Четници и капитулација Италије (1)

Четници и капитулација Италије (1)
ПИШЕ: Милослав Самарџић
Општа Дражина наредба за јединице Источне Босне, Херцеговине, Старог Раса и Црне Горе, гласила је:

“Наши велики и моћни савезници Енглези, Американци и Руси у току прошле 1942. године, сломили су нападни елан немачких, италијанских и јапанских снага у толикој мери да сада њихове армије стално одступају, гоњене од надмоћнијих савезничких снага. Ове године наши савезници намеравају да својим огромним расположивим снагама дефинитивно потуку снаге Сила осовине и тиме донесу толико драгу слободу целој поробљеној и намученој Европи…

У овом општем неуспеху армија Сила осовине, изгледа као највероватније да је немачка Врховна команда одлучила да на руском војишту скрати свој фронт, а да делом својих снага и италијанским дивизијама појача своје снаге у нашој земљи, те да се тако ојачаним снагама брани јужни део наше земље од савезничког искрцавања.

Стога, да не би дошли у тежак положај, који би неминовно наступио доласком Немаца у наше јужне крајеве, решио сам, у договору са нашим савезницима, да непријатеља предухитримо, па сам намеран да италијанске снаге у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку нападнем, да их разоружам, да се њиховим оружјем наоружамо и да потом образујемо непрекидни фронт према Немцима, стварајући на тај начин добру и слободну основицу за дефинитивно ослобођење целе наше Отаџбине и за почетак другог фронта на Балкану.

Наши велики и моћни савезници обећали су своју помоћ у свему, као и садејство своје флоте и ваздухопловства. Наше снаге у Херцеговини, Санџаку и Црној Гори биће довољне за извршење овог великог и историјског задатка… Војницима на један час пре почетка напада на поједине италијанске гарнизоне објаснити да се диже, по наређењу Њ. В. Краља, општи народни устанак у свим Српским земљама и да је садашња наша борба пут ка дефинитивном ослобођењу окупиране Отаџбине…“1

За Немце, далеко опасније противнике, Дражин план је имао четири посебне целине:

1. Стићи до италијанских гарнизона у пределима очекиване инвазије пре Немаца. Били су то гарнизони пет италијанских дивизија: “Венеција“, “Емилија“ и “Тауринезе“, са штабовима у Беранама, Котору и Никшићу, као и “Марке“ и “Мурђе“ у области Дубровника.

2. Немачке гарнизоне, као и Немцима важне комуникације и привредне објекте, појачано узнемиравати на свим српским земљама; циљ ове акције био је спречавање концентрације немачких јединица према просторији главне акције.

3. Немачке јединице које ће бити доведене са стране да заузму бившу италијанску окупациону зону требало је диверзијама успорити у покретима и најзад, у тренутку савезничког искрцавања, задржати непрекидним фронтом на линији ушће Лима – Јахорина, док савезничке трупе не стигну са јадранске обале.

4. У тренутку савезничког искрцавања почиње општи устанак против Немаца у свим српским земљама.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ ПЛАНОВА

Слабост Дражиних планова представљала је чињеница – која тада нити њему, нити било коме на Балкану, није била позната – да Западни савезници уопште не намеравају да се искрцају на Јадранско море. Они то нису хтели да кажу Дражиној Врховној команди, па чак нису хтели да јој саопште ни вест о капитулацији Италије, 3. септембра.

Тако је Дражи остало да се управља према ситуацији и подацима које је имао. Он је, наравно, уочио чудно понашање Велике Британије. Лондон се већ скоро годину дана мешао у унутрашње ствари Краљевине Југославије, грубо кршећи норме међународног права. Уместо да, као што је то у дипломатији уобичајено, општи само са државним органима, Велика Британија је повукла један до тада незабележени потез: ступила је у везу са нелегитимним формацијама, основаним од стране забрањене Комунистичке партије Југославије. Ове паравојне формације су изазивале грађански рат, вршиле терор над цивилима и слабиле отпорну снагу народа стално нападајући легалну војску, уместо непријатеља, а већ су биле јавно истакле борбу за власт као свој ратни циљ. Па ипак, Велика Британија је у претходном периоду почела да им шаље официре за везу, оружје и ратну спрему, притом их стално хвалећи ширењем лажних вести преко својих радио станица.

На основу свега тога, упркос обећањима британске војне мисије у свом штабу, да ће ускоро уследити озбиљна војна помоћ четницима, Дража је сумњао у намере Лондона и поводом предстојеће капитулације Италије. Уочивши покрет једне комунистичке јединице (2. пролетерске дивизије) према зони очекиваног савезничког искрцавања, он закључује да је време за акцију: до италијанских гарнизона и њиховог оружја мора се доћи пре партизана, а савезничке снаге на сектору река Бојана – Дубровник може дочекати само легална Југословенска војска.

Зато Дража током августа расписује потпуну мобилизацију јединица Источне Босне, Херцеговине, Старог Раса и Црне Горе. Ове јединице добијају наредбе да одмах савладају и разоружају мање италијанске и италијанско-домобранске посаде. Тако су пре 3. септембра четници ослободили Фочу, Чајниче, Устиколину, Нову Варош, Рудо и Миоч.2

Веће четничке снаге стигле су у зону очекиване савезничке инвазије знатно пре комуниста, али не и пре Немаца. Такође очекујући инвазију, Немци су нашли начин да концентришу три дивизије у саму италијанску окупациону зону, дакле испод линије ушће Лима – Јахорина, на којој је Дража планирао да их заустави. Ловачку 118. дивизију Немци су формално ставили под команду Италијана и тако њене јединице распоредили у долини реке Лим, са штабом у Бродареву. Седма брдска СС дивизија “Принц Еуген“ већ се налазила у долини Неретве, наводно као појачање Италијанима за обезбеђење рудника боксита. Најзад, своју 297. пешадијску дивизију Немци су довели на Косово и Метохију, где се налазила заједно са Италијанима.

Сем ове три, Немци су још једну дивизију прекомандовали у непосредну близину италијанске окупационе зоне, а делимично и унутар те зоне. Била је то 369. хрватска (легионарска) дивизија, ојачана додатним немачким људством. Ова дивизија држала је положаје од средишњег тока Неретве до Сарајева и на исток до Вишеграда.

Дакле, и Немци су очекивали савезничко искрцавање на истом месту где и четници и зато су ту извршили највећу концентрацију својих снага.

За четнике су најкритичнији били положаји 118. ловачке дивизије. Међутим, на вест о капитулацији Италије она није ни покушала да разоружа италијанску дивизију “Венеција“, већ је са главнином снага само прошла поред ње, журећи ка дивизији “Емилија“ на јадранској обали. Али, до “Емилије“ су већ били стигли херцеговачки и бококоторски четници.

Тако, са капитулацијом Италије четници крећу у офанзиву против Немаца на четири сектора:

– против мањих делова 118. ловачке дивизије остављених у долини Лима, који су покушавали да разоружају италијанску дивизију “Венеција“,

– против главнине 118. ловачке дивизије, заједно са Италијанима, у залеђу Боке Которске, као и у самом заливу,

– против осовинских посада у долини Дрине,

– против 369. дивизије и усташа у правцу Сарајева.

У међувремену, против 7. брдске СС дивизије борили су се Италијани у области Дубровника, док 297. пешадијска дивизија делом остаје на Косову и Метохији, очекујући савезнички падобрански десант, а делом одлази на Јадранско море, у правцу Скадра.

Дакле, прилагођавајући се ситуацији, Дража је наредио операције против Осовине и у једној области у којој су Немци примењивали одмазде стотину за једнога: у долини Дрине. Проценио је да је ово неопходно ради обезбеђења залеђа за операције у долини Лима и у правцу Сарајева. Иначе, на територији тзв. Недићеве Србије, на којој су Немци спроводили сурове репресалије, Дража није желео да нареди општи напад на осовинске трупе пре савезничке инвазије.

ОФАНЗИВА ЧЕТНИКА У ДОЛИНИ ЛИМА

Офанзивом у долини Лима командовао је капетан Војислав Лукачевић, командант Старог Раса. Од најбољег људства 1. и 2. милешевског корпуса он је образовао Летећи корпус, који је имао задатак да савлада Немце, разоружа Италијане и у садејству са јединицама Команде Црне Горе продужи према приморју, у сусрет очекиваним савезничким снагама. Дражино наређење гласило је да се поред наоружаног поведе и ненаоружано људство, које би успут добијало оружје. Према капетану Бориславу Тодоровићу из Врховне команде, који се налазио на лицу места, Лукачевић је имао близу 4.000 четника под оружјем и још 6.000 без оружја.3

Први на мети нашао се италијански гарнизон у Прибоју. Међутим, он је био бројан (1.800 војника) и одлично утврђен, а сем тога састављен од фашиста, управо оних који су минулог лета предњачили у акцијама против четника. Како су фашисти одбили да положе оружје, што су четници и очекивали, гарнизон је остављен у блокади, а Лукачевић је продужио према југу. У Пријепољу, следећем месту уз Лим, налазио се гарнизон од 300 Немаца из 118. ловачке дивизије, као и одред муслиманске милиције. Немци су управо разоружали италијанску посаду, о чему је Лукачевић известио Дражу 11. септембра. “Наредио сам рушење путева од Пријепоља ка Сјеници, Плевљима, Прибоју и Новој Вароши“, пише затим Лукачевић, додајући да ће по извршеном извиђању напасти Немце. Касније истог дана он је упутио још једну депешу:

“Припремамо напад на Пријепоље. Напад ће бити ове ноћи.“4

Радиограм сличне садржине Лукачевић шаље и мајору Захарију Остојићу, команданту Босне, и капетану Јовану Јеловцу, команданту своје најбоље јединице – Пљеваљске бригаде. Њих још обавештава да овим операцијама присуствује шеф британске војне мисије пуковник Вилијем Бејли, као и да се код Прибоја води “борба између наших и Немаца“.5 То је један одред 118. ловачке дивизије покушавао да разоружа Италијане, али четници су га стално узнемиравали.

У верзији пуковника Бејлија, коју је записао амерички капетан Валтер Менсфилд, бој за Пријепоље, вођен у ноћи између 11. и 12. септембра 1943. године, изгледао је овако:

“11. септембар: Британски пук. В. Бејли са групом од 1.000 четника које му је ђенерал Михаиловић ставио на расположење водио је крваву битку против немачког гарнизона у Пријепољу којом приликом је убијено преко 200 Немаца.“6

Бејли је пред Менсфилдом пренагласио своју улогу, јер он свакако није командовао операцијама. Четнички капетан Борислав Тодоровић забележио је нешто другачију Бејлијеву изјаву:

“Чак сам и ја, – говорио ми је доцније пуковник Бејли, – узео пушку и учествовао у нападу. Можете да мислите како сам се осећао, када три дана већ нисам био ока склопио, а возио сам кола сваке ноћи. Ипак, било је право уживање посматрати ваше људе како, видећи мене са пушком, јуре одушевљено на куће из којих је немачки митраљез или бацач дејствовао свом снагом.7

А сам Бејли је касније писао:

“Један одред снага ђенерала Михаиловића стављен на расположење британским официрима за помоћ приликом спровођења уговора о примирју са Италијанима, односећи се у овом случају на италијанске снаге у долини Лима, напао је и заузео варош Пријепоље, коју је 9. септембра био посео јак одред немачких снага. Немцима су нанети тешки губици а заплењено је много материјала и моторних возила.“8

У ноћи између 11. и 12. септембра 1943. године Немци су претрпели највеће губитке на нашем тлу у једном дану још од Априлског рата 1941. године. Када су месец и по дана касније ступили у преговоре са црногорским четницима, немачки официри су се најпре распитивали за Лукачевића. О овоме је поднет извештај Дражином делегату за Црну Гору мајору Рудолфу Перхинеку, а он је 28. октобра поред осталог јављао: “Њемци кажу да им је Лукачевић тежи од свих партизана. Значи да успева.“9

Изјава немачких официра била је логична, јер су се партизани пред њима само повлачили; било је незамисливо да они савладају неки немачки гарнизон.

Према једном распису Врховне команде од 23. новембра, четнички губици у боју за Пријепоље били су 150 мртвих и рањених.10

О ослобађању Пријепоља и ратном плену Врховна команда Југословенске војске (четници) је 15. септембра послала распис свим јединицама:

“Дванаестог овог месеца наши делови напали су Пријепоље и уништили немачки гарнизон, запленили 1.500 пушака, један тенк, много муниције и велики број камиона, од којих је образован моторизовани одред одмах, који је продужио пут преко Бијелог Поља за Беране, где је стигао 14. овог месеца. Вођа ове славне акције је Воја Лукачевић, капетан.“11

Ни у овом ни у другим изворима не помињу се губици муслиманских усташа, који су у Пријепољу били знатно бројнији од Немаца.

Два дана по ослобађању, 14. септембра, Пријепоље је бомбардовала немачка авијација, што је Врховна команда саопштила у распису свим јединицама од 18. септембра.12

Према поменутом распису Врховне команде од 23. новембра, Бијело Поље је било заузето од стране локалних четника пре него што је тамо стигао Лукачевић са својим корпусом. У документу се не наводи од кога је Бијело Поље заузето. Капетан Тодоровић пише да су се у граду налазили Немци,13 а свакако и муслиманска милиција.

У Беране, главни циљ марша, јер се ту налазила главнина италијанске дивизије “Венеција“, од 8.000 људи, Лукачевић је стигао у зору 14. септембра, заједно са мајором Рудолфом Перхинеком и пуковником Вилијемом Бејлијем. Командант “Венеције“, генерал Антонио Оксилиа, био је спреман да положи оружје. Међутим, пуковник Бејли је затражио да са њим разговара у четири ока. После састанка од свега пет минута, Бејли се запрепашћеним четницима обратио следећим речима:

“Господо, врло ми је мило што могу да вам саопштим да је генерал Оксилиа пристао да своју дивизију стави под савезничку команду.“14

“Савезничка команда“ над италијанском дивизијом била је само фиктивна; у стварности, био је то начин да се четници не домогну њеног оружја. Извођење оваквог маневра Бејлију је управо наређено из Каира, а он је то крио од четника, да не би био осујећен.

Дивизија “Венеција“ је неко време сарађивала са четницима, потом са партизанима, да би је ускоро Немци разбили и разоружали. У међувремену, четници су савладали Немце код Прибоја и дошли до највећих магацина “Венеције“, који су се налазили у обом граду.

Чланови британске војне мисије послали су следећу депешу својој команди у Каиру:

“12. септембар: Сведок, са британским потпуковником Дјуен Хадсоном, по Михаиловићевом наређењу, отишао је са 300 четника под командом поручника Новаковића у Прибој где је, после битке која је трајала целу ноћ, успео да му се преда италијански гарнизон од 1.800 људи под командом пук. Грацианиа.“15

Канадски истраживач Дејвид Мартин, који је пронашао и објавио ову депешу, погрешио је у датуму, вероватно због нечиткости докумената, на коју се иначе жали. Британци нису прецизирали против кога су се четници борили, а наиме, борили су се против одреда Немаца из 118. ловачке дивизије, који се ту налазио, а не против Италијана, као што из извештаја произилази. Италијани су током борбе остали пасивни, док су се Немци, после пораза, повукли у Пљевља.

“Из Прибоја извлачим храну и муницију и делим јединицама“, писао је 24. октобра мајор Војислав Лукачевић потпуковнику Захарију Остојићу.16

Ово бележи и један комунистички документ. У операцијском дневнику 2. ударног корпуса за 29. октобар поред осталог стоји: “Четници су пребацили италијанске снаге из Прибоја у Добрун, а намирнице и ратни материјал евакуишу за своје потребе“.17

Због политике Западних савезника, од похода на Јадранско море, и уопште, од скорог ослобађања земље, није било ништа. Међутим, са војничке тачке гледишта, операције четника у долини Лима биле су успешне због огромног ратног плена узетог од Немаца, муслиманске милиције (коју су Немци управо додатно наоружали) и Италијана у Прибоју, Пријепољу, Бијелом Пољу и Новој Вароши.

ОПЕРАЦИЈЕ У ХЕРЦЕГОВИНИ

Требињски корпус капетана Милорада Видачића и Невесињски корпус капетана Милорада Поповића кренули су у акцију одмах по објављивању вести о капитулацији Италије. Операцијама је командовао мајор Петар Баћовић, командант Херцеговине, са својим начелником штаба капетаном Данилом Салатићем. (У међувремену, преформирана је Баћовићева Команда Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине: Источна Босна је ушла у састав Остојићеве Команде Босне, док је Бока Которска остала под Баћовићевом командом.)

Херцеговци су се одлично борили и Дража их је свима често истицао као пример. Они су још раније одрадили велики део посла, спремајући Италијане да им се, у одлучном часу, придруже у борби против Немаца. Херцеговци су већ две године ефикасно користили Италијане, изузев у оним ретким тренуцима, када би Немци присиљавали Италијане на античетничку акцију.

Благодарећи свом том искуству, Баћовић је 9. септембра 1943. године тачно проценио како треба поступити: Италијанима је наредио да му одмах предају сво оружје, позивајући се на наредбу савезничког команданта Монтгомерија која је наводно управо стигла у његов штаб. Италијани су молили да им се омогући одлазак у Италију, на што је Баћовић спремно одговорио да им ставља на расположење сва пловна средства. Херцеговци су дошли до огромних количина оружја и муниције и када је мајор Борислав Тодоровић из Врховне команде фебруара 1944. године стигао у ове крајеве, Баћовић му је поносно саопштио “да њему оружје од Савезника није потребно“.18

Како су Италијани одлазили према приморју, Херцеговци су заузимали градове. У Гацко и Билећу ушли су 11. септембра.19

Према распису Врховне команде од 17. октобра, у рукама четника била је цела Источна Херцеговина, изузев Требиња и још неких градова, које су држали Немци.20

Места која су заузели Херцеговци су углавном сачували, све до јесени 1944. године. У Билећи, коју је Дража прозвао “српским Алказаром“, током већег дела тог периода Баћовић је држао свој штаб, тј. Команду Херцеговине и Боке Которске.21

Италијанске трупе које су желеле да се боре укључене су у акцију против Немаца, према приморју. Врховна команда је већ 15. септембра послала следећи распис свим јединицама:

“На херцеговачком приморју наше снаге у заједници са италијанским воде тешке борбе са Немцима. Мајор Баћовић храбро руководи овом борбом, иако га комунисти нападају са леђа.“22

И у Херцеговини, као и у другим областима, комунисти су нападали четнике док су четници нападали Немце, али то се овде најмање осећало. О новим успесима Херцеговаца Дража обавештава све јединице 17. септембра:

“Италијанске трупе у Боки Которској помогнуте нашим трупама под командом мајора Баћовића воде борбу против Немаца. Немци имају велике губитке. Код Груде уништен је један транспортни воз са немачким трупама. Из Дубровника велики број Италијана побегао је нама. На херцеговачком приморју боре се само наше трупе, а не комунистичке. Заробљено је 400 Немаца. Од Италијана добили смо оружје и муницију. На нашу интервенцију италијански командант упутио је у савезничке луке 10 хидроавиона, две торпиљерке и два транспортна брода.“23

Баш овог дана, 17. септембра, командант Дринског корпуса капетан Алекса Драшковић тражио је од Врховне команде немачке заробљенике ради размене. Дража га је упутио да их узме од Баћовића, јер је он имао највише заробљених Немаца.24

Као и раније против комуниста, и сада се против Немаца са четницима борио само мањи део Италијана. Већина је покушавала да пређе Јадран, али су то Немци осујећивали. О овоме, као и о великој бици код Груде, британска војна мисија известила је Каиро 29. септембра:

“Од Каверн Два (19 тачка 2: Спрок Хјуоту): Двадесет хиљ(ада) Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали кад су им Хуни одузели оружје. Сад се само два батаљона бије против Хуна, остало хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до Которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Немце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал.25

Извештај немачког 21. брдског корпуса од 19. септембра говори о ситуацији у области Боке Которске:

“Италијанска дивизија “Емилија“ покушала је да у области Котора пружи оружани отпор наоружавајући цивилно становништво, да би тако спречила разоружавање својих јединица и да би Которски залив држала слободним за искрцавање непријатеља. Тај отпор је сломљен. Дивизија “Тауринезе“ је покушала да тактиком одуговлачења избегне разоружање и настојала је да се, наоружавајући банде, споји са дивизијом “Емилија“ у рејону Котора. Та намера је спречена.“26

Међутим, други немачки документ о овим догађајима открива да 21. брдски корпус није тако глатко решио ствар у своју корист, као што је његова команда приказала. Реч је о сумарном извештају немачког штаба за везу при италијанској Групи армија “Исток“, писаном 15. новембра, где стоји да је “на појединим местима, као нпр. око Котора или пре тога код Дубровника (дошло) до крвавих борби са појединим дивизијама уз много губитака“.27

Савезничког доласка, због ког је велика четничка офанзива и покренута, није било. Међутим, херцеговачки четници су дошли до великих количина оружја и ратне спреме од италијанских дивизија “Емилија“ и “Тауринезе“, као и од заробљених Немаца, што им је омогућило да успешно воде и наредну фазу рата.

БОКА КОТОРСКА

Једина област у којој су италијанске окупационе снаге сурово наступиле према Србима била је Бока Которска. Зато овде до капитулације Италије није било четничких јединица, али је постојала јака обавештајна служба са развијеном мрежом илегалаца и људством спремним на акцију.

Већ 9. септембра 1943. године бококоторски четници силазе у залив и разоружавају део јединица италијанске дивизије “Емилија“. Италијане у Рисну разоружао је Милош Ковач, створивши тако Кривошијски батаљон.28

На другој страни Боке, у Грбљу, у акцију ступа око 600 четника, којима су командовали капетан Ђуро Иветић, Станко Оџа, Иво Магуд и Марко Лазаревић. Они се 14. септембра окупљају на Тројици изнад Котора и крећу у напад на град, где су Немци тада водили завршне борбе против Италијана.

Четници су напали Немце у Котору из три правца, под паролом: “Ко је Србин, за мном“, како је то рекао Станко Оџа, који ће потом бити делегат Боке Которске на Светосавском конгресу у селу Ба.

Водећи уличне борбе, четници су полако потискивали Немце из Котора. На путу према Кавчу капетан Иветић поставио је своју посаду за топове напуштене од стране Италијана. Четничка артиљерија уништила је неколико немачких возила и зауставила колону, али том приликом гине и Ђуро Бан, кога су Бокељи убацили међу Немце као водича, да их наведе на друм који се налазио на нишану топова.

Немци потом крећу за Котор заобилазним путем, преко Грбља, Будве и Цетиња. Четници их дочекују у Шпиљарима, где гину син и два синовца Станка Оџе. Истовремено, Немци се појављују и у Прчњу. Ову њихову групу заробили су партизани у Лепетанима, али су је пустили, са оружјем, видевши да ће четници заузети Котор. Тако су четници били принуђени да се повуку из града. Немци су сазнали да је нападом командовао капетан Ђуро Иветић, па су његову главу уценили на 100.000 марака. Хроничар пише да су и Немци и четници током борби за Котор имали “доста жртава“.29

Мада напад на Котор није успео, четници су запленили знатне количине оружја, захваљујући којима оснивају Бококоторску бригаду, под командом капетана Ђуре Иветића. Почетком 1944. године Бококоторска бригада прераста у Бококоторски корпус, којим је такође командовао Иветић. Корпус је имао три бригаде: 1. бококоторску бригаду, у области Грбља и Котора, под командом Станка Оџе; 2. бококоторску бригаду, у области Будве, којом је командовао капетан Миливоје Митровић и 3. бококоторску бригаду, у области Херцег-Новог, Рисна и Кривошија, под командом поручника Николе Вукасовића. Главна упоришта корпуса била су у Жлијебима и у касарни у Борићима.

На подручје Боке Которске, у Вратлом, фебруара 1944. године из Херцеговине се премешта Поморска обална команда, потчињена директно Врховној команди. На челу Поморске обалне команде био је пуковник, односно капетан бојног брода, Владимир Шашкијевић.

Главнина дивизије “Емилија“ напушта Боку Которску бродовима 15. септембра, после тешких борби са Немцима тог и претходног дана. Дивизија “Тауринезе“, у повлачењу из Никшића према Боки, наставиће борбе против Немаца до првих дана октобра, по правилу са великим сопственим губицима.

Заузевши бококоторска насеља на обали, половином септембра, Немци доносе нову, до тада највећу опасност по Србе. Наиме, по одобрењу Хитлера, Павелић издаје проглас да се “Независној Држави Хрватској“ припајају “хрватске земље које су биле отцјепљене од Хрватске“, међу којима је поменута и Бока. У окупираном Требињу усташе оснивају “бојну“, која се заклела да ће “Котор бити хрватски“. Четници Требињског корпуса известили су о овоме четнике у Боки, па они постављају заседе на Дебелом бријегу и одбијају усташе.30

ОПЕРАЦИЈЕ НА ДРИНСКОМ СЕКТОРУ

Највише четника Дража је сконцентрисао у горњем току Дрине. План је био да се у долини ове реке савладају сви осовински гарнизони, а затим да се са јаким одредима продужи према Сарајеву. У акцију су најпре ступиле јединице под командом мајора Драгослава Рачића, Церски и Мачвански корпус (Церским корпусом је командовао капетан Војислав Туфегџић, а Мачванским капетан Станимир Васић). Према мемоарима једног од официра Мачванског корпуса, потпоручника Душана Трбојевића, Рачић је кренуо уз Дрину са 4.000 четника.31

Немци су уочили ову концентрацију. “ДМ банде се слободно крећу у Подрињу“, пише у извештају немачке Команде Србије од 10. септембра 1943. године.32

Рачићеви корпуси су најпре ослободили Бању Ковиљачу и Зворник, 17. септембра. Енглеска војна мисија је о борбама за Зворник обавестила своју команду у Каиру следећом депешом:

“Од Рапира (174): 17. септембра Михаиловићеве снаге отеле од Хуна (шифра за Немце – прим. аут) Зворник и одбиле све противнападе. Робин.33

Рачићеви четници продужили су уз Дрину и блокирали посаду од 250 војника Руског заштитног корпуса у Љубовији. Белоруси су одбили да се предају, па је њихов гарнизон остављен у блокади, а Рачић је са главнином снага продужио даље. Немци су 30. септембра бомбардовали четничке положаје око Љубовије и потом послали одред од 200 војника да избави белорусе. Између села Цулина и Велика Река дошло је до борбе између четника и овог немачког одреда, у којој су Немци имали два мртва и два рањена војника. Потом су се окупаторске трупе повукле у Лозницу, а четници су ушли у Љубовију.34

Ове и наредне успешне акције четника против окупатора у долини Дрине забринуле су комунисте, па је њихов Покрајински комитет за Босну и Херцеговину 14. октобра писао Централном комитету:

“Акција дражиноваца у Србији против недићеваца и Њемаца (напад на Ковиљачу и Љубовију), напуштање појединих мјеста дуж десне обале Дрине од стране Њемаца, омогућило би четничким бандама да се из Србије пребаце у Босну, ако ми не бисмо били довољно будни на том сектору.“35

У договору са Рачићем, четници Мајевичког корпуса капетана Стевана Дамјановића напали су Немце и усташе на левој обали Дрине. О једној њиховој успешној акцији енглеска војна мисија известила је Каиро 23. септембра:

“Од Рапира (тачка 3): 23. септ. Михаиловић напао Хуне и усташе близу Тузле, нанео губитке, отео оружје, муницију.36

Следећа места узводно уз Дрину, Рогачицу и Бајину Башту, ослободили су четници 1. и 2. рачанске бригаде из састава Златиборског корпуса, којима је то била матична територија. Команданти ових бригада дошли су 30. септембра на Брестовац, на Торнику, да о томе лично известе Дражу. Сведок њиховог доласка, капетан Борислав Тодоровић, пише:

“Затекао сам пред улазом у његову колибу двојицу непознатих официра. Имали су дуге браде, а носили су нашу стару официрску униформу. Један капетан, а други потпоручник. Упознали смо се. Били су то команданти 1. и 2. рачанске бригаде (вероватно капетан Николић и потпоручник Добросав Ордагић – прим. аут) Златиборског корпуса, који су дошли да лично поднесу извештај Чичи како је њихова територија очишћна од непријатеља, пошто је и последње упориште – Бајина Башта – јуче било заузето. Путовали су целе ноћи, како би донели трофеј те победе, заставу немачког гарнизона. Велика застава била је наслоњена уз зид колибе. Уздрхтао сам од радости када сам је угледао. Покушао сам да не мислим: шта ли ће бити ако непријатељ поново нападне јаким оклопним снагама? Ко ли }е тада платити ову победу, плен и трофеје? Четници ће се склонити, али становништво ће остати. Међутим, другога пута није било. Само је тај пут водио победи, ма колико био скуп.37

У међувремену, у акцију су ступили и четници Дринског корпуса капетана Алексе Драшковића, који су 17. септембра ослободили Вардиште и Добрун, наневши велике губитке Немцима и усташама. О њиховом успеху Врховна команда је истог дана обавестила све јединице:

“Дрински корпус под командом капетана Драшковића у области Вишеграда напао је железничке станице Вардиште и Добрун. Код села Сетихова на прузи за Прибој уништена два воза. Заузели Вардиште. Уништено 207 Немаца и усташа. Заплењено доста оружја и муниције, девет камиона и један моторцикл.“38

Истог дана Дража је похвалио капетана Драшковића:

“Задовољан сам како против Немаца тако и против комуниста. Четничку акцију против комуниста развијте, то је најбољи лек.“39

Наиме, комунисти су с леђа нападали Драшковићеве четнике, док су они нападали Немце. Дрински корпус је поред осталог запленио и велике количине хране, па је два дана потом Дража наредио Драшковићу:

“Осигурајте и пошаљите одмах овој команди што више брашна, масти и других намирница. Известите хитно шта и колико можете послати. Ми овде смо пали на кору од букава, а сада је јесен.“40

Врховна команда је гладовала јер у овим пасивним крајевима мештани нису имали храну на продају, барем не у тим количинама.

Дан по паду Вардишта и Добруна, 18. септембра, из оближњег места Рудо повлачи се немачка посада снаге једног батаљона. У брзини, Немци су спалили своје огромне залихе, али су мештани пуно тога извукли из пожара (713 пари војничких ципела и чизама, нешто униформи, два вагона масти, доста брашна, тестенина, мармеладе, месних конзерви, маргарина, као и извесне количине муниције). Све ово узимају четници Дринског корпуса, који одмах улазе у Рудо. У Рудо су први стигли Ранко Перишић и још један четник, на немачком мотоциклу који је последњи напустио варошицу; два Немца са овог мотоцикла четници су ликвидирали између Сјеверина и Устибра. Заправо, чувши мотоцикл окупљени народ је помислио да се враћају Немци, али када су се Перишић и његов пратилац приближили, Рудом је одјекнуло: “Ура! Наши су!“ Непосредно потом, минери Дринског корпуса срушили су железнички мост “Александар Први“ у Рудом, на Лиму, док је код Сетихова разрушено више километара пруге. Један од заробљених возова редовно је саобраћао на линији Рудо – Прибој (18 километара). Рудо се нашло у средишту слободне територије, поставши база са снабдевање јединица које су напредовале према Сарајеву.41

Потом је трајно онеспособљена пруга Ужице – Мокра Гора (о чему ће бити речи касније), чиме су створени услови за напад на највећу непријатељску посаду у овој области, у Вишеграду.

У ово време, 21. септембра, једна летећа бригада из састава Дринског корпуса, којом је командовао потпоручник Василије Бодирога, успела је да обори два немачка транспортна авиона типа “ЗВ45“, у долини реке Сутјеске, јужно од Фоче. Дража је 8. октобра похвалио Бодирогине четнике, преносећи детаље:

“Авиони су оборени из противаеропланског митраљеза и 10 разних аутоматских оружја. Летела су у групи четири авиона на висини од 400 метара. Оба авиона су пала и изгорела, део посаде који се спасао одмах је примио борбу са нашима. После борбе од два сата сви су изгинули. Од исправног оружја заплењено је две “зорке“, четири митраљете и једна пушка.“42

Британски официри известили су о овоме тек 19. новембра:

“Од Каверн Два (21): Армстронг јавља: “Михаиловићеве снаге обориле два хунска авиона близу Фоче“.43

Током акција у долинама Лима и Дрине, главним снагама леђа су чували Јаворски корпус мајора Радомира Цветића, Драгачевска група бригада поручника Давида Симовића из састава 1. равногорског корпуса капетана Звонимира Вучковића, Пожешки корпус капетана Милоша Марковића и Златиборски корпус капетана Душана Радовића Кондора. Потпуну мобилизацију ових јединица Дража наређује 7. октобра, постављајући им следеће задатке:

1) Осигураће своје северне крајеве са довољно снага од упада Немаца, Бугара и љотићеваца и заштити области које су ослобођене.

2) Са главним својим снагама прикупиће се на јужним својим територијама, да би их заштитили од упада комуниста.44

Наиме, пошто су четници у тек ослобођеним местима остављали слабе посаде, како би главнином снага даље потискивали јединице Сила осовине према западу, комунисти, који се нису борили против осовинских трупа, користили су прилику и нападали позадину четника. У ово време они упадају у област Колашина и у долину Лима (2. ударни корпус под командом Пеке Дапчевића).

Због природе терена и путних праваца, највише посла против осовинских трупа имало је 2.200 четника Златиборског корпуса. Врелу јесен на Златибору најавилу су љотићевци заседом једном батаљону Ужичке бригаде, 28. августа изнад Мачката. Командант овог батаљона, Видоје Стојановић Беговац, планирао је да се на вашару у Мачкату обрати народу, али није успео. У руке љотићеваца пала су два четника из претходнице, Милорад и Миломир Шопаловић. Љотићевци су их потом стрељали у Чачку.45

Почетком септембра четници су на друму Ужице – Чајетина напали камион са Немцима из организације ТОТ и недићевцима. Три недићевца су погинула а седам Немаца се предало, али су их четници пустили, пошто је у Мачкату и Ужицу одмах ухапшено 700 грађана ради одмазде.46

Ипак, четници су овладали Златибором, ископали ровове на друмовима и поставили запреке. “Михаиловић држи Чајетину“, јавила је британска војна мисија Каиру 7. октобра.47

ИЗВОРИ:

1 К. Николић, План Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини о разоружању италијанских гарнизона у Фочи, Горажду и Чајничу у пролеће 1943. године, 130-131.

2 К. Николић, План Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини о разоружању италијанских гарнизона…, 129.

3 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 266.

4 и 5 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 1/1.

6 и 8 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 71.

7 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 265-266. Тодоровић је ову изјаву везао за Бијело Поље, очигледно погрешно.

9 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 3/1.

10 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

11 и 12 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

13 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 266.

14 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 149.

15 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 71-72.

16 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11/1.

17 Зборник докумената, том 3, књига 9, 713.

18 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 463.

19 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 407.

20 и 22 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

21 М. Куреш, Записи и сјећања, 155.

23 и 24 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

25 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 73.

26 Зборник докумената, том 12, књига 3, 564.

27 Зборник докумената, том 12, књига 3, 665.

28 Н. Рашо, Ратна збивања у Херцег-Новом 1941-1949, 106.

29 Н. Рашо, Ратна збивања у Херцег-Новом 1941-1949, 215-218.

30 Н. Рашо, Ратна збивања у Херцег-Новом 1941-1949, 114-118.

31 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 97.

32 АВИИ, НАВ, Т501, ролна 253, снимак 274.

33 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 72.

34 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 398.

35 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 132. Према: Зборник докумената, том 9, књига 4, страна 357.

36 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 73.

37 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 272-273.

38, 39 и 40 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

41 Д. Мићовић, Записи старог Руђанина, 142-143.

42 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

43 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 80.

44 Зборник докумената, том 14, књига 3, 27-28.

45 и 46 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 146.

47 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 76.

СКРАЋЕНИЦЕ: АВИИ, ЧА – Архив Војноисторијског института, Четничка архива (сада: Војни архив, Београд). АВИИ, НАВ – Архив Војноисторијског института, Национални архив Вашингтон (документа донета из Вашингтона)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *