Четници и капитулација Италије (3)

Четници и капитулација Италије (3)
ПИШЕ: Милослав Самарџић

У јесен 1943. године сукоби са Силама осовине учестали су широм Србије, најпре као одјек четничке офанзиве према западу, а потом и због Дражиних наредби да се појачаном акцијом на свим секторима спречи концентрација Немаца, Бугара и љотићеваца према бившој италијанској окупационој зони. Зато немачка команда 29. септембра тражи да се појачају окупационе трупе у Србији, јер су угрожене од “ДМ банди“.172

БОРБА КОД СЕЧЕ РЕКЕ

Једна од највећих борби септембра месеца одиграла се код Сече Реке, између Црногорске (Косјерићке) бригаде Пожешког корпуса са једне, и Немаца и љотићеваца са друге стране. Према немачком извештају, четници су 23. септембра “уз сарадњу становништва“ напали једну чету љотићеваца и четири тенка са немачким посадама. После вишечасовне борбе, Немци и љотићевци су се повукли у Косјерић. Како би их спасила, немачка команда Србије послала је седам “штука“ да бомбардују четничке положаје. Опкољеним окупаторима и квислинзима бацана је муниција падобранима, док нису стигла појачања која су их избавила.173

Борбе код Косјерића, у којима је погинуо и истакнути љотићевски командант Хенрих Лаутнер (Југословен немачког порекла, узео је српско име Милош Воиновић), описао је и Бранислав Страњаковић, у оно време члан омладинског штаба 501, а после рата један од најпризнатијих западноевропских стручњака за питања комунизма. По његовим речима, у борби се истакла Црногорска бригада потпоручника Филипа Ајдачића, коју је Драгиша Васић сматрао најбољом четничком јединицом. Ова бригада је у селу Сеча Река управо осветила заставу 4. пешадијског пука “Стефан Немања“, када је, 22. септембра око шест часова поподне, стигла вест да преко Варде прелази 15 камиона Немаца и љотићеваца са неколико борних кола и тенкова. “Да се не би проливала крв и да не би било одмазде према становништву, решено је да се колона пропусти да прође путем Варда – Сеча Река – Косјерић. Али ако немачко-љотићевска колона почне да пљачка, одводи и убија мирно становништво и нападне на четнике, да се онда борба мора примити“, пише Страњаковић.

Десило се ово друго. У рану зору следећег дана, 23. септембра, Немци и љотићевци су у оближњем селу Руда Буква похапсили највиђеније мештане, опљачкали шта се могло и кренули према Косјерићу. Борба је почела у 7 сати и трајала је до три поподне. Немци су имали осам, љотићевци 38, а четници четири погинула војника. На друму испред Сече Реке остала су три оклопна возила, пет камиона и два оштећена тенка< погинули су управо четници који су скакали на ове тенкове да би убацили бомбе.

Око четири поподне појавило се шест авиона “штука“ (немачки извештај, као што смо видели, помиње седам авиона), који су ранили или убили 16 жена и деце. Нешто потом, у Косјерић је стигло појачање од 165 камиона Немаца и Бугара. Становништво ове варошице већ се било склонило, а оно мало преосталих грађана затворено је у кафану Боже Николића. Свеукупно, ту су угуране 203 особе, међу којима само један мушкарац, инвалид који није успео да утекне. У опустеле домове Косјерићана упали су Немци, Бугари и љотићевци, ради пљачке.

Сутрадан ујутру, 24. септембра, једна колона предвођена љотићевским поручником Филиповићем запалила је све куће у правцу Сече Реке, а у овом селу још и општину, школу и цркву. Тога дана у општинама Сеча Река и Косјерић спаљене су укупно 142 куће и убијено је осморо жена и деце. “После извршене паљевине, окупаторско-љотићевска војска се повукла у правцу Ужица, односећи са собом опљачкане ствари и заплењену стоку“, стоји на крају Страњаковићевог описа борбе код Косјерића.174

Без обзира на пораз, одмазде над цивилима и пљачку, љотићевци су наставили своју уобичајену пропаганду: “Ова херојска борба наших добровољаца против шумских бандита, биће записана као један од највећих подвига наше националне омладине“, писало је о окршају код Сече Реке у њиховом листу “Обнова“ од 4. октобра.175

У међувремену, четници су 2. октобра убили команданта још једног љотићевског батаљона, :етвртог, капетана Николу Маричића. Он је ухваћен “усред Горњег Милановца, међу својим швапским пријатељима“, наведено је у четничком извештају са терена.176

БОРБЕ У ИСТОЧНОЈ И ЈУЖНОЈ СРБИЈИ

Према немачким документима, септембра 1943. године код села Црнајке СС јединице гониле су мајора Велимира Пилетића, команданта Крајинског корпуса.177 О немачким потерама код Црнајке мајор Пилетић је известио Дражу 30. августа:

“Немачка казнена експедиција у јачини од 200 војника СС трупа из Бора спалила је село Црнајку, срез Поречки. Масакрирано 38 лица, међу њима само старци, жене и деца. Нађено неколико прекланих и унакажених дечјих лешева. Црква и школа запаљени. Са цркве однета звона. Остатак становништва: жене и деца, око 50 особа, одведени као таоци. Немци извршили овај злочин у пијаном стању, без икаквог повода.“178

Потом је Крајински корпус заузео Брзу Паланку и Јабуковац, “очистио гарнизон“ и запленио “доста спреме“, о чему је Дража 18. септембра обавестио све јединице.179

У ово време, 20. септембра, мајор Велимир Пилетић је послао радиограм Врховној команди и о једном обавештајном успеху:

“Немац инжењер Ерих Гроте, ожењен Српкињом, живи 18 година у Београду, симпатише наш покрет, сарађује са националним елементом и помаже. Сада је у немачкој обавештајној служби у Београду. Може се искористити. Веза преко мене. Предвиђа јаку одмазду ако би ми преуранили.“180

Британска војна мисија са терена известила је о борбама четника Тимочког корпуса мајора љубе Јовановића против Немаца и Бугара:

“Од Енамела (84): 1. октобра четници извршили успешан препад на Немце између Планинца (|) и Лесков (|) отпр. 15 километара ј-јз од Зајечара. Доцније Немци добили бугарско појачање из Зајечара а четници се повукли; немачки губици 20, један бугарски поручник доцније умро у болници. Верујем да је тачно, испитао учеснике.“181

Нешто касније, 8. октобра, четници су напали један немачки одред и код Јелашнице. Тада су Немци имали четири мртва и 16 рањених војника.182

Североисточно од Ниша четници су 29. септембра водили већу борбу против Бугара, у којој су претрпели пораз. Имали су 17 мртвих и четири заробљена војника, а сем тога Бугари су спалили 35 кућа.183 Али следећег дана четници су савладали Бугаре код Пирота. Британска војна мисија са терена послала је о томе извештај својој команди у Каиру:

“Од Фјуг: Напали бугарски гарнизон код села Градашнице близу Пирота 30. септембра. Убили 20, ранили 45. Наши губици један и један. Одмазда следовала. Село попаљено, жене и деца одведени. Остали део пруге Градашница и Ниш очишћен од Немаца изузев у Белој Паланци. Пошаљите ми оружје одмах. Берд.“184

Непуну седмицу касније, 5. октобра, Књажевачки корпус капетана Божидара Миладиновића водио је борбу против Немаца код села Радичевац. Уочивши да одред од 50 Немаца пљачка пшеницу у овом селу, Миладиновић наређује 1. књажевачкој бригади да га сачека у клисури и разоружа, “ако може без борбе“. Немци су, међутим, на позив на предају одговорили ватром. :етници су их савладали, наневши им губитке од 11 мртвих и 14 рањених, док се преосталих 25 предало. “Одмазде није било наводно што смо превили рањенике и понашали се према рањеницима и заробљеницима каваљерски и што су они први отворили ватру“, известио је Миладиновић Врховну команду.185

О борби Књажевачког корпуса против Немаца британска војна мисија известила је Каиро са лица места још истог дана, 5. октобра, с тим што овде пише да су Немци имали 14 погинулих и 20 рањених. Британски официр под шифром “Нерониан“ завршава депешу следећим речима: “Што нема помоћи из Каира? Три авионске пошиљке како сам тражио биле би велика помоћ. Први мраз данас. Нема одеће, нема пара, нема хране. Помоћ. Помоћ.“ О наставку борби у околини Књажевца “Нерониан“ је известио 10. октобра:

“Последњи сукоби следећи: између Калне и Оирет (|) напали бугарске снаге и потисли их 15 километара преко бугарске границе. Утврдили фронт и настала оштра битка са Бугарима којима дошла помоћ из Беле Паланке и Пирота. Повукли се без губитака. Убијено четрдесет Бугара. Доцније Бугари запалили Калну и убили 15 мештана. Хитно пошаљите Неду везу. Видите моју следећу.“

Следећу депешу преко “Неронианове“ радио станице послао је други британски официр, “Берд“:

“Резултат саботажа кроз који дан. Циљ онеспособити превоз и уништити робу. Последњих неколико дана отето од Немаца 30 Ел Ем Џи, 8 шмајсера и 600 пушака са доста униформи и осталом спремом. То иако без послатог оружја. Помозите да ми се пошаље за 10.000 људи у овом крају. Берд преко Нерониана.“186

“Нерониан“ је 7. новембра послао списак од 17 села спаљених ради одмазде за четничку акцију код Калне. “Сељаци без обзира на године и пол стрељани по свим тим местима“, јављао је “Нерониан“. Онда су четници под командом капетана Јована Стефановића, команданта Јужноморавског корпуса и Врањске бригаде, прешли бугарску границу и “потпуно збрисали“ једну бугарску чету. Према извештају капетана Мајкла Лиза, побегло је “можда око 10“ Бугара. Лиз је такође јављао да капетан Стефановић напада Бугаре који прелазе границу ради пљачке српских села. “Ја сам пратио капетана Стефановића приликом једне од тих операција. Изгледа ми способан командант“, извештавао је Лиз.187

Немци су 13. новембра поново покушали да пљачкају жито у књажевачком крају, пославши одред од 21 војника у село Васиљ. Овога пута четници су их разоружали без борбе.188

Четници Крајинског корпуса имали су 25. октобра још једну борбу против Бугара, код села Мишљековца. “Ми немамо губитака. Код Бугара шест мртвих и један камион уништен“, јављао је потпуковник Пилетић три дана потом.189 Радиограмом од 1. новембра Пилетић извештава о три сукоба са осовинским трупама: 15. октобра рањена су два Немца док су пљачкали храну у Кључком срезу, 29. октобра у борби против белогардејаца један четник је погинуо а један је рањен, док је у ноћи између 29. и 30. октобра “наша тројка примила борбу са одредом од 30 Немаца у Кључу. Један наш рањеник заробљен“, пише Пилетић.190

Сутрадан потпуковник Пилетић допуњује последњу депешу:

“У борби 30. октобра код села М. Врбице са 30 Немаца тешко рањен и заробљен наредник Манојловић Миленко. Редов Думипрашковић Милан и Дракулић Раде такође су били врло храбри. У борби 29. октобра са Русима код села Клокочевца погинуо редов Анђел Голубовић. :етрнаестогодишњак :едомир Петровић бацио бомбу на Русе. Као заробљен вешто је ослобођен јер је слагао све што су га питали. Заслужује похвалу.“191

Већ 5. новембра четници Крајинског корпуса поново су се сукобили са Немцима, код села Топаонице. Два четника су погинула и један је заробљен, а Немци су имали једног рањеног војника, како је Пилетић обавестио Дражу 8. новембра.192

На територији Крајинског корпуса, код села Луке, Немци су 11. децембра 1943. напали групу страних официра и војника, који су се налазили међу четницима, о чему је Пилетић известио Дражу истог дана. Заробљени су енглески капетан Мики и два Грка, а погинули су пољски капетан Неш, један четник, један Пољак и домаћин куће у којој су се сви затекли. Спасли су се један Енглез (радиотелеграфиста) и осам Пољака, који су давали обезбеђење. Капетан Неш, или Наш, је заправо капетан Јозеф Мариаги, који је јуна 1943. падобраном избачен на Хомоље. О новим борбама на свом сектору Пилетић је известио Дражу 18. децембра:

“Четрнаестог децембра једно одељење Звишке бригаде уништило је једну локомотиву код Кучева, без жртава уопште. Двадесет деветог новембра код села Зеленика одељење Голубачке бригаде јачине 20 војника у борби са 12 Немаца који су били у пљачки убило је два Немца и два ранило. Ми нисмо имали губитака. Истовремено, група од 18 партизана напала нас је са леђа. Резултат: три партизана мртва и један рањен. Наша два мртва и један рањен.“193

Према четничким изворима, највеће борбе против Бугара вођене су јануара 1944. године на планини Козјак, северно од Скопља. Четници Вардарског корпуса, под командом капетана Стојана Крстића, тада су нанели Бугарима тежак пораз, о чему је потпуковник Мирко Лалатовић, начелник Оперативног одељења Врховне команде, обавестио Дражу радиограмом од 6. фебруара, који гласи:

“Ђурић јавља о борбама Вардарског корпуса са Бугарима. Борбе вођене 11, 18. и 23. јануара у области Козјака. Бугара 145 мртвих и 225 рањених. Наши губици врло мали. О борбама са Бугарима обавестио сам Демократску Југославију.“194

Нешто касније, средином фебруара, против Бугара су се борили и четници Делиградског корпуса. Борба је вођена између бугарске казнене експедиције и Пратећег батаљона Алексиначке бригаде, којом је командовао капетан Јеремија Марјановић “Ујка“. Пуковник Јеврем Симић, генерални инспектор трупа, известио је о овоме Врховну команду 22. фебруара:

“Бугарска казнена експедиција која је дошла поводом заробљавања Косте Пећанца, претресла је цео Алексиначки срез. У селима Бовну и Мозгову наишла је на батаљон команданта бригаде капетана Марјановића и отворила ватру. Борба је вођена два сата. На бугарској страни девет мртвих. На нашој 14 заробљених мобилисаних и два мртва. Очекујем да ће доћи и у Бањски срез.

Приликом блокаде села Бовна Бугари су отворили ватру на аутобуској саобраћајној линији Соко Бања – Алексинац и том приликом ранили седам путника. Бугарска војска и дивљаштва су неописиви.“195

ОСТАЛЕ БОРБЕ

Током борбе код Косјерића, четници су 23. септембра напали немачки камион на друму Ивањица – Ариље и убили два Немца. Истог дана су напали и недићевце на Златибору, наневши им губитке од два погинула официра и једног погинулог војника. Због ових акција, као и због убиства пет и рањавања четири немачка војника у операцијама код Бајине Баште, Немци су у Чачку и Београду стрељали “385 присталица Драже Михаиловића“.196

Истог дана када је издао наредбу за одмазду због губитака у Бајиној Башти, 17. септембра, Фелбер је поменуо још две акције четника. Та наредба гласи:

“Као одмазда за напад на теретно возило код Бајине Баште, када су погинула четири и рањена четири царинска службеника, стрељати 300 присталица ДМ.

Због напада на СС стражу у Гојној Гори, при чему су погинула четири есесовца и један официр, стрељати 10 присталица ДМ.

Због напада на путничко возило код Севојна, када је рањен један безбедњак, стрељати 25 присталица ДМ.“197

У ово време вођене су борбе и у ваљевском крају. Командант Ваљевског корпуса, поручник Милош Радосављевић, покушао је са својом јединицом да нападне љотићевце 14. септембра код Кадине Луке. Међутим, до напада није дошло, јер се пронео глас о великој снази љотићеваца на том сектору, па су четници напустили положаје. Већ 25. септембра 1. батаљон Колубарске бригаде Ваљевског корпуса масакрирао је љотићевце на два места: у шуми изнад железничке станице у Боговађи и на друму Лајковац – Лазаревац. У првој борби је погинуло “17 до 20“, а у другој, која је у ствари била заседа, 20 љотићеваца. Командант 1. батаљона Колубарске бригаде, потпоручник Милисав Грбић, извештавао је о боју код Боговађе: “Сво настрадало људство љотићевско било је из 1. батаљона 1. чете – они који су ухватили нашег брата Нешка и студента Брану Шукића. Према томе, стигла их је заслужена казна за њихова недела према нашој организацији и српском народу. људство ми је показало нарочиту храброст, пожртвовање како се бори и гине за краља и Отаџбину“. Поручник Радосављевић је 28. септембра похвалио Грбића “за храбро и јуначко држање у борби против непријатеља Српства“.

Иначе, овог истог дана, 25. септемба, Грбић је код Боговађе зауставио воз са Немцима и љотићевцима, међу којима се налазио и љотићев син Владимир. љотићевци су разоружани, а Немци не, јер су имали “свега 3-4 пиштоља, а да је био неки машингевер или пушка, то би им одузели“, писао је Грбић.198

Љотићевци су кренули у акцију против Ваљевског корпуса 2. новембра, али су потучени код Струганика (имали су четири мртва и пет рањених), па су борбу уместо њих наставили Немци. У селу Рајковићи Немци наносе четницима губитке од три погинула војника, док су истовремено 42 сељака одвели у логор.199

У околини Крушевца и почетком септембра настављени су сукоби Расинског корпуса са љотићевцима и Бугарима. Први бугарски царски окупациони корпус 11. септембра обавештава немачку команду Србије да је његова посада у Крушевцу угрожена, а да се нестали (заробљени) бугарски војници нису вратили три дана.200

Бугари су од Немаца тражили одобрење за акцију у околини Ниша, али 16. септембра Немци одговарају одречно, с образложењем да би се у том случају ослабиле већ угрожене трупе у Крушевцу.201

Британска војна мисија са терена Расинског корпуса (“Родиум“) јављала је крајем септембра о четничкој блокади окупаторске посаде у Брусу, која је дигнута после два дана да би се спречило масовно стрељање грађана. Ипак, и поред претњи, мајор Драгутин Кесеровић је одбио да безусловно пусти заробљене бугарске војнике, тражећи размену за заробљене четнике. Бугари су пристали на размену тек на Божић, о чему је Кесеровић обавестио Дражу 11. јануара:

На дан 6. јануара ове године извршена је замена заробљеника. Враћен је капетан Велимир Павловић, командант Копаоничке бригаде, а предат је један официр и четири бугарска војника. Немци и Бугари раније су покушали са претњом репресалија да се Бугари пусте. Ја нисам ово учинио и тражио сам само замену, што је и урађено.202

“Врло добро је што сте извршили размену заробљеника. Само кад хватате Бугаре они код нас треба да издрже пропагандни курс“, одговорио је Дража Кесеровићу 12. јануара.203

Бугари су стално нападали Расински корпус, тероришући локално становништво. Тако је Кесеровић писао 13. октобра:

“Бугари јачине једног пука врше претрес терена Копаоничке бригаде. Ове јединице дошле су из Куршумлије. За време овог претреса чине незапамћени терор: пале куће и жито у пластовима, силују жене, убијају људе па чак и децу. Село {ошиће потпуно су спалили. Народ негодује и тражи да се са Бугарима борба води.“204

Уследиле су борбе са Бугарима, о чему је Кесеровић јављао 31. октобра:

“Сада се налазим са свима јединицама на терену у области Јастребца. Ради моје концентрације крушевачки гарнизон је много узнемирен. Бугари излазе на терен и долази до честих сукоба између Бугара и мојих јединица.205

Неке од ових сукоба са Бугарима описао је капетан Радослав Филиповић, тада начелник инжењерије Расинског корпуса. У свом ратном дневнику за 27. октобар 1943. године, Филиповић бележи:

“- Трррр… так, так, так… – певао је митраљез смртоносну песму са „роде“ (тип авиона – прим. аут), искрећући се час на лево, час на десно крило… – Бум! Раууу… – ескплодирале су бомбе дижући стубове суве земље и прашине.

Од претрчавања задувао сам се као локомотива под пуном паром. Са чела је лио зној немилице. Али, у оваквим случајевима ко о томе да мисли. Са леве стране, сасвим високо, два митраљеза ступише у дејство. Груну и бацач.

– Одлично! – добацих команданту батаљона, који се повлачио са мном, – то је Први батаљон. Стигао је на положај и отворио ватру. Сад можемо да се разговарамо, „браћо“ Бугари! Изволте!

Успорих кораке, јер смо се пењали уз очајну, пошумљену стрмину. Застали смо да се издувамо. Дурбином сам осмотрио околину и село. По покретима сам утврдио да се врше последња померања при поседању положаја. А онда као да војници, чете, пропадоше у земљу. „Рода“ и даље штекће као побеснело псето. И са друге стране јавише се наши митраљези. Бугари су одговорили на ватру, али сада ређе и неуредно. Доле, испод цркве, једна група Бугара са митраљезом претрча ливаду и сручи се у јарак. Њихов бацач груну. Бомба паде на делу положаја где су били Васа и потпоручник Бора. Командант батаљона изашао са командирима да осмотре положај, па су били неопрезни. Бугари нису били будале, па послали бомбу уместо поздрава. Ранила је три војника. Разуме се, и Бугарима је послат отпоздрав – на исти начин.“206

Јединице Расинског корпуса су и током октобра водиле борбе против љотићеваца, код Трстеника, уз обостране жртве.207
А код Врњачке Бање четници су 1. октобра напали Немце и убили осам њихових војника. Према немачком извештају, напад су заједно извели четници и партизани, што није могуће. Овде партизана није било, него су вероватно четници 1. или 2. трстеничке бригаде на лицу места оставили партизанске ознаке, што су иначе често радили покушавајући да осујете одмазде над “ДМ присталицама“. Због губитака код Врњачке Бање, као и код Јелашнице, 8. октобра (четири погинула, 16 рањених), Немци су 29. октобра у Београду стрељали ‘‘200 комуниста и 200 присталица Д. Михаиловића’‘. Раније истог месеца, 4. октобра, Немци су у {апцу стрељали 150 “присталица Д. Михаиловића“ због убиства три белогардејца, вероватно у оним борбама око Љубовије. Тог истог дана, 4. октобра, Немци су код Ужица убили једног и заробили 26 четника.208

Акција против недићеваца у време капитулације Италије заснивала се на Дражином позиву припадницима њихових формација да ступе у четничке редове. На основу овог позива извршен је притисак на недићевце широм Србије.

“Услед сталне акције илегалних четника, стражари масовно напуштају дужност“, јављале су Недићеве власти из Крагујевачког округа. Почетком октобра четници Ваљевског корпуса разоружавају 32 недићевца на ужичком друму и 21 код села Дивци. У Шабачком округу “зараза бежања“ недићеваца у четнике “захватила је широке размере“, стоји у једном недићевском документу. Зато генерал Недић на целој територији повлачи своје људство “у веће центре“.209

Мада су, како пише у овом извештају, четници “вршили велике нападе“ само на љотићевце, ни притисак на недићевце није прошао без проливања крви. Делови Нишког (Чегарског) корпуса, под командом капетана Јована Јовановића, 9. септембра су разоружали посаду недићеваца у селу Врбовка и притом стрељали три Недићева службеника и шест војника.210

Јовановићеве наредбе и извештаји нису познати, али нема сумње да је он писао као и сви други команданти. На пример, командант Ваљевског корпуса, поручник Милош Радосављевић, у вези недићеваца наређивао је командантима својих бригада: “Разоружано људство које припада нашој организацији одмах уврстити у своје редове, а са изродима и издајницима поступити по закону шуме“.211

Један инспектор Недићевог Министарства унутрашњих послова извештавао је средином септембра 1943. како “Српска државна стража… бежи у шуму у масама“, наводећи следеће детаље:

“Ја сам лично за ових 10 дана путовања добио утисак да су припадници СДС-а, који су одбегли, као и они који се за бекство спремају, већ одавно били припадници организације ДМ, радећи легално све док нису добили наређење да се припреме и оду у шуму.“

Уз напомену да у Мачви и Подрињу четници контролишу сва среска места, овај инспектор потом преноси шта му је изјавио један недићевски потпоручник у Богатићу:

Наређено нам је да сви који смо се определили за демократију и противни смо фашизму који уводе Немци у Југославији, пођемо у шуму до краја септембра 1943. године, а остале који су наоружани да разоружамо, јер смо у противном издајници краља и заклетве. Ми ћемо сви поћи, наредио је то краљ преко министра Драже, а наши претпостављени су нам казали да је то једини српски пут.212

На акцију четника против “Српске државне страже“ Немци су одговорили давањем дозволе генералу Недићу да формира нове дивизије. Дража је ову вест сматрао одличном, “јер његово нам оружје треба“, како је писао свим јединицама у Србији 12. октобра 1943. године. Одмах је наредио да се и новоформиране недићевске трупе разоружавају, осим “уколико није потребно да остану даље“.213

Немци су у међувремену појачавали античетничку акцију у свим крајевима Србије. Немачка документа из септембра, која наводи др Иван Авакумовић, бележе борбе, потере или хапшења у Београду, код Ариља, Горњег Милановца, Косјерића, Тополе, Ивањице, Каменице, Бајине Баште, Љига, Бољевца, Црнајке, Неготина, Ниша, Бора, Краљева, Кучева, Лознице, Крушевца, Соко Бање, Крагујевца, Књажевца, итд. Код Соко Бање Бугари и Немци убили су неколико стотина људи и спалили преко 100 кућа и колиба, а љотићевци и делови 4. бугарске дивизије водили су акцију против мајора Кесеровића у крушевачком крају. Немачки извештај од 21. септембра бележи да је ова акција остала “без успеха“, па је после неколико дана поновљена. Немци и Бугари организовали су потеру за четницима код Крагујевца, 28. септембра, а пет дана пре овога немачка полиција није успела да зароби капетана Николу Калабића код Тополе. У Подрињу, против четника су се борили делови дивизије “Бранденбург“, немачка полиција, љотићевци и јаке бугарске снаге. После ослобађања Бајине Баште, Немци су довукли појачања чак из Косовске Митровице.214

ПРЕГЛЕДИ СИТУАЦИЈЕ У ЦЕЛОЈ ЗЕМЉИ

Врховна команда је у ово време почела да издаје дневни Билтен о стању на фронтовима, шаљући га својим радио станицама у земљи и иностранству (у Истанбулу, Каиру и Вашингтону). Захваљујући потоњима Билтен је прослеђиван светским новинама и радио станицама; британски медији су га игнорисали, док су га амерички цитирали. У Билтену је поред осталог назначаван дан борбе за слободу. ‘‘На 943. дан борбе Југословенске војске’‘, писало је примера ради на почетку Билтена од 14. новембра 1943. године. Наиме, Дража је као почетак борбе, односно Дан устанка, рачунао 15. април 1941, када се са својим Брзим одредом одметнуо у шуме изнад Добоја.

Мада по природи ствари у оваквим документима има пропагандних тонова, билтени Врховне команде у основи су пружали тачне информације.

Ово је Билтен Врховне команде од 8. октобра 1943. године:

“Ситуација на нашем фронту следећа:

Словеначка: Наши одреди у тешкој ситуацији од Немаца и комуниста.

Далмација: Наши одреди веома јаки на Велебиту и на Динари, држе се добро.

Западна Босна: Држимо чврсто упоришта планину Мотајицу, Озрен код Добоја, област планине Борја и планине Мањаче.

Славонија: Наш одред у области Окучана.

Источна Босна: Држимо упоришта Мајевица, Озрен код Сарајева, Романија, Калиновик, Фочу, :ајниче смо преотели од комуниста, Вишеград смо заузели од Немаца…

Херцеговина: Држимо целу област са следећим варошима: Калиновик, Невесиње, Гацко, Автовац, Билеће све до Боке Которске, где су италијанске трупе у сарадњи са нама против комуниста и Немаца. Јужно од Фоче заузели смо целу област реке Сутјеске и планине Зеленгоре.

Црна Гора: Држимо целу област Даниловграда, приморје код Бара и Будве – затим област Подгорице без вароши, затим област Берана, Андријевице.

Санџак: Држимо Прибој, Нову Варош и област Сјенице, где нам је погинуо капетан Урош Катанић. У Прибоју италијански гарнизон – 1.000 људи под нашом командом. Комунисти упали у Пријепоље, Бијело Поље и Пљевље уз помоћ Турака које су Немци наоружали.

Србија: Велика активност у свим крајевима. :итави крајеви су у нашим рукама па чак и вароши: љубовија, Рогачица, Чајетина, Гуча.

Област Косова: Велика наша активност.

Јужна Србија: Наши одреди у области Кичева, као и у области Козјака код Куманова.

Срем, Банат, Бачка: Појачана наша активност.

Закључак: Комунисти главну борбу воде против нас, а борбу против Немаца врло ретко и изгледа, сада, овако: да се Немци и комунисти боре против нас, а ми против њих, при чему користимо Италијане, што је потпуно у складу са нашим савезничким дужностима.“215

Следи Билтен Врховне команде за 17. октобар 1943. године:

“Србија: окупатор је вршио десетодневну блокаду области Чачка, Горњег Милановца, Сувобора, Пожеге и Ужица. Учествовало је 20.000 Немаца, Бугара и љотићеваца. Наше трупе остале су нетакнуте. Једна бугарска дивизија продужила је надирање ка Бајиној Башти и Тари. Бугари су у Пиротском, Књажевачком и Белопаланачком срезу спалили 24 села и убијали све од реда. Комунистичка активност показује знаке живота слабијим деловима још само на Јастрепцу и у Топлици. Предузето уништење свих последњих остатака.

Источна Босна: Заузели смо Вишеград, Међеђу, Рогатицу, Прачу и Горажде. Срушили смо велики мост на ушћу Лима у Дрину. Запленили смо једну брдску батерију, доста сваковрсног оружја и муниције. Наше трупе надиру ка Сарајеву. Босанци удружени са Србијанцима уништавају Немце и усташе у целој Источној Босни. Храброст наших трупа је за дивљење.

Срем. Наши одреди врше упаде у Срем. Шестог октобра разбили смо групу од 150 црвених. Казнена експедиција од 12.000 Немаца са три дивизије Власовљевих козака врше паљење, убијање и хапшење у маси. До сада интернирано 6.000 Сремаца.

Западна Босна и Лика. Држимо упоришта на планинама Озрену, Мотајици, Мањачи, Борју и на Велебиту.

Словеначка. Врше реорганизацију наших одреда.

Далмација. Имамо 17.000 наоружаних бораца. Ђујић издржава најтежу ситуацију и сачувао снаге за главну акцију. Држи се храбро, увек ведар и снажан. Држимо област Книна и Урлике и упоришта на Козјаку, планинама Велебиту и Динари.

Херцеговина. Држимо Билеће, Гацко, Невесиње, Калиновик и сав остали терен ове области сем неколико градова. Разоружали смо скоро све италијанске јединице дивизија “Тауринезе“ и ‘‘Емилија’‘. Дошли смо до огромног наоружања и опреме. Храброст наших снага у Херцеговини само је за похвалу.

Црна Гора. Држимо у својој власти цео западни и источни Санџак, а у Црној Гори Лијеву Реку, Морачу, Даниловград, Спуж, Бјелопавлиће и област приморја. Беране држи италијанска дивизија ‘‘Венеција’‘. Комунисти из области Берана покушали да је приволе на сарадњу. Италијани одбили да им даду оружје. У Санџаку и Црној Гори комунисти имају највише око 3.000 људи. Вршимо припреме за уништење ове групе.

:етири наша официра већ се налазе у Каиру. Нашом непосредном везом са Америком успешно сузбијамо лажи радио Лондона. У целој америчкој штампи подупире се наша, а не комунистичка акција. Слушајте само америчке вести…“216

НАПАДИ НЕМАЦА И БУГАРА НА ВРХОВНУ КОМАНДУ

Дража се са Врховном командом током јула и августа 1943. године налазио на планини Чемерници. Овде је из Каира стигло појачање од још четири виша официра, спуштена падобранима из енглеских авиона. Били су то пуковник Лука Балетић, потпуковник Павле Новаковић и мајори Тодор Гогић и Љубиша Терзић. О безбедности Врховне команде, поред Пратећег батаљона под командом мајора Миљана Јанкетића, старала се и Моравичка бригада Јаворског корпуса, којом је командовао капетан Урош Катанић.217

Немачка прислушна служба из Ивањице приметила је да на Голији има неколико радио станица, па првих дана септембра једна чета Немаца креће да извиди ствар. Четници су сачекали Немце када су са Јавора кренули пут Чемернице и развила се борба. Четника је било више и брзо су кренули у напад. По густој магли један немачки потпоручник није приметио да су се сви његови војници повукли, па је ухваћен у лежећем ставу иза неког дрвета. После саслушања предат је Моравичкој бригади.218

Дража одмах одлучује да се Врховна команда премести на Златибор. Моравичка бригада имала је задатак да отпрати, а Златиборска, коју је управо преузео капетан Миломир Коларевић, да сачека Врховну команду. Међутим, Немци су већ стигли да на Чемерницу пошаљу одред од 300 алпинаца. Избили су право пред логор енглеских официра, који се налазио на око 500 метара од Дражиног шатора, али их је Моравичка бригада одбацила. Савезнички официри послали су о овој борби следећи извештај:

“5. септембар: Сведок видео и учествовао у борби са око 300 Немаца који су у зору на препад покушали напад на Г{ ђен. Михаиловића. Пошто су Немци успели да се провуку кроз наше патроле водили смо љуту битку са Немцима преко два сата. Најзад су Немци били потиснути низ планину. Губици отприлике подједнаки с обе стране. Сведок видео кад су четници заробили неколико немачких војника и разговарао са једним од њих. Пошто су испитани, заробљеници су побијени.“219

Дража је послао депешу влади у Лондону још 1. септембра:

“Један наш одред нападнут је од Немаца на планини Чемерно. Немци разбијени. На терену оставили око 20 мртвих. Наши губици седам мртвих и три рањена.“220

Капетан Коларевић је стигао непосредно по окончању борбе. Он каже: ‘‘Почнемо да испитујемо заробљеног немачког наредника, кад испостави се да је то неки текстилни инжењер из Карловца. Уопште није хтео да проговори нашим језиком. Упорно је викао `Хајл Хитлер` и `Ми ћемо победити`. Енглези су само гледали из прикрајка… Стрељан је прописно.’‘221

Док се Врховна команда удаљавала, четници Јаворског корпуса су следећег дана, према британском извештају, прешли у контранапад:

“6. септембар: Осовинске и српске трупе ђенерала Недића нападнуте код :емернице близу Ивањице, нанети губици, нешто војника заробљено.“222

Немци су сматрали да је Дража отишао према Ариљу. њихова авијација је 12. септембра бомбардовала зграду основне школе у селу Високо у Ариљском срезу, на основу неке дојаве да Дража ту држи састанак са својим командантима. Врховна команда је 12. септембра послала распис свим јединицама о овом бомбардовању.223

На Златибору, Врховна команда се смешта у центар села Стубла, у Барицама. Код куће Солунца Живојина Удовичића мештани овог и суседних села, Доброселице и Јабланице, приредили су свечани ручак у част Драже, четника и Савезника. ‘‘Била је то најдужа софра коју је до тада Стубло видело… После ручка настало је народно весеље које је трајало до дубоко у ноћ. Одушевљен дочеком народа… Дража је повео и развио највеће коло на падинама Торника. Било је то коло кога се учесници тог великог скупа и данас најрадије сећају’‘, бележи хроничар.224

После пар дана Врховна команда се премешта неколико километара даље, у Брда Завојке, где се налазило повеће пастирско насеље које је припадало атару села Стубла. У непосредној близини Врховне команде смештају се савезнички официри и штаб Златиборског корпуса капетана Душана Радовића Кондора. Око два километра одавде према реци Увац, на место звано Равни Торник, 23. септембра из авиона искачу британски генерал Чарлс Армстронг, нови шеф савезничких војних мисија, амерички пуковник Алберт Сајц, капетан Борислав Тодоровић и још неки официри.

Крајем септембра Врховна команда, савезничке мисије и Штаб Златиборског корпуса преко Горње и Доње Јабланице крећу пут осам сати хода удаљеног Брестовца. Брестовац је зараван Торника висока око 1.100 метара, а протеже се тачно изнад старе границе Србије и Босне. По обичају, сви шатори су маскирани испод дрвећа.225

Није потрајало, а Бугари су из Ужица упутили јаке снаге према Брестовцу. Док су их задржавала два батаљона Златиборске бригаде, дуга колона људи и товарних коња кренула је даље на запад. У колони се налазио и капетан Борислав Тодоровић:

“Из даљине, до нас су већ допирали звуци борбе, која се лагано примицала. Послати батаљони Златиборске бригаде задржавали су непријатеља како би нам створили време за повлачење… На челу колоне, као и увек, налази се Чича са својим пратиоцима. У тренчкоту, са капуљачом на глави, прописно наоружан, Чича одлично пешачи. Спуштамо се ка Бијелом Брду. Иде се доста споро, јер је колона дугачка, а пут рђав. Товари често спадају. Пошто смо прешли преко друма и кроз село, отпочело је пењање. Идемо ка Босни. Марширамо већ пет сати. Узбрдица је врло велика, људи се тешко крећу, сваки час застају…

– Нисам ни сањао да ова наша земља има два пута више узбрдо него низбрдо, – прави неко виц иза мене, у мраку.“226

Иза поноћи, док је промицао први снег, Врховна команда, савезничке мисије и штаб Златиборског корпуса смештају се у селу Раванци, на планини Варди, изнад Рудог. Амерички капетан Валтер Менсфилд грешком користи термин ‘‘планина Равењ близу Руда’‘. У Менсфилдовој изјави надлежној команди за 10. октобар 1943. стоји:

“Сведок присутан када Г.Ш. ђен. Михаиловића поново напале немачке снаге на планини Равењу близу Руда и немачки ловци засули митраљеском паљбом. Приморани да се повучемо горе у планину код Вишеграда два дана и једну ноћ.“227

ИЗВОРИ
172 АВИИ, НАВ, Т501, ролна 253, снимак 401.
173 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 135.
174 Књига о Дражи, први том, 312-316.
175, 176 К. Николић, Историја Равногорског покрета, друга књига, 192, 193.
177 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 134.
178 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 12/1.
179 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 10/1.
180 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 12/1.
181 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 74.
182 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 398.
183 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 397.
184 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 74.
185 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 399.
186 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 77.
187 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 80-81.
188 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 401.

189, 190, 191, 192 и 193 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 12/1.

194 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.

195 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1/1.

196 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 397. Том приликом Немци су стрељали и 100 комуниста, зато што су партизани код Аранђеловца убили два немачка полицијска наредника.

197 АВИИ, НАВ, сигнатура 27, 35/2, број листа 1. У наредби за одмазду и у извештају о извршеној одмазди наведени су различити подаци о погинулим Немцима код Бајине Баште: у наредби су наведени губици од четири, а у извештају од пет погинулих Немаца.

198 К. Николић, Историја Равногорског покрета, друга књига, 189-191.

199 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 401.

200 АВИИ, НАВ, Т501, ролна 253, снимак 280.

201 АВИИ, НАВ, Т501, ролна 253, снимак 314.

202 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19/1.

203 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

204 и 205 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19/1.

206 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 289-290.

207 К. Николић, Историја Равногорског покрета, друга књига, 193.

208 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 398.

209, 210 К. Николић, Историја Равногорског покрета, друга књига, 193, 188.

211 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 395.

212 К. Николић, Историја Равногорског покрета, друга књига, 188.

213 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

214 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 134.

215 и 216 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

217 Катанић је недуго потом погинуо, у борби против муслимана на Голији. Сахрањен је у родном селу Бечањ, код Мрчајеваца.

218 Н. Кордић, Кроз рат са Дражом, 101-102.

219 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 71.

220 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1/1.

220 Изјава капетана Миломира Коларевића аутору.

221 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 71.

222 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

223 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 148.

224, 225 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 269, 279.

226 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 77.

227 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 399.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *