Погледи

[ВладимирНиш]

Tragajuci malo za poreklom kapitala ,,Pink,, medijske imperije (a poznato je da je Zeljko Mitrovic bio clan JUL, pa kad ti MAMA - zna se koga su julovci tako zvali - da prvi milion maraka, dalje se gura, jos ako znas da budes dupelizac svih vodecih politicara i udbasa...), naisao sam na zanimljiv tekst, pa ga ovde prenosim>

POLITIKA I KRUPNI KAPITAL
Vladari srpske privrede

http://www.akter.co.rs/component/content/article/2199-vladari-srpske-privrede.html

“Tajkuni u Srbiji finansiraju sve političke stranke, što im se onda vraća donošenjem ili nedonošenjem određenih akata, nameštanjem javnih nabavki, određenim monopolskim pravima, opraštanjem poreza ili nekih drugih dugovanja. Ipak, ne verujem da pomenute grupacije deluju preko udruženja, već svaka za sebe, na osnovu ličnog interesa i afiniteta”, tvrdi Miroslav Prokopijević

Međusobna zavisnost politike i krupnog kapitala predstavlja jednu od osnovnih istorijskih činjenica, realnost koja je osvedočena u svim dosadašnjim državnim projektima. Međutim, pojmovno gledano, reč je o dva suprotna koncepta, čiji se pokretački uzroci nalaze na krajnjim polovima onoga što se u teoriji često naziva ljudskom praksom. Dok je kapital, u prvom redu privatni, u osnovi neosetljiv na dobrobit zajednice i usmeren je ka stvaranju profita, dotle je politika, barem bi tako trebalo biti, usmerena na ostvarenje onog što se u najširem smislu označava opštim dobrom. Antagonizam koji se ovde javlja je dvoslojan. U prvom redu, ostvarenje bilo kojeg od ta dva cilja, profita ili opšteg dobra, zahteva onaj drugi i ne može biti realizovan izolovano. Istovremeno, način njihove realizacije vrši se na uštrb drugog, po principu ili-ili.
Obelodanjivanje imena uspešnih privre-dnika za mnoge je bio šok, jer su se među „šekspirovcima“ našle i one osobe koje su bile finansijske igle prethodnog režima, a koje su nastavile sa svojim aktivnostima zahvaljujući promeni boja dresova

Nasuprot teorijskoj strogosti i isključivosti, u praksi se bez nekog posebnog napora dešava jedinstvo ova dva principa, bez obzira na pomenute antagonizme. Konkretno gledano, privatni kapital u nastojanju da ostvaruje profit biva ograničen pozitivnim zakonima države, dok istovremeno zakonski poredak predstavlja okvir i preduslov za njegovu realizaciju. S druge strane, težnja za opštim dobrom mora poštovati granice prava ličnosti i svojine, uz istovremeno korišćenje dela privatnih resursa (kapitala) za funkcionisanje institucija političkog sistema. U konačnom, samo funkcionisanje političkog sistema podrazumeva prisutnost oba elementa, s tim što njihov odnos označava razlike u svakom državnom sistemu ponaosob.
Iako uprošćena, pomenuta shema odnosa krupnog kapitala i politike i dalje je dovoljno komplikovana da bi se na jednostavan način mogao dati krajnji sud po ovom pitanju. To posebno važi za Srbiju, iza čijih je institucija i glavnih mehanizama isuviše kratak demokratski staž, zbog čega su još uvek nedovoljno prozirni za poglede javnosti i istinsku društvenu kontrolu. A upravo je javnost u Srbiji, barem se tako čini, ubeđena da zna koji je modelitet ovde na snazi. Naime, u državi je stvorena takva klima, nesumnjivo potpomognuta silinom mnogobrojnih „angažovanih“ medija, ali i svakodnevnom praksom državne elite, kako je na delu odista retko jedinstvo krupnog kapitala i politike. Ukratko, za razliku od nekih drugih, „evropskijih“ zemalja, kod nas su antagonizmi izbegnuti tako što su jednostavno ostavljeni po strani zarad „viših interesa“- i kapital i politika, smatra se, rade za profit, samo ovoga puta pod firmom opšteg dobra.
Mističnu atmosferu nad Šekspirovom 27 dodatno je osnažila vest da se za učlanjenje u „Privrednik“ plaća 100.000 evra, kao i da se član kluba može postati jedino na preporuku dva istaknuta člana
Ova teza je naravno krajnje teško dokaziva. Ali, bez obzira na nedostatak materijalnih dokaza, ono što zaista treba da zabrine jeste što je ova osnovana sumnja i te kako uzela maha u ovdašnjoj javnosti, postavši na neki način stvar koja se podrazumeva. Samo po sebi je jasno koliko to može biti opasno i kakve su posledice takvog odnosa društva prema jednom političkom sistemu.
S druge strane, nije javnost sama umislila da se nešto čudno dešava u krugovima politike i privredne elite. Materijala za opštenarodnu paroniju ima na pretek. Iako postoje jasni zakoni, javnost, kao uostalom ni nadležne institucije, još uvek ne znaju ko zaista finansira političke partije, iako se u njihovom prepucavanju pojavi poneko ime. Takođe, još niko nije dao zadovoljavajući odgovor na pitanje kako su mnogi privrednici mogli da investiraju u Srbiji bez prethodne provere porekla kapitala i zašto se čini da pojedina zakonska rešenja izgledaju kao da su ih sami pisali. Pored toga, nejasno je zašto država uporno prašta raznorazna dugovanja pojedinih privrednika. S druge strane, javnost ne može da shvati kako pojedini političari, iako iza sebe nemaju ubedljiv radni staž, poseduju značajan kapital, kao ni činjenicu da nakon okončanja mandata preko noći postaju uspešni privrednici. Dakle, mnoga pitanja ostaju bez odgovora, što samo pojačava gorenavedenu sumnju u poštene namere ovdašnje elite.
Po mnogima, ključni momenat u „demokratskoj“ eri Srbije, barem što se odnosa politike i kapitala tiče, dogodio se u januaru 2002. godine, kada su čelni ljudi 24 najveće kompanije osnovali Srpski poslovni klub „Privrednik“. Tada se, tako se smatra, samo formalizovalo ono što se godinama unazad dešavalo u dubokoj ilegali, a krupni kapital je konačno dobio i jedinstvenu adresu - raskošna dedinjska vila u Šekspirovoj 27. Obelodanjivanje imena uspešnih privrednika za mnoge je bio šok, jer su se među „šekspirovcima“ našle i one osobe koje su bile finansijske igle prethodnog režima, a koje su nastavile sa svojim aktivnostima zahvaljujući promeni boja dresova. Pored njih, klub čine i najveći finansijeri pojedinih stranaka, kao i poslanici republičkog parlamenta. Sve u svemu, veomo moćno društvo, čije firme u značajnom procentu učestvuju u BDP i pokrivaju skoro sve sektore privredne delatnosti.
Sprega krupnog kapitala i privrede prisutna je svugde u svetu, ali je u razvijenim zemljama ona mnogo transparentnija i podložna društvenoj kontroli
Mističnu atmosferu nad Šekspirovom 27 dodatno je osnažila vest da se za učlanjenje u „Privrednik“ plaća 100.000 evra, kao i da se član kluba može postati jedino na preporuku dva istaknuta člana. Njihovi sastanci odvijaju se daleko od očiju javnosti, pred koju se periodično izlazi putem šturih saopštenja. Preuzimajući ime nekadašnjeg Srpskog privrednog društva „Privrednik“ iz Zagreba, koje je 1897. osnovao Vladimir Matijević, a koje je tokom svog rada iškolovalo više od 40.000 srpske dece, savremeni „Privrednik“ pokušava da se predstavi kao društveno odgovorno udruženje, koje pored zaštite ličnih interesa želi da doprinese dobrobiti celokupne zajednice. Na stranu što je generalni direktor „C marketa“ i jedan od osnivača „Privrednika“ Slobodan Radulović, bio primoran da status odgovornog menadžera zameni beguncem od zakona.
I dok se za pojedine privrednike može reći da su svoj kapital sticali na tržišnoj utakmici, klanjajući se vladajućim političkim strukturama, neki članovi „Privrednika“ daleko su od uvaženih i respektabilnih menadžera, čija je biografija isuviše opterećana aferama da bi smeli da se izdaju za poslovnu elitu Srbije. Za neke se, iako su na ovim prostorima prisutni više od dve decenije, ni dan-danas ne zna čime se zaista bave, a čije matične firme, barem formalno, posluju na način koji im ne bi mogao obezediti ni pristupnu članarinu.
Sadašnji predsednik „Privrednika“ je Danko Đunić, nekadašnji potpredsednik Savezne Vlade i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i dugogodišnji prvi čovek konsultantske kuće „Dilojt i Tuš“ za Srbiju i region. Vlasnik je beogradskog Ekonomskog instituta, suvlasnik TV „Avala“, i suvlasnik „Eki investments“. Bio je direktor sportskog društva „Partizan“ i predsednik Srpskog olimpijskog komiteta.
Najmoćniji član „Privrednika“ svakako je Miroslav Mišković, čovek koji spada među najbogatije ljude u Jugoistočnoj Evropi. Iako se o njemu mnogo pisalo, valja napomenuti da je za relativno kratko vreme uspeo da stvori imperiju pod nazivom „Delta holding“. Za njega se vezuju informacije da je kao blizak saradnik Slobodana Miloševića uspeo da iskoristi beneficije koje je taj režim omogućavao privilegovanima, te da je sa ozbiljnim kapitalom dočekao petooktobarske promene koje je iskoristio da se slaboj dosovskoj vlasti nametne kao faktor moći od koje bi i sami političari mogli imati „svakojake“ koristi.
„Delta holding“ je formalno u stoprocentnom vlasništvu kiparske ofšor kompanije „Hemslejd trejding ltd.“, a čine ga „Delta M grupa“ (maloprodaja, agrar, distribucija, nekretnine i finansijske usluge), „Delta đenerali osiguranje“, „Delta sport grupa“, „Delta MC grupa“ (proizvodnja, veleprodaja, maloprodaja, uvoz i izvoz), „Delta star grupa“ (trgovina farmaceutskih proizvoda, medicinska oprema, agro i veterinarska oprema, iznajmljivanje reklamