Србија пре и после Тита

Korice pod oblacima Srbije 2 NET

Korice pod oblacima Srbije 2 NET

Трагедија започела октобра 1944. године представља нешто што се и даље систематски избегава. Опет, ова трагедија се уочава утолико боље, уколико се што прецизније опише предратна Србија, као што то чини Миодраг Бељаковић у својој књизи “Под облацима Србије“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Мемоари Миодрага Бељаковића, “Под облацима Србије“ (“Погледи“, Крагујевац, 2017), као ретко који други извор показују огроман контраст у српском друштву у периодима пре и после Другог светског рата. Бељаковић, рођен 1929. године у Крагујевцу, таман је довољно одрастао да упамти стару, предратну Србију, а после рата још боље и нову, из које је побегао главом без обзира.

Наравно, централни део Бељаковићевих мемоара је Други светски рат и он је, стицајем околности, био сведок неких важних историјских догађаја. На пример, октобра 1941. године налазио се код рођака у селу Љуљаци, на друму Крагујевац – Горњи Милановац, па тако и у епицентру борбе између четника и Немаца, после које ће Немци стрељати 2.300 Срба у Шумарицама. Он је својим очима видео да су Немци пуцали са друма и из јаруга око друма, а четници из околних шума, прецизирајући да нико није пришао Немцима ближе од 50 метара. Немци су имали камионе и своје погинуле су одмах убацивали у њих. Тако Бељаковић развејава мит који и даље упорно одолева: да су партизани у тој борби масакрирали погинуле немачке војнике и да је због тога уследила одмазда стотину за једнога. Партизани су, иначе, напустили положаје чим је мајор Миодраг Палошевић, командант операције, дао знак за напад на Немце. Положаје су напустили сви изузев мање јединице којом је командовао ауторов рођак, Леса Бељаковић. Он ће од тог момента прећи у четнике и као четник ће и погинути од Немаца, 1943. године.

Један од стрељаних, 21. октобра 1941. у Шумарицама, био је и ауторов отац, учитељ Петар Бељаковић. Зато се он детаљно посвећује овом догађају и да је остао само на томе, ова књига би била значајна. Међутим, док о Крагујевачкој трагедији 1941. има и других извора – и крагујевачка, и свесрпска трагедија која је почела октобра 1944. године, представљају нешто што се и даље систематски избегава. Опет, ова трагедија се уочава утолико боље, уколико се што прецизније опише предратна Србија.

Каква је била та Србија?

“Шумадијско село. Била је то скромна, духовно јака, патриотска, неискварена и идилична средина. Свако је знао своје место, тешко радио, чу­вао и настојао да унапреди оно што је имао. Старе вре­д­но­сти су побожно поштоване, а све ново са мудрошћу примано“, пише Бељаковић, који је уочи рата живео у селу Маслошево код Тополе, јер му је ту отац учитељовао.

Празник коме су се деца највише радовала био је Божић. “Отварала нам се при­ча о Христовом рођењу коју смо безброј пута чули од ро­ди­теља. За нас је то било нешто божанско, недокучиво, врхунац чи­­стоте и лепоте“, бележи Бељаковић.

Непосредно после Божића долазио је Свети Сава – школска слава: “Поред велике државне заставе, на зидовима су били окачени најлепши ћилими из наших кућа. У средини, поред зида највеће учионице, био је постављен застрти сто, који је служио као бина за децу која рецитују. Све­то­савска химна понављана је више пута.“

Онда је жељно ишчекиван Васкрс, када је народ из околине хрлио у рудничке манастире, па Спасовдан, крајем маја, који је био сеоска литија (“Поносили смо се тиме, јер су тада биле литије и Београда“). Причу о празницима Бељаковић завршава крсном славом: “Али, вероватно ништа и никад нам није причињавало то­лико радости као долазак Светог Николе, наше крсне славе… Родбина и пријатељи слегали би се у нашу кућу са свих страна. Нашој дечјој срећи није било краја.“

Све то било је зачињено непосредном близином Опленца. “Највише нас је одушевљавала безгранична оданост наше фамилије династији Карађорђевића. Пошто је Топола само не­колико километара далеко од Маслошева, о њима се говорило не само као о поштованим суверенима, него и као о добрим комшијама“, пише Бељаковић.

За Карађорђевиће је везано и једно од његових најранијих сећања. Било је то убиство краља Александра, 1934. године. Данас скоро сви имају компјутере и могу погледати видео запис из Србије од 4. маја 1980. године, дана када је јављено да је умро Јосип Броз Тито. И могу упоредити то са следећим редовима из Бељаковићевих мемоара:

“Чим је немила вест потврђена, настала је општа жалост, до­тле невиђена у селу. Плакало је и старо и младо. И ми смо се гу­шили у сузама. Жене су нарицале у двориштима, као да су нај­милије у фамилији изгубили. Отац и други старији људи растрчали су се да организују одлазак у Тополу, на сахрану. Сви су на рукавима имали црне флорове.“

На васпитање предратних генерација нарочито су утицали ратници из претходних ратова. Миодрага Бељаковића и његовог млађег брата Драгутина највише су очаравале приче ујака Чеде Шаргића, војника Тимочке дивизије. “Причајући о овом рату, ујак је нарочито истицао заслуге чет­ника војводе Вука (Војина Поповића) или комита, како су че­т­ни­ци онда популарно називани. Њихово учешће у првим бор­бе­ним редовима, извиђање иза непријатељских линија, про­бијање бодљикавих жица у ноћним бомбашким нападима и борба прса у прса, бајонетима и камама, дизани су у античке висине“, бележи Бељаковић.

Уз ујакове, ту су биле и приче тече Милована Васиљевића из Великог Шеља, који се борио у Дринској дивизији. У Први светски рат Милован је пошао са својим коњем Цветком. Били су на Церу, Колубари, онда у бојевима 1915, па у повлачењу преко Албаније. Из Валоне, руска лађа “Катарина руска Друга“ пребацује их у Алжир. Одатле их друга лађа довози у Солун, где проводе две године, крећу у пробој фронта и наставаљају ратовање. Када су најзад демобилисани, и јахач и коњ, Милован је на десет километара од куће пустио узде Цветку. И после пет година лутања по свету коњ је дошао тачно испред куће Васиљевића. (На сличној причи Оливер Стоун је снимио сјајан филм “Ратни коњ“; у Србији и даље нема ко да снима такве филмове.)

Политика је и у оно доба занимала и старо и младо. У градовима, а посебно у селима, комунисти су били на маргини друштва. Бељаковић пише:

“Традиционално одана својој династији, комунисте није при­хватала ни сељачка средина, ма колико да су им њихови социјални програми изгледали примамљиви. Безбожништво и чињеница да су Совјети побили чланове руске царске породице, узимани су им за највеће грехове. Здрав сељачки инстинкт није никоме дозвољавао да му `соли памет`. На селу је потекла она, доста упрошћена, али тачна дефиниција комунизма: `Своје не дам, туђе дизам, то се зове комунизам`.“

Један од ретких комуниста које је Бељаковић виђао, био је свештеник Јеремија Исаковић из Бање код Аранђеловаца. Он је чак своју чезу фарбао црвеном бојом. “Кад год би ишли у Бању, о литијама и другим свечаностима које су одржаване у црквеној порти, отац и ујак нису хтели да улазе у цркву у којој служи Јеремија, а камо ли да из његових руку узму нафору. Он је за њих био анти­христ“, бележи Бељаковић. (Овог свештеника убили су четници 1943. године; био је деда познатог комунисте, писца и академика Антонија Исаковића.)

Од 21. октобра 1944, када су иза совјетских тенкова у Крагујевац умарширали партизани, све се променило. Комунисти су одмах почели да мобилишу младиће од 17, па чак и од 16 година, и да их без обуке шаљу у прве борбене редове. “Поред нас су, стога, често пролазила сељачка кола са мртвачким сандуцима изгинулих војника које је родбина возила кући како би их сахранила“, бележи Бељаковић, који је тада са мајком становао у породичној кући у Улици Радоја Домановића, поред Великог парка (брат Драгутин током рата се разболео и прминуо). Ускоро су почеле да стижи информације да су многи у ствари убијени с леђа: “Два брата, Милан и Влада, синови Раденка Пантелића, бојаџије из главне улице, код `Рудника`, били су мобилисани и послати на фронт. Милан је убијен само после четири дана, код Београда, а Влада у Ваљеву, метком у по­тиљак, када се сагао да веже пертлу на ципели. Наш ко­м­ши­ја Аца Роглић је рањен, а брат Слава му је погинуо код Бије­љине, децембра 1944. године. Кад се Аца из болнице вратио кући, на зиду је још стајало: `Овде живе народни непријатељи`. Ми­лорад, старији од два брата Персинца из Палилула, оп­ту­жен да је намеравао да бежи, натеран је да копа сопствену ра­ку и стрељан код Тузле.“

Од првог дана почела су хапшеља и убиства “народних непријатеља“. Убиства виђенијих предртатних првака оглашавана су на митинзима, који су одржавани скоро сваког дана, у центру Крагујевца. Сваку вест о убиству окупљени комунисти радосно су прослављали, хватајући се у козарачко коло. За оне који нису хтели у коло, певали су: „A сви они око кола, као вуци око тора“, или „Напред браћо комунисти, што не ваља да се чисти“. Разуме се, Бељаковић и остали дечаци тада би бежали, “праћени претећим пог­ледима и псовкама заведених фанатика“.

Суђено је такође само виђенијима. Главни “судија“, тј. председник суда Крагујевачке војне области, био је Вукајло Вукићевић. Кад би се чуло да он некоме суди – знало се да томе нема спаса. Неколико година касније Вукићевић је полудео и обесио се. У књизи је наведено још неколико таквих примера.

У зиму 1944/45. масовна убиства била су део свакодневице. Бељаковић бележи:

“Клокотање митраљеза смо скоро сваког јутра рано, између два и четири сата, слушали месецима. Већ сам се био навикао и у то доба се, са језивим осећајем, аутоматски будио. Молио сам Бога да тог јутра не чујем пуцњаву и много ми је лакше било кад неки дан прође без ње… Тунели одељења Капислане у ВТЗ су, као и код Немаца, слу­жили за закопавање лешева. Убијање је понекад вршено у са­мим затворским ћелијама, маљем или ножем. Убице се нису ус­тезале да убијају чак и у соби пуној затвореника… Они, који су касније имали срећу да изаћу из затвора, при­ча­ли су нам како су се, у дуго неокреченим собама, видели тра­гови крви и оно што су неки на зидовма написали пре одвођења на стрељање. У једном стиху, који је запамтио Аца Ран­ковић, син се обраћа мајци:

Срце стегни моја мајко мила,

Када чујеш песму наших мука.

Немој клети што си ме родила,

Нити за мном пустити јаука.

Други, пркоснији, тражили су освету у часу када се буду по­ла­гали рачуни за оно што је учињено. Чврсто су веровали да зло­чини не могу дуго остати неоткривени и некажњени. Један је о томе оставио написане стихове:

Јер су многи наши и пре пали,

Своју младост свуда посејали.

Te ће семе ових мученика,

Одгајити нама осветника.“

Као ђаку гимназије, која се из локалних кафана вратила у своју стару, познату зграду, Бељаковићу су комунисти убили професора и директора гимназије Лазара Ћурчића, професора Свету Максимовића и друга – исписника, Живу Ковановића. Из породице, убили су му ујака, Чеду Шаргића, који је за њих био оличење “кулака“ (завршио је Ратарску школу у Краљеву и имао је једно од најбољих газдинстава у крају). Неколико година после рата, секретар Скоја силовао је Бељаковићеву девојку Веру, у Учитељској школи. О санкционисању насиља од стране комуниста није било говора. “Са Вером сам и даље остао пријатељ, понекад је виђао и са њом причао, али на брак нисам више мислио. У оно доба и у оној култури, наша веза тешко да је могла да буде настављена. Би­ли смо сувише млади и нисмо знали како да се снађемо у овој болној ситуацији“, бележи Бељаковић.

Духовна ликвидација народа такође је почела од првог дана. Све оно што је чинило духовни живот пре рата, сада је било забрањено. Омладина је била присиљена да “прорађује класике марксизма-леинизма“, уз уобичајену опаску предавача: „И као што генијални друг Стаљин каже… “ Такозване културне групе стално би изводиле представе по скверовима, на улицама, у школама, омладинским домовима, итд. Обично су певали песме „Иде Тито пре­ко Романије“, или „Шеста личка и седма крајишка – те су двије Титу најмилије“. Било је и рецитовања и позоришних комада, од којих је Бељаковићу остао у сећању комад “Коњух планином“ (драматизована истоимена партизанска песма). Главни песник био је Радован Зоговоћ, пре свега због “Поеме о Титу“.

Комунистичка мрежа била је формирана у свакој улици, са задатком да извештава о сваком појединцу. Имали су и неку врсту борбених група, које су ноћу, моткама, премлаћивале “неприлагођене“ ђаке и омладинце. Нико није смео да брише ознаке исписиване масном фарбом по кућама “класних непријатеља“. Ни Бељаковићи нису избрисали паролу, са куће у Улици Радоја Домановића, коју су “зарадили“ због ујака Чеде Шаргића: „Овде живи народни непријатељ“.

Због свега тога, бекства из земље била су масовна. Легалан излазак из “социјалистичког раја“ био је немогућ за појединца, јер су пасоши издавани само за колективна путовања, и то после низа провера и веома ретко. После неколико покушаја, Бељаковић је успешно емигрирао 1958, приликом групне посете светској изложби у Бриселу. Ово је опис преласка границе:

“Одмах смо, такорећи, ушли у тунел, на чијој се другој страни налазила аустријска станица Вилах. Чинило ми се да је вожња тим тунелом трајала читаву вечност. А онда, тек када се воз зауставио, кад су аус­триј­ски цариници ушли у мој вагон, поверовао сам да сам заи­ста, и симболично, изишао из тунела, да сам напустио земљу. Али сам остао као нем и кад је воз наставио пут. Иако су се мно­ги око мене веселили, отварали флаше шљивовице, наз­драв­љали једни другима, грдили комунизам и претили ко­му­нис­тима, а аустријски службеници се смешили, показујући тако своје разумевање и симпатије за овако отворено анти­ко­му­нистичко понашање, страх од удбаша, за које се причало да и преко границе на силу скидају људе с воза и колима их вра­ћају у Југославију, није ме напуштао све док нисмо прилично поо­дмакли у Аустрију.“

Миодраг Бељаковић је дочекао пензију у једној од “близнакиња“ Светског трговинског центра у Њујорку, као банкар. И данас је активан у политичкој емиграцији. У Њујорку је објавио девет књига, на српском и енглеском језику.