Чегарски корпус

Капетан Мирко Ћирковић (у средини) са својим људима

Cegarski, Mirko Cirkovic NET

Чегарски корпус је попут још неких војних формација у другим крајевима настао у процесу разоружавања четника Косте Пећанца за које су Немци увидели да су ништа друго него легализовани одреди под командом генерала Драже Михаиловића, да су потпуно пали под утицај савезничке пропаганде и Врховне команде и да су потенцијална опасност. Оружје није смело ни по коју цену да падне Немцима или Бугарима у руке већ је било преко потребно за горске штабове. До октобра 1942. године, када су почела већа разоружавања четничких одреда Косте Пећанца и укидања појединих команди, међу њима и нишке, у нишком крају четници Косте Пећанца деловали су као четници Равне Горе под видом легализације, тј. само су формално исказали лојалност председнику српске квислиншке владе генералу Милану Недићу и команданту четничких одреда војводи Кости Пећанцу.
У јесен 1942. године на Сувој планини, са заплањске стране, налазио се први нелегализовани четнички одред Равне Горе, тј. ЈВУО, снаге 50 бораца, који је водио поручник Атанасије Аца Поповић, док је мајор Младен Младеновић-Виктор на Сувој планини, али са белопаланачке стране, имао други одред снаге 60 наоружаних бораца, све скупа 130 припадника краљевске војске, тј. четника Равне Горе на подручју среза Нишког и Белопаланачког.
Ови одреди су били темељ стварања будућег Чегарског корпуса. Пре тога постојали су центри за прикупљање војних јединица и организовање војно-политичке власти. Први је деловао у Пироту и познат је као „Пиротски четнички центар“, или Горски штаб 42 (Пиротска четничка бригада) под командом пешадијског поручника Мирка Ћирковића, који је имао наоружано људство у Бериловцу, Сукову и на теритрорији среза Лужничког. Други, много важнији за сам корпус, био је „Нишки четнички центар“, или Горски штаб 43, којим је руководио др. Милан Шијачки а касније артиљеријски капетан Миленко Рељић. У априлу 1942. године, одржан је важан састанак у Нишу где је одлучено да се организација развија стварањем војних одреда и бригада на територији Заплања, Понишавља и среза Сврљишког. Горски штаб 43, који је имао надлежност за организацију војних снага на територији нишког округа одлази у белопаланачки срез у селу Вета где је извесно време боравио а затим у Космовац, на појатама, где је повезао групе из Заплања. Средином јула 1942. године, Горски штаб 43. је уништен од сврљишке чете партизанског одреда чиме је заустављен процес организације ЈВУО на територији среза Нишког и Белопаланачког. Нову организацију спровео је Горски штаб 110 (Команда Јужне Србије) под командом мајора Радослава Ђурића, који је послао ђенералштабног мајора Младена Младеновића-Виктора са Косова и још неке људе да спроведу организацију новог Горског штаба под редним бројем 180.
У мају 1942. године, Врховна команда (ВК) издала је директиву за стварање највећих војних формација до тада: војних корпуса. Ово наређење у нишком крају није могло да се реализује за догледно време, што због великог присуства окупаторских трупа, а што због присуства партизанских одреда (Озренског и Сврљишког). Пре формирања корпуса у појединим селима су већ постављене четовође и сеоска милиција, сходно директиви број 5. Поручник Петар Беговић је поставио четовође у Сићеву, Островици, Равном Долу, Малчи; војвода Драгослав Почековић и Ратко Несторовић у Јелашници, Доњој и Горњој Студени, Чукљенику, Банцареву, Драшковој Кутини, Јагличју, Гркињи, Доњем и Горњем Барбешу, Русни и још неким заплањским селима; војвода Првул Стојановић и Богосав Стојановић у Белотинцу, Малошишту, Чапљинцу, Перутини, Ћурлини, Доњој и Горњој Трнави и Бубањ селу.
Процес транформисања четничких одреда Косте Пећанца у одреде Равне Горе текао је на следећи начин. Људство Корвинског четничког одреда поручника Богосава Стојановића-Југунца (Лесковачка и Студеничка чета) одмеће се на Суву планину, а њима се придружују и четници Јелашничког и Нишког четничког одреда и они чине први батаљон ЈВУО на подручју среза Нишког са седиштем у Горњој Студени. Овим батаљонон командује Миливоје Златановић, који је добио упутство у селу Вета где се крајем 1942. налазио Горски штаб 180. Људство Габровачког четничког одреда војводе Живојина Стојића и Чегарског одреда капетана Растка Николића одмеће се на планини Селичевици и њима се придружују четници Пуковачког четничког одреда војводе Драгутина Живковића, месни четници из Доњег и Горњег Барбеша, Русне, Чечине и Гркиње и они чине други батаљон ЈВУО са седиштем у Русни, којим командује поручник Ратко Несторовић, касније поручник Радован Поповић. Када је реч о трансформацији четничких одреда на територији која се налазила на десној обали Нишаве, а где су 1941-1942.
некакву власт имали партизански одреди, процес је текао на следећи начин. Горњотопонички четнички одред војводе Првула Стојановића-Радовановића (убили га партизани) се са преосталим неразоружаним људством Хумског четничког одреда и људством из Српске пољске страже наредника Христивоја Бојковића из Паљине одмеће изнад села Доња Трнава и скупа чине трећи батаљон ЈВУО са седиштем у Доњој Трнави. Овим батаљоном командује поручник Петар Беговић. Беговић је попут Мике Златановића послат из Горског штаба 180, чији је сам члан, а једно време и командант био. Након погибије Штаба 43, Горски штаб 180 врши организацију Чегарског корпуса по пуномоћству Команде Јужне Србије, тј. мајора Радослава Ђурића. Људство Сићевачког четничког одреда резервног пешадијског поручника и четничког војводе Божидара Љешевића, са одредом пољске страже среза Нишког под командом инжињеријског капетана Душана Тодоровића и месним четницима из Ореовца, Јасеновика, Малче, Горњег Матејевца и Островице чини четврти батаљон ЈВУО којим командује ваздухопловни наредник Душан Поповић. Овај батаљон ће ускоро прерасти у бригаду.
Железнички радници и службеници са подручја града Ниша и на територији белопаланачког среза, који су за потребе организације учествовали у саботажним и диверзантским акцијама, одмећу се у Заплање, у село Горње Власе. Овде је од почетка окупације деловао четнички одред Косте Пећанца под командом мајора Душана Аранђеловића, који се такође, али по упуту Горског штаба 43, ставио у службу организације и на тај начин је од његовог људства и одбеглих железничара створен Железнички четнички одред којим је у почетку командовао војвода Драгослав Почековић (предратни службеник Нишке железничке радионице), а касније Димитрије Марковић-Миша, нишки возовођа из Островице. Нешто касније одред прераста у бригаду којом је командовао Милован Миле Поповић, заменик шефа железничке станице Ниш, касније артиљеријски капетан Предраг Јовановић-Кукаља.
Процес трансформације је завршен до краја децембра 1942. године, када постоје наоружани батаљони ЈВУО под командом Горског штаба 180, као и равногорски одбори у појединим нишким селима.
Новостворени батаљони ЈВУО ускоро прерастају у прве наоружане бригаде. Основна јединица ЈВУО према упуту број 5 била је тројка која је сједињавајући више тројки чинила чету. Чета је требала да има 100 наоружаних људи, али то се скоро нигде није могло реализовати, па је бројала у просеку 25-50 људи. Чету су чинили тројка која је пратила командира чете, носиоци извештаја (курири), болничари и комесари. Три до пет чета чинили су батаљон, а три до пет батаљона бригаду. У састав бригаде улазили су: начелник штаба, ађутант, лекар, интендант, благајник и специјалиста за минирање и рушење. Три до пет бригада чиниле су корпус.
Нешто касније, проширени су штабови бригада и батаљона па су сви били у обавези да имају писара, батаљонски и бригадни Војни суд (преки и редовни), заменика (заступника) команданта батаљона и бригаде, обавештајног официра и радиотелеграфисту.
Чегарски корпус ЈВУО је формиран фебруара 1943. године у заплањском селу Ступница испод Бабичке горе. У извештају команданта 1. нишке бригаде, поручника Беговића, од 16. фебруара 1944, за кoманданта корпуса, мајора Милована Поповића-Херберта, пише: „Ево годину дана како командује корпусом, а седи стално у једном месту у с. Ступници“. Податак да је корпус створен у првим месецима 1943. године налази се у још једном документу. Командант Расинског корпуса, мајор Драгутин Кесеровић 30. VII 1943, депешира кoманданту Топличког корпуса о одласку др. Милана Шијачког у ВК, следећим речима:
„Др Шијачки отишао код Чиче (Дража Михаиловић) са циљем да му изнесе стање на реону Нишког корпуса и да издејствује кредит и спуштање материјала.“
Процес војног устројства Чегарског корпуса текао је са извесним тумбацијама. Пошто фебруара 1943. године није постојала ни једна бригада већ само батаљони из Нишавског корпуса мајора Александра Видановића „позајмљена“ је 1. белопаланачка бригада под командом пешадијског поручника Мирка Стефановића, ранијег припадника Горског штаба 43 у Нишу и у белопаланачком срезу, а који је са поручником Беговићем једини преживео погибију у Космовцу. Тако је Чегарски корпус од оснивања имао четири батаљона са називом „нишки“ (1, 2, 3 и 4), 1. белопаланачку бригаду и штабну чету. Касније су створене нишке бригаде, па је 1. белопаланачка враћена у матичну јединицу.
У реферату који је др. Милана Шијачког поднео ВК, 12. маја 1944, тражено је да сврљишка бригада Књажевачког корпуса, као мобилна снага и чија се територија граничи са нишким срезом придода Чегарском корпусу у циљу ефикасније борбе против партизанских јединица. Oво исте гледиште имао је и мајор Властимир Весић, који је био командант Горског штаба 180. Генерал Михаиловић је одговорио: „За сада нећемо припајати сврљишку бригаду Чегарском корпусу.
За уређење и обраду Чегарског корпуса можете употребити сврљишку бригаду као и друге јединице под вашом командом. То је ствар вашег нахођења према ситуацији на терену. За освајање Ниша поред Чегарског корпуса могу се употребити и остале јединице. То ће зависити од ситуације“.
Дозвољено је да Сврљишка бригада у циљу помоћи нишким бригадама прелази на територију Чегарског корпуса и учествује у борбама. Тако Сврљишка бригада није била од самог почетка у састав Чегарског корпуса, како пишу др Златић и други историчари и публицисти, већ тек од почетка августа 1944. године па до краја (око два месеца). Вероватно су привремени боравци бригаде у нишком срезу у циљу борбе против партизана и протумачени као да се она налази у састав Чегарског корпуса.
Приликом стварања првих нишких бригада у састав Чегарског корпуса су улазиле и остале до краја следеће јединице: Прва нишка (чегарска) бригада – обухватала је територију од Јужне Мораве на истоку до села Хум за западу и од Казненог Завода на југу до Големог врха на северу. Друга нишка (чегарска) бригада –обухватала је територију од Суве планине на југу до Сврљишких планина на северу и од села Хум на западу до села Долац на истоку. Трећа нишка (нишавска) бригада је обухватала територију од Јужне Мораве на западу, преко планине Селичевице до села Прва Кутина, на истоку и од реке Нишаве на северу до планине Селичевице на југу. У састав ове бригаде су улазила и доњозаплањска села. Четврта нишка (заплањска) бригада (Горски штаб 196) обухватала је територију од Суве планине на северу до Бабичке горе на југу, и од села Горње Власе на западу до села Штрбовац на истоку. Односно, то су села у горњем Заплању.
У састав корпуса су улазили летећа и железничка бригада, Нишки одред од две чете, који ће прерасти у команду нишког среза, а касније је створен и Омладински (Ђачки) батаљон, где су улазили углавном ученици и студенати који су избегли из града услед савезничког бомбардовања и налазили се на војној вежби. У мају 1944. године, железничка бригада прераста у Саобраћајну команду ЈВУО, док део људства одлази у село Островица и чини железнички одред. Обједињавање групе железничара на реону Чегарског корпуса спровео је опуномоћеник из ВК мајор Радомир Ђорђевић.
На територији Чегарског корпуса (с. Доње и Горње Власе) повремено је боравио и Командни штаб сектора југоисточне Србије, односно Горски штаб 180, док је у Горњем Душнику (нишко Заплање) смештен и штаб опономоћеног делегата Врховне команде за Јужну Србију, пуковника Милутина Радојевића, односно Горски штаб 12, а у Драшковој Кутини (данас Тасковићи) штаб команданта нишког војног округа, односно Горски штаб 12/1.
Када је реч о борачкој снази, према дневнику ВК све бригаде, укључујући и летећу, до опште мобилизације, имале су у просеку 100 наоружаних бораца, а батаљони од 25 до 50. Тако да у Чегарском корпусу није стриктно спроведена организација по упуту пет због бројних проблема. Бројно стање се повећавало привременим мобилизацијама у циљу борбе против партизанских снага или окупатора, углавном Бугара, а такође и позивима на шездесетодневне војне вежбе, али корпус у тим случајевима није имао више од 800 људи.
Према мобилизацијским списковима, тј, пописом војних обвезника са подручја општина на територији Чегарског корпуса, у случају опште мобилизације корпус је са својим активним (оперативним) јединицама требао имати 9.300 војника, што никада није постигнуто. После септембарске мобилизације, имао је око 3.000 бораца, већином без оружја. Тако је у просеку снага Чегарског корпуса износила око 500 бораца, што се редовно среће у ратним извештајима, а од којих су нешто више од 50% били активни, тј. имали су стаж од почетка или су добровољно приступили корпусу.

Александар Динчић

Затворено за коментаре.