ПОГЛЕДИ
Дискусије су закључане и архивиране, због застарелог софтвера. Садржај је доступан за читање, а позивамо Вас да се прикључите новом форуму ''Погледа'', кликом на линк ФОРУМ у врху ове странице
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Login to check your private messagesLogin to check your private messages   LoginLogin 

ДРАЖА 1 - 5
Goto page Previous  1, 2, 3, 4, 5  Next
 
This forum is locked you cannot post, reply to or edit topics   This topic is locked you cannot edit posts or make replies    ПОГЛЕДИ Forum Index -> Четнички покрет
View previous topic :: View next topic  
Author Message
Милослав Самарџић



Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977

PostPosted: Mon Dec 20, 2010 10:18 pm    Post subject: Reply with quote

Полемика о словеначким четницима

Наша војска и наши непријатељи

Они који су одрастали и деловали под петокраком доживљавају комунисте, уместо као непријатеље, као своје, и самим тим у начелу неспорно добре, па чак и као меру вредности за све остале

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ



Генерал-мајор у пензији из Љубљане, Маријан Крњац, написао је недавно приказ моје књиге ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', с нарочитим освртом на главу ''Словеначки четници'', објављену у петом тому.
Генерал Крањц је био официр Контраобавештајне службе (КОС) некадашње Југословенске народне армије (ЈНА). Пре пензионисања, 1990. године, налазио се на највишим положајима у служби. Касније је показао занимање за историју Другог светског рата, нарочито за словеначке четнике. Заједно са Слободаном Кљакићем из Београда, уредником фељтона у ''Политици'', 2006. године објавио је књигу ''Словеначки четници'', на словеначком и српском језику. Највећи део ове књиге чини извештај пуковника Карла Новака, команданта Команде Словеније, пуковнику Живану Кнежевићу, шефу Војног кабинета у влади Слободана Јовановића. Извештај је писан после рата, када су Новак и Кнежевић били политички емигранти. Предговор за књигу је Крањчев и Кљакићев ауторски рад и доста је опширан.

У почетку приказа књиге ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', Крањц пише:
''Повећи обим имају и претходна четири дела и ово је најбоље документована историја четничког покрета у бившој Југославији, са око 3.500 страница, у укупном тиражу од 180.000 примерака, највише у 16 брошираних књига. И мада је ово најобимније научно дело о генералу Дражи Михаиловићу и четничком покрету, у њему је доста скроман део о словеначким четницима...
Посебан значај поменуте четничке монографије је специфичан ауторов приступ према историјским догађајима у Југославији, јер је своја темељна сазнања базирао пре свега на сачуваном четничком архиву тајних радио депеша, па је тако избегао разне субјективне оцене једне или друге стране.
Прве површне оцене и сазнања указују на сасвим ново наличје четничког покрета у Југославији, јер су баш радио депеше свакодневни показатељ истинитог стање, без идеолошких предрасуда и субјективних оцена. Аутор се, поред тога, држао начела да је у условима окупације и грађанског рата 1941-1945, у којима је било више непријатеља, важније приказати програмске циљеве ратних страна, него њихове међусобне сукобе, посебно у обавештајној сфери.
Тако је аутору у случају словеначких четника најважније сазнање да су се борили за очување Краљевине Југославије и у оквиру ње за Велику Словенију све до реке Пиаве, Госпосветског поља (тј. целе Корушке) и целе Истре, него њихова сарадња са италијанским и немачким окупаторима, која је условила да им главни непријатељ није био окупатор, већ Комунистичка партија Словеније и партизани, затим клерикалци с домобранима, који им се нису хтели придружити. Такође, за аутора је значајније савезништво са Западним савезницима, него са СССР-ом.
У петом тому, у 12. поглављу, под насловом 'Словеначки четници' ('Плава гарда'), на скромних 47 страна (Муслимани на 26, Хрвати на 23 стране), доста прегледно и коректно је описано деловање словеначких четника, који су, у свом највећем успону са 600 припадника тзв. Југословенске војске у домовини (Словенији), представљали трећу оружану силу у Словенији, иза партизана (20.000) и домобрана (13.000).''

Генерал Крањц затим набраја грешке из главе ''Словеначки четници'' у петом тому, које се могу поделити у две групе: формалне и суштинске.
Формалне грешке углавном се односе на лична имена и називе (нпр. Антун, а не Антон Корошец), док грешкама које сматра суштинским генерал Крањц посвећује највише простора у свом приказу.
Уз напомену да са словеначког језика преводим лично, и да према томе превод није баш прецизан, ово би биле кључне тезе генерала Крањца. За Штајерске четнике и њиховог команданта поручника Јожу Мелехера, он пише:
''Пропагандно су деловали против Ослободилачког фронта и на крају су јавно сарађивали са Немцима, што је словеначкој јавности добро познато, нарочито у Штајерској.''
Према генералу Крњацу, Гестапо је користио ''плавогардисте'' за уништавање партизана у Штајерској, а главна Мелахерова веза био је Фриц Вердник, поручник Абвера, који је тајно радио и за Гестапо. Вердник је ''избушио'' британску обавештајну групу ББЦ у Трсту, коју је водио Јоже Голц, и тако је ''утицао на деловање главног четничког радиотелеграфисту Ивана Брицља, који живи у САД-у и који је написао мемоаре''.

Даље, генерал Крањц ми замера што нисам представио ни тајну (обавештајну) ни јавну (оружану) сарадњу словеначких четника са окупаторима, Италијанима и Немцима. За Карла Новака он пише да је посебно сарађивао са италијанским генералом Гамбатом и са немачком Службом безбедности и Гестапоом на Бледу, настављајући:
''Као што сам са г. Кљакићем јасно описао, оперативна комбинација је ишла преко СС пуковника Перстера, повереника Службе безбедности и Гестапоа на Бледу, који је после хапшења у Београду (Немци су ухапсили Новака у Београду 1944. године - прим. М.С), придобио мајора Новака као свог агента, кога је генерал Дража Михаиловић именовао за свог заступника код Западних савезника у Италији. Бољу позицију Немци нису могли пожелети''.

Највише простора генерал Крањц посвећује пуковнику Владимиру Ваухнику, за кога пише:
''Погрешно је наведено да је Ваухник био организатор и вођа обавештајне организације ББЦ. То је у стварио био мајор Анте Анић, који је био британски агент са дугим стажом и искуством за тајно оперативно обавештајно деловање. Ваухник је био само легални обавештајац - војни аташе, па је тако у поменутој британској обавештајној организацији само обављао дужност аналитичара ратних података. Друго, аутору је морало бити познато да је Ваухник, после четворомесечног гестаповског затвора, постао дупли агент немачке обавештајне службе, на иницијативу самога СС генерала Валтера Шеленберга. Постоје немачки документи о његовој контроли...
Такође нема ни једног доказа, да се морао прикључити (Ваухник) хрватској војсци, а нарочито је смешна тврдња, да је у хрватском Генералштабу сазнао за деловање британског Интелиџенс сервиса! За Анту Анића је морао знати раније, јер је он као мајор Војске Краљевине Југославије и обавештајац тајно обављао дужност начелника обавештајне полицијске управе у Марибору, где је као начелник обавештајаца Дравске дивизије деловао мајор Мирко Томић, супруг Мелите Тхалер, Ваухникове сестричине...
ББЦ је под Анићевим вођством раније деловао у Загребу, али централа је потом пресељена у Љубљану због јаке усташке контроле и бољих услова за рад у Словенији. Тако, не би било могуће да су Ваухника Немци пустили на 'условну слободу', нити се могао из Загреба једноставо 'изгубити', а и гестаповска документа говоре другачије.
Није потребно посебно доказивати, да се из гестаповских затвора излазило само на два начина: смрт или сарадња. Професионални обавештајци су у својим матичним централама унапред били спремани да у случају 'пада' (хапшења) формално пристану на сарадњу, осносно двојно деловање... У већини примера они остају верни матичној служби, а само тајно и присилно 'сарађују' са непријатељском обавештајном службом. Ако се деси обратно, то је најтежи пример обавештајне издаје. А има и примера тајне сарадње са већим бројем обавештајних служби. Конкретно, за бригадног генерала Владимира Ваухника дошао сам до сазнања да је тајно сарађивао са британском и совјетском обавештајном службом. Позицију у ББЦ-ију Ваухник је изборио само уз претходни договор са британским Интелиџенс сервисом (веза са британским конзулом у Берну). По одласку у Аргентину, словеначки домобрани, емигранти, оптужили су га да је био совјетски (партизански) агент, који је контактирао са Прежиховом Воранцом. Предлаган је и за партизанског повереника за Словенију.
Зато се држи мој логични закључак, да Немци нису хтели да 'открију' тајне четничке радио станице, јер су их лако контролисали преко своје двојне агентуре (пуковника Ваухника, мајора Новака и других).''

Следи критика у вези савезничких пилота:
''Чуди ме како аутор наводи податак да је мајор Марн изручио Немцима 17 оборених савезничких пилота за 20.000 немачких марака, а при томе не каже да је главну улогу у томе имао пуковник Иван Презељ, познат као повереник словеначких четника под псеудонимом 'генерал Андреј' (такође и Арета, пуковник Лесар)...''

На крају има још неколико примедби, од којих ону о олимпијцу Леону Штукељу генерал Крањц сматра као ''ауторову највећу грешку у запису о словеначким четницима''. Наиме, ја сам написао да је Штукељ био четник, док генерал Крањц тврди да је он био само британски агент.
Ово су последњи редови критике:
''Из предњега следи закључак да се словеначки историчари морају латити надасве занимљиве тематике о словеначким четницима, као што је то Б. Млакар учинио са словеначким домобранима. Свакако да ће ова Самарџићева монографија о словеначким четницима бити добра основа''.


Пре свега, захваљујем генералу Крањцу на овако опширном приказу главе о словеначким четницима. Све грешке у транскрипцији са словеначког на српски унећу у књигу, за неко будуће издање.
Колико ми је познато, генерал Крањц је први уочио значај радио депеша у реконструкцији историјских догађаја. Заиста сам на њима засновао главни ток приче у књизи. Притом сам имао у виду разлог који генерал Крањц наводи: да у депешама нема места за фризирање догађаја, већ се мора говорити о суштини. Само бих додао да сам имао још један разлог оваквом приступу: комунисти су најтеже могли да фалсификују управо депеше. Наиме, као што је познато, четничка архива налази се још од краја рата у рукама комуниста. Они су из ње доста тога избацили, а понешто су и додали, попут на пример наводно Дражиних писама Павелићу и Степинцу. Међутим, сама техника настанка депеша је таква да се ту мало шта може променити. Све су чуване у по два примерка (пошиљалац и прималац), све су нумерисане (обично од 1 до 1.000) и углавном су писане ручно, у свескама формата А-5. Да би се изменила једна депеша, потребно је преписати две целе свеске. Сем тога, рукописи су тешко читљиви, често се користе шифре и конспиративно писање, тако да у ствари не верујем да су комунисти пажљиво проучили четничке радио депеше (мени је за то било потребно пет година редовних одлазака у Војни архив).
Комунисти су запостављали проучавање четничке радио везе и због одсуства свести о њеном значају. Док је код четника то био основни систем везе - имали су и до 100 радио станица широм земље - партизани, као технички и образовно инфериорнији, а и зато што је њихова организација до последње фазе рата била мања и територијално ужа него четничка, углавном су користили курире. Имали су мало радио станица, мало људи који знају Морзеову азбуку, системе шифровања, и сл.

Као бивши контраобавештајац, генерал Крањц у приказу највише пише шпијунажи. Тако, и да не знамо његову професију, могли бисмо је наслутити.
Међутим, обавештајци су склони веровању да се све врти око шпијунаже, па и да су најважнији извори информација они које историја често и не помиње. Пример је један случај од пре годину-две дана, када су ме познаници из Љубљане звали да разјасним најновију ''ексклузивну'' информацију коју су чули: да је ђенерал Дража до 1960. и неке живео у Москви, где га је наводно видео један југословенски обавештајац...
Потом сам по овом питању имао полемику са С. Кљакићем, на једном округлом столу у Београду. Он је то поновио по ко зна који пут, а ја сам му рекао: ''Докажи, или не помињи више!'' (Не персирамо, јер се познајемо 20 година.) Поменуо је као извор изјаву неког обавештајца КОС-а. И ја, наравно, интервјуишем људе и свашта сам чуо, али тако невероватне изјаве, ако се ничим не могу поткрепити, једноставно не узимам у обзир.
Прича се сасвим случајно наставила пре десетак дана у Нишу, у разговору са рецензентом мојих књига, историчаром Александром Динчићем. Динчић ми рече име тог обавештајца, затим да је био из Ниша (у међувремену је преминуо) и да му је добро познат његов случај. Наиме, он је после рата испитиван као медицински феномен, пошто је као партизан преживео стрељање од стране четника, иако га је метак погодио у чело! Комисија је закључила да метак у енглеском аутомату, из ког је упуцан, није био исправан. Ипак, повреда главе била је озбиљна, па Динчић сматра да је она узрок што су се овом човеку привиђале неке ствари, попут Драже на Црвеном тргу.

