РЕПОРТАЖА

"ПОГЛЕДИ" У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ

ДРАЖИН ДАН У ЛОНДОНУ

Велика сала Дома епископа Николаја била је крцата 18. јула, на прослави највећег празника српске емиграције

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
ФОТО: Горан ВЕЉКОВИЋ

1 - 2 - 3 - 4

Свечана литургија у цркви Светог Саве, у недељу 18. јула. У првом реду са леве стране стоји амбасадор Србије и Црне Горе у Великој Британији, Владета Јанковић	Детаљ са литургије. Први с десна је амбасадор Јанковић, а поред њега је Илија Преочанин, секретар Месног одбора Покрета српских четника за Велику Британију
Беседа о. Радомира о Дражи, после свечане Литургије	Парастос Дражи. У средини је о. Милун Костић, а затим с десна на лево, поред свештеника, стоје: Милан Стојисављевић, председник Месног одбора Покрета српских четника за Велику Британију, Вера Торбица, амбасадор Јанковић, Рајко Јовановић, Аца Петровић, Ненад Петровић...
На свечаној литургији: Милослав Самарџић и Рајко Јовановић	Горан Вељковић испред Дома епископа Николаја
	наредна страна

Имао сам част да будем главни говорник на Дражином дану у Лондону, 18. јула, по позиву Месног одбора Покрета српских четника Равне Горе за Велику Британију. Овај Покрет, коме је председавао војвода Момчило Ђујић, је највеће удружење четника.
У српској политичкој емиграцији широм света Дражин дан је највећи празник. Према нашим старим обичајима, заслужна личност слави се на дан растанка са овоземаљским животом. Дражин дан је унет и у црквене календаре које четници штампају у емиграцији. Међутим, у Србији је пажња више окренута према Дану устанка, вероватно због комунистичких утицаја. Наиме, 7. јул 1941, дан који су комунисти узели за почетак њиховог устанка против окупатора, а који је у ствари лажан као и читава њихова историја, овде је доскора обележаван као један од највећих празника. Сада 7. јул пада у заборав, док се један од највећих скупова у Србији организује сваког 13. маја на Равној Гори, под покровитељством Српског покрета обнове. Нешто раније, 8. маја, Дан устанка на Равној Гори обележава Равногорски покрет, то јест један од више равногорских покрета који тренутно постоје. Али, греше и једни и други, јер Дража није дошао на Равну Гору ни 8. ни 13, већ 11. маја 1941. године. С друге стране, он сам није сматрао даном устанка тај чин доласка на Равну Гору, већ 15. април, дан када се са својим Брзим одредом одметнуо у шуму, у околини Добоја.
Елем, прослава Дражин дана у Великој Британији организована је 18. јула у Лондону. :етници и њихови гости најпре су у 10 сати присуствовали свечаној литургији, у цркви Светог Саве, чији је парох о. Милун Костић. После литургије одржан је парастос ђенералу Дражи, а после парастоса за званице је приређен свечани ручак у хотелу "Равна Гора". Литургији и парастосу присуствовао је и амбасадор Србије и Црне Горе у Великој Британији, Владета Јанковић. Због обавеза амбасадор није могао да дође на ручак и потом на свечану академију, али је упутио изасланика.
Хотел "Равна Гора", у коме се уједно налази и Спомен дом генерала Драже Михаиловића, власништво је Покрета српских четника Равне Горе. Мом сапутнику Горану Вељковићу, уреднику фотографије у "Погледима", и мени, запало је за око да смо свих пет дана међу гостима хотела били једини Срби. Странаца је било доста, јер се хотел налази на одличном месту, на Нотинг хилу, у Холанд парк авенији. За петнаестак минута шетње овом авенијом стигне се до Хајд парка и Квинсвеј роуда, улице коју стално опседају туристи. Размишљали смо шта би могао бити разлог одсуства Срба у хотелу. Цена није, јер је преноћиште са доручком 33 фунте (око 3.500 динара), што за лондонске прилике није скупо. Уосталом, нису много ниже цене ни у нашим хотелима. Можда је у питању страх, јер су, како су нам домаћини рекли, комунисти доскора својим шпијунима налазили станове надомак хотела, да би пратили ко ту навраћа. Може бити и да је по среди чињеница да наши суграђани, који себи могу приуштити пут до Лондона, махом потичу из комунистичких фамилија. Таквима би више одговарало да се хотел зове на пример "Кадињача". Wихови родитељи су опљачкали грађанску класу и то богатство потом пренели на децу, док су потомци опљачканих још увек далеко од позиција својих очева. Режиму у Београду, ма колико се клео у демократију, враћање имовине опљачкане после Другог светског рата и даље не пада ни на крај памети.
Било како било, нама је у хотелу "Равна Гора" било одлично. Једино што смо се у Србију вратили са јагодинским, уместо са енглеским акцентом. Хотел, наиме, воде Зорица и Јован Радујко, млади брачни пар из Јагодине. Наши стари пријатељи и сарадници, Манда и Рајко Јовановић, претходни домаћини хотела, пре три године отишли су у заслужену пензију. Наравно, са аеродрома смо прво отишли у њихов дом, на ручак.
После свечаног ручка у хотелу "Равна Гора", одржана је свечана академија у Дому епископа Николаја, који се налази тик уз цркву Светог Саве. Велика сала дома, капацитета око 300 места, била је крцата. Госте су најпре поздравили брат Милан Стојисављевић, председник Месног одбора Покрета српских четника за Велику Британију и брат Илија Преочанин, секретар. Потом смо реч добили Горан Вељковић и ја, а онда су наступиле дечје и омладинске фолклорне групе из Лестера, Бирмингема, Лондона и других енглеских градова у којима живе Срби. У традиционалној народној ношњи, а одлично увежбане, ове групе су измамиле много аплауза. На крају су размакнути столови и столице и уследила је игранка за четничке унуке и праунуке. У сали је било највише њих, али приметили смо и доста нових емиграната.
Другог дана, на истом месту, уприличена је промоција првог тома књиге "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета". Вељковић је говорио о везама епископа Николаја и ђенерала Драже, док сам ја представио седамнаесту главу "Дража против Ромела". Ова глава књиге намучила ме је више него пет других - требало је пронаћи непозната документа о рушењу железничких пруга и мостова у Србији крајем 1942. године, како би највећи Хитлеров војсковођа, Ервин Ромел, у афричким пустињама остао без муниције и ратне спреме.
Боравак у Лондону искористили смо за обилазак два по Србе веома значајна места: гробља на Кансел грину и Квинсвеј роуда, где је на једној згради управо пред наш долазак постављена спомен плоча са натписом да је ту становао Милош Црњански. Само, неки паметњаковић име великог писца није исписао ни на српском ни на енглеском, већ на хрватском (Милош).
На Кансел грину, на великом гробљу које има део за православне, сахрањен је један од најмудријих Срба 20. века - академик Слободан Јовановић. Wегов гроб је оронуо а фотографија је потпуно пропала, али нам домаћини рекоше да је то мање због уобичајене српске небриге о гробовима, а више због чињенице да су у току припреме за преношење посмртних остатака Слободана Јовановића у Београд. Надамо се да ће се то ускоро десити и да ће Слободан Јовановић добити одговарајући споменик у централној градској зони. Мало је рећи - заслужио је. На Кенсал грину сахрањен је и познати предратни политичар Милош Тупањанин, као и многи четнички официри: потпуковник Миодраг Ратковић, командант Крајинског корпуса, мајор Петар Лаковић из села Лекићи у Црној Гори, командант Дринског пука у логору Еболи у Италији од 1945. до 1947. године, капетан Миливоје Мића Обрадовић из Влакче код Тополе, његов брат Милован, Дражин пратилац, капетан Михаило Петровић из Шапца, командант позадине Ресавске бригаде, поручник Жарко Милошевић из Босанског Петровца, Ђоко Маријан из села Подум у Гацкој долини, ђак наредник у јединицама војводе Јевђевића, а у емиграцији председник Месног одбора Организације српских четника за Велику Британију (погинуо је у саобраћајној несрећи у Италији 1971. године)...
Гробље на Кенсал грину показали су нам познати српски емигранти у Лондону, Александар Аца Петровић и Ненад Петровић, некада истакнути чланови Савеза "Ослобођење" и редакције листа "Наша реч". Они су били омладинци у четницима. Александров отац је капетан Михајло Петровић, који је сахрањен недалко од Слободана Јовановића. При повлачењу октобра 1944, Александар је у Лапову закопао лимену кутију са стотинак фотографија четника из Ресаве. Прецизно нам је означио место и надамо се да ће потрага бити успешна. Ненад Петровић је објавио изванредну књигу "Марксова кћи", која је код нас на жалост мало позната, из такозваних разумљивих разлога. Ту је документовано приказано какав је Карл Маркс уистину био, а та истина ни најмање не прија свим овим марксистима, који нас и даље малтретирају из којекаквих "демократских центара" и "демократских странака".

Сва права задржана, Погледи - 2003-2005. године.

Дизајн и израда - www.proxy.co.yu     web master