпара, команданту Дубровачке четничке бригаде (комунистичка и усташка јединица са дубровачким именом нису постојале; у бригади капетана Свилокоса било је организовано око 1.400 Дубровчана).

Србија би остала поморска земља и имала би своју прекоокеанску флоту. Ако би граница на југу остала на реци Бојани, главна лука био би Бар, који би био неколико пута већи него сада. Ако би захтев о проширењу приморја био усвојен, не би се градила пруга до Бара, већ до Драча. У постојећем следу догађаја, пруга Београд – Бар је највећа промашена инвестиција у историји Србије (коштала је око 40 милијарди долара). У случају повољног исхода рата, промет овом пругом био би далеко већи и инвестиција не би била промашена, али пруга Београд – Драч коштала би неупоредиво мање.

Да је победио Дража, Југославија би користила америчку помоћ преко “Маршаловог плана“, јер су је користиле све евопске земље ван социјалистичког лагера. Реч је о милијардама долара. У постојећем следу догађаја, Југославија је после рата добила помоћ од Америку у износу од око 450 милиона долара и та помоћ је коришћена нерационално.

Да је победио Дража, Југославија, а потом и Србија, биле би чланице НАТО пакта, као и Европске уније. Данас би Србија била на путу иступања из ЕУ, у основи из истих разлога као Британија. Односи са Совјетским Савезом, као смртним непријатељем Србије, били би лоши. Односи са Русијом били би добри од дана њене обнове, 1990. године, и поправљали би се како би комунизам у њој опадао.

Пре рата, преко 90 посто капитала у Краљевини Југославији било је у приватним рукама. После рата, да је Дража победио, учешће државног капитала повећало би се на 20-30 посто, јер је тај тренд постојао и у западноевропским земљама. После неколико деценија, поново би расло учешће приватног капитала.

Да је победио Дража, наставио би се тренд повећања извоза финалних производа науштрб извоза сировина. Краљевина је извозила у западне земље на пример месне нареске (из Фабрике хране “Стефановић“ у Крагујевцу), или вина и коњаке. У постојећем следу догађаја, драстично је опао квалитет финалних производа и њихов извоз у западне земље је готово потпуно престао. Дешавало се чак да комунисти хапсе инжењере војне фабрике у Крагујевцу под оптужбом да саботирају производњу, означавајући превише оружја као шкарт. У ствари, они су радили по предратним стандардима, а нови, партијски кадрови, то нису могли да разумеју. Тако су незналице систематски уништавале индустрију у целој земљи. На Западу су финални производи из социјалистичких држава посматрани са подсмехом.

Моторна снага српске привреде била би авио индустрија. Пре рата, на територији данашње Србије налазило се девет фабрика авиона. Чак и 1960-тих година југословенски авион је постигао светски рекорд у брзини, у својој класи. Реч је о варијацији предратног ловца ИК-3 из фабрике авиона “Рогожарски“ у Београду, на којој су и даље радили предратни инжењери. То је био само последњи трзај. У случају повољног исхода рата, дошло би до укрупњавања фабрика и наставио би се тренд развоја авио индустрије. Данас би ИК-3 био светски бренд, попут “миража“.

Светски бренд био би и земунски “Телеоптик“, који је још пре рата усвојио високо софистицирану технологију. Данас би “Телеоптик“ значио исто што и, на пример, “Филипс“. Србија сада нема ни један светски бренд, а имала би их барем десетак. У таквим фирмама просечне плате биле би по 4-5.000 евра.

Плата висококвалификованог радника у Србији уочи рата била је око 1.000 данашњих евра и тренд раста би се наставио. Бруто домаћи производ Србије данас је око 32 милијарде евра, а био би преко 500 милијарди евра. Уместо 15-так хиљада, у Србији би се продавало преко 100.000 нових аутомобила годишње.

Као почетак ауто индустрије данас се узима 1953. године, када је у Крагујевцу почело склапање “фиће“.  Као почетна година у развоју ауто индустрије остала би 1940-та, када је у Крагујевцу почело склапање џипова. То би се наставило после рата, а како би се повећавао број асфалтних путева, прелазило би се на склапање, па потом и производњу, путничких аутомобила. “Фића“ не би постао национални ауто, а вероватно не би ни постојао (сем, наравно, у Италији), већ би доминирао неки модел средње класе.

Фабрика камиона у Раковици не би после рата била премештена у Марибор и постала ТАМ (Творница аутомобила Марибор); фабрика турбина не би била однета из Ниша у Љубљану, нити би се од лесковачке текстилне индустрије стварао бренд “Рашица“ у Словенији. Укратко, стотине фабрика из Србије не би биле расељаване у друге крајеве Југославије.

Због велике потрошње струје, Србија би имала барем једну нуклеарну централу, вероватно у области Прахова. Овај научни сектор био би развијен и Србија би могла да произведе атомску бомбу.

Када је реч о спорту, највећа разлика постојала би у оним спортовима који највише зависе од улагања државе и моћних компанија, попут зимских спортова, спортова на води, атлетике и гимнастике. Србија би освајала медаље и на зимским олимпијским играма, а на летњим олимпијадама број медаља био би преко 20.

Велика разлика осетила би се и у фудбалу. Данас је овај спорт организован тако да политичка мафија убире приходе од трговине фудбалерима, док држава покрива губитке клубова. У случају повољног исхода рата, фудбалска репрезентација Србије не би играла квалификационе мечеве у егзотичним државама, већ би се налазила у европском и светском врху, као и остале репрезентације у колективним спортовима. Српски фудбалски клубови били би редовни учесници Лиге шампиона. Била би јака и српска кошаркашка лига. Не би постојала апсурдна ситуација да српски клубови развијају кошарку у другим државама, као што је то случај са Јадранском лигом.

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 25. септембар 2016)