Давид Дамјановић

Давид Дамјановић

Рођен је у питомом селу Голубићу у Далмацији (18. марта 1921), у подножју Динаре, а рат га је затекао као младића који се одмах у устанку Срба на Динари 27. јула 1941, дочепао пушке. И отишао у родне планине да душмане туче. А те планине он је познавао, јер се у њима крила и колиба његовог оца, где је често чувао благо. Интелигентан и одважан, брзо је запажен у борбама и допро је до Команданта Батаљона четника свога села. А тај батаљон чинио је чуда од јунаштва. Предводио га је млад човек који је насмејан често пута погледао смрти у очи. Блокаде је разбијао, на бусијама душмане уништавао, и села на Тромеђи Босне, Лике и Далмације – на Динари, спашавао од покоља, пожара, уништења.

Херој Давид Дамјановић, био је, и остао, понос свога села, Далмације, Динарске четничке Дивизије и свега Српства. Тако су му текли и протекли дани рата. И, на крају, у саставу своје Дивизије, нашао се у емиграцији, у логорима Италије и Немачке. Одатле је, са групом бораца, убачен у Југославију 1949, да би, у тим годинама смакнућа Српства у Југославији пратио ток догађаја и слао извештаје у слободни свет. Пао је на том послу у руке комунистичких крвника. Бијен и на сваке муке стављан, остао је наузгор, усправан пред мучитељима, давно решен да умре за Крст и Слободу Српства. Њему је то и пристајало, јер је носио на грудима највише војно одликовање – Карађорђеву звезду са мачевима, добијену у борби против тих истих крвника у чије је окове дошао. После дугих мука на које су га стављали свакодневно, душевних и телесних, одрезана му је казна: доживотна тешка робија. Онда су му смањили муке на 20 година робије, и условно га пустили из азачке тамнице у Митровици, после 16 година тамновања.

Вратио се у родно село, у дом раскопани код старог оца, и оженио честитом девојком са којом је стекао двоје лепе и здраве деце. Но, иза његових пета, била је стално Титова Удба. И њој је умакао, кад се, пре две године обрео усред Америке, опет међу браћом саборцима. Пре пола године, умакла му је у слободу и супруга са обоје деце. Сад су, сретни и слободни, у земљи Слободе – Америци, савили опет своје породично гнездо у Источном Чикагу, у држави Индијана. Кад је стигао у Америку, лепо су га браћа саборци дочекали, сретни што га поново виде међу собом. Приредили су велико славље у његову почаст. Сад су то, у недељу 10. јуна, учинила и наша браћа саборци у Хамилтону, у

Канади, где је приређен банкет у почаст брата Давида и његове лепе

породице. У препуној дворани Срба и Српкиња, у Спомен-дому ђенерала Драже, на банкету било је као на свадби. Говорио је о херојским подвизима Давида Дамјановића, његов командант из рата и револуције, Војвода Момчило. А потом давид, бурно поздрављен, вазда ведар и насмејан, пун вере у победу и васкрс Слободе српском народу и уништења крвавог комунистичког режима у Југославији. Нагласио је да Срби у слободном свету треба да буду достојни мука, крви и гробова које је Српство у Југославији дало – и даје на олтар Слободе. Да се сломи комунистички јарам ропства у Југославији, морамо бити сложни и уједињени духовно и национално. И спремни на крајње жртве да се дође до победе.

Као проповед у храму, сабрани Срби и Српкиње на овом слављу, пажљиво су слушали речи брата Давида и поздравили бурним, дугим аплаузом.

На нашем конгресу, у мају ове године, изабран је за потпредседника Централне Управе. Његово присуство међу нама још ће више морално и идејно ојачати наше борбене редове и утврдити братску слогу. Нек су му сретни и сунчани дани међу нама. И нек су благословене све жртве које је досад, на понос свих нас, дао на олтар слободе Српства. Добро нам стигао у наше борбене редове!

Војвода Момчило Р. Ђујић

Србија, мај-јун 1973.

 

Овај чланак војводе Момчила Ђујића, који је он објавио у листу „Србија“ половином 1973. године, нисам стављао ни у једну моју књигу. Главни разлог је у томе што Војвода у овом свом саставу много хвали, а живог човјека нити је добро превише хвалити ни нападати, јер хваљени на свом даљем животном путу може много шта да поквари или нападани да побољша. Једино о умрлим може да се каже истина о свему, јер они више не могу ништа да мјењају. Иначе, догађаји о којима војвода Момчило казује су истинити, па могу да иду у ову моју књигу, кроз коју су и добра и зла долазила и пролазила.

Давид Дамјановић

(Из књиге Давида Дамјановића “Буди ти сине добар а све што дође то и прође – сећања Равногорског борца и команданта, стр. 151-152)

 

Приредио: Илија Клишанин

Затворено за коментаре.