Драган Крсмановић – Априлски рат и операција „Барбароса“

21212121212

21212121212

Фонд Стратешке Културе – електронско издање

(…) Првобитни план за отпочињање напада на Совјетски Савез био је да операције отпочну 15.маја али је почетак напада одложен за 4 недеље због операција на Балкану против Југославије и Грчке[10] а за те операције је ангажовано 13 дивизија предвиђених за рат на истоку[11]. Хитлер је тек 30.априла као коначни датум напада на СССР одредио 22.јун.

Основни узрок немачког неуспеха на Источном фронту је масовни хероизам совјетских војника и официра и њихова решеност да бране своју Отаџбину. Следећи узрок је неадекватан и преамбициозан ратни план који су сачинили Немци. Једноставно, Немачка и њени савезници нису имали довољно ресурса да покоре огромно пространство СССР-а и совјетске народе решене да се бране. Без обзира што је за напад прикупљено око 4,4 милиона, само немачких, војника, показало се да је то недовољно за замашан план какав је био немачки. Предност која је дата операцијама на фронту и уништавању војних групација Црвене армије онемогућила је „Луфтвафе“ да спречи измештање ратне индустрије иза Урала и да онеспособи СССР за дуготрајно вођење рата.

Без обзира на ове кључне разлоге не сме се занемарити да је 37 дана проузрокованих ратом на Балкану допринело да се спроведу совјетске ратне припреме и да се успоре немачке операције у касну јесен када су киша, снег и ниске температуре умањили немачку технолошку предност.

Фактор време:

На „Саветовању о ситуацији у Југославији“ 27. марта, Хитлер је, доносећи одлуку о нападу на Краљевину Југославију, саопштио својим највишим официрима да се операција „Барбароса“ мора одложити за четири седмице. До тада је 15. мај 1941. био специјалним наређењем означен као дан до кога морају бити завршене све припреме за напад на СССР. Операција „Барбароса“ ће отпочети тек 22. јуна, што значи 37 дана касније, или пет седмица, а не како је по Хитлеровом наређењеу било планирано четири. И не свим снагама које су биле планиране за напад на СССР. Неке елитне и веома битне офанзивне јединице – пре свих оклопне – због учествовања у нападу на Краљевину Југосалвију и Краљевину Грчку закасницу веома много са ступањем у борбени поредак на будућем Источном фронту[12].

Веома интересантно је сведочење генерал-потпуковника Валтер Варлимонта (Walter Warlimont), помоћника начелника Оперативног одељења Врховне команде Оружаних снага (изјава – сведочење на Нирнбершком процесу) јер она даје суштинску разлику између операције „Подухват 25“ (против Југославије) и „Марита (против Грчке):

„… Када је реч о утицају балканског похода на рат на Истоку, онда треба у том походу разлучити „Подухват 25“, напад на Југославију, од операције „Марита“, напада на Грчку. Зашто? Зато што рат против Грчке уопште није имао утицај на рат против совјетске Русије. Напротив, да би могао напасти Русију, Хитлеру је био услов да прошири тај рат претходним нападом на Грчку, где су биле британске трупе и њихови аеродроми. Циљ тог превентивног напада, на Грчку, пре свега је био заштита нафтоносних извора без којих се више не би могао водити никакав рат, и обезбеђење бока за напад на СССР. Према томе, „Марита“ је била планирана увертира за „Барбароса“. За „Маритима“ су снаге биле правовремено концентрисане у Бугарској. Напад на Грчку, време трајања тог рата, укључујући и повратак трупа са бојишта, све је то требало да буде окончано до 15. маја. Од тог датума, на концентрационом простору, немачке Оружане снаге могле су да очекују Фирер-бефел за „Барбароса“ Б-дан (дан напада). Међутим, тада је био извршен преврат у Београду. То све мења из основа. Искрсава „Подухват 25“, напад на Југославију. Мој шеф Јодл се енергично супротставио рату против Југосалвије. У кругу Оперативног одељење шеф је тврдио да ће та кампања довести до ненадокнадивог губитка времена. Предложио је Хитлеру да принуди Југославију на покорност другим средствима. Хитлер није хтео да га слуша. Подвикнуо му је да умукне. Ми у Оперативном одељењу били смо свесни чињенице колико је наше командовање скупо стајало поход на Југославију. Прво, у изгубљеном времену до зиме. Затим, уследиле су и многе друге импликације.“

Сличног мишљења је био и Курт Асман (Kurt Assmann), вицеадмирал, начелник Историсјког одељења Врховне команде Оружаних снага (војна студија):

„Одређено је да се све припреме за кампању с конспиративним називом „Барбароса“ окончају средином маја. Овај датум почетка операција остао је непромењен током зиме 1940/1941, у време када је планирана кампања „Марита“. „Марита“ је у почетку била ограничена на план окупације северне Грчке, са циљем да се помогне италијанска офанзива у Албанији која је била застала, а у складу са директивама Адолфа Хитлера издатим 17. марта. Снаге предвиђене за овај подухват нису узимане у обзир при концентрацији снага против Русије. Штавише, датум почетка „Барбаросе“ није био одложен ни онда када је по Хитлеровом наређењу од 22. марта балканска кампања проширена као последица британског искрцавања у Грчкој, тако да је обухватала целу Грчку са Пелопонеза. Веома прихваћено веровање да је британска интервенција у Грчкој изазвала одлагање датума почетка извођења „Барбаросе“ – није тачно. Напротив, извођење тог плана одложили су догађаји у Југославији.“

Нема сумње да су и временске прилике у пролеће 1941.године имале извесног утицаја на термин инвазије, али је чињеница да је првобитна одлука о почетку напада одложена за 4 седмице из стратегијских а не метеоролошких разлога. Тек се тачан термин могао кориговати због метеоролошког фактора одлагањем за још једну седмицу[13].

Очито је да је одлагање напада на СССР за немачку страну било губљење времена. А како је то време искористио СССР?

Немачки обавештајни и извиђачи подаци су потврдили да је „руска“ страна ово време искористила на добар начин[14]. И у мемоарима маршала Васиљевског[15], Рокосовског, Баграмјана[16] и Жукова[17] можемо видети да су период након напада на Југославију а посебно мај и јун искориштени за јачање одбрамбене мођи СССР-а. Све припреме нису биле довршене и пропусти отклоњени али је стање на фронту било далеко повољније 22.јуна него 15.маја.

Не треба изгубити из вида да је ток операцијке „Барбароса“ имао пресудног утицаја и на понашање царског Јапана и њихове планове на далеком истоку. Под руководством самог Цара 2.јула 1941.године је највише јапанско вођство донело одлуку да у случају пада Москве до краја августа Јапан ступи у рат на страни Немачке против Совјетског Савеза[18]. Због неизвесности у вези јапанског држања у почетку агресије није могло, у одбрани, бити употребљено 25 дивизија са далеког истока које су касније имале великог удела у одбрани Москве у касну јесен 1941.

Наношење губитака је класично поимање умањења снага неке од зараћених страна. Убити, уништити или „избацити из строја“ јасан је али недовољан показатељ о расту или умањењу борбених способности неке армије. Црвена армија је пребродила кризу у лето 1941.године иако је изгубила скоро целокупну мирнодопску армију у само неколико месеци. Њена борбена моћ је нарастала а немачка, мада са знатно мањим губицима, слабила. Некада је важније противника лишити мобилизацијских потенцијала заузимањем територије него му нанети губитке или уништити индустријска постројења за производњу наоружања уместо уништења борбене технике на бојном пољу.

Немачки губици у Априлском рату су били минимални[19] и са становишта људских и материјалних губитака. Ове операције су биле међу онима које немачка војска сматра практично „бескрвним“  јер је добар део јединица само промарширао територијом Југославије без правих борби.

*

Аналогије у операцијама против Југославије (немачка документа скоро искључиво говоре Срба) и Совјетског Савеза (немачка документа говоре совјетска Русија) имају још једну „страшну“ димензију. По први пут је нацистичка Немачка отворено саопштила свој расни став према противницима. У Југославији се јасно раздвајају Хрвати и Македонци[20] а сав бес усмерава према Србима третирајући их на далеко строжији начин (у наредби упућеној Францу Халдеру (Franz Halder), начелнику Главне команде копнене војске 9.априла се налаже. „Са грчком армијом треба особито добро поступати, а са српским официрима крајње сурово“). Судбина намењена Русима била је још страшнија. На „Генералском већу“ одржаном 30.марта 1941.године на коме је ширем генералском саставу саопштен план „Барбароса“ Хитлер је јасно саопштио да се рат на истоку битно разликује од рата на западу[21]. Наређено је погубљење без ислеђивања политичких комесара који су на тај начин постали прва категорија (још пре Јевреја) којима је одређена судбина да буду уништени без утврђивања икакве кривице.

*

Пред почетак агресије на Краљевину Југославију у њој је живела бројна Руска заједница „белих“ емиграната стиглих у Југославију након Октобарске револуције. О њиховом ангажовању током окупације и укључивању у Руски заштитни корпус историја је заузела двојак став. Али на држање Руса пред и у току априлског рата није могло бити приговора. Руси, официри Војске Краљевине Југославије часно су вршили своје дужности верни својој новој Отаџбини[22]. Руси, поданици Краљевине али и они који су уживали избеглички статус, били су спремни да се за њу боре и дају живот за њену слободу[23].

 

Закључак:

Војска Краљевине Југославије није нанела велике губитке осовинским снагама. Ипак она је успела да за 5 недеља прикује на граници СССР-а целокупну немачку армију и пружи драгоцено време да се СССР, макар делимично, припреми за напад. Истовремено она се неповратно сврстала на страну оних који су спремни да поднесу жртву за одбрану властите али и слободе других.

Исход рата би био исти и да су осовинске снаге напале према плану 15.маја, али би губици и страдање совјетских народа били још већи а пут до победе још крвавији и тежи.

ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА КАСНИЈЕ:

Србија је 1999.године поново постала мета агресије оних који су сламањем Русије и експанзијом на исток желели да створе нови светски поредак. И поново је Србија постала учесник „рата за време“ између оних који су желели да искористе тренутну војну супериорност за реализацију својих агресивних циљева. Србија је бомбардована, разорена и привремено окупирана. Губици које је нанела агресору били су минимални. У рату за одбран од агресије чланица НАТО пакта можда нисмо успели. Али „рат за време“ није изгубљен, Русија се политички, војно, културолошки а делимично и економски опоравила и припремила. Данас Русија није она слаба држава из 1999.године. Можда су поучени искуствима из 1941. године када су „37 дана закашњења“ можда одлучивале о судбини рата агресори овај пут одложили или одустали од напада?

Драган Крсмановић – Априлски рат и операција „Барбароса“ | Фонд Стратешке Културе – електронско издање

[10]  Други светски рат (преглед операција), Војноисторијски институт, књига 2, 41-42. Командант копнених снага је 7.априла издао наређење по коме се, ради рата на Балкану, напад на СССР одлаже за 4-5 недеља.

[11] Од тога 6 дивизија упућених из Француске на Балкан уместо на исток (4. и 8.оклопна, 16. и 20.моторизована, 1.брдска и 79.пешадијска); 6 из Немачке (101. лака, 125., 132., 169., 183. и 197. пешадијска) а са истока је доведена 14.оклопна дивизија.

[12] Вилхелм Кајтел (Wilhelm Kaitel), фелдмрашал, начелник штаба Врховне команде Оружаних снага (Нирнбершки процес): „Желео бих још једном да истакнем како је одлука да се нападне Југославија унела потпуну пометњу у све војне припреме и поступке предузете до тог часа. Нове снаге морале су бити доведене са севера, преко Мађарске. Да није било те наше интервенције на Балкану, напад на Русију започео би много раније. Из те интервенције проистекле су за нас многе непријатности. “

[13] Као што је у својој студији генерал-мајор Буркхарт-Милер Хилдебрант (Burkhardt-Muller Hilderbrandt) навео(у нападу на Краљевину Југосалвију у чини мајора ађутант начелника Главног штаба Копнене војске – војна студија):

„Поход на Југославију, који је до сада постао неопходан, крио је у себи опасност да се почетак“ Барбаросе“ толико одложи да озбиљно нашкоди његовом спровођењу. Због непланираног рата против Југославије одложен је завршетак концентрације снага за „Барбароса“ отприлике за шест седмица – од 15. маја за 23. јуни. Треба, међутим, рећи да би почетак операције „Барбароса“ морао бити одложен и због касног пролећа. Средином јуна било је још доста поплава у долинама река на пољско-руском подручју. Због тога се може рећи да је рат против Русије, да није било рата против Југославије могао почети једну до две седмице раније, али не више.“ Другачије мишљење је имао генерал Лотар Рендулиц (Lothar Rendulic)  који у својој изјави наводи:“ Бавећи се војним студијама после рата , чуо сам разне оцене задоцњења напада на совјетску русију. Већина, међу које спадам и сам, сматра да је за то кривац напад на Југославију.  За колико је недеља тај напад одложио план „Барбароса“, то је веома тешко рећи. Као командант, међутим, не сматрам да су пролећне временске прилике толико неповољан фактор за нападача. Могу бити, чак, повољније за напад него за одбрану, како кад и како где….“. 253.

[14] Примера ради према извештају извиђачке ескадриле Ровел од 22.маја 1941.године примећени су „бескрајни одбрамбени радови (пре свега копање противтенковских ровова) дуђ границе.

[15] Мемоарска грађа:“…На пример, средином маја 1941.године на основу директива Генералштаба, пребацивање неколико армија (укупно 28 дивизија)  из унутрашњости у пограничне војне округе, чиме је започета реализација плана концентрисања и распоређивања совјетских трупа на западним границама. Почетком јуна 1941.године, позвано је на вежбу око 800.000 резервиста, који су упућени као попуна у трупе западних пограничних војних округа и њихове утврђене рејоне.“ 264.

[16] „Ускоро је Генералштаб издао директиву да се у план заштите државних граница унесе низ суштинских измена. То је уследило одмах након окупације Југославије од стране фашистичких трупа. Команди округа било је наређено да знатно повећа састав  трупа које су биле издвојене за непосредну одбрану државне границе….. сећам се 26.априла је стигло наређење да се до 1.јуна формира пет покретних артиљеријских-противоклопних бригада….“ 264.

[17] „На дан 13.маја Генералштаб је издао директиву унутрашњим војним окрузима да упуте трупе на запад. Са Урала је пребачена у рејон Великије Луки 22.армија; из приволшког војног округа пребачена је у рејон Гомеља 21.армија; из северно-кавкаског војног округа пребачена је на линију дуж западне Двине 25.стрељачки корпус а из Забајкала у Украјину, у рејон Шепетовке 16.армија. У току маја птребацили смо из унутрашњих војних округа ближе западним границама укупно 28 стрељачких дивизија и четири армијске управе….“ 265.

[18] Džon Toland: Успон и пад јапанског империја, Загреб 1982.

[19] Подаци о немачким губицима у Априлском рату, у немачким изворима,  дати су обједињено са губицима у кампањи у Грчкој („Подухват 25“ и „операција Марита“). Према најмеродавнијем извору, ратном дневнику Вермахта, под датумом 30.април 1941. године дати су укупни  дотадашњи губици, дакле целе кампање сем напада на Крит. Према тим подацима погинуло је до тада 2.559, рањено 5820 а нестало 3.169 немачких официра, подофицира и војника.

Према подацима преузетим из књиге „Други светски рат (преглед ратних операција) књига 1, страна 511, у издању Војноисторијског института ЈНА, Београд 1957, а која се позива на књигу : „Der Deutche balkanfeldzug 1941. Wehrwissenschaftiche Rundschau; gneral Tippelskirch, 1955, str.64“ у кампањи у Грчкој (без заузимања Крита) немачки губици су били око 5.100 људи (1.100 погинулих и 4.000 рањених и несталих).

У свом говору 4.маја 1941.године Хитлер је као немачке губитке саопштио цифру од 17  погинулих официра и 1042 војника док су се касније појавили подаци о: у КоВ  57 официра и 1050 подофицира и војника и у РВ 15 официра и 84 подофицира и војника који се наводе као укупни губици Балканске кампање али се по свему судећи односе само на операције у Југославији (као и број заробљеника које је саопштио Хитлер).

[20] У самој Хитлеровој наредби-прогласу саопштеном војницима вече пред нападм се изричито каже: „Немачки народ нема никаквих повода да се бори против Хрвата и Словенаца. Од ових народа он ништа не тражи. Али немачки народ жели сада да се обрачуна са оном српском издајничком кликом у Београду….“ или у извештају Кајтелу од  9.априла „Само се још старо-Срби боре. Македонци и Хрвати одбацују оружје“

[21] „Морамо одустати од становишта војничког витештва….Сада је у питању уништавајући рат…Будућа слика држава. Северна Русија припада Финској, Протекторати: источноморавске земље, Украјина, Белорусија……Борба против Русије: уништавање бољшевичких комесара и комунистичке интелигенције….Комесари и људи ГРУ су  злочинци и као такви се морају третирати“

[22] Само један пример је Константин Јермаков, капетан I класе, командир 112. ловачке ескадриле са аеродрома Рожановачка Коса код Куманова који је првог дана рата положио живот у неравноправној борби предводећи своју ескадрилу.

[23] Председник Савеза Козака-учесника Светског рата, пуковник,  Никола Примеров у име Савеза понудио је, 30.марта 1941.године, формирање добровољачког одреда и приложио списак од 178 официра, подофицира и редова. Војни архив, П-17, к-13,1/1.