Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Филм о догађајима од 25. маја 1944. године, попут осталих партизанских филмова, апсолутно фалсификује чињенице. Међутим, као и у другим случајевима, телевизије – у овом случају Б 92 – у најавама пишу да се све заиста тако одиграло, чиме настављају комунистичку пропаганду, мада наводно сада живимо у демократском поретку.

Шта се, дакле, заиста дешавало у Дрвару?

Дрвар, 25. маја 1944. Немци са заплењеном униформом Ј. Б. Тита

Дрвар, 25. маја 1944. Немци са заплењеном униформом Ј. Б. Тита

Пролећа 1944. године комунистички и западни медији надметали су се у преувеличавању бројног стања и борбене вредности југословенских партизана. Совјетска амбасада у Вашингтону у свом билтену за 1. јун пренела је чланке Милована Ђиласа и члана његове мисије у Москви, ‘‘генерала’‘ Ивановића, објављене у ‘‘Правди’‘. Ђилас је писао да су југословенски партизани до тада убили чак 300.000 Немаца, док су они притом имали 100-120.000 палих бораца. Такође је писао: ‘‘Прекаљених 300.000 бораца под командом маршала Тита држе положаје у срцу Балканског полуострва’‘. Ни Ивановић није имао мере: ‘‘Укупна снага Титових трупа превазилазила је 600.000’‘, писао је он. Нешто раније, америчке радио станице пренеле су изјаву још једног комунистичког генерала, Владимира Велебита, дату 5. маја у Лондону, која је гласила: ‘‘Тито има војску од 300.000 бораца и он је ослободио или контролише две трећине Југославије’‘. А још раније, фебруара месеца, Винстон Черчил је у британском парламенту изјавио да Ј. Б. Тито има 250.000 војника.85

У међувремену, Немци су спремали последњу, тзв. седму офанзиву из комунистичке историје, познату под именом ‘‘Десант на Дрвар’‘. Немци су је звали Операција ‘‘Реселшпрунг’‘ (‘‘Скок коњића’‘).

Према извештају Команде 15. брдског армијског корпуса од 19. маја, за операцију су биле предвиђене следеће јединице: 654 падобранца из састава 500. СС падобранског батаљона (Немци и нешто Хрвата), 1. пуковска група 373. легионарске дивизије (Хрвати), Борбена група ‘‘Лапац’‘ (то је био један батаљон из састава исте дивизије), ојачани 92. моторизовани гренадирски пук (Немци), 1. пуковска група 2. хрватске ловачке бригаде, једна батаљонска и једна пуковска група из састава 7. брдске СС дивизије ‘‘Принц Еуген’‘, ојачани 105. СС извиђачки батаљон и ојачани 1. пук дивизије ‘‘Бранденбург’‘.86

Бројно стање комуниста у области предвиђеној за извођење операције (Дрвар – Босански Петровац) Немци су процењивали на 12.000 бораца, који су имали тешко наоружање, укључујући артиљерију и противавионска оруђа, ‘‘као и наводно неколико тенкова’‘.87

Ових 12.000 бораца били су сврстани у пет дивизија (1, 6, 4, 9, 39). У Дрвару су још били Пратећи батаљон Врховног штаба и скојевци полазници официрског курса.

План се састојао у избацивању падобранаца на Дрвар, у коме се налазио Ј. Б. Тито са Врховним штабом и савезничким војним мисијама, док би остале јединице истовремено кренуле према Дрвару и Босанском Петровцу. Како су те јединице полазиле из Бањалуке и других удаљених места, а терен је био тешко проходан, очигледно је да су Немци потцењивали партизане. Јер, и без икаквог отпора, било је тешко очекивати да ће нека јединица током дана стићи до падобранаца у Дрвару.

Ипак, у зору 25. маја, 654 падобранца разбијају ‘‘Титову тврђаву’‘ у Дрвару, а уједно и пропаганду о ‘‘300.000 прекаљених бораца’‘, који су држали ‘‘две трећине Југославије’‘.

Члан Врховног штаба, ‘‘генерал’‘ Александар Ранковић, тога јутра налазио се поред Ј. Б. Тита, у пећини изнад Дрвара. Према изјави коју је дао тадашњем партизанском комесару, а потоњем писцу и академику, Добрици Ћосићу, а коју је овај објавио у књизи ‘‘Пишчеви записи’‘, Ранковић је видевши падобранце истрчао из пећине да доведе Пратећи батаљон Врховног штаба. Ранковићев опис догађаја по приспећу у Пратећи батаљон, који се налазио у вароши, гласи:

Долази Жујовић (Сретен, звани ‘‘Црни’‘, члан Врховног штаба – прим. аут) и каже Арси Јовановићу: ‘‘Иди горе и натерај Тита да крене. Одмах да изађе из пећине.’‘ Арса каже: ‘‘Он мене неће да послуша’‘. Ја наредим Жујовићу да оде у пећину и натера Тита да изађе напоље. Пошто је он одувек сумњао у Жујовића као ривала и фракционаша, напишем цедуљу и дам Жујовићу да однесе Титу: ‘‘Сад је моменат да изађеш одмах. Све је обезбеђено’‘. Без писменог доказа Тито вероватно не би послушао Жујовића. Али Жујовић је – стари Жујовић. С машингевером је утрчао у пећину: ‘‘Излази, стара кукавицо! `Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу, а упропастиш и издаш нашу борбу?!’‘ Тито је обукао маршалску униформу и уз вриску своје секретарице Даворијанке (Пауновић, звана ‘‘Зденка’‘, уједно и љубавница партизанског вође – прим. аут) чекао Немце да се преда. Жујовић га је претњама приморао да изађе из пећине. Он је изашао, а борци Пратећег батаљона и скојевци на курсу гинули су штитећи га док се повлачио с булументом секретарица.88

О догађајима од 25. маја 1944. Ранковић је сведочио и у интервјуу датом часопису ‘‘Дуга’‘. Ова његова изјава гласи:

Кад су пећински становници били ван директне опасности, на питање Црног где је Тито, тад је примећено да врховни командант није смео као остали да изађе пред немачки ватромет и да је остао са Зденком и Кардељем да чекају судбину. Тог тренутка Црни је кренуо натраг у пећину, а у њој Тито паралисан, гледа у Зденку… Кад запраште меци око нас, Тито поче да се трза, а Црни му добацује: ‘‘Немој много да се трзаш, неће гром у коприве’‘. То му Тито никад није заборавио.89

А комунистички генерал Павле Јакшић, у књизи ‘‘Над успоменама’‘, о Десанту на Дрвар поред осталог пише:

Привући ће, при оцењивању ликова појединих руководећих личности НОР-а, пажњу и чињеница да Јосип Броз Тито и Едвард Кардељ нису из Дрварске пећине изашли 25. маја 1944. године одмах после јасно изражене опасности, на брдо изнад пећине, заједно са Сретеном Жујовићем, Александром Ранковићем и Арсом Јовановићем, па је то условило велике губитке бораца у одбрани пећине.90

Јакшић цитира и извештај британске обавештајне службе о Десанту на Дрвар, објављен 1977. године:

Генерал Црни… члан је Титовог штаба. Потврдио је да је једини члан штаба који заиста функционише кад ствари постану тешке и далеко је супериорнији…91

Најискреније сведочење оставила је Лепа Жујовић, супруга Сретена Жујовића, која је такође имала официрски чин и налазила се у Врховном штабу. У присуству мужа, Лепа Жујовић је изјавила:

Врховни се ‘‘укакио’‘, тресе се од страха, опустио руке и буљи у ку… (нећу да је вређам, мртва је, и она је његова жртва), она вришти, хистерише, а он чека Немце да им се преда. Уча (Кардељ – прим. аут) чучи у ћошку, не ‘‘теорише’‘. Овом (Жујовићу – прим. аут) је требало пола минута да ‘‘очисти’‘ пећину. Пукоше шамари, престаде вриска, њу за тур па кроз рупу, шепави Уча више не чека, али ‘‘херој’‘ неће из пећине, не иде му се на брисани простор. Овај (Жујовић – прим. аут) га је потерао, цев на њега прислонио: ‘‘Немцима те живог не остављам!’‘ – гурнуо кроз рупу и узгред ногом у ‘‘грешно место’‘.92

Немачки војници на заплењеном Титовом џипу. То је вероватно јединствени случај у том рату да лично возило врховног команданта једне војске буде заплењено од непријатеља у борби.

Немачки војници на заплењеном Титовом џипу. То је вероватно јединствени случај у том рату да лично возило врховног команданта једне војске буде заплењено од непријатеља у борби.

Према немачком извештају од 25. маја, батаљон падобранаца ‘‘чистио је после спуштања место Дрвар и бранио град’‘. До подне није погинуо ни један падобранац, а рањено их је 70. Овај први извештај такође бележи: ‘‘Читавог дана дејствовало је савезничко ваздухопловство’‘.93

У поноћ, падобранци су послали телеграм да су опкољени ‘‘на доминирајућем положају у Дрвару’‘. Губици су им остали исти: 70 рањеника, без погинулих. Дакле, видевши да им током дана ни једна јединица не може доћи у помоћ, они су се повукли на одговарајуће место и забарикадирали. До падобранаца је прва стигла 1. пуковска група 373. легионарске дивизије.94

Ј. Б. Тита су његови људи успели да извуку из пећине, али по цену губитка везе са јединицама. После девет дана непрекидног бежања, са мањом групом партизана, Ј. Б. Тито је, изнурен и преплашен, молио Енглезе да радио везом пошаљу један авион ради бекства у Италију. Ево како је то описао британски генерал Фицрој Маклин, покушавајући да ублажи истину:

Једног дана Тито је позвао Вивијана (пуковника, британског официра за везу – прим. аут). Вивијан је нашао маршала изнурена и утучена. Маршал је тешка срца дошао до закључка да је немогуће да управља операцијама својих снага широм Југославије, гоњен кроз шуме и стално у покрету… Он је већ био изгубио сваку везу са скоро свим јединицама под његовом командом. Затражио је од Вивијана да уреди евакуацију авионом за њега и његов штаб.95

Авион британског ваздухопловства спустио се на Купрес 3. јуна. У Бари су отпутовали ‘‘Тито, његов пас Тигар, шесторица чланова његовог штаба, Вивијан и руска војна мисија’‘, пише Маклин.

Чланови савезничке војне мисије које су Немци заробили у Дрвару. Иначе, комунисти током већег дела рата нису успевали да пруже адекватну заштиту савезничким посматрачима, због чега су они или гинули или бивали заробљавани.

Чланови савезничке војне мисије које су Немци заробили у Дрвару. Иначе, комунисти током већег дела рата нису успевали да пруже адекватну заштиту савезничким посматрачима, због чега су они или гинули или бивали заробљавани.

Бекство Ј. Б. Тита из Југославије Енглези су морали да чували као највећу војну тајну, тим пре јер је Черчил дан уочи напада на Дрвар у британском парламенту одржао један од својих хвалоспевних говора о партизанима и њиховом вођи. Предаја Југославије комунистима улазила је у завршну фазу. Управо тих дана Черчил је правио планове о привременој влади Тито-Шубашић; бан предратне Бановине Хрватске требало је да изврши формалноправни део посла, да би кршење Атлантске повеље имало макар какав легалитет.

Све је то, међутим, подразумевало Ј. Б. Тита хероја, а не неспособњаковића и бегунца са бојног поља. Зато је пропаганда настављала по старом, а Енглези су притискали Ј. Б. Тита да се врати у Југославију. Компромис је нађен у пребацивању ‘‘хероја’‘ на острво Вис. То острво Енглези су већ бранили јаким снагама војске, морнарице и ваздухопловства, а и било је најдаље од обале, тако да вођа комуниста више није морао да се боји да ће му се нешто десити.

Званични Вашингтон обавештен је о бекству Ј. Б. Тита тек 17. јуна, под изговором да је до ‘‘евакуације’‘ дошло ‘‘због слома система веза’‘. Међутим, 23. јуна истина се ипак пробила до америчког Конгреса. Огорчен енглеским манипулацијама, посланик Ј. Лесински је најпре изнео праву верзију догађаја:

На дан 25. маја 1944. немачки радио је јавио да је извршен изненадни напад на Титов штаб… Три недеље касније та вест није била потврђена од наших савезника… ‘‘Ројтер’‘ је јавио да је због немачког напада на Дрвар Титов штаб био пребачен са једног на други крај Југославије! Препад Немаца на Титов штаб развејао је мит да Тито има 300.000 присталица. Нико паметан не може да поверује да је 300.000 људи могло бити разбијено и уништено са само неколико стотина непријатељских падобранаца… Како је могућно да тако мале немачке снаге бачене из ваздуха окупирају ослобођену територију, која је износила две трећине Југославије и да Тито побегне под заштиту савезничких топова у Бари у Италију. Титове снаге стварно су имале само банде његових присталица…96

Лесински се затим осврнуо на претходну пропаганду о југословенским комунистима:

Очевидно је да је Титова активност против Немаца огромно претерана. Мали судари претварани су у читаве офанзиве; слабе банде партизана биле су представљене као читаве армије; мали препади против села и ненасељених предела били су представљени као велике војничке победе… Стварно, још су свежи у нашем памћењу извештаји објављени од стране О. В. И: како је Тито извршио инвазију Мађарске, Аустрије, Бугарске, Румуније и Италије. Од свих тих извештаја једини који има мало истине је да је Тито извршио инвазију Италије… Све што амерички народ зна о ситуацији у Југославији, зна кроз саопштења Дирекције за војне информације која нам долазе из Лондона, или Каира, или Барија. А сва три центра су под британском контролом и цензуром.97

Најзад, Лесински је тражио конкретне мере:

Сад кад је Титова обмана развејана, има ли још других разлога због којих ми допуштамо да амерички народ буде рђаво обавештен о томе шта се стварно дешава у Југославији? И зашто Сједињене Државе сматрају да је потребно да се напусти храбри генерал Михаиловић? Ми немамо разлога да допустимо да се и даље издаје југословенски народ и његова влада у иностранству по захтеву тајне политике једног другог народа.98

Немци са заплењеним заставама савезничких земаља.

Немци са заплењеним заставама савезничких земаља.

Том ‘‘другом народу’‘, Британцима, била је потребна једино формулација да се Тито налази ‘‘негде у Југославији’‘, како је то Черчил саопштио Рузвелту. Јер, ваљало је испоштовати форму да се преговори о примопредаји Југославије воде на југословенском тлу, макар и на најудаљенијем острву.

Наравно, Стејт департмент је и пре овога имао тачне информације о партизанима. Примера ради, у извештају америчког Бироа ратних информација из Каира, од 19. маја 1944. године, поред осталог се каже:

Партизани уопште нису тако војнички или политички јаки као што се популарно верује… Ни једна већа насељена површина Југославије није ослобођена. Број ослобођених Југословена, не рачунајући избеглице, је мали. Тито не држи ни једну луку, ни једну већу варош, нити и једно острво, сем Виса (који су заправо заузеле и држале британске трупе – прим. аут). Не контролише ни један важан пут, чак се његов саобраћај врши брдским и шумским стазама.99

Катастрофалан пораз у Дрвару енглеска историја касније је бранила ‘‘неприпремљеношћу’‘ партизана, зато што су ‘‘скоро целу недељу дана били у покрету’‘. Ипак, тумачењу десанта на Дрвар од стане Ј. Б. Тита, изреченом на Петом конгресу КПЈ 1948. године, нема равна. Вођа комуниста тада је рекао: ‘‘У Седмој офанзиви Немци су ангажовали 18 дивизија, девет бугарских, 150.000 Павелићевих војника, Недићеве снаге и Рупников домобран’‘…100

Уз уобичајену напомену да су Немци у губитке непријатеља убрајали и убијене цивиле, као поуздан извор о ‘‘Седмој офанзиви’‘ могу се узети извештаји Команде 15. брдског армијског корпуса. У извештају од 8. јуна поред осталог пише:

Успело је: Разбијање матичних области комунистичких банди заузимањем њихових најважнијих командних и снабдевачких центара…

Елитне комунистичке јединице (1. пролетерска дивизија и 6. личка дивизија) биле су принуђене на борбу и у жестоким борбама тако тешко потучене да су, исцрпљене и изморене, уз недостатак муниције и животних средстава, биле присиљене на повлачење. Оне су добиле наређење да избегавају даље борбе. Велике губитке претрпеле су и 9, 39. и 4. бандитска дивизија…

Савезничке мисије су непосредним увидом добиле праву слику борбене снаге банди… Наше јединице, тамо где су ступале у борбу, енергично су се бориле, упркос моралне оптерећености услед непријатељеве ваздушне надмоћности.101

Нешто касније, 15. корпус подноси коначни извештај о губицима у Операцији ‘‘Реселшпрунг’‘. Комунисти су имали 1.186 избројано и још 1.075 процењено мртвих, 238 заробљених и 35 пребеглих. Савезнички губици износили су ‘‘четири непријатељска ловца сигурно, а један вероватно оборен’‘. Сем тога, погинуло је и неколико чланова савезничких војних мисија. Немци и Хрвати имали су следеће губитке: 122 погинула, 635 рањених и 26 несталих.102

Немци нису рашчланили губитке које им је нанела савезничка авијација, од губитака које су им нанели партизани. Може се претпоставити да су губитке падобранцима нанели партизани (61 погинуо, 205 рањених), а да остали губици у великој мери отпадају на дејство савезничке авијације. Извештај 15. брдског корпуса од 8. јуна помиње ‘‘осетљиво испадање возила из строја, проузроковано нападима нисколетећих авиона’‘, наводећи и број уништених возила: 96 аутомобила, четири оклопна извиђачка возила, један оклопни транспортер, један тенк, једна командна кола…103

Другим речима, ово је била једна од највећих ваздушних битака на тлу окупиране Краљевине Југославије. Вођена је између америчке и британске авијације и немачке противваздушне одбране, која се налазила у саставу јединица послатих у напад на партизанску територију у области Дрвара и Босанског Петровца. Американци и Британци су још минуле јесени одвојили део ваздушних снага за снабдевање југословенских партизана, као и за бомбардовање циљева по њиховој жељи, односно за пружање ваздушне подршке. Међутим, катастрофа комуниста у Западној Босни пореметила им је планове. ‘‘Тих критичних дана изведено је више од 1.000 борбених летова’‘, писао је Маклин.104

Уместо да се користе на главним фронтовима, преко потребне ваздушне снаге ођедном су морале бити послате у Западну Босну, да спашавају шта се спасти може. Тако су Западни савезници сами плаћали рачун за своју подвалу са југословенским комунистима.

Део цивила које су Немци побили у Дрвару.

Део цивила које су Немци побили у Дрвару.

Потпуковник Борислав Тодоровић, Дражин официр за везу са страним војним мисијама, вест о десанту на Дрвар примио је у Вашингтону. У свој дневник је записао:

Када после неколико дана сазнадох за напад једног батаљона немачких падобранаца на партизански главни штаб у Дрвару и Титово бекство, са неколицином преживелих, у Италију, морао сам се насмејати на 300.000 добро наоружаних партизана, које је г. Черчил стално истицао у својим говорима. Свакако да тих 300.000 наоружаних бораца нису могли бити груписани око главног Штаба, већ распоређени на широкој просторији, за коју је Тито тврдио да је контролише. Али, ипак, главни штаб би морао бити брањен најмање са две до три герилске бригаде, тј. са 2-3.000 људи. Та снага, да је постојала, могла је без велике муке да одбије напад две чете падобранаца, а не да главни командант срећним бекством једва извлачи голи живот.

Сетио сам се напада једног другог немачког батаљона на главни штаб ђенерала Михаиловића, извршен у зору 6. септембра 1943. године (на рођендан краља Петра Другог – прим. аут). Тај напад био је лако одбијен, чак је и немачки командант заробљен, иако се око главног штаба налазило само око 400 четника. Али, истина је била забрањена јавности. Цензура није дозвољавала да се руши углед маршалу, славном команданту велике армије партизана, тако јадно разбијене од две немачке чете.105

Чим се прочуло за катастрофу комуниста у Дрвару, четници су почели да је користе у својој пропаганди. Примера ради, у распису Радио центра Посавско-колубарске групе корпуса од 18. јуна 1944. године, поред осталог се каже:

Данас Савезници јасно увиђају да су комунисти изгубили битку. Најбољи доказ је неспособност Титова да сачува свој штаб, кога је потукао један падобрански немачки батаљон. Данас се иностранство пита преко слободне штампе где је та силна Титова војска од три стотине хиљада војника. Зар нису способни да сачувају свој штаб и савезничке мисије, које су страдале. Иностранство јасно види да су комунисти слаби и да је њихова моћ издувани мехур који је прснуо.106

ИЗВОРИ:

85 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 325-326.

86, 87 Зборник докумената, том 12, књига 4, 272-274, 292.

88 П. Милићевић, Сећања, 57-58.

89, 90, 91, 92 П. Милићевић, Сећања, 57, 59, 60, 56.

93, 94 Зборник докумената, том 12, књига 4, 308, 343.

95 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 327.

96 и 97 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 328-329.

98 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 329.

99 М. Аћин Коста, Српска крв, Стаљинова власт 1944, 2.840.

100 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 328.

101, 102, 103 Зборник докумената, том 12, књига 4, 339-340, 342-343, 340-343.

104 З. Кнежев, Западне силе и Југославија у Другом светском рату, 350 (према: Fitzroy MacLean, The Heretic, 220).

105 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 494.

106 Зборник докумената, том 14, књига 3, 726.

Једно мишљење на „Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *