Мишић и Фрегл нису стрељани 1941.

felj_620x0
felj_620x0

Мајори Мишић и Фрегл

Иако се судбина двојице мајора документовано прати до пролећа 1944, крајем сваке године обнавља се мит о њиховом стрељању 1941, који су тада, са неком намером, створили Немци

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Крајем сваке године, у редовима поштовалаца дела ђенерала Драже и његових бораца, обнавља се сећање на мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла, на њихову улогу у спашавању Дражиног живота у немачкој Операцији “Михаиловић“ и на њихову јуначку погибију 17. децембра 1941. у Ваљеву. Према једној верзији, мајор Мишић је одбио понуду Немаца да, под одређеним условима, буде поштеђен, јер му је мајка била Немаца. Рекао им је: “Та половина немачке крви истекла ми је када сам био рањен у Великом рату“. Према другој верзији, мајор Мишић је, пре плотуна стрељачког вода, гађао Немце својом чизмом, док је паљбом Немаца командовао лично мајор Фрегл. То му је била последња жеља, која му је испуњена.

Ове верзије, дакле, обнављају се с времена на време, иако је пре више од десет година документовано утврђено да мајори Мишић и Фрегл нису стрељани 1941. године у Ваљеву, као и да су 1944. године били живи. Вести о њима нема тек после пролећа 1944. године.

Али, пођимо редом.

Када је дошао до Равне Горе, 10. маја 1941, Дража је своју групу послао испод Бабине Главе, а он је са мајором Палошевићем и наредником Перовићем отишао у Мишићеву кућу у Струганику. То је у ствари била вила војводе Живојина Мишића, коју је он изградио испод куће у којој је рођен. Данас у Струганику постоји војводина родна кућа, али не и вила, јер су је Немци спалили 17. децембра 1941.

У вили у Струганику Дража је затекао мајора Александра Мишића, који му је био пријатељ још из ранијих ратова (сачуван је део њихове преписке из Првог светског рата). Обрадовали су се један другоме и одмах почели припреме за, како је Дража рекао, “Трећи српски устанак“. У Мишићеву вилу ускоро из Београда долази цела Дражина породица: жена Јелица, ћерка Гордана и синови Војислав и Бранко.

Мајор Александар Мишић је основао Рибнички четнички одред, којим је и командовао. Сем тога, обављао је низ поверљивих дужности. Током лета, начелник штаба Рибничког четничког одреда постаје мајор Иван Фрегл. Он је био организатор непредатих делова Југословенске војске у Словенији. Дошао је на Равну Гору ради консултација, али је остао на новој дужности. Фрегл је био Словенац, рођен у селу Фрам код Ма­ри­бора. У свему је био на одличном гласу. Ван војних дужности ис­ти­цао се као планинар и скијаш. Уочи рата, 1940. године, постао је ђенералштабни официр. Априлски рат затиче га на положају на­челника штаба Врбаске дивизије у Бањалуци.

Првих дана децембра 1941, сазнавши за концентрацију Немаца, Дража наређује неприметно напуштање Равне Горе. Међутим, до њега стиже вест да мајор Але­­ксандар Ми­шић са својим Рибничким чет­ни­чким одредом на­­ме­рава да се фронтално супротстави Не­­­мцима. Зато он са шесторицом људи одлази у Струганик, желећи да поведе са собом Мишића и његов одред. То је било увече 5. децембра.

Око седам часова ујутру, 6. децембра, један домаћин је до­­тр­чао у кафану у Струганику и рекао Дражиним и Александровим четницима, који су ту ноћили, да се од Разбој брда чују немачки тен­ко­ви. Сви су хитро појахали коње и кренули пут Ми­­ши­­ћеве куће. Дража, његов ордонанс Никола Вучковић, мајори Захарије Остојић, Александар Ми­­шић и Иван Фрегл, као и Ми­ши­ће­ви пра­тиоци, већ су били на коњима. Сви су одгалопирали до нај­­бли­же шуме. Немци су их приметили и запуцали. Четници су сја­хали и потражили заклон, док су уплашени коњи бесно ври­шта­ли. Дра­­жа је наредио да се не пуца, јер је само 12 људи имало ору­жје, а Немаца је било превише.

Лазар Вукмирица, један од Дражиних пратилаца, пише:

“Пошто нисмо давали отпор, а коњи су откривали гдје смо, јер се од нас нису одвајали, Њемци су масовно стигли у шуму и од­мах разоружали шест пратилаца мајора Мишића и пет Дра­жи­них пратилаца. Код пратиоца мајора Мишића поднаредника Ђу­ре Војновића (родом из Окучана, Славонија), Њемци су пронашли ње­мачки `машингевер` (пикавац) и одмах га на лицу мјеста стр­је­­­љали. Још су остали непредани Дража, мајор Остојић, Мишић, Фре­гл и ја. Мишић ми је тада рекао: `Лазаре, сине, излаза немамо, мо­рамо се предати, иди и покриј Дражу овим лишћем-шушњем што брже можеш`.

То сам и учинио, као што сам мало даље учи­нио са мајором Остојићем. Затим смо се мајор Мишић, мајор Фре­гл и ја упути­ли из шуме и прошли на два метра од Драже ко­ји је био пре­кри­вен шушњем. Њемци су већ стигли код нас. Један ње­мачки под­официр упитао је Мишића да ли је он Дража, а мајор му је од­го­ворио на српском и њемачком да јесте. Ове ријечи Ми­ши­ћеве мо­гао је Дража лако да чује…“

Док су Немци схватили кога су заиста заробили, Дража и Остојић су били далеко. Сем тога, Мишић је рекао Немцима да је Дража заиста преноћио код њега – видевши да је то њима дојављено – али да је у четири часа ујутру отишао на Равну Гору.

Милена Мишић је одлазила у посету свом мужу Александру, у ваљевском затвору, од 11. децембра 1941. Александар је делио ћелију са Фреглом и она им је обојици носила храну. Двојицу мајора Немци 15. децембра премештају у дивизијски затвор. Милена их и ту налази и накратко разговара са Ал­ек­­­сан­дром. Рекао јој је да ће бити осуђен на смрт. “Буди храбра и сно­си судбину која нам је додељена. Ја волим своју земљу и готов сам за њу и њену слободу и живот да дам“, добацио је још Александар, док их је не­ма­чки стражар растављо. Поподне, Милена је покушала кришом да уђе у зат­­вор, али су је Немци препознали, рекавши да су јој даље по­се­те забрањене. Сутрадан, 17. децембра, Милену је примио капетан др Ште­н­цел (или Штенцл, како пише Вукмирица), за кога каже да је ко­ма­ндовао немачком казненом експе­ди­ци­јом. Он јој је на српском (био је фолксдојчер, завршио је нашу војну академију)рекао:

“Госпођо, мени је врло непријатно што је мени пао удео да вам саопштим, да је ваш муж осуђен на смрт… Његова последња же­ља је да вас пред смрт своју види. Будите толико храбри да из­држите тај састанак.“

Милена затим описује Александрово држање: “Изненадила сам се како је био хладан, достојанствен и хра­бар, као да не иде у смрт већ на један обичан пут“. Она се, међутим, после пет­нае­стак минута онесвестила. Пробудила се у немачкој амбуланти, где су јој дали инекције, да би је потом саслушавали. Увече је Ште­нцел, у пратњи два војника, аутомобилом одвози за Београд. Ту је изводе пред једног високог немачког официра, Фол­кен­ш­тај­на, који јој је рекао да је Александар стрељан, пруживши јој ње­гов златни ручни сат.

О Фрегловој судбини, овако је све­до­чи­ла његова жена Ми­ли­ц­а:

“Нисам знала да су стрељани. Отишла сам у Ваљево у намери да покушам да га спасем. Примио ме је немачки капетан фон Ште­нцл… Уместо помоћи, пружио ми је запечаћен коверат и ре­као: `Морате бити храбри, јер Ваш муж је погинуо као херој`. Ум­ало се нисам срушила. Али, оне речи да је умро као херој су де­ло­вале. Изашла сам ћутке у ходник и отворила коверат. У њему је било нешто новца и Ивино опроштајно писмо које брижљиво чу­вам. У писму пише:

`Ваљево – затвор. 16. XII 1941. Мила женице. Немачки ратни суд ме је данас осудио због че­т­никовања на смрт. Ништа се не бо­јим. Жао ми је само тебе и Го­ђе. Савест ми је потпуно чиста. Ум­ирем за част Отаџбине и на­рода. Умирем као јунак и сам ћу ко­­мандовати паљбу. Жао ми је што нисмо погинули на бојном по­­љу. Буди храбра и васпитавај добро Гођу. Моје одело – цивилно, налази се код проте Поповића у Мионици. Шаљем ти и не­ш­то новца. Љуби тебе, Гођу и све мо­је, твој Срчек.`

Вратила сам се и замолила оног капетана да ми бар дозволи да његово тело пренесем у Београд. Одговорио ми је: `То морате да тражите од српске владе`. У Недићевом кабинету су ми рек­ли да ми је он поручио да је лакше данас човеку спасити главу не­го пронаћи му гроб.„

Гођа је њихова ћерка Гордана, касније лекар у Београду.

Да су Александар и Иван стрељани, причали су и преживели четници, тада заробљеници, пред којима су они говорили да су осуђени на смрт. Тако је та вест дошла и до Драже. У депеши Југословенској влади у Лондону, од 7. јануара 1942. године, Дража пише:

“Опкољени и заробљени 6. децембра у околини Мионице мајор Але­ксандар Мишић, син војводе Мишића и његов начелник шта­ба мајор Иван Фрегл. Обојица осуђени на смрт и стрељани 17. де­цембра. Молим да се мајор Мишић одликује Карађорђевом зве­з­дом III реда са мачевима, као један од првих сарадника и мајор Фре­гл истим орденом IV реда.“

Дража је такође писао да су 6. децембра Немце у Струганик довели Пећанчеви људи  Јован Шкава, Нешован Па­пић и Богдан Брајевић, тражећи да се сва тројица “ја­в­но ожигошу као народни издајници… као и да се лише свих вој­ни­чких звања“.

Међутим, стрељање је било немачка ратна варка. Још нису откривена немачка документа из којих би се видело шта су они тиме желели да постигну. Углавном, према сведочењу тадашњег пред­се­д­ника ваљевске оп­­­­­­штине, Божидара Матића, догађаји су се одвијали овим редом:

“Мишић и Фрегл нису стрељани у Ваљеву 1941. године, иако је кру­жила таква верзија по вароши, да су стрељани у Ђеновачкој шу­ми, већ су једно јутро зором, у камиону, под немачком стра­жом, били упућени у Шабац. Са немачким наредником, њиховим спро­водником, ухватио сам био везу по повратку из Шапца и он ми је у поверењу казао да су њих двојица била у животу до Шапца и да их је предао преко Саве другим спроводницима и стражи и да он мисли да су даље отерани у Немачку као заробљеници.“

Непуну годину касније, 9. септембра 1942, до Драже први пут сти­­же вест да је мајор Мишић жив: “Потпуковник Јован Марја­но­вић из Лознице тврди да је у логору у Шапцу видео живог мајора Ми­­шића. Упитајте га и јавите да ли је то истина. За мене врло ва­ж­но“, пише Дража свом команданту у Подрињу, капетану Драго­с­ла­­ву Рачићу.

Следеће године, извесна Ела (вероватно Алек­са­н­­д­ро­­ва сестра Елеонора) јавља Дражи: “Драги Дражо, пре све­­га ја­в­­љам Вам да је Александар Мишић жив и здрав. Налази се у Ли­­нцу, у Аустрији. Добили смо од њега две налепнице за па­ке­те. Оче­­­кујем пи­смо“.

Следећи познати документ је радио депеша капетана Симића, шефа Радио техничког центра бр. 6, тада у селу Каран на Златибору, послата Дражи 4. априла 1944. године, која гласи:

“Од професора Јосића примио сам за Вас следећу поруку: Аца Мишић је жив, урадиће амблеме и равногорске значке, али претходно тражи следеће: да ли да их уради у црном сатену у сребрној или златној боји, као и то шта треба равногорске значке да представљају и које су јој димензије. Много Вас поздравља и спреман је врло радо да учини све и моли хитан одговор. Одговор са подацима можете ако желите послати преко мене пошто би их однела моја жена која кроз дан два иде тамо ради лечења. При повратку након 20 дана донела би израђене ствари. Симић.“

Где је путовала жена професора Јосића, у депеши није наведено, али то је свакако било негде у Немачкој (или Аустрији), што сазнајемо из Дражиног писма капетану Не­ш­ку Не­дићу од 18. маја 1944: “Драги Нешко. Поводом сумњичења Еда Бу­­за­љка да ра­ди за комунисте, ја га енергично узимам у за­шти­ту, а по­ред тога он је и зет почившег војводе Мишића и мога дру­га и са­­­радника Аце Мишића, који се на моју и свих нас радост, ја­вио из Не­­ма­чк­е.“

То је последњи познати траг о судбини мајора Александра Ми­­­шића.

Још један доказ да је мајор Александар Мишић у ово доба био жив је Дражина наредба свим јединицама од 25. маја 1944. Дража је на­ређивао да се, “као и до сада“, на Видовдан одржи “општи парастос свима погинулим у борбама за веру и Отаџбину од Косова до да­нас“. Такође, да се на Покров Богородичин, 14. октобра, држи “све­ча­ни парастос за све погинуле Србе и Српкиње, војна и цивилна ли­ца, која су недавно настрадала од окупатора, од 1941“. Поред имена па­лих из њихових крајева, свештеници су има­ли да помињу “и ове на­ше пале хероје, праве Равногорце…“ Сле­ди списак од 52 официра, међу којима нема Мишића, али ни његовог начелника штаба, мајора Ивана Фрегла.

(Слобода, гласило СНО, Чикаго, 25. децембар 2016)