Рехабилитација Недића: Ко је спашавао народ?

Митинг у Крагујевцу 1943: Недић и немачки крајскомандант
Митинг у Крагујевцу 1943: Недић и немачки крајскомандант

Митинг у Крагујевцу 1943: Недић и немачки крајскомандант

У овом случају, потребна је у ствари рехабилитација историје, јер не звучи ни мало ласкаво што и данас у Србији доминирају пароле које су измислили нацисти а преузели комунисти

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Редов Милан Недић – личност са најбољим маркетингом у српској историји. Факат да се и данас сматра генералом – иако га је наша држава ражаловала чим је стао уз Немце, крајем лета 1941. године – само је успутна последица тог маркетинга.

Успех кампање у корист Недићевог имена и лика није случајан, јер су је осмислили врхунски мајстори тог заната: немачки нацисти, тј. Гебелсови људи у окупационом апарату у Србији. Применили су технику која се и иначе кроз историју маркетинга показала као најбоља: не рекламирати директно неко име, или робу, већ створити везу између имена/робе и неке примарне људске жеље или потребе.

Формулу за Недића немачки мајстори пропаганде нашли су у речи “спас“.

Формула је толико добра да и данас, после толико деценија, на питање о Недићу невероватно висок проценат саговорника из прве одговара да је он “спашавао народ“. Број “спашених живота“, зависно од саговорника, креће се од неколико стотина хиљада па све до милион.

На питање од кога је Недић спасао толике људе, следи одговор: “Од усташа“.

Даље од ових питања, и одговора, не иду ни случајни саговорници, ни савремена српска историографија, мада тек ту постаје занимљиво. На пример, како је Недић могао да спасе некога од усташа, када његове формације, поштујући наређења немачких окупационих власти, уопште нису ступале на тло НДХ?

Наравно, реч је о смишљеном бркању термина, при чему се под спашавањем живота подразумева нешто што у ствари није спашавање живота. Другим речима, примењена је Гебелсова формула да сто пута поновљена лаж постаје истина.

Под спашавањем живота овде се подразумева прихват избеглица из НДХ у “Недићеву Србију“. Којима су, самим тим што су дошли у “Недићеву Србију“, животи већ били спашени. И који су, узгред буди речено, у највећим таласима долазили на ову страну Дрине пре него што су Немци поставили Недића на власт, 31. августа 1941.

Невоља, у почетку за Немце, недићевце и љотићевце, а потом за комунисте и у нашем времену неокомунисте – невоља због које су, сваки из својих мотива, посезали за понављањем неистина – је у томе што је постојао неко ко је заиста спашавао животе Срба у НДХ, систематски и током целог рата, шаљући им у помоћ официре и војнике да се туку са усташама, као и оружје, муницију, храну (“братска помоћ“) и новац.

То је био пуковник, односно генерал, Дража Михаиловић.

То је факат необорив као и онај о смишљеном бркању термина, али, Дража Михаиловић је био противник свих побројаних: и Немаца, и германофила и комуниста. Зато су они имали интерес да тај факат крију. Специјално, комунистима више одговара неговање мита о Недићевом спашавању Срба преко Дрине, него да се сазна како је то у ствари чинио Дража, што би могло да се деси ако се мит о Недићу сруши.

Током рата се одигравала и једна, на први поглед, парадоксална ствар: Дража је преко Дрине слао и неке Недићеве јединице. Реч је о тактици легализације својих трупа и продору у квислиншки апарат. На пример, постојала је Недићева “Дринска група српских оружаних снага“, под командом мајора Момчила Матића. Истовремено, Матићева јединица се налазила у Дражином ланцу командовања, што Недић, а ни Немци, у почетку нису знали. Тако, када су пролећа 1942. године формације НДХ, на челу са Францетићевом Црном легијом, покренуле офанзиву против четника у Источној Босни – а усташама су се тада придружиле обе партизанске пролетерске бригаде, Прва и Друга – Дража је поред својих, за окупаторе и квислинге илегалних формација, попут Церске бригаде капетана Рачића и Златиборске бригаде капетана Митића, наредио и ангажовање Матићеве јединице (као и још једне Недићеве формације, из Бајине Баште, под командом потпуковника Јавандарића). Према немачком извештају из Источне Босне од 22. априла 1942, “расположење српских устаника било је врло потиштено при почетку офанзиве и изненадном продору кроз троструки положај Срба“. Међутим, како је даље наведено у овом документу, “појава једне нове групе у Власеници, која је дошла из Србије, опет је положај Срба вратила у пређашње стање“.

Та нова група је, дакле, дошла по Дражином наређењу, док је Недић, истовремено, делао супротно. Он је још крајем фебруара 1942. посумњао да мајор Момчило Матић заправо ради по Дражиним наредбама, па је хтео да га уклони. Како је Матић известио Дражу 3. марта, Недић га је звао да са целом јединицом дође у Београд, с образложењем да је то “ради преформирања“. Матић је затим написао: “Моје је мишљење – ради ликвидације“. Он зато није одвео јединицу у Београд, али су половином априла Немци ухапсили и њега и Јовандарића. Њихове јединице су остале очуване, јер су се већ налазиле или на фронту у Босни или на другим местима.

Ипак, ова прича о спашавању Срба из НДХ дошла је касније. У доба када је успостављана “Недићева влада“, актуелна је била друга прича: о спашавању Србије од даљег распарчавања. Та Србија, нацистима по вољи, већ је била смањена четири пута, тако што су из ње искључене Врбаска, Зетска, Вардарска и половина Дринске и Дунавске бановине. Говорило се, а и сада се понавља, да би без Недића на челу “владе“, лета 1941. године и та преостала четвртина Србије била подељена између НДХ и Бугарске.

Међутим, нема документа који би потврдио постојање те немачке намере. Биће да је разлог томе што такав документ и не постоји. НДХ и Бугарска нису успевале да успоставе ефективну контролу ни над оним огромним територијама које су им Немци већ били уступили (Бугарска је окупирала и део Грчке), па им стога даље проширење држава није ни стављано у изглед.

Зато је био неопходан још један елемент “спашавања“ и он је ускоро и укључен: “спашавање“ од немачких одмазди стотину за једнога. Ускоро, а не одмах, јер је уредба о стрељању сто Срба за сваког убијеног Немца донета неколико седмица после постављања “Недићеве владе националног спаса“, те зато, очигледно, о њој није ни могло бити речи приликом прављења прве биографије “спасиоца“. Напротив, може се говорити о утицају целог тог пројекта на повећање страдања Срба у јесен 1941. године. Пројект је, наиме, подразумевао уклањање Српске жандармерије на челу са пуковником Јованом Тришићем, у то доба најјаче домаће оружане силе, а уједно формације специјализоване за обрачун са комунистима. Германофили су веровали, и у то су успели да убеде Немце, како су највећи противници “енглески плаћеници на Равној Гори“, док ће они – Недић и Љотић – “лако са комунистима“. Пуковник Тришић је мислио супротно и планирао је акцију против комуниста, заједно са Дражиним четницима, али, његова жандармерија се није уклапала у “Нови светски поредак“. Требало је да буде замењена недићевцима и љотићевцима, међутим, њих није било на терену до новембра, тј. два месеца после избацивања жандарма из игре. Током та два месеца комунисти су заузели велике територије, спровели своју политику “што горе – то боље“ и испровоцирали масовне немачке одмазде.

Без обзира на деловање Недићеве владе, Немци су систематски спроводили одмазде стотину за једнога, или 50 за једнога, од периода до периода, и то све до октобра 1944. године. Ипак, било је људи који су успевали да смање сразмеру, или чак потпуно осујете одмазде у појединим местима, као што је то епископ Николај учинио интервенцијом код немачког заповедника Крушевца септембра 1941, или председник Општине Топола Милош Јокић интервенцијом код немачке команде у Београду (убедио је Немце како је на време упозорио њиховог заповедника у Тополи да не шаље на пут позадинце без пратње борбене јединице, јер ће их комунисти поубијати; заповедник му је одговорио да нико неће убијати Немце после стрељања у Крагујевцу 21. октобра и преварио се, али је одмах наредио сакупљање 1.000 мештана Тополе за стрељање; Јокића су због ове интервенције стрељали комунисти, чим су освојили Тополу). Исто тако, било је појединих случајева смањења одмазде, или спашавања Јевреја, од стране Милана Недића, али то није био главни ток догађаја. Сем тога, математика ни иначе не иде у рачун Недићу, пошто је далеко већи број Срба које је његова “влада“ испоручила Немцима, као таоце за стрељање или заточенике логора смрти. (Занимљиво је да многи данашњи поштоваоци Недића осуђују испоручивање Срба у Хаг, иако је ту реч о неупоредиво нижим цифрама.)

Мада су реч “спас“ први пут употребили још у августу 1941, главну кампању о Недићу као спасиоцу Немци нису спровели тада, већ током 1942. и 1943. године. Та кампања је касније потпуно потиснута и заборављена, јер су се још једном поклопили интереси германофила и комуниста.

Немачка кампања из 1942. године била је одговор на четничку кампању препознатљиву по слову “З“. Ова четничка кампања била је испровоцирана све дрскијим понашањем квислинга. Кап која је превршила чашу дошла је маја 1942. године, када је Недићево министарство унутрашњих послова доставило Немцима елаборат под називом “О раду организације Драже Михаиловића“, чија кључна реченица гласи: “Не видим разлога да син и кћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај са многим породицама оних који су у шуми, а да при томе невин народ страда“.

Другим речима, Недићева влада је тражила од Немаца да почну систематско хапшење и одвођење у логоре чланове четничких породица, укључујући и децу испод 15 година, која би требало да буду смештена “у посебна обданишта“. Немци су то и почели да чине, сем што није било никаквих посебних обданишта, већ су и деца испод 15 година одвођена у “ДМ логор Дедиње“, тј. логор на Бањици.

Размишљајући шта би то могло да продре иза бедема који су чинили немачки тенкови и друга војна сила – бедема иза кога су се квислинзи осећали моћно, генерал Михаиловић је дошао на идеју са радио таласима. Тако је преко Радио Лондона почео да емитује спискове квислинга стављених под слово “З“, које прате специјалне формације зване “црне тројке“. Ефекат је био огроман: квислинзима је утеран страх у кости, док је народним масама подигнут морал.

Главна парола у немачкој кампањи против слова “З“ била је: “Кољачи српског народа“, или само “кољачи“. И она је остала до наших дана, наравно без контекста, због још једног поклапања интереса Немаца, квислинга и комуниста. Чинила је логичку целину са паролама о Недићу као спасиоцу српског народа, “српској мајци“, и сл.

Сем преко радија и у штампи, кампања је вођена и преко изложби фотографија под насловом “Овако четници кољу српски народ“, али и ширењем тих фотографија на киосцима и по књижарама. Командант Дражиног Делиградског корпуса, мајор Властимир Весић, у распису потчињенима од 10. септембра 1943, писао је:

“Немци на трафикама и по књижарама за најбагателнију цену продају слике које су у ствари они сами исликали, а оне се тичу наших злочина које тобоже ми фотографишемо и растурамо да бисмо утерали страх у кости колебљивцима. Немци су подмукли и врло препредени. Они имају на хиљаде наших заробљеника по логорима, а пре него што их стрељају скидају им сву одећу, облаче се у њу и одлазе да праве овакве слике. У руци имам пет оваквих фотографија и шаљем Вам да видите шта се све употребљава противу нас. Фотографије се намерно сервирају на трафикама и по књижарама, стоје у излогу, а то онда вешто користе комунисти да би харангирали против нас.“

Ове фотографије комунисти су после рата масовно користили у пропаганди, а и данас се представљају као аутентичне.

У оно доба, и када је Радио Лондон престао да емитује спискове особа стављених под слово “З“, четници су настављали своју кампању, која је подразумевала и ликвидације појединих квислинга. На пример, ово је вест Дражине Новинске агенције “Демократска Југославија“ од 10. марта 1944. године:

“Шеф кабинета квислинга Недића и његова десна рука, пуковник Масаловић, убијен је усред бела дана док је био на путу за свој кабинет. Заједно са Љотићем, он је био главни организатор борбе и репресија против припадника покрета отпора генерала Михаиловића, и највернији немачки слуга. Вест о његовој смрти изазвала је велику сензацију у целој земљи, пошто се догодила за мање од недељу дана након што је Љотић у експлозији воза недалеко од Ваљева, за мало измакао сличној судбини. ‘Црна тројка’ или ‘тројни егзекутори’, како их зову, а који убрзано ‘ликвидирају’ немачке шпијуне и издајице, оперишу у сваком граду у Србији.“

На крају, да ли треба рехабилитовати Милана Недића у поступку који се води пред Вишим судом у Београду? Да, када је реч о пресуди коју су му изрекли комунисти, мада, заправо, те пресуде и нема, што за њихово схватање судства не игра никакву улогу. Јер, њихова правда није правда, већ злочин, не само над особом о којој је реч, већ и над свим потомцима. Друго, уважавање те непостојеће пресуде је знак континуитета са комунистичким режимом, па би њено оглашавање ништавном представљало неопходан чин дебољшевизације.

Рехабилитација Недића од мера и пресуда које су му изрекле установе Краљевине Југославије је нешто сасвим друго и о томе нема говора. У овом случају, потребна је у ствари рехабилитација историје, јер не звучи ни мало ласкаво што и данас у Србији доминирају пароле које су измислили нацисти а преузели комунисти.

“Слобода“, гласило СНО, Чикаго, 10. март 2016)