Такође, мој утисак је да генерал Крањц превише пажње посвећује детаљима, запостављајући суштину. А то је све гарнирано тезама из социјалистичке Југославије, међу којима је прва та, да кад год се говори о четницима, главну улогу мора добити ''сарадња са окупаторима''. Притом нема говора, рецимо, о споразуму партизана и Немаца у Словенији 1944. године, или о њиховој фундаменталној сарадњи са усташама, која је отпочела још око 1930. године, да би била крунисана посетом Титовог генерала Фрање Туђмана усташкој емиграцији 1990. године.

Шта је по мом мишљењу суштина Другог светског рата у Словенији, рећи ћу пошто се позабавим конкретним примедбама.

У вези Јоже Мелехера и штајерских четника, просто нисам нашао доказ да су сарађивали са Немцима. Не видим ни да генерал Крањц наводи тај доказ, у форми документа. Мени је нелогично да су Немци придавали толики значај ангажовању 150 Мелехерових четника против 20.000 партизана. Наравно, верујем да партизана у Словенији није било толико до опште мобилизације на крају рата, тј. остајем при подацима које сам навео у књизи.

Карл Новак је описао у свом извештају контакте са немачком Службом безбедности и Гестапоом, а ја сам то пренео, али ствар је у томе што генерал Крањц не верује Новаку, а ја му верујем. Наиме, верујем да је, када је био ухапшен, Новак обећавао Немцима куле и градове не би ли се дочепао слободе и да је у томе успео. Када се већ једном нашао у Италији, у последњој фази рата, са Дражиним овлашћењем да организује обавештајну службу - нема говора да је радио нешто у корист Немаца. Прецизније речено - нема доказа.

Исти случај је и са пуковником Владимиром Ваухником, јединим Словенцем кога у својим мемоарима помиње шеф Хитлерове Службе безбедности, Валтер Шеленберг. Ђенералштабни пуковник Ваухник, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину, који је Дражу сматрао побратимом, јавио је на време да ће земља бити нападнута, а Београд бомбардован, 6. априла 1941. године. Међутим, председник владе, генерал Симовић, рекао је нешто у смислу: ''Која је то будала!'' и заказао венчање своје ћерке управо за 6. април 1941...
Немци тада крше дипломатски имунитет и хапсе Ваухника, али он остаје у животу прихватајући понуђену службу у Хрватском генералштабу. Одатле је побегао првом приликом, да би у Љубљани створио антинемачку обавештајну мрежу ББЦ, која је пружала пипке до Берлина. Када се напише ћирилицом, скрћеница значи ''Владимир Ваухник Центар''. Ваухникова књига ''Невидљиви фронт'' могла би послужити као уџбеник у обавештајним школама, а посебно је вредан његов опис Трећег рајха. Па ипак, генерал Крањц тврди да је Ваухник све измислио, да је заправо радио за Немце, па чак и за партизане!
Мислим да би била потребна гомила - али заиста велика гомила - доказа, да се оспори једна тако велика личност као што је био Ваухник.

У вези пилота предатих Немаца, обратио сам се за помоћ војводи Триглавском Урошу Шуштеричу. Он потврђује да их је предао мајор Марн, који је иступио из четничких редова, али додаје изјаву коју је после рата узео од једне особе укључене у предају. Наиме, та особа је рекла да су оборени савезнички пилоти предати Немцима јер се нису могли чувати од партизана, који су хтели да их поубијају. Овако, рат су дочекали живи и здрави, као ратни заробљеници. Војвода Урош ми потврђује и да је Леон Штукељ био четник. Њих двојица су, као четници, сарађивали у Љубљани априла 1945. године, после Урошевог повратка из немачког заробљеништва.

Оно што се не види из Крањчевог рада, јесте да већина Словенаца није била за комунисте, већ за клерикалце. То је био назив за припаднике Словеначке народне странке, којој је пре рата на челу стајао поп Корошец, а током рата Миха Крек. Реч је, дакле, о странци блиско наслоњеној на Католичку цркву у Словенији, у време када су Словенци у огромној већини били верници. Тај факат разумела је и Комунистичка партија Словеније, као изразит противник вере и верника. Али, није успевала дуго да се претвара. Већ 1942. године она открива карте и Едвард Кардељ наређује убиства свештеника.
Другим речима, свако ко тврди да је већина Словенаца била за комунисте, морао би да докаже да су они одједном од верника постали атеисти. Што је, наравно, немогућа мисија.
Следећа неспорна чињеница је да су клерикалци, у коалицији са другом по снази политичком групацијом - либералима, целог рата подржавали и Југословенску владу у Лондону, и краља Петра, и Југословенску националну демократску заједницу, као најширу ратну политичку коалицију основану у земљи, тј. у селу Ба на Св. Саву 1944, и најзад - ђенерала Дражу.
Доказа за ово је много и у дилеми сам који пример да наведем. Ево нека то буде меморандум монсињора Алојза Кухара, једног од првака Словеначке народне странке, који се током рата налазио у Лондону, као југословенски посланик код Пољске владе. Монсињор Кухар је 24. марта 1944. године написао меморандум Форин офису, противећи се битанској политици у корист Тита, а потив ђенерала Драже, чије одбацивање је он сматрао ''немогућим''. Глас једног несрбина, па још католичког свештеника, имао је у оним условима велику специфичну тежину, јер су Британци подржавали комунистичку пропаганду о ђенералу Дражи као експоненту ''великосрпске хегемоније''.
Па ипак, Форин офис је у старту одбацио Кухареве предлоге. Један од подсекретара Форин офиса о меморандуму је написао дословце ово:
''Монсињор Кухар, југословенски представник код Пољске владе и водећи члан Клерикалне странке, предао ми је приложени меморандум у којем он наводи да би ово могло бити узето као основа за формирање нове југословенске владе.
У заједници са највећим делом његове странке, монсињор Кухар је одлучно против Тита, што је велики недостатак, који му не дозвољава да види било шта добро у партизанском покрету...''
Овакав став британске владе о партизанима доводи нас до још једне неспорне чињенице: да су и у Словенији, као и другде, комунисти ојачали тек после капитулације Италије септембра 1943. године, пошто су Британци директно наредили Италијанима да сарађују са партизанима, а не са четницима. Већ истог месеца партизани задају одлучујући пораз словеначким четницима - уз помоћ Италијана и њихове артиљерије. А да су Британци наредили Италијанима да помогну четницима, онда би у Словенији били савладани партизани.
Најзад, и најважније, код генерала Крањца - као и код његових колега у Србији - и даље нема спознаје да су непријатељ број један Словенцима после капитулације Италије постали комунисти, тј. да су Силе осовине тада доспеле на место бр. 2 међу непријатељима. Ово стога што Силе осовине, тада виђене као ратни губитници, више нису могле да нанесу толико зла Словенцима као комунисти, фаворизовани од моћних Западних савезника.
Редни број непријатеља једноставно је утврдити и по жртвама: од септембра 1943. више Словенаца убили су комунисти, него Силе осовине.
А да су комунисти постали највећи словеначки непријатељи тада се видело и по почетку реализације њихових територијалних планова. Управо септембра 1943, они су новоформиране истарске бригаде, већином састављене од Словенаца, укључили у састав ''Народноослободилачке војске Хрватске'', прејудицирајући тако прикључење Истре Хрватској, а не Словенији. Штавише, испостало се да није у питању само Истра, већ и Пирански залив, који је за Словенију затворен тако што је море иза њега такође припојено Хрватској, па су Словенци остали и без излаза у међународне воде, тј. њихово море претворено је у језеро.
Дакле, може бити да четници не би успели да се изборе за проширење Словеније на осталим странама, али као неспорни факат остаје да је директно због комуниста Словенија остала без целе Истре. Упркос томе, они који су одрастали и деловали под петокраком доживљавају комунисте, уместо као непријатеље, као своје, и самим тим у начелу неспорно добре, па чак и као меру вредности за све остале.
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message Send email
Милослав Самарџић



Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977

PostPosted: Mon Dec 20, 2010 10:19 pm    Post subject: Reply with quote

Текст генерала Крањца на словеначком:

Slovenski četniki (Plava garda)
– ocena
Marijan F. Kranjc, generalmajor v pokoju

V založbi Pogledi v Kragujevcu, Srbija, je te dni izšel zadnji, peti, del obsežne zgodovinske monografije Miloslava Samardžića pod naslovom GENERAL DRAŽA MIHAILOVIĆ I OPŠTA ISTORIJA ČETNIČKOG POKRETA (General Draža Mihailović in splošna zgodovina četniškega gibanja), ki obsega 900 strani. Naklada je bila 500 izvodov, cena knjige za tujino pa 50,0 €. Prednaročniki smo tudi navedeni na koncu knjige, pa tudi darovalci prostovoljnih prispevkov.
Podobni obseg imajo tudi predhodni štirje deli, saj gre za najbolj dokumentirano zgodovino četniškega gibanja v bivši Jugoslaviji, okrog 3.500 strani, v skupni nakladi 180.000 primerkov, največ broširanih v 16 knjigah. Gre vsekakor za najobsežnejšo znanstveno delo o generalu Draži Mihailovića in četniškem gibanju nasploh, v katerem je zajet tudi skromen slovenski delež, ki sva ga načela s soavtorjem S. Kljakićem v knjigi Plava garda – poveljnikovo zaupno poročilo oz. Slovenački četnici v srbščini, ki je izšla 2006 v Beogradu.
Posebna značilnost omenjene četniške monografije je svojevrsten avtorjem pristop do preteklih zgodovinskih dogodkov v Jugoslaviji, pa tudi dejstvo, da je baziral svoja temeljna dognanja predvsem na ohranjenem četniškem arhivu tajnih radijskih depeš, pa se je tako izognil raznim subjektivnim poročilom in ocenam ene in druge strani.
Prve površne ocene in dognanja kažejo povsem novo naličje četniškega gibanja v Jugoslaviji, saj so prav radijske depeše vsakodnevni kazalec resničnega stanja, brez ideoloških navlak in subjektivnih ocen. Avtor se je, poleg tega, držal tudi načela, da je v konkretnih razmerah okupacije in državljanske vojne v obdobju 1941–1945, kjer je bilo več nasprotnikov, važnejše prikazati programske cilje vojskujočih se strani kot pa njihovo medsebojno sodelovanje, posebno v obveščevalni sferi.
Tako je avtorju glede slovenskih četnikov poglavitno spoznanje, da so se borili za ohranitev Kraljevine Jugoslavije in v okvirih nje tudi za Veliko Slovenijo vse do Piave, Gosposvetskega polja in celotne Istre, kot pa sodelovanje z italijanskim in nemškim okupatorjem, kakor tudi opredelitev, da jim glavni sovražnik ni bil okupator, temveč KP Slovenije in partizani, zatem pa tudi klerikalci z domobranci vred, ki se jim niso hoteli pridružiti, kakor tudi zavezništvo z zahodnimi državami, ne pa s ZSSR.
V navedeni knjigi je v XII. poglavju z naslovom Slovenski četniki (Plava garda) na skromnih 47 straneh (Muslimani na 26, Hrvati na 23 straneh) dokaj pregledno in korektno opisano delovanje slovenskih četnikov, ki so v največjem vzponu s svojimi 600 pripadniki t. i. Jugoslovanske vojske v domovini (Sloveniji), predstavljali tretjo oboroženo silo v Sloveniji, seveda za partizani (20.000) in domobranci (13.000).
Ker je avtor monografije v dobršni meri tudi citiral knjigo Slovenački četnici (Slovenski četniki), sem kot raziskovalec in poznavalec slovenskega četništva, v dogovoru z gospodom M. Samardžijem, napisal nekakšno recenzijo za ta ožji slovenski del, pa čeprav me je avtor prosil za širšo oceno. Seveda, zaradi obsežnosti tematike in slabšega poznavanja celotne zgodovine četniškega oz. ravnogorskega gibanja, se takšnega projekta nisem niti lotil.
S svojo kratko recenzijo želim avtorja samo opozoriti na nekaj faktografskih napak, ki v znatni meri kazijo kvaliteto celotnega spisa o slovenskih četnikih. Ker pa nisem zgodovinar po stroki, se bom tudi izognil ocenjevanju vloge in pomena slovenskih četnikov, ki sva jo s soavtorjem Kljakićem sicer izrekla in zapisala, predvsem o vojaško-obveščevalnih zadevah, pa je ne bom zato ponavljal.
Toliko za uvod.
Najprej pa navajam nekaj faktografskih napak, tudi tiskarskih škratov. Naštel jih bom zaradi tega, da jih avtor popravi za ponovni ponatis. Torej:
- 569. stran – Antun (Korošec) – pravilno Anton;
- 570 – Bevc, Kardelj vzel psevdonim po Ladislavu Bevcu – napačno, ker je Kardelj uporabljal psevdonim »Jože Bevc«, poleg Sperans, Krištov, Tone Brodar, Šestak itd;
- 571 – Slaba Srbija – močna Jugoslavija, parola Kominterne – te parole nisem našel v dokumentih KP Slovenije, menda gre za propagandno floskulo;
- 572 – Karl Novak dobil naziv četniškega vojvode – vprašljivo, saj se navaja, da je Novak bil kapetan, četudi se 1941 javlja v činu generalštabnega majorja;
- 572 – polkovnik Jaka Avšič, pomočnik poveljnika Slovenije – napačno, bil je postavljen za namestnika poveljnika GŠ NOV Slovenije;
- 574 – posadke … Topice – pravilno: Stopice;
- 575/ pripomba 8 – Kardeljeva direktiva je objavljena v predgovoru knjige Slovenski četniki – netočno, saj sva s soavtorjem S. Kljakićem lepo in jasno napisala: »Če je verodostojna Kardeljeva »direktiva« poveljniku GŠ NOV Slovenije …«
- 581 – planina Zaplaž – pravilno: Zaplaz;
- 582 - … Sv. Jost – pravilno: Sv. Jošt pri Vrhniki;
- 585 – Koprivica, Srbin po nacionalnosti – dejansko Črnogorec;
- 589 – Veliko Leće – zelo verjetno Velike Lašče (pohod Ljubljanskega četniškega odreda proti Grčaricam preko Velikih Lašč …);
- 589 – www.sr.wikipedia.org zares ne more biti verodostojen znanstveni vir o številčnem stanju 14. partizanske divizije, ker je v Sloveniji dovolj drugih;
- 591 – polkovnik Anton Kliner, 2x – pravilno: kapetan bojne ladje Anton Klinar;
- 591 – Jasenicah – pravilno: Jesenicah;
- 591 – »eden od Novakovih obveščevalcev v Rimu je bil tudi Aleksander Bajt »Berman« - netočno, Bajt trdi, da je bil šef protiobveščevalcev, vendar ga podpolkovnik Novak nikjer ne omenja niti je omenjen v avtorjevi 2. knjigi tajnih sodelavcev;
- 592 – (major Albin) Držin – pravilno: Držan;
- 593 – (polkovnik) Perster – pravilno: SS-polkovnik (Obersturmbannführer) Pörsterer, poveljnik varnostne policije in varnostne službe za območje Gorice, Vidma in Trsta s sedežem na Bledu:
- 596 – Maistrova sinova Hrvoj in Boris, oba v Buchenwaldu – pravilno: Borut (ne Boris), poslan v delovni logor v Lincu;
- 596 – Maistrova vojska – napačno, pravilno:slovenska vojska pod poveljstvom generala Rudolfa Maistra
- 599, 600, 603 itd – dr. Dušan (Vauhnik) – pravilno: dr. Miloš (Vauhnik);
- 605 – številčno stanje Štajerskega četniškega odreda se je gibalo tudi do 500 pripadnikov – netočno: to je bilo skupno število četnikov in svojcev, ki so se zbrali maja 1945 pred umikom v Avstrijo, vendar je tja odšlo le 150 četnikov, od katerih je samo 75 prispelo v Italijo (izjava podnarednika „Rada“ avtorju);
- 605 – Nova vas na Istri – pravilno: Nova vas v Loški dolini;
- 605 – poveljnik obveščevalcev je bil major Jože Soča – pravilno: načelnik Dos je bil major ing. Jože Sodja.
Ker večina obiskovalcev moje spletne strani ne bo imela prilike, da si nabavi in prebere omenjeno knjigo, bom zaradi prikaza vsebine poglavja o slovenskih četnikih, navedel tudi vse naslove v zapisu in število strani, in sicer: Začetna situacija (2,5 strani), Iniciativa majorja Novaka (2), Boj za pridobivanje Bele garde (5), Delovanje za zahodne zaveznik (3,5), Pred kapitulacijo Italije (3), Kapitulacija Italije (5), Odhod majorja Novaka (5), Polkovnik Vladimir Vauhnik (8,5), Nova organizacija v Sloveniji (6,5), Vojvoda Jevđević o Slovencih (1,5) in Zaključek (1,5).
Avtor je za navedeni zapis navedel naslednje vire, in sicer: S. Živanović, Tretji srbski upor; S. Kljakić, M. Kranjc, Slovenski četniki; Arhiv vojno-zgodovinskega inštituta – četniški arhiv; M. Leković, Marčna pogajanja 1943; Zbornik dokumentov II/7, 10 XIV/3, 4; R. in Ž. Knežević, Svoboda ali smrt; Uroš Šušterič, Slovenija (ustne izjave avtorju); Vladimir Vauhnik, Nevidni front (borba za ohranitev Jugoslavije) in D. Jevđević, V službi srbskega naroda. Prevladujejo predvsem radijski depeše iz četniškega arhiva in izjave podpolkovnika Karla Novaka iz knjige Slovenski četniki. Avtor je povsem (zavestno?) prezrl številne konkretne pripombe, s katerimi sva s S. Kljakićem pospremila Novakovo zaupno poveljniško poročilo.
Sicer ne gre samo za naslove, gre tudi za vsebino celotnega poglavja. Moje prve kritične pripombe pa so namenjene prav vsebinam, ki manjkajo. Naj jih samo naštejem in na kratko omenim:
- Ravnogorsko in druga projugoslovanska gibanja in društva (Sokoli, Branibor itd) v Sloveniji, posebno delovanje »oficirske skupine« VKJ, kot nekakšne ideološke in organizacijske osnove za opredelitev slovenskega četništva sploh niso navedene niti v meri kot sva jih s. S. Kljakićem navedla v Slovenskih četnikih oz. Plavi gardi. To posebno zaradi tega, ker je avtor v dosedanjih štirih zajetnih knjigah namenil Sloveniji samo še v 3. knjigi v poglavju Slovenija, vsega 4 strani. V 4. knjigo je v prvem poglavju z naslovom Draža v politiki navedeno nekaj splošnih podatkov, vendar so o slovenskih prilikah zelo skopi! Premalo, res premalo! Ne vem, kako bo na vse to reagiralo »uradno« slovensko zgodovinopisje, posebno v Inz, kjer se nekaj raziskovalcev ukvarja tudi s slovenskim četništvom.
- Štajerski četniki, razen njihovega poveljnika Jožeta Melaherja - Zmagoslava in napačnega števila (500), sploh niso omenjeni, pa čeprav sem avtorja opozoril na knjigo Kaje Zupanič Četništvo na Štajerskem in svoje tri feljtone. Propagandno so delovali proti OF in na koncu tudi javno sodelovali z Nemci, kar je slovenski javnosti docela znano, posebno na Štajerskem. Gestapo je pogosto pošiljal oz. plasiral »plavogardiste« radi razbijanja partizanskih vrst, pa so sledile številne likvidacije in medsebojne obtožbe vodilnih kadrov na Štajerskem. Njihovo dejansko število je bilo okrog 300, a le 75 se jih je rešilo v Italijo. V svojih treh zapisih o štajerskih četnikih v Nedeljskem dnevniku in gornjeradgonskem zgodovinskem Glasilu sem tudi dokumentirano navedel, da je bil Melaherjev glavni zaupnik Fritz Werdnik, poročnik Abwehra, tudi tajni agent Gestapa, ki je nazadnje povzročil padec britanske obveščevalne skupine Bbc v Trstu pod vodstvom Jožeta Golca - Joja in tudi vplival na delovanje glavnega četniškega radiotelegrafista Ivana Briclja, ki živi v ZDA in je napisal svoje spomine, ki sem jih na kratko predstavil slovenskih javnosti.
- Stiki, javni in tajni, z okupatorjem (Italijani in Nemci) niso predstavljeni niti obveščevalni niti oskrbovalni (z orožjem), seveda pa tudi dobro znane zveze podpolkovnika Karla Novaka z Italijani (stiki z generalom Gambatom radi oskrbe z orožjem in še kaj) in Nemci (center SD in Gestapa na Bledu) niti dvojno sodelovanje brigadnega generala Vladimirja Vauhnika z nemškim SD in celo Vos OF ali sovjetsko obveščevalno službo (stiki s Prežihovim Vorancem, agentom Kominterne). To me čudi predvsem glede podpolkovnika Novaka, ker je tudi napačno navedeno, da naj bi imel stike z nekim nemškim polkovnikom z napačnim priimkom, medtem ko sva s S. Kljakićem povsem jasno zapisala, da je šlo za operativno kombinacijo SS-polkovnika Pörsterja, poveljnika SD in Gestapa na Bledu, ki je po aretaciji v Beogradu pridobil majorja Novaka kot svojega agenta, ko ga je general Draža Mihailović imenoval za obveščevalnega zastopnika pri zahodnih zaveznikih v Italiji. Boljše pozicije si pač Nemci niso moglo zaželeti!
- Seveda je najbolj moteče avtorjevo pisanje o Vladimirju Vauhniku, ki je polno netočnosti in zamolčanih dejstev, pa četudi mu je posvetil največ prostora. Čeprav je prav avtor v svoji 2. knjigi navedel podroben seznam šifer četniških poveljnikov, enot in (tajnih) sodelavcev, kjer je jasno zapisano (str. 572), da je »general Račič, Vladimir Vauhnik - Vlajko, polkovnik, v. d. poveljnika Slovenije«, sedaj nekako dvomi v ta podatek, ker naj bi bil general Vauhnik slabega zdravstvenega stanja, da bi kot poveljnik šel na teren, obenem pa pozablja, da je bil del četniškega poveljstva v sami Ljubljani, pa tudi to, da se je Vauhnik, kot profesionalni obveščevalec še kako dobro prikrival pod raznimi nadimki (Vlajko, Vasić) in bil previden tudi v osebnih stikih. Povsem napačno je navedeno, da je bil Vauhnik organizator in vodja obveščevalne organizacije Bbc. To je bil vsekakor major Ante Anić, ki je bil tudi britanski agent z daljšim stažem in izkušnjami za tajno operativno obveščevalno delovanje, medtem, ko je bil Vauhnik samo legalni obveščevalec – vojaški ataše, pa je tako v omenjeni britanski obveščevalni organizaciji samo opravljal dolžnost analitika vojaških podatkov. Drugo, avtorju je tudi morala biti znano, da je polkovnik Vauhnik po 4-mesečnem gestapovskem zaporu postal dvojnik nemške obveščevalne službe po iniciativi samega SS-generala Walterja Schellenberga, saj obstajajo tudi nemški dokumenti o njegovi kontroli in stikih.
Tudi ni nobenega dokaza, da se je moral priključiti hrvaški vojski, predvsem pa je smešna trditev, da je v hrvaškem GŠ našel seznam sodelavcev britanskega IS! Za Anteja Anića je moral vedeti že prej, saj je isti bil kot major VKJ in obveščevalec prikrito opravljal dolžnost načelnika obmejne policijske uprave v Mariboru, kjer je kot načelnik obveščevalcev Dravske divizije deloval nazadnje tudi major Mirko Tomić, soprog Melite Thaler, Vauhnikove sestrične. To tudi pomeni, da je Bbc pod Anićevim vodstvom obstajal že prej v Zagrebu, le centrala se je potem preselila v Ljubljano zaradi premočne ustaške kontrole in boljših pogojev delovanja v Sloveniji. Tako ne bo držalo, da so Vauhnika Nemci spustili na »pogojno svobodo« niti ni mogel iz Zagreba enostavno »zginiti«, saj gestapovski dokumenti govore povsem drugače.
Ni potrebno posebej dokazovati, da se je iz gestapovskih zaporov prihajalo samo po inačici: smrt ali sodelovanje. Profesionalni obveščevalci so bili s svojo matično centralo že v naprej dogovorjeni, da bodo v primeru »padca« (aretacije) pristali na navidezno oz. dvojno sodelovanje, saj se tudi tako lahko prispeva k nadaljevanju obveščevalnega delovanja, tokrat seveda v povsem drugi vlogi – dvojnega sodelavca, ki v večini primerov ostaja zvest matični obveščevalni službi, prikrito in prisiljeno pa »sodeluje« s sovražno obveščevalno službo. Včasih pa je tudi obratno, kar je najtežji primer obveščevalne izdaje. So pa tudi primeri prikritega sodelovanje z večjim številom obveščevalnih služb. Konkretno, za brigadnega generala Vladimirja Vauhnika sem prišel do sklepa, da je prikrito sodeloval tudi z britansko in sovjetsko obveščevalno službo. Namreč, pozicijo v Bbc si je Vauhnik izboril samo s predhodnim sodelovanjem z britanskim IS (zveza s britanskim konzulom v Bernu); po prihodu v Argentino pa so ga slovenski domobranski emigranti obtožili, da je bil tudi sovjetski (partizanski) agent, saj je kontaktiral s Prežihovim Vorancem, predlagan pa je bil tudi za partizanskega poveljnika v Sloveniji.
Zato bo tudi držala moja (logična) domneva, da Nemci niso hoteli »odkriti« nobene tajne četniške radijske postaje, saj so tudi na način lahko spremljali svojo dvojno agenturo (polkovnika Vauhnika, majorja Novaka in druge).
- Moti me tudi, kako avtor sicer navaja podatek, da je major Marn izročil Nemcem 17 zavezniških letalcev za judeževih 20.000 nemških mark, pri tem pa zamolči, da je glavno vlogo v tej kupčiji dejansko imel takratni polkovnik Ivan Prezelj, poznejši poveljnik slovenskih četnikov in »general Andrej« (tudi Areta, polkovnik Lesar). Primer je tudi zgodovinsko povsem raziskan (dr. Žgajnar) in slovenski laični javnosti poznan (pisanje Mladine).
- Viktor Andrejka pl. Livnogradski, polkovnik v pokoju, starosta slovenskih vojaških obveščevalcev, sploh ni omenjen kot član vojnega sveta Slovenske zaveze, pa čeprav je bil eden od vodilnih obveščevalnih častnikov VKJ, svetnik ljubljanske mestne občine in celo tretiran kot naslednik generala Leona Rupnika na položaju prezidenta Ljubljanske pokrajine. O tem sem pisal na svoji spletni strani http://users.volja.net/marijankr/ , bolj konkretno pa v prihodnji knjigi z naslovom Legendarni slovenski obveščevalci.
- Delež Slovencev v Jugoslovanski vojski izven domovine (Slovenije) predvsem v Palestini (polkovnik Franc Stropnik, poročnik Ivan Rudolf - Učenikov, Primorska legija in podobno) sploh ni omenjen!
- Doslej je bilo slovenski javnosti servirano, da je bil olimpionik Leon Štukelj tajni sodelavec britanske Soe, medtem ko iz tega zapisa sedaj zvemo, da je bil tudi četniški tajni sodelavec, pa četudi ga avtor nikjer ne omenja v svojem registru tajnih sodelavcev (v 2. knjigi). Po mojem skromnem mnenju je to tudi avtorjeva glavna napaka v zapisu o slovenskih četnikih.
Iz prednjega sledi upravičeno pričakovanje, da se bodo morali slovenski zgodovinarji kompleksno lotiti nadvse zanimive tematike slovenskega četništva, podobno kot je dr. B. Mlakar to naredil s slovenskim domobranstvom. Vsekakor pa bo pričujoča Samardžijeva monografija o zgodovini četniškega gibanja dobra osnova.
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message Send email
Милослав Самарџић



Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977

PostPosted: Mon Dec 27, 2010 6:51 pm    Post subject: Reply with quote

Odgovor Miloslavu Samardžiću, avtoru XII. glave pod naslovom SLOVENAČKI ČETNICI (PLAVA GARDA)

Miloslavu Samardžiću zahvaljujem što je korektno u Pogledima objavio na slovenačkom jeziku moju oceni (kritiku) glave XII o slovenačkim četnicima, kao i svoj odgovor na srpskom, kojega sam zatim objavio na svojoj web stranic http://users.volja.net/marijankr. Tako su posetioci naših web stranica mogli pročitati jedno i drugo mišljenje.

Istovremeno moram izraziti svoje čudjenje što je M. Samardžić postavio našu polemiku na ideološku osnovu, pa je tako čak na samom početku to istakao rečima: »Oni koji su odrastali i delovali pod petokrakom doživljavaju komuniste, umesto kao neprijatelje, kao svoje, i samim tim u načelu nesporno dobre, pa čak i kao meru vrednosti za sve ostale.“ Pri tome izostavljam neljubaznu ocenu, koji mi je M. Samardžić uputio na račun moje ličnosti, da izmišljan i slično, jer mu se verovatno omakla ...

Naime, ovakvim ideološkim stavom sam potpuno iznenadjen, jer sam očekivao polemiku o stručnim pitanjima odnosno o pogrešnim saznanjima i greškama avtora o slovenačkim četnicima. Za mene, koji sam pravilno predstavljen kao dugogošnji pripadnik službe bezbednsoti JNA, što znaći, da podosta znam kako i zašto je razbijena SFRJ na nacionalne državice, pogotvu o delovanju stranih obaveštajnih službi i ekstremnih delova emigracije, je sasvim normalno, da sam se pošteno borio za očuvanje SFRJ. Što je u medjuvremenu radio u Kragujevcu skoro 30-godina mladji ekonomista M. Samardjić i da-li je pripadao nekoj političkoj opciji, uopšte me ne interesuje. Za mene je fenomem što se latio posla istoričara i uspešno ga obavlja.

Zameram avtoru članka što je pogrešno predstavio moj rad posle 1990. Naime, ja uopšte nisam istoričar niti sam se posebno bavio istorijom slovenačkih četnika. Knjigu Slovenački četnici sam se latio skupa sa S. Kljakićem samo iz razloga što sam tražio istinu o slovenačkim četnici, jer sam se pre toga susreo sa četničkim podnarednikom „Radom“, koji je bio treći četnik u sastavu štajerskih četnika, i sa kojima sam se susreo 1944 još kao 9-godišnji dečak. O tome sam napisao nekoliko članaka, medjutim do M. Samardžića niso doprli, pa tako i dalje pogrešno piše ime njihovog komadanta (Meleher umesto Jože Melaher - Zmagoslav), navodi pogrešan broj (500, a stvarno najviše do 150, koliko jih je pobeglo 1945), ne uvažavajući dostupne dokumente o javnoj saradnji sa Nemcima, koje je bio dužan barem pogledati. Pored toga, upoznao sam M. Samardžića, da je Kaja Zupanič, istoričarka napisala dobru knjigu (diplomski rad) o štajerskim četnicima.

Dakle, moja osnovna preokupacija nisu bili četnici, nego problemi razbijanje SFRJ (napisao knjigu Balkanski vojnički poligon, Zavere i atentati na Tita in Sukob niskog intenziteta), in slovenačke vojne inteligencije do 1991 (knjige Slovenačka vojna inteligencija, Plava garda i Vojničke uspomene Franje Malgaja 1918–1919), a usto sam uredio prevod knjige Život sa Lekom. Dakako, specialista sam za obaveštajne i kontraobaveštajne probleme, pa sam se u mnogobrojnim člancima pretežno bavio tom tematikom. Uskoro izlazi iz štampe moja nova knjiga pod naslovom Legendarni slovenački obavaštajci, koja će zahvatiti i istoriju vojno-obaveštajne i kontraobaveštajne službe JNA, jer o tome slovenačka javnost nije uopšte upoznata, osim nekih pogrdnih napisa o „srpskom Kosu“.

Ovo sam napisao zbog toga, da bi čitaoci ove polemike shvatili, da u oceni napisa M. Samardžića nisam ništa izmišlajo niti dodavao, nego sam servirao istorijske činjenice

Da se osvrnem samo na neke glavne probleme, koje je M. Samardžić pogrešno pripisuje meni. Tako je podatke o boravku in smrti generala Draže Mihailovića u Moskvi 1960 godine još 1993 izneo u Španiji ruski istoričar Boris Starkov, a tek 1998 je objavljen članak u Večernim novostima pod naslovom „Draža je bio ruski špijun“. Naravno, M. Samardžić nije mogao mimoići ovu činjenicu, pa je članek spomenuo u I. tomu na str. 253/254. Čak je citirao najvažniji deo članka, i to: „Jedan od najvažnijih ljudi rezidenata sovjetske službe, u to vreme, je generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović. Medjutim, on nije bio klasičan špijun, agent u običnom smislu te reči...“ I na moje veliko iznenadjenje, M. Samardžić izvlači zaključak, kako „nema govora o tome, da je Draža bio sovjetski špijun“. Zato sam ga ovih dana morao potsetiti, da uopšte nije shvatio što je prof. Starkov zapisao, a on citirao. Naime, prema Maloj političkoj enciklopediji, Beograd, 1966, rezident znaći i „šef obaveštajne mreže“, a do 1961 je značio i trećerazrednog diplomatu. Ja sam u svojoj kontraobaveštajnoh praksi nailazio na mnogobrojne rezidente, dakle, najiskusnije obaveštajce ili kontraobaveštajce. A pukovnik Draža Mihailović je kao bivši vojni ataše to svakako i bio, a samo ruski arhivi će verovatno jednog dana razjasniti koje je to saradnike sovetske obavešptajne službe i držao na vezi ... Pored toga, upozorio sam M. Samardžića, da je slovenačka istoričarka Jerca Vodušek - Starić još ranije pronašal medju engleskim špijunima Soe i pukovnika Dražu Mihailovića pod kodnim nazivom A/H 31.

Pošto je očito, da M. Samardžić nije stručnjak za obaveštano-kontraobaveštajno područje, to mu predlažem, da to područje života i rada generala Draže Mihailovića prepusti drugim stručnjacima. Konačno, i sam general D. Mihailović je na sudjenju izjavio kako je bio okružen obaveštajcima, pa bi zaista bilo važno ustanoviti za koga i sa kime je to general Mihailović zaista saradjivao.

Ako je saradjivati sa savezničkim obaveštajnim službama, sovjetskom, engleskom ili američkom, za meni je nekako i razumljivo. Medjutim, ako je saradjivao sa nemačkom odnosno okupatroskom obaveštajnom službom, Abverom ili Gestapom, onda se sa M. Samardžićem ne možemo nikako slagati! Naime, njegov iskključijući stav, da je u borbi protiv komunista sve dozvoljeno, pa čak i saradnja sa nemačkim okupatorom, je valjda sa stanovišta srpskog naroda istorijsko neprihvatljiv stav! Ponešto malo znam i istoriju srpskog naroda (ovih dana je v zborniku SV Vojaška zgodovina objavljen moj prevod članka mag. i general-majora Milisava Sekulića pod naslovom Slovenački dobrovoljci u srpskim oslobodilačkim ratovima 1912–1918, gde su se žestoko borili protiv nemačkih zavojevaća. Ako su Srbi plebistitno izmenili stav u odnosu na nemačke napadaće i agresore v toku II. Svetskog rata, nemam pouzdanih podataka, znam samo, da su četnici priznati kao ratujuća strana, da su sada ravnopravni sa partizanima.

U Slovenije se to nije desilo, iako je likvidirano 12.587.000 domobrana i 390 četnika. Slovenački istoričari su jih okvalifikovali kao „snage protivrevolucionarnoga tabora“ , s tim, da jim niso priznata prava kao četnicima u Srbiji ili ustašama u Hrvatskoj!

Kao što sam istakao: iz razloga što nisam istoričar, neću se ni upuštati u sudbonosne ocene o ideološkim dilemama, a pogotovu što srpske i neznam dovoljno!

Zato mi jedino ostaje, da M. Samardžiću održim malu lekciju iz obaveštajne sfere.
O generalu Draži Mihailoviću, kao rezidentu sovjetske vojno-obaveštajne službe, nema više zbora, možemo samo očekivati otvaranje ruskih arhiva i nova iznenadjenja, potovu o njegovom boravka i smrti 1960 u Moskvi!

Ja odlično poznajem slučaj dr. Josipa Matla, nemačkog oficira Abvera slovenačkog porekla, koji je 1941 prvi stupio u kontakt sa četnicima Draže Mihailovića. M. Samardžić je te kontakte opisao, medjutim „zaboravio“ je navesti ono što je kapetan Matl izjavio engleskim islednicima 1945, a sačuvano je u američkim arhivima. O tome je pisano u knjigi Slovenački četnici. Iz izjave zarobljenog kapetana Matla proizilazi, da ga je u prvom kontaktu general Draža Mihailović predstavioa kao predstavnika slovenačkih četnika! Što to znaći pokušao sam objasniti u nastavku, jer mi je bilo dobro poznato obaveštajno delovanje pukovnika Mihailovća dok je boravio v Sloveniji, kao i delovanje kapetana Matla u tom perijodu do početka 2. svetskog rata. Aludirao sam na to, da so se njih dvojica najverovatnije i ranije susreli, što medju vrsnim obaveštajcima nije nikakva retkost.

Sasvim je netačna interpretacija u vezi boravka Draže Mihailovića u Moskvi. Tačno je samo to, da sam preveo feljton S. Kljakića, gde nema govora o nikakvom mladom obaveštajcu koji je video Dražu Mihailovića u Moskvi, već o podatku iz 1993 godine, kojeg je izneo ruski istoričar dr. Starkov u Španiji iz tajnih arhiva nekadašnje sovjetske obaveštajne službe. Zato je potrebno nastaviti istraživanja u Moskvi, a ne čeprkati po Adi Ciganliji i raznim udbađkim dezinformacijami.

Utisak M. Samardžića, da posvečujem previše pažnje detaljima zapostavljajući suštino, je sasvim proizvoljan. To može vehementno tvrditi samo amater, koji nije upoznat sa osnovnim problemima obvaeštajne i kontraobaveštajne službe. Naime, u praksi ove dve tajne službe su upravo bitni detaljni, a poznato je i to, da su i najbolji obaveštajci „padali“ zbog sitnih detalja. Jedan od takvih detalja je svakako prvi susret Draže Mihailovića in kapetan Josefa Matla, o ćemu sam objavio i stručni članak u istorijskoj reviji Glasilo u G. Radgoni.

Što se tiče štajerskih četnika, očito je, da je M. Samardžić promašio odredjenu literaturu, iako sam ga to lično upozorio. Smeta mi i to, što se v Pogledima stalno ponavlja nepravilno prezime četničkog komandanta „Meleher“ umesto Jože Melaher - Zmagoslav. Pošto M. Samardžić nezna priču o slovenačkoj beloj i plavoj gardi, olako prelazi preko te tematike, iako su gestapovci pod vidom plavogardejaca ubacivali u partizane mnoštvo svojih agenata, a revnostne snage bezbednosti su likvidirale sve one za koje se imalo posumljalo.

Ideološke floskule o nekakvoj saradnji slovenačkih partizana i Nemaca u toku 1944 so potpuno netačna, a primedba, da je Titov general Franjo Tudjman 1990 godinu posetio ustašku emigracijo, bes ikakvog rezona upučena meni.

Partizana je u Sloveniji bilo 1945 tačno 32.660, iako sam ja naveo samo približno stanje 7. i 9. korpusa – 20.000. Odakle M. Samardžiću još manji broj slovenačkih partizana, to zna samo on.

Sasvim je neozbiljno, da mi M. Samardžić podmeće priću o majoru Karlu Novaku i njegovoj saradnji sa SD in Gestapom na Bledu sa neobičnim obrazloženjem: „Kranjc mu ne veruje, ja mu verujem!“ Tako se ne može ustanoviti nikakva istina, pogotovu kada je reć o gestapovskim metodama vrbovnja. Plašim se, da M. Samardžić uopšte nezna što su imali Nemci na Bledu i šta su predstavljali SS-pukovnik Perester i SS-kapetan Rozumek! Zato je Novakova priča, da je stanovao u hotelu Jelovica (sedišta Gestapa) in šetkao po okolini Bleda, samo priča za malu decu. Da je M. Samardžić kojim sluačajem pročitao istorijski roman Ukana Toneta Svetine, odmah bi promenio mišljenje.

Zaključak o tome, da nema nikakvih dokaza kako je Karlo Novak u Italiji radio za Nemce (a ranije za Italijane), je jednostavno amaterski. Trebalo je samo pročitati moj feljton ili uspomene (na engleskom) njegovog radiotelegrafiste Bricelja!

Jednak je zaključak oko pukovnika Vauhnika! Naime, M. Samardžić jednostavno zapiše, da se pukovnik Vauhniuk spasio gestapovskog zatvora (a sam piše, da je tamo proveo 4 meseci i bio trovan) tako što je prihvatio službu Hrvatskoj vojsci! A što piše SS-general Šelenberg, da je Vauhnik dobro radio za Nemce, M. Samardžić je jednostvno propustio.

Veoma je smešna tvrdnja M. Samardž kada zapiše: „Pa ipak, general Kranjc tvrdi, da je Vauhniuk sve izmislio, da je zapravo radio za Nemce, pa čak za partizane!“

Dokazi o saradnji pukovnika Vauhnika sa Nemcima postoji, jedina je nesreća što jih upravo M. Samardžić sve do 2011 nije video! SS-general Šelenberg je svoju knjigu objavio 1958 u Beogradu, pa se M. Samardžić mogao uveriti šta i kako je radio Vauhnik i za Engleze i Nemce. Obtužbu, da je istovremeno radio i za Sovjete odnosno partizane još 1966 izneli su slovenački domobranci u Argentini!

Dakle, ja lično nisam ništa izmišljao, samo sam istoričarima i vikend-istoričarima (slovenačkim) servirao prave podatke i dokaze. Uskoro će biti objavljena moja studija o brigadnom generalu Vladimiru Vauhniku sa svim dokazima o njegovom radu i životu, a on če biti predstavljen kao vrhunski obaveštajac u mojoj novoj knjizi – Slovenački legendarni obaveštajci. Pošteno i istinito!

O sudbini savezničkih pilota, koji su „prodati“ Nemcima za 20.000 DM, po mom mišljenju ne može suditi ni novi četnički vojvoda „Triglavski“, jer su slučaj obradili i dokumentovali slovenački istoričari, pri ćemu je tadašnji četniški pukovnik Ivan Prezelj – Andrej odigrao glavno ulogo, a ne major Marn!

O tome da li je naš olimpionik Leon Štukelj bio i četnik, a bio je svakako saradnik engleskog Soe, nema drugih dokaza (šifre) osim jedno ustmene izjave vojvode „Triglavskog“, da su njih dvojica saradjivali 1945 godine, što je sasvim nedovoljno za verifikaciju istine o uglednoj slovenačkoj ličnosti!

Analizu raspoloženja slovenačkog stanovništva 1941–1945 je M. Samardžić očito izmislio. Iako sam prethodno naveo, da je navod Edvrada Kardelja, da se ubijaju sveštenici obučna domobranska smicalica, da se partizani kompromitiraju, ali je M. Samardžić ipak vehementno ponavlja! Tako ne možemo stručno diskutirati!

Sa S. Kljakićem smo u knjizi Slovenački četnici naveli i jednu depešu Draže Mihailovića, od 3. maja 1942 (pa sličnu opet 8. avgusta i 8. septembra 1942),v kojoj on naredjuje pukovniku Vauhniku i majoru Novaku, da fomriraju trojke i pristupe likvidaciji komunista i izdajnika pod slovom „Z“ (zaklati), a spisak 75 imena (izdajnika) je navodno objavio i londonski radio.
O tim depešama Draže Mihailovića nam M. Samardžić uopšte ne piše (ili jih nisam mogao nači pod navedenim datumima).

Znaći, depeše su gotovo odlična gradja za razne istorijske knjige, jer se ne mogu falsifikovati – ali se mogu ipak izostaviti!

Jednu od njih (ili sve tri) je M. Samardžić izostavio!

Ono, po M. Samardžiću, „ ...najvažnije, i kot generala Kranjca – kao i njegovih kolega u Srbiji, da i dalje nemaju spoznaju, da su posle kapitulacije Italije neprijatelji broj jedan postali komunisti (partizani), a ne Nemci (okupatorji)“, na sreču slovenački istoričari nisu prihvatili četniške ideje. Prihvatili su samo činjenicu, da se radilo o „protivrevolucionarnom taboru“ i njegovim snagama, medju koje su ubrojani domobranci i četniki, koji su se borili protiv partizana, a ne protiv komunista, kako nas pokušava sasvim ideološki zavoditi M. Samardžić.

Stojim na stanovištu, da je potrebno o slovenačkim četnicima napisati vojno-stručnu, a ne političku-ideološku monografiju. Ova polemika to i potvrdjuje.

Mrijan F. Kranjc
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message Send email
Милослав Самарџић



Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977

PostPosted: Mon Dec 27, 2010 6:52 pm    Post subject: Reply with quote

Генералу Крањцу одговорићу чим завршим текуће послове.
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message Send email
Милослав Самарџић



Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 12:24 am    Post subject: Reply with quote

Одговор генералу Крањцу (2)

Ево одговарам генералу Крањцу с малим закашњењем, прво због обавеза, а друго јер сам најзад добио двотому књигу Станета Коса ''Стаљинистичка револуција у Словенији 1941-1945'' (Stane Kos, Stalinistička revolucija na slovenskem 1941-1945, 1-2, Samozaložba, Ljubljana, 1994).
Хтео сам, дакле, да се информишем и са треће стране. Како је књига обимна, а словеначки споро читам, то је потрајало.
Кажем, и са треће стране, јер је Стане Кос у ствари псеудоним Николаја Јелочника из Љубљане, припадника Словеначког домобранства, особе блиске Леу Рупнику. Јелочник је радио у Пропагандном одељењу Домобранства, али и у његовој Политичкој полицији, што је била нека врста словеначког Гестапоа. Емигрирао је у Аргентину, где је и написао ову књигу. Објављена је најпре у Риму, а када је штампана у Љубљани, била је прва некомунистичка књига уопште у Словенији.
Као што и сам наслов говори, аутор је за највеће непријатеље сматрао комунисте. Међутим, он је за непријатеље сматрао и словеначке четнике, и то пре свега јер је имао антисрпска политичка опредељења. Четнике је, наиме, видео као експоненте великосрпства, које је, по његовом мишљењу, било опасно и по Словенце. Истовремено, Јелочник сматра Хрвате савезницима, што се види већ у уводу, када описује разговоре на Крфу 1917. године. Ту он каже да је Никола Пашића имао великосрпске ставове, док за вођу хрватске делегације, Анту Трумбића, каже да је водио југословенску политику, захтевајући равноправност сва три народа.
Дакле, ако говори о великосрпској, један неутрални аналитичар требало би да говори и о великохрватској политици, јер су Хрвати настојали да прошире територију на исток, као што су и Срби покушавали да прошире територије на запад. Специјално, од словеначког аутора се очекује да запази како су Хрвати тежили проширењу и на запад, што нема везе са Србима, тј. да само Словенци и Срби никако нису могли имати територијалне спорове.
Друго, Јелачников непријатељски став према словеначким четницима види се и по томе што их потцењује, не само у вези бројног стања и значаја, него већ и кад су програмске позиције у питању. Тако, он пише:
''Њихов први циљ је био формирање делова Југословенске војске у домовини (ЈВвД) у Словенији, међутим, први циљ сеоских стража и домобрана био је супротстављање комунистичком насиљу и борба против комунизма''.
Тако имамо ситуацију као у недићевској и љотићевској литерартури, где се сопствене формације проглашавају лидерима у борби против комуниста, док су се четници наводно заносили којекаквим илузијама. У стварности, циљеви четника били су исти као и циљеви ма које регуларне војске: супротстављање окупаторима и очување уставног поретка. Оба ова циља била су страна Словеначком домобранству, јер су његови лидери мислили се нешто може остварити наслоном на Немце. Нису схватили да су се, како рече песник, тиме везали за мртваца. Ни сам Јелочник, много година касније, не посматра ствари с реалне тачке гледишта, па тако не примећује да је очување уставног поретка подразумевало и борбу против комунизма, нити да се Словенија могла повећати само победом четника.
Јелочниковој књизи вратићу се касније, кроз полемику са генерлом Крањцом. На почетку, генерал Крањц пише:
''Istovremeno moram izraziti svoje čudjenje što je M. Samardžić postavio našu polemiku na ideološku osnovu, pa je tako čak na samom početku to istakao rečima: »Oni koji su odrastali i delovali pod petokrakom doživljavaju komuniste, umesto kao neprijatelje, kao svoje, i samim tim u načelu nesporno dobre, pa čak i kao meru vrednosti za sve ostale.“ Pri tome izostavljam neljubaznu ocenu, koji mi je M. Samardžić uputio na račun moje ličnosti, da izmišljan i slično, jer mu se verovatno omakla ...''
Нешто касније, генерал Крањц понавља:
''Naime, ovakvim ideološkim stavom sam potpuno iznenadjen, jer sam očekivao polemiku o stručnim pitanjima odnosno o pogrešnim saznanjima i greškama avtora o slovenačkim četnicima.''
Што се тиче ''нељубазне оцене'', заиста не знам на шта генерал мисли, али идеолошке основе у мом чланку дефинитивно није било. Наиме, усвајање вредносних судова Комунистичке партије од стране многих особа које су живеле у комунистичком поретку, а нарочито које су биле на високим положајима као генерал Крањц - то је, просто, чињеница. Уосталом, и сам генерал нам саопштава шта му је мера вредности, када каже:
''Ono, po M. Samardžiću, „ ...najvažnije, i kot generala Kranjca – kao i njegovih kolega u Srbiji, da i dalje nemaju spoznaju, da su posle kapitulacije Italije neprijatelji broj jedan postali komunisti (partizani), a ne Nemci (okupatorji)“, na sreču slovenački istoričari nisu prihvatili četniške ideje. Prihvatili su samo činjenicu, da se radilo o „protivrevolucionarnom taboru“ i njegovim snagama, medju koje su ubrojani domobranci i četniki, koji su se borili protiv partizana, a ne protiv komunista, kako nas pokušava sasvim ideološki zavoditi M. Samardžić.''
Дакле, најпре имамо црно-белу поделу на два табора, које комунисти зову: револуционарни и противреволуционарни табор. Ту комунистичку терминологију генерал Крањц уважава и чак каже да је ''на срећу'' она још на снази и да словеначки историчари нису прихватили ''четничке идеје''.
Реално стање ствари је, међутим, да само условно можемо говорити о четничким идејама. То су, наиме, биле идеје, а прецизније речено, политика, Краљевине Југославије. Која, на несрећу, није спроведена, већ је спроведена политика Комунистичке партије. Са формалним падом комунизма, јавност је и код нас (у Србији и у Словенији) могла да се упозна са разорним последицама те идеологије. Називање њихове победе ''срећним'' околностима, уистину делује, благо речено, неприкладно.
С тим у вези, занимљива је и ова грешка генерала Крањца:
''U Slovenije se to nije desilo, iako je likvidirano 12.587.000 domobrana i 390 četnika.''
Дакле, комунисти нису ликвидирали 12 милиона, већ 12 хиљада домобрана (према другим изворима, 14.000 особа). Пошто ми генерал Крањц пребацује да нисам прочитао извесну књигу, ово је право место да узвратим истом мером: препоруком Фројдове ''Психопатологије свакодневног живота''. Ту ће генерал Крањц видети да ни једна грешка у ствари није грешка; ништа није случајно, све има свој узрок, па и ово огромно претеривање.
Иначе, у предговору књиге ''Словеначки четници'', генерал Крањц, заједно са С. Кљакићем, ђенерала Дражу директно назива колаборатером. Што значи: издајником. А он је то био само за нацисте и комунисте. Обратно, са тачке гледишта закона Краљевине Југославије, издајице су били припадници пронацистичких струја и комунисти. Већ самим чином оснивања партијске паравојске, и, аутоматски, изазивања револуције у ратном стању, комунисти су починили дело издаје. Правници кажу: ''Што се грбо роди, време не исправи''. Другим речима, сваки њихов потоњи чин, од тренутка оснивања паравојне формације, био је незаконит. Ту нема средине. Са становишта правног поретка може се говорити само о несрећи изазваној непоштовањем закона Краљевине; среће је било само за комунисте, па чак не ни за све комунисте, јер, како они кажу, ''револуција једе своју децу''.
Као што сам већ рекао, Николај Јелочник смањује значај и бројно стање четницима, јер их је сматрао непријатељима. Али, то што он смањује, није ништа у поређењу с оним што смањује генерал Крањц. Јелочник, наиме, пише да је Штајерски четнички одред поручника Мелахера имао 220 бораца пролећа 1944, а касније 500, док генерал Крањц пише да их је било ''највише до 150''.
Притом, Јелачник наводи низ борби Штајерског одреда против Немаца, а помиње и његове преговоре са једним немачким официром. Генерал Крањц не придаје значај тим борбама, док ове преговоре аутоматски назива колаборацијом и издајом. Међутим, немачки официр рекао је Мелахеру поред осталог и ово:
''Против Руса ће се борити (словеначки домобрани), али Англоамериканцима ће се придружити''.
Дакле, Немци ни словеначке домобране нису сматрали издајицама свог народа, а камо ли словеначке четнике.
Као што сам Мелахеров чин одласка на преговоре карактерише као издају, тако исто генерал Крањц посматра и Дражине преговоре са Немцима у селу Дивци. То је још један доказ о комунистичком погледу на свет. Заправо, официри имају право да преговарају са непријатељима, а да ли су притом починили издају или не, зависи од резултата преговора. Пошто ни Мелахер, ни наравно Дража, нису учинили ништа против народа и државе, о издаји нема говора.
С друге стране, о договорима Немаца и партизана у Словенији постоје и британска документа, па то не могу бити ''идеолошке флоскуле''.
Занимљиво је како мени генерал Крањц често пребацује идеолошке основе и фолскуле, а да истовремено, упорно и на различите начине, понавља да је Дража био совјетски шпијун, па и немачки, британски, итд. Пуковник Ваухник и потпуковник Новак пролазе још горе. Они су, по Крањцу, практично радили за све који су уопште пролазили Словенијом. А доказа нема па нема. Видим да се генерал Крањц позива на руског историчара Старкова, па чак пише да сам га и ја цитирао у својој књизи. А онда прелази на доказивање уз помоћ речника и сопственог контраобавештајног рада. Он је сигуран да је Дража био совјетски шпијун, али уједно додаје да то питање даље треба проучавати у руским архивама. Међутим, генерал Крањц не наводи да је Старков већ проучио те архиве и не прескаче Старковљев закључак, који сам такође пренео у својој књизи:
''Пуковник Дража је био велики националиста и монархиста и сама та његова идеолошка одредница унапред искључује могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље''.
Јасно и гласно! Дража је, по природи свога послао, мењао информације са свим Хитлеровим противницима - па и са Совјетима, док се нису удружили са Хитлером - али радио је само за своју земљу. За разлику од комуниста, који су радили за једну страну земљу, и за то били плаћени (словеначки и српски комунисти радили су, сем тога и у корист трећег народа, Хрвата, и то гратис).
У вези овога:
''Analizu raspoloženja slovenačkog stanovništva 1941–1945 je M. Samardžić očito izmislio.''
...могу да кажем: можда, али генерал Крањц треба да докаже да су Словенци 1941-1945. већином били за комунисте. Не верујем да ће то успети.
Ово ми није јасно:
''Iako sam prethodno naveo, da je navod Edvrada Kardelja, da se ubijaju sveštenici obučna domobranska smicalica, da se partizani kompromitiraju, ali je M. Samardžić ipak vehementno ponavlja! Tako ne možemo stručno diskutirati!''
Проверио сам у предговору књиге ''Словеначки четници''. На страни 25, Крањц и Кљакић су написали:
''Ако су веродостојне Кардељеве ''директиве'' команданту ГШ НОВ Словеније од 1. октобра 1942. године - ''Белу гарду немилосрдно уништавајте! Немојте оклевати и попуштати! Попове у четама све ликвидирајте! Такође, официре, интелектуалце, итд!'' - онда није реч само о секташењу, већ о дубоким идеолошко-политичким поделама које рађају неприајтеље у правом грађанском рату''.
Овде се читалац упућује на садржај фусноте бр. 40, која гласи:
''Јосип Броз Тито: ''То је био дакле грађански рат. У току рата о томе нисмо говорили, јер нам не би користило'', ТВ Београд, 12. мај 1972.''
Дакле, како овде може бити говора о домобранским смицалицама? Тим пре јер је факат да су словеначки комунисти убијали словеначке свештенике, као што је и факат да су словеначки свештеници, на челу са бискупом Рожманом, сарађивали са четницима, не само словеначким. Николај Јелачник, иначе, доноси списак од 66 словеначких свештеника убијених од стране словеначких комуниста.
Депеше у вези слова З изоставио сам јер та прича у суштини нема везе са Словенијом.
Шеленберг је писао да је Ваухник пристао да ради за Рајх, али то се односи на период док им није умакао. Не свиђа ми се априори став да Немци сваког могу да преваре.
Изјаве војводе Уроша Шуштерича за мене су меродавне. Ако он каже нпр. да се састајао са Леоном Штукељом, не видим разлог да у то не верујем.

Крагујевац, 27. јануар 2011.
Милослав Самарџић
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message Send email
николај



Joined: 29 Oct 2010
Posts: 3559
Location: Србија,Шумадија

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 10:12 am    Post subject: Reply with quote

Владимир Ваухник
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message
николај



Joined: 29 Oct 2010
Posts: 3559
Location: Србија,Шумадија

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 3:46 pm    Post subject: Reply with quote

Словеначко домобранство:
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message
Александар Динчић



Joined: 21 Feb 2007
Posts: 9107
Location: НИШ

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 5:28 pm    Post subject: Reply with quote

Miloslav Samardzic wrote:
Одговор генералу Крањцу (2)

Ево одговарам генералу Крањцу с малим закашњењем, прво због обавеза, а друго јер сам најзад добио двотому књигу Станета Коса ''Стаљинистичка револуција у Словенији 1941-1945'' (Stane Kos, Stalinistička revolucija na slovenskem 1941-1945, 1-2, Samozaložba, Ljubljana, 1994).
Хтео сам, дакле, да се информишем и са треће стране. Како је књига обимна, а словеначки споро читам, то је потрајало.
Кажем, и са треће стране, јер је Стане Кос у ствари псеудоним Николаја Јелочника из Љубљане, припадника Словеначког домобранства, особе блиске Леу Рупнику. Јелочник је радио у Пропагандном одељењу Домобранства, али и у његовој Политичкој полицији, што је била нека врста словеначког Гестапоа. Емигрирао је у Аргентину, где је и написао ову књигу. Објављена је најпре у Риму, а када је штампана у Љубљани, била је прва некомунистичка књига уопште у Словенији.
Као што и сам наслов говори, аутор је за највеће непријатеље сматрао комунисте. Међутим, он је за непријатеље сматрао и словеначке четнике, и то пре свега јер је имао антисрпска политичка опредељења. Четнике је, наиме, видео као експоненте великосрпства, које је, по његовом мишљењу, било опасно и по Словенце. Истовремено, Јелочник сматра Хрвате савезницима, што се види већ у уводу, када описује разговоре на Крфу 1917. године. Ту он каже да је Никола Пашића имао великосрпске ставове, док за вођу хрватске делегације, Анту Трумбића, каже да је водио југословенску политику, захтевајући равноправност сва три народа.
Дакле, ако говори о великосрпској, један неутрални аналитичар требало би да говори и о великохрватској политици, јер су Хрвати настојали да прошире територију на исток, као што су и Срби покушавали да прошире територије на запад. Специјално, од словеначког аутора се очекује да запази како су Хрвати тежили проширењу и на запад, што нема везе са Србима, тј. да само Словенци и Срби никако нису могли имати територијалне спорове.
Друго, Јелачников непријатељски став према словеначким четницима види се и по томе што их потцењује, не само у вези бројног стања и значаја, него већ и кад су програмске позиције у питању. Тако, он пише:
''Њихов први циљ је био формирање делова Југословенске војске у домовини (ЈВвД) у Словенији, међутим, први циљ сеоских стража и домобрана био је супротстављање комунистичком насиљу и борба против комунизма''.
Тако имамо ситуацију као у недићевској и љотићевској литерартури, где се сопствене формације проглашавају лидерима у борби против комуниста, док су се четници наводно заносили којекаквим илузијама. У стварности, циљеви четника били су исти као и циљеви ма које регуларне војске: супротстављање окупаторима и очување уставног поретка. Оба ова циља била су страна Словеначком домобранству, јер су његови лидери мислили се нешто може остварити наслоном на Немце. Нису схватили да су се, како рече песник, тиме везали за мртваца. Ни сам Јелочник, много година касније, не посматра ствари с реалне тачке гледишта, па тако не примећује да је очување уставног поретка подразумевало и борбу против комунизма, нити да се Словенија могла повећати само победом четника.
Јелочниковој књизи вратићу се касније, кроз полемику са генерлом Крањцом. На почетку, генерал Крањц пише:
''Istovremeno moram izraziti svoje čudjenje što je M. Samardžić postavio našu polemiku na ideološku osnovu, pa je tako čak na samom početku to istakao rečima: »Oni koji su odrastali i delovali pod petokrakom doživljavaju komuniste, umesto kao neprijatelje, kao svoje, i samim tim u načelu nesporno dobre, pa čak i kao meru vrednosti za sve ostale.“ Pri tome izostavljam neljubaznu ocenu, koji mi je M. Samardžić uputio na račun moje ličnosti, da izmišljan i slično, jer mu se verovatno omakla ...''
Нешто касније, генерал Крањц понавља:
''Naime, ovakvim ideološkim stavom sam potpuno iznenadjen, jer sam očekivao polemiku o stručnim pitanjima odnosno o pogrešnim saznanjima i greškama avtora o slovenačkim četnicima.''
Што се тиче ''нељубазне оцене'', заиста не знам на шта генерал мисли, али идеолошке основе у мом чланку дефинитивно није било. Наиме, усвајање вредносних судова Комунистичке партије од стране многих особа које су живеле у комунистичком поретку, а нарочито које су биле на високим положајима као генерал Крањц - то је, просто, чињеница. Уосталом, и сам генерал нам саопштава шта му је мера вредности, када каже:
''Ono, po M. Samardžiću, „ ...najvažnije, i kot generala Kranjca – kao i njegovih kolega u Srbiji, da i dalje nemaju spoznaju, da su posle kapitulacije Italije neprijatelji broj jedan postali komunisti (partizani), a ne Nemci (okupatorji)“, na sreču slovenački istoričari nisu prihvatili četniške ideje. Prihvatili su samo činjenicu, da se radilo o „protivrevolucionarnom taboru“ i njegovim snagama, medju koje su ubrojani domobranci i četniki, koji su se borili protiv partizana, a ne protiv komunista, kako nas pokušava sasvim ideološki zavoditi M. Samardžić.''
Дакле, најпре имамо црно-белу поделу на два табора, које комунисти зову: револуционарни и противреволуционарни табор. Ту комунистичку терминологију генерал Крањц уважава и чак каже да је ''на срећу'' она још на снази и да словеначки историчари нису прихватили ''четничке идеје''.
Реално стање ствари је, међутим, да само условно можемо говорити о четничким идејама. То су, наиме, биле идеје, а прецизније речено, политика, Краљевине Југославије. Која, на несрећу, није спроведена, већ је спроведена политика Комунистичке партије. Са формалним падом комунизма, јавност је и код нас (у Србији и у Словенији) могла да се упозна са разорним последицама те идеологије. Називање њихове победе ''срећним'' околностима, уистину делује, благо речено, неприкладно.
С тим у вези, занимљива је и ова грешка генерала Крањца:
''U Slovenije se to nije desilo, iako je likvidirano 12.587.000 domobrana i 390 četnika.''
Дакле, комунисти нису ликвидирали 12 милиона, већ 12 хиљада домобрана (према другим изворима, 14.000 особа). Пошто ми генерал Крањц пребацује да нисам прочитао извесну књигу, ово је право место да узвратим истом мером: препоруком Фројдове ''Психопатологије свакодневног живота''. Ту ће генерал Крањц видети да ни једна грешка у ствари није грешка; ништа није случајно, све има свој узрок, па и ово огромно претеривање.
Иначе, у предговору књиге ''Словеначки четници'', генерал Крањц, заједно са С. Кљакићем, ђенерала Дражу директно назива колаборатером. Што значи: издајником. А он је то био само за нацисте и комунисте. Обратно, са тачке гледишта закона Краљевине Југославије, издајице су били припадници пронацистичких струја и комунисти. Већ самим чином оснивања партијске паравојске, и, аутоматски, изазивања револуције у ратном стању, комунисти су починили дело издаје. Правници кажу: ''Што се грбо роди, време не исправи''. Другим речима, сваки њихов потоњи чин, од тренутка оснивања паравојне формације, био је незаконит. Ту нема средине. Са становишта правног поретка може се говорити само о несрећи изазваној непоштовањем закона Краљевине; среће је било само за комунисте, па чак не ни за све комунисте, јер, како они кажу, ''револуција једе своју децу''.
Као што сам већ рекао, Николај Јелочник смањује значај и бројно стање четницима, јер их је сматрао непријатељима. Али, то што он смањује, није ништа у поређењу с оним што смањује генерал Крањц. Јелочник, наиме, пише да је Штајерски четнички одред поручника Мелахера имао 220 бораца пролећа 1944, а касније 500, док генерал Крањц пише да их је било ''највише до 150''.
Притом, Јелачник наводи низ борби Штајерског одреда против Немаца, а помиње и његове преговоре са једним немачким официром. Генерал Крањц не придаје значај тим борбама, док ове преговоре аутоматски назива колаборацијом и издајом. Међутим, немачки официр рекао је Мелахеру поред осталог и ово:
''Против Руса ће се борити (словеначки домобрани), али Англоамериканцима ће се придружити''.
Дакле, Немци ни словеначке домобране нису сматрали издајицама свог народа, а камо ли словеначке четнике.
Као што сам Мелахеров чин одласка на преговоре карактерише као издају, тако исто генерал Крањц посматра и Дражине преговоре са Немцима у селу Дивци. То је још један доказ о комунистичком погледу на свет. Заправо, официри имају право да преговарају са непријатељима, а да ли су притом починили издају или не, зависи од резултата преговора. Пошто ни Мелахер, ни наравно Дража, нису учинили ништа против народа и државе, о издаји нема говора.
С друге стране, о договорима Немаца и партизана у Словенији постоје и британска документа, па то не могу бити ''идеолошке флоскуле''.
Занимљиво је како мени генерал Крањц често пребацује идеолошке основе и фолскуле, а да истовремено, упорно и на различите начине, понавља да је Дража био совјетски шпијун, па и немачки, британски, итд. Пуковник Ваухник и потпуковник Новак пролазе још горе. Они су, по Крањцу, практично радили за све који су уопште пролазили Словенијом. А доказа нема па нема. Видим да се генерал Крањц позива на руског историчара Старкова, па чак пише да сам га и ја цитирао у својој књизи. А онда прелази на доказивање уз помоћ речника и сопственог контраобавештајног рада. Он је сигуран да је Дража био совјетски шпијун, али уједно додаје да то питање даље треба проучавати у руским архивама. Међутим, генерал Крањц не наводи да је Старков већ проучио те архиве и не прескаче Старковљев закључак, који сам такође пренео у својој књизи:
''Пуковник Дража је био велики националиста и монархиста и сама та његова идеолошка одредница унапред искључује могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље''.
Јасно и гласно! Дража је, по природи свога послао, мењао информације са свим Хитлеровим противницима - па и са Совјетима, док се нису удружили са Хитлером - али радио је само за своју земљу. За разлику од комуниста, који су радили за једну страну земљу, и за то били плаћени (словеначки и српски комунисти радили су, сем тога и у корист трећег народа, Хрвата, и то гратис).
У вези овога:
''Analizu raspoloženja slovenačkog stanovništva 1941–1945 je M. Samardžić očito izmislio.''
...могу да кажем: можда, али генерал Крањц треба да докаже да су Словенци 1941-1945. већином били за комунисте. Не верујем да ће то успети.
Ово ми није јасно:
''Iako sam prethodno naveo, da je navod Edvrada Kardelja, da se ubijaju sveštenici obučna domobranska smicalica, da se partizani kompromitiraju, ali je M. Samardžić ipak vehementno ponavlja! Tako ne možemo stručno diskutirati!''
Проверио сам у предговору књиге ''Словеначки четници''. На страни 25, Крањц и Кљакић су написали:
''Ако су веродостојне Кардељеве ''директиве'' команданту ГШ НОВ Словеније од 1. октобра 1942. године - ''Белу гарду немилосрдно уништавајте! Немојте оклевати и попуштати! Попове у четама све ликвидирајте! Такође, официре, интелектуалце, итд!'' - онда није реч само о секташењу, већ о дубоким идеолошко-политичким поделама које рађају неприајтеље у правом грађанском рату''.
Овде се читалац упућује на садржај фусноте бр. 40, која гласи:
''Јосип Броз Тито: ''То је био дакле грађански рат. У току рата о томе нисмо говорили, јер нам не би користило'', ТВ Београд, 12. мај 1972.''
Дакле, како овде може бити говора о домобранским смицалицама? Тим пре јер је факат да су словеначки комунисти убијали словеначке свештенике, као што је и факат да су словеначки свештеници, на челу са бискупом Рожманом, сарађивали са четницима, не само словеначким. Николај Јелачник, иначе, доноси списак од 66 словеначких свештеника убијених од стране словеначких комуниста.
Депеше у вези слова З изоставио сам јер та прича у суштини нема везе са Словенијом.
Шеленберг је писао да је Ваухник пристао да ради за Рајх, али то се односи на период док им није умакао. Не свиђа ми се априори став да Немци сваког могу да преваре.
Изјаве војводе Уроша Шуштерича за мене су меродавне. Ако он каже нпр. да се састајао са Леоном Штукељом, не видим разлог да у то не верујем.

Крагујевац, 27. јануар 2011.
Милослав Самарџић


Милославе, баш се мучиш са доказивањем твог виђења прошлости коју очигледно људи не могу да схвате. Није ни чудо што сам у рецензији ставио: побуњеник званичне историографије. Ево, уместо да радиш књигу о бомбардовањима, за шта ти увек стојим на располагању, мораш време да губиш пишући контракритике. А сви знају како је тешко писати контракритику и бранити своје ставове. Лако је читати, ал` хајде га напиши да ваља. Шта можеш... Ухватио си се у тај коштац и мора да буде потреса. Ал, бар неки динар да ти плаћају за то што се расправљаш него пишеш за "џ".
И после, када разни провокатори почну да лупају да те неко плаћа, онда стварно...
Само храбро. Мора бити резултата. А он ће бити онда када све државне институције кажу да су годинама били у заблуди када је реч о четницима и када у земљи више није срамота да неко каже да му су преци били четници.
После се тек може прећи на неку другу област. На пример, доказивање да су Срби у 20. веку највише страдали од свих балканских народа. Све се то некако повезује и све је тако близу а тако далеко.
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message
Милослав Самарџић



Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 7:21 pm    Post subject: Reply with quote

Aleksandar Dincic wrote:

Мора бити резултата. А он ће бити онда када све државне институције кажу да су годинама били у заблуди када је реч о четницима.

Па знаш кад ће то да буде!
Никад...
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message Send email
Унук ''народног непријатеља''



Joined: 19 Nov 2004
Posts: 5360

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 9:15 pm    Post subject: Reply with quote

Miloslav Samardzic wrote:
Aleksandar Dincic wrote:

Мора бити резултата. А он ће бити онда када све државне институције кажу да су годинама били у заблуди када је реч о четницима.

Па знаш кад ће то да буде!
Никад...


Ово ме навело на једно питање - Да ли има примера у историји, да је, генерално, дошло до промене правца тока историјских догађаја, схватања, понашања... не знам како бих назвао... у смислу враћања са неког, негативног пута?

Или је више историјских догађаја, у дужем временском периоду, просто запечатило правац, судбину - нације, државе?
_________________
"Ствар је била врло проста. Потребан је био само бескрајан низ победа над својим памћењем.", Џорџ Орвел - "1984."
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message
Александар Динчић



Joined: 21 Feb 2007
Posts: 9107
Location: НИШ

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 10:21 pm    Post subject: Reply with quote

Unuk neprijatelja naroda wrote:
Miloslav Samardzic wrote:
Aleksandar Dincic wrote:

Мора бити резултата. А он ће бити онда када све државне институције кажу да су годинама били у заблуди када је реч о четницима.

Па знаш кад ће то да буде!
Никад...


Ово ме навело на једно питање - Да ли има примера у историји, да је, генерално, дошло до промене правца тока историјских догађаја, схватања, понашања... не знам како бих назвао... у смислу враћања са неког, негативног пута?

Или је више историјских догађаја, у дужем временском периоду, просто запечатило правац, судбину - нације, државе?


Ја сам дуго себи постављао баш то питање. И дошао сам до следећег закључка. Да би се нешто знали макар 99% мора много да се учи, тражи, пита, повезује...На жалост, наша наука по том питању много заостаје, јер најлакше је користити већ написан рад и надоградити га. Ту од науке нема ништа. Тако стоји ствар и по питању модерне историографије. Наш проблем је тај што свако зна све а нико не зна ништа.
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message
Милослав Самарџић



Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 11:48 pm    Post subject: Reply with quote

Дошло је до премене у Пољској, Чешкој, Словачкој, у Русији у великој мери, а ето није код нас и у Словенији.
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message Send email
Александар Динчић



Joined: 21 Feb 2007
Posts: 9107
Location: НИШ

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 11:51 pm    Post subject: Reply with quote

Милославе, како ћеш ти старе партијце и скојевце да преобратиш преко ноћи? Ако узмеш старосну структуру запослених по музејима, архивима, школама, итд, добијаш да је велики број превалио 60-ту. Како ће тај човек од једном, преко ноћи да каже да је био погрешно учен. Како?
Даље. Како ћеш да преобратиш њихове почасне чланове који су били стари директори или руководиоци а пре тога велики партијци. И увек ћеш да добијаш одговор да се врши велика ревизија историје, јер прво мора да се научно-наставни кадар подмлади па тек може да буде речи о неким променама.
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message
Александар Динчић



Joined: 21 Feb 2007
Posts: 9107
Location: НИШ

PostPosted: Thu Jan 27, 2011 11:58 pm    Post subject: Reply with quote

И заборавих да ти кажем, а и осталима. Изашао је нови уџбеник за историју 8. разреда. Коста Николић и Сузана Рајић су били права почаст за разлику од овога који је вратио стање као 2000. године, када је уџбеник писао др Чеда Попов. Поново је Дража колаборациониста.
Издавач је нека приватна фирма, неки тешки идиоти.
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message
Милослав Самарџић



Joined: 26 Nov 2004
Posts: 18977

PostPosted: Sat Jan 29, 2011 3:14 pm    Post subject: Reply with quote

Treći (i poslednji) odgovor. M. Samardžiću


Zaista neznam zašto je M. Samardžić (u nastavku M. S.) u našu diskusiju »uveo« na sporedna vrata i jedno sasvim otvoreno propagandno delo, knjigu Staneta Kosa sa naslovom Stalinistična revolucija u Sloveniji 1941–1945, koja u stručno-istorijskim delima, kao što je Slovenska novejša zgodovina 1848–1992, nema skoro nikakvu težinu (tri besznačajne fusnote). Znači, potpuni promašaj, osim za neke vatrene pristalice antikomunističke propagande, koje ipak moram upozoriti na neke netačne navode M. S. Naime, Stane Kos ili Matjaž Klepec je psevdonim Nikolaja Jeločnika, doktora teologije, šefa propandnog odelenja pokrajinske uprave Ljublanske pokrajine, koji je knjigu napisao i izdao 1984 u Rimu, a tek 1994 u Ljubljani. Dalje, dr. Jeločnik nije bio nikakav agent tajne političko-domobranske policije (to je bio njegov brat Avgust), ali je sigurno bio, po rečimo dr. Stanka Kocipra, pisca knjige Kar sem živel, 1996, ličnog tajnika (i zeta) generala Leva Rupnika, »najpoznatiji i najuspešniji domobranski propagandista«.

Dakle, u jednoj stručnoj diskusiji pozivati se na nekog propagandista sa »treče strane« je zaista bes svake sumnje potpuni promašaj i gubljenje vremena. Očekivao sam, da će se poštovani M. S. barem izvodno upoznati sa spomenutom dvotomnom knjigom o najnovijoj slovenačkoj istoriji, što znači, da ne prihvata zvanične stavovo slovenačkih istoričara, posebno u odnosu na slovenačke četnike, a punu pažnju poklanja jednom antikomunističkom propagandisti! Tako ne možemo poleminisati o nekim stručnim problemima slovenačkih četnika.

Posebno mi smeta što M. S. ne prihvata istražene in javno prezentirane činjenice o slovenačkim četnici, pogotovu štajerskim, a koje je obradila Kaja Zupanič u knjizi Četništvo na Štajerskem, kao i mojim člancima o tome. Naime, na mojoj web strani http://users.volja.net/marijankr su višestruko obradjeni upravo štajerski četnici, a prema navodima još živog četničkog podnarednika »Rada«, nemačkih i dokumenata Udba, kao i moje i Kljakićeve knjige Slovenački četnici. Moram istaći, da su moji članci na spomenutoj web stranici medju najčitanijim upravo iz Srbije i inostranstva, posebnoj onaj prevod članka S. Kljakića o prirodnoj smrti generala Draže Mihailovića 1960 u Moskvi.

Pošto nisam po struci istoričar nego vojni publicista i istraživač, to moram čitaocima ove polemike jasno staviti do znanja, da su potpuno netačne tvrdnje M. S. o nekim mojim pogrešnim stavovima i slično, jer uglavnome iznosim činjenici, koje su utvrdili istoričari ili dokumenta koja su već davno objavljena.

Naime, ja sam u našoj dosadašnjoj polemici svaki svoj navod argumentirao (naveo izvor), medjutim, M.S. je metodom zaobilaženja problema nastojao stvari prikazati na drugi način, koji nije na štetu četničkom pokretu. Evo nekoliko konkretnih primera:

Ja ne uvažavam nikakvu »komunističku terminologiju« o podeli na revolucionarni in protirevolucionarni tabor, već sam M. S. samo ukazao na zvaničnu podelu, koju su usvojili slovenački istoričari.

M. S. mi prebacuje nekakvu grešku oko broj likvidiranih četnika i domobrana, iako sam naveo brojke iz zvanične istorije, a M. S. dodaje sasvim smešnu uporedbu oko 12 milijona in 12.000 likvidiranih, pa mi čak preporučuje neku Frojdovu knjigu, koja nema nikakve veze sa iznetiim.

Da li je bio general Draža Mihailović izdajnik ili kolaborant nije “moja direktna” greška, nego bi M.S. preporučio, da si pročita poznate savezničke jaltske ili nirnberške dokumente.

Ako sam naveo, da je podnarednik “Rado” izneo kako se maja 1945 okupilo oko 500 četnika in članova njihovih porodica, da pobegnu iz Slovenije, a faktično ih je napustilo samo 150 (u Italiju su Englezi prebacili samo 75 četnika), onda treba verovati svedoku, koji je bio na licu mesta, a ne nekom domobranskom propagandistu.

Podnarednik »Rado« mi je nabrojao sve četničke »borbe« protiv Nemaca, a Kaja Zupanić i ja smo sve to javno izneli i dokumentovali, a M.S. jednostavno to nije pročitao i uzima zdravo za gotovo nešto što na pamet piše neki propagandista, koji i nije volio četnike! Jednu od takvih »borbi« doživio sam kao 9-godišnji dečak!

Ja sam objavio već poznate dokumente o saradnji Nemaca i štajerskih četnika, pa pored izjave podnarednika »Rada«, koji je bio prevodilac u toj raboti i izjavio, da je bilo najsramnije što su se pridružili Nemcima, a M.S. tvrdi kako ja ove »pregovore avtomatskih nazivam kolaboracijom i izdajom«. Naravno, M. S. ne negira moje navode o tome kako je Jože Melaher - Zmagoslav bio agent nemačkog Abvera.

Zaista me čudi, da M. S. uporedjuje pregovere sa Nemcima jednog rez. narednika Melahera i general Draže Mihailovića, pogotovu ako se znaju ciljevi tih pregovora. Interesatno je, da M. S. nigde ne negira izjave Josefa Matla, kapetana nemačkog Abvera, kako ga je general Draža Mihailović u Divcima 1941 predstavio svojim saradnicima kao predstavnika slovenačkih četnika!

Takodje je zanimljivo kako M. S. zamenjuje teze in prigovara mi, da ga optužujem za ideološke osnove i floskule I tada kada za to nema nikakve osnove. Radi se o njegovoj optužbi kako uporno i na različite načine ponavljam, da je bio general Draža Mihailović sovjetski, britanski I nemački špijun. Naravno, ništa od toga ja ne dokazujem, samo ponavljam navode istraživača i istopričara.

Već sam ukazao na metod M. S. da zaobilazi probleme ili zamenjuje teze. Ja ponavljam teze ruskog istoričara Starkova, da je bio general Draža Mihaolović veoma uspešan rezident sovjetske obaveštajne službe, a M. S. ponavlja drugu, sasvim ideološku kvalifikaciju, što samo dokazuje, da nema pojma o suštini obaveštajnog rada i angažovanja.

Usput samo da kažem, da je navod M.S. kako su “slovenački I srpski komunisti radili (su), sem toga i u korist trečeg naroda, Hrvata, i to gratis”, potpuno deplasiran I neprihvatljiv.

I pored toga što delimično priznaje, da je analizu o razpoloženju slovenačkog naroda 1941–1945 izmislio, M. S. me poziva, da mu nešto dokažem što su partizani dokazala oružjem in borbom na strani saveznika.

Nije prijatno, da moram M. S. upozoravati na izvesne smicalice. Ako sam u knjizi pod znakom navoda stavio reč »direktivu« (ili neku drugu), onda se u stručnoj diskusiji to smatra kao izmišljotina, dezinformacija i slično, posebno ako se to i naglasi delom rečenice o verodostojnosti i slično.

Ako je Nikolaj Jeločnik naveo spisak katoličkih sveštenika ubijenih sa strane slovenačkih partizane, to bi isto tako bilo pošteno, da navede koliko su sveštenika ubili in proterali iz Slovenije Nemci in kolaboranti.

Ako je general Draža Mihailović poslao depešu pukovniku Vauhniku i majoru Novaku o »Z« (zaklati), onda je to značilo, da se takva rabota mora sprovoditi i u Sloveniji, pa bi bilo interesantno potvrditi ili negirati neke navode o »crnoj ruci«.

Veoma mi je žao, što M. S. nezna za davno objavljene dokumente o saradnji brigadnog generala Vladimira Vauhnika sa Nemcima … Tako zaista ne možemo diskutirati, pa zato sa poštovanim M. S. neću nastaviti ovu polemiku.

I meni je kapetan Uroš Šušterič pričao o tome kako ga je 1945 prihvatio naš olimpionik Leon Štukelj, medjutim, odmah sam mu rekao, da mora kao obaveštajac navesti barem tri izvora radi potvrde takvog stava, pogotovu ako je osoba već umrla. Do sada u slovenačkoj stručnoj javnosti takve potvrde nije bilo, pa je zato sasvim neprihvatljivo, da se značajna javna ličnost proglasi četnikom ili njihovim saradnikom. Za slovenačku javnost je bilo kapitalno iznenadjenje kada je istoričarka Jerca Vodušek Starič otkrila u arhivima, da je Leon Štukelj bio agent britanskog Soe (pa i general Dražu Mihailovića).

Voleo bih, da istoriju slovenčkog četništva napiša ekipa neutralnih istoričara, koja će se prevashodno držati stručnih kriterija, uvažavajući sve dostupne dokumente obeju strane i bes ikakvih ideološkij navlaka. Samo takva realna istorija će mladima prikazati što se dogadjalo i zašto, da se u budučnosti ne bi pravile greške. Postupke i greške komandanata treba analizirati u smislu njihovog doprinosu opštoj stvari (pobedi), a nikako ličnoj afirmacije pojedinaca.

Imati u vidu, da se ništa nesme sakriti. Ja sam nedavno javno izneo, kako je grupa štajerskih četnika Melahera 1944 isprebijala Jerneja Poštraka, navadnog potkazivaća njihovog skrivališta, koji je zatim pobegao u Australiju, da bi njegova deca posle 66 godina našla njegov grob in rodjaka. A ovih dana sam otkrio nastavak ove priče. Ova ista grupa četnika jezatim pred očima cele porodice puškinim kopitima pobila opštinskog tajnika Ivana Ruesa, koji je navadno pozvao nemčku policiju, da bi posle oslobodjenja jedan od četnika, koji je postao oficir Ozne, likvidirao majku in stariju ćerku, da bi tako prikrio zločin u kome je učestvovao. Ohrabreni mojim člankom o Poštraku, sada su se javili i članovi porodice Rues, da posvedoće i o ovom četničko-oznovskom zločinu.

Ljubljana, 29. 1. 2011
Marijan F. Kranjc
Back to top Podeli na facebook
View users profile Send private message Send email
Display posts from previous:   
This forum is locked you cannot post, reply to or edit topics   This topic is locked you cannot edit posts or make replies    ПОГЛЕДИ Forum Index -> Четнички покрет All times are GMT + 1 Hour
Goto page Previous  1, 2, 3, 4, 5  Next
Page 4 of 5

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB 2.0.11 � 2001, 2002 phpBB Group

Webstats4U - Free web site statistics