Четници са Висле

Пољак Михаел Погодовски објавио је 25. августа 2011. чланак “Четници са Висле“:
http://www.polska-zbrojna.pl/index.php?option=com_content&view=article&id=13054:czetnicy-znad-wisy&catid=150:historia&Itemid=191

Ово је превод са Гугла:

Четници са Висле

У братоубилачке борбе у Југославији током Другог светског рата, многи Пољаци су били укључени.
Пољски обавештајни официр капетан Митко, у јулу 1944 предао у Лондон око скоро десет хиљада људи пољских националности који живе у Југославији. Међу њима су били Волксдојчери, принудне раднике, избеглице и четника.

Ово последње је требало да буде неколико стотина. Они су се борили на страни генерала Драже Михаиловића са Немцима, Италијани, Бугари и Албанци. Противници овог тзв Југословенске војске у отаџбини (јво) такође су локални огранци профашистичке (на пример, Српска добровољачка корпуса), и наравно чувени комуниста партизана, на челу Јосипа Броза Тита. Сукоб ројалиста, комуниста четника била је у великој мери на ток Другог светског рата у Југославији и облик земље после 1945. Према принципу да победници пишу историју, као Титовим партизанима може да буде веома прочитати. Међутим мало је писано о цзетникацх, већ о онима који долазе из преко Висле – практично ниједно. Један од Пољака који су се борили у балканским тешко искушење у оквиру краљевске банери на српском језику „цзетацх“, био је Маријан Бłазејцзик професор, адвокат, инжењер, економиста и ихтиолог (умро је 7. јуна 2011). У 1943 је био депортован у рад у Рајх, а касније на Балкан. Заједно са неколико пратилаца успео да побегне када је воз путовао овом делу Србија, која је била укључена у прохитлеровскиего Независне хрватске државе.

Величина злочина

Пакао – термин који најприближније одговара догађаје између 1941 и 1945 на Балкану. Као професор је Бłазејцзик, огромност насиља и суровости, које је видео, он је могао плашити чак и они који знају рата и окупације у Пољској. Прва тренутака после бекства је било страшно. Група Пољаци добили у руке про-немачке хрватске усташе. Узели су пољски радници за мађарских Јевреја. Резултат грешке су биле поломљене кости од удараца кундацима. Само недостатак злата пломбе сачуване Бłазејцзик и његових сарадника из Вучна зуби Јонесес клешта. Када се ситуација не разјасни и Хрвати схвате да су они који се баве са католицима, они су избеглице да се њихово седиште. Они су показали престрављена Пољаци заробљене у земуница српске девојке које су биле третиране као сексуално робље. Бłазејцзикови успео да побегне из ове ужасне место. Али се испоставило да је то само предворје пакла. Тада је угледао логор за Србе и Роме са подручја подређена прохитлеровским хрватске власти.
„Видео сам људе тамо који изгледају као што су ходање скелети. У зиме су били обучени само у врећама цемента „, рекао је професор. Пољаци нису били само сведоци ове ужасне злочине, али и њихове жртве. Бłазејцзик запамћен као место контролише Италијани, онда косовских Албанаца екстремисти профасзистовские („боје“) снимљене цзетника пола. У почетку, екстремисти желели да заклати. Али, када су схватили да су баве пољски Јеврејин из Љвова, одлучили су да га разапну. Човек је умро у страшним мукама.

На основу чега Пољаци су успели да се боре у краљевском четничких јединица? За почетак, да пољска влада у Лондону је био свестан присуства њених грађана у овом делу Балкана. Имајући у виду стратешки положај Југославије, генерал Владислав Сикорски је одлучио да постави 1940, страних везу база у Београду. Службеници База података (под кодним именом „Слава“, затим „црта“), морао да носи на пословне шпијунаже, информација, сарадњу и курира. Једна од порука савршено описује савремене политичке климе у Србија. Капетан В. Гуттри пријавио у Лондон за „пет нијанси политичког, пет врста војника. Сви се боре између себе на улицама, а Немци изгледали као Југословени задовољан истичу међу собом. “

Похвале за храброст

Сарадњи са генерала Михаиловића четника изгледало тада једини начин да спасе Пољаке од превирања рата у овом делу континента. Команда цзетницкие се односе на својим пријатељима. Је изведена из обе добре односе између Друге републике и Краљевине Југославије, као и, између осталог, допринос Пољака у „Нацзертаније“, који је креиран у деветнаестом веку манифест српској националној политици и спољне политике. Већ у мају 1941 српских седиште генерала Сикорски пријавио велики број људи пољских националности у немачке јединице у Хомоља. Године 1942 особља „Дража“ Михаиловић на Равне Горе званично је почело две пољске официре за везу. „Ја и Сикорски су као два прста“, рекао је касније, српски командант. „У равницкиеј бригада, која је на моју борбу, био понадтрзидзиестоособова група Пољака“, подсетио Бłазејцзик. Као што је истакнуто, похвалио их за храброст и храброст. Он се због младости и имао јасну тен од стране српских колега под називом „Дете“. „Пољаци добровољно је отишао у првом реду. Када сам питао командира, који жели да освети убијене колеге, ми смо пријавили Први је „, рекао је професор и додао да су Пољаци се могу наћи у сваком цзетницким телу. Наш народ у Југославији били су толико да је Врховни командант је особље у Лондону одлучио је да подесите у другој половини 1943 пољске војне компаније под цзетницкицх снага. Нумерација 300 особа јединице којом је командовао капетан Џозеф Мациаг (надимак „Нама“). Именовање предузећа чији је циљ, поред уштеде Пољаци, манифестација пољског присуства у време стварања Европе „други фронт“. Планови за савезника преузела експедиционих снага само слетања у Југославији. Ова идеја је напуштена због поступака Стаљина. Кремљ се плашили да западни савезници напад са југа континента предвиди совјетске војске, а самим тим лишавају тога могућност да коментаришу и да потчини земљама централне Европе.

Пољски седиштем у Лондону, у циљу од 18. октобра 1943 је јасно компанија не може да се користи у унутрашње битке, у којој су били укључени четници. Она је само да учествују у акцијама против сила осовине. У међувремену, испред пословне јединице у оквиру војске функционисао Михаиловића у Југославији и друге формације састављене од Пољака. На пример, настанио се у Босни потомци емиграната из Галиције формирана самоодбране снага, који у 1944 претворени су пољски батаљон сарађује са Титовим партизанима. Мала група пољских партизана борили иу Словенији. Значајна група су Пољаци (укључујући Силесианс и Волксдеутсцхе) у јединицама Вермахта.

ПОЉАЦИ ПРОТИВ ПОЉАКА

Ближи крај рата, четници пољски ситуација је све гора. Као резултат притиска од Стаљина, Американци и Британци смањене своју подршку трупама Михаиловића. Савезници су почели да подржавају све у снази комунистички герилци. Титове трупе брзо добио на значају. Ово је приморало Михаиловић снаге да буду више укључени у унутрашње борбе у којима су Пољаци није било дозвољено да формално уцествује.

Талац Михаиловић осећа изданим од стране Британаца. Није имао ништа против када је командант бригаде су користили пољски четника у борби против комуниста. То је потврђено у извештајима у базу врховног команданта. На пример, 21. маја 1944 у Лондону је известио да је Пољака у телу генерала Михаиловића Јавор користе у борби против комуниста. Седам погинуло у борби, и четири четници пуцали из непознатих разлога (вероватно зато верни смернице пољске власти су одбиле да се боре). Ројалиста захтевали пољским војницима у борби против Тита. Комунистичких герилаца и затражио је од оних који су отишли у свој сајт, да пуцају ројалисте. Пољске владе у Лондону није био у стању да помогне Пољски четника (на пример, да их евакуише до Другог пољски корпуса у Италији). Они су имали сами да траже помоћ од ратних разарања. Неки су остали до краја Михајловициу. Други су се придружили или су регрутован у комунистичке бригаде. Неки само-продрла на Запад, пољски, па чак и Египат. Према извештајима Јосипа Броза Тита британски договорили да евакуишу Пољака ослободили Италију, под условом да „ће се борити на другим фронтовима против Немачке.“ Шеф британске војне мисије, генерал Тита МцЛеон грана заузврат је известио да Пољаци, који су се придружили комунистичких герилаца, су лоше третирани. Под притиском Совјети су се између осталих глади.

Од Србије до Берлина

Маријан Бłазејцзикови среће фаворизована. Његова јединица је цзетницка чак је учествовао у борбама против Немаца на страни Црвене армије. Ово му је омогућило да се избегне репресија и децембра 1944 ушао пољски. Ту, по одбитку који је припадао ројалиста Југословенске војске у отаџбини, он се придружио војсци пољског народа. „Желео сам да се у нашој војсци, и био сам у стању да. Био сам најмлађи командант пешадијског батаљона „, сећа се бивши цзетник, са поносом представља своје награде. Међу њима је, између осталог, српски орден Милош и пољски Крст Валоур, који професор Бłазејцзик добио за учешће у бици за Берлин.

Четвртак, 08.25.2011 12:18 Мајкл Погодовски

Ово је оригинал:

Czetnicy znad Wisły
author

Wpisany przez Michał Pogodowski sprawdza czy pisac date utworzenia artykuli
Czwartek, 25.08.2011 12:18

W bratobójczych walkach w Jugosławii w czasie II wojny światowej brało udział wielu Polaków.
Polski oficer wywiadu kapitan Mitko w lipcu 1944 roku przekazał do Londynu informacje o blisko dziesięciu tysiącach osób narodowości polskiej przebywających w Jugosławii. Wśród nich byli volksdeutsche, robotnicy przymusowi, uchodźcy oraz czetnicy.

Tych ostatnich miało być kilkuset. Walczyli po stronie generała Draży Mihajlovicia z Niemcami, Włochami, Bułgarami i Albańczykami. Przeciwnikami tej tak zwanej Jugosłowiańskiej Armii w Ojczyźnie (JVO) były też miejscowe oddziały profaszystowskie (na przykład Serbski Korpus Ochotniczy) oraz oczywiście sławna komunistyczna partyzantka, którą dowodził Josip Broz Tito. Konflikt komunistów z rojalistami-czetnikami stanowił w dużej mierze o przebiegu II wojny światowej w Jugosławii i o kształcie państwa po 1945 roku. Zgodnie z zasadą, że historię piszą zwycięzcy, o partyzantach Tity można było bardzo dużo przeczytać. Natomiast o czetnikach pisano niewiele, a o tych pochodzących znad Wisły – praktycznie wcale. Jednym z Polaków, którzy w bałkańskim tyglu walczyli pod królewskimi sztandarami w serbskich „czetach”, był profesor Marian Błażejczyk, prawnik, inżynier, ekonomista i ichtiolog (zmarł 7 czerwca 2011 roku – przyp. red). W 1943 roku został wywieziony na roboty do Rzeszy, a potem na Bałkany. Wraz z kilkoma towarzyszami udało mu się uciec, gdy pociąg przemierzał tę część Serbii, która została włączona do prohitlerowskiego Niezależnego Państwa Chorwackiego.

OGROM OKRUCIEŃSTWA

Piekło – określenie to najwierniej oddaje wydarzenia między rokiem 1941 a 1945 na Bałkanach. Jak mówił profesor Błażejczyk, ogrom przemocy i okrucieństwa, jakie tam zobaczył, mógł przerazić nawet osoby znające wojnę i okupację w Polsce. Już pierwsze chwile po ucieczce były straszne. Grupa Polaków dostała się w ręce chorwackich proniemieckich ustaszy. Wzięli oni polskich robotników za węgierskich Żydów. Efektem pomyłki były połamane kości od uderzeń kolbami. Tylko brak złotych plomb uchronił Błażejczyka i jego kompanów od wyrywania zębów kowalskimi szczypcami. Kiedy sytuacja się wyjaśniła i Chorwaci zrozumieli, że mają do czynienia z katolikami, zabrali uciekinierów do swojej siedziby. Pokazali przerażonym Polakom więzione w ziemiance serbskie dziewczynki, które były traktowane jak seksualne niewolnice. Błażejczykowi udało się uciec z tego strasznego miejsca. Okazało się jednak, że był to dopiero przedsionek piekła. Później zobaczył obóz dla Serbów i Romów pochodzących z obszarów podporządkowanych prohitlerowskim chorwackim władzom.
„Widziałem tam ludzi wyglądających niczym żywe szkielety. W zimie odziani byli jedynie w worki po cemencie”, opowiadał profesor. Polacy byli nie tylko świadkami tych strasznych zbrodni, lecz także ich ofiarami. Błażejczyk zapamiętał, jak na terenie kontrolowanego wówczas przez Włochów Kosowa profaszystowskie albańskie bojówki („baliści”) schwytały czetnika Polaka. Początkowo bojówkarze chcieli poderżnąć mu gardło. Kiedy jednak zorientowali się, że mają do czynienia z polskim Żydem spod Lwowa, postanowili go ukrzyżować. Mężczyzna skonał w strasznych męczarniach.

Na jakiej zasadzie Polacy mogli walczyć w jednostkach królewskich czetników? Należy zacząć od tego, że polski rząd w Londynie doskonale zdawał sobie sprawę z obecności swoich obywateli w tej części Bałkanów. Biorąc pod uwagę strategiczne położenie Jugosławii, generał Władysław Sikorski zadecydował o utworzeniu w 1940 roku Bazy Łączności Zagranicznej w Belgradzie. Funkcjonariusze Bazy (kryptonim „Sława”, później „Drawa”) mieli prowadzić działalność szpiegowską, informacyjną, łącznikową oraz kurierską. Jedna z depesz doskonale opisuje ówczesny klimat polityczny w Serbii. Kapitan W. Guttry raportował do Londynu o „pięciu odcieniach politycznych, pięciu rodzajach wojsk. Wszyscy walczą między sobą na ulicach, a Niemcy z zadowoleniem patrzą, jak Jugosłowianie wybijają się między sobą”.

CHWALENI ZA BITNOŚĆ

Związanie się z czetnikami generała Mihajlovicia wydawało się wówczas jedyną metodą na ratowanie Polaków z wojennej zawieruchy w tej części kontynentu. Dowództwo czetnickie odnosiło się do nich przyjaźnie. Było to pochodną zarówno dobrych stosunków między II RP a Królestwem Jugosławii, jak i między innymi wkładu Polaków w „Naczertanije”, czyli powstały w XIX wieku manifest serbskiej polityki narodowej i zagranicznej. Już w maju 1941 roku Serbowie informowali sztab generała Sikorskiego o dużej liczbie osób narodowości polskiej w jednostkach niemieckich na terenie Homolja. W 1942 roku przy sztabie „Draży” Mihajlovicia na Ravnej Gorze oficjalną pracę zaczęło dwóch polskich oficerów łącznikowych. „Ja i Sikorski byliśmy jak dwa palce”, stwierdził później serbski dowódca. „W ravnickiej brygadzie, w której przyszło mi walczyć, służyła ponadtrzydziestoosobowa grupa Polaków”, wspominał Błażejczyk. Jak podkreślał, chwalono ich za bitność i odwagę. On sam ze względu na młody wiek i jasną cerę był przez serbskich kolegów nazywany „Dzieckiem”. „Polacy chętnie szli na pierwszą linię. Kiedy dowódca pytał, kto chce pomścić zabitych kolegów, my zgłaszaliśmy się jako pierwsi”, opowiadał profesor, dodając, że Polaków można było znaleźć w każdym czetnickim korpusie. Naszych rodaków na terenie Jugosławii było tak wielu, że sztab Naczelnego Wodza w Londynie zadecydował o utworzeniu w drugiej połowie 1943 roku Polskiej Kompanii Wojskowej w ramach sił czetnickich. Liczącą 300 osób jednostką dowodził kapitan Józef Maciąg (pseudonim „Nesh”). Powołanie kompanii miało na celu, poza ratowaniem Polaków, zamanifestowanie polskiej obecności w momencie utworzenia w Europie „drugiego frontu”. Plany aliantów zakładały bowiem lądowanie sił ekspedycyjnych właśnie w Jugosławii. Pomysłu tego zaniechano wskutek działań Stalina. Kreml obawiał się, że natarcie zachodnich aliantów z południa kontynentu uprzedzi Armię Radziecką, a tym samym pozbawi ją możliwości zajęcia i podporządkowania sobie państw Europy Środkowej.

Polskie dowództwo w Londynie w rozkazie z 18 października 1943 roku wyraźnie zaznaczyło, że kompania nie może być używana w walkach wewnętrznych, w jakie uwikłani byli czetnicy. Mogła jedynie brać udział w akcjach przeciw siłom osi. Tymczasem poza jednostkami działającymi w ramach armii Mihajlovicia funkcjonowały w Jugosławii także inne formacje złożone z Polaków. Na przykład osiadli w Bośni potomkowie emigrantów z Galicji zawiązali oddziały samoobrony, które w 1944 roku zostały przekształcone w Polski Batalion współdziałający z partyzantką Tity. Niewielkie grupy polskich partyzantów walczyły także w Słowenii. Znaczną grupę stanowili też Polacy (w tym Ślązacy i volksdeutsche) w jednostkach Wehrmachtu.

POLACY PRZECIW POLAKOM

Im bliżej było końca wojny, tym sytuacja polskich czetników stawała się gorsza. W wyniku nacisków Stalina Amerykanie i Brytyjczycy zmniejszyli swoją pomoc dla oddziałów Mihajlovicia. Alianci zaczęli wspierać rosnącą w siłę partyzantkę komunistyczną. Oddziały Tity szybko zyskiwały na znaczeniu. To zmusiło wojska Mihajlovicia do większego zaangażowania w walkę wewnętrzną, w której Polacy formalnie nie mieli prawa uczestniczyć.

Osaczony Mihajlović czuł się zdradzony przez Anglików. Nie oponował, gdy dowódcy brygad wykorzystywali polskich czetników do walki z komunistami. Znalazło to potwierdzenie w raportach Bazy do Naczelnego Wodza. Na przykład 21 maja 1944 roku doniesiono do Londynu, że Polaków w korpusie jaworskim generała Mihajlovicia użyto do walki z komunistami. Siedmiu zginęło w boju, a czterech czetnicy rozstrzelali z niewiadomych przyczyn (prawdopodobnie dlatego, że wierni wytycznym polskich władz, odmówili walki). Rojaliści wymagali od Polaków walki przeciw oddziałom Tity. Partyzanci komunistyczni żądali zaś od tych, którzy przeszli na ich stronę, by strzelali do rojalistów. Rząd RP w Londynie nie był w stanie pomóc polskim czetnikom (na przykład ewakuować ich do II Korpusu Polskiego we Włoszech). Musieli więc na własną rękę szukać ratunku z wojennej pożogi. Część pozostała do końca przy Mihajloviciu. Inni wstąpili lub zostali wcieleni do brygad komunistycznych. Niektórzy samodzielnie przedostawali się na Zachód, do Polski, a nawet do Egiptu. Według relacji brytyjskich Josip Broz Tito zgodził się na ewakuację Polaków do wyzwolonych Włoch pod warunkiem, że „będą walczyć na innych frontach przeciw Niemcom”. Szef brytyjskiej misji wojskowej przy oddziałach Tity generał McLeon donosił z kolei, że Polacy, którzy wstąpili do komunistycznej partyzantki, są źle traktowani. Pod naciskiem Sowietów mieli być między innymi głodzeni.

Z SERBII DO BERLINA

Marianowi Błażejczykowi szczęście sprzyjało. Jego czetnicka jednostka brała nawet udział w walkach z Niemcami u boku Armii Czerwonej. To pozwoliło mu uniknąć represji i w grudniu 1944 roku przedostać się do Polski. Tam, zatajając, że należał do rojalistycznej Jugosłowiańskiej Armii w Ojczyźnie, wstąpił do ludowego Wojska Polskiego. „Bardzo chciałem być w naszej armii, i udało mi się. Byłem najmłodszym dowódcą batalionu piechoty”, wspominał były czetnik, z dumą prezentując swoje odznaczenia. Wśród nich jest między innymi serbski Order Miłosza i polski Krzyż Walecznych, który profesor Błażejczyk otrzymał za udział w walkach o Berlin.

Czwartek, 25.08.2011 12:18 Michał Pogodowski

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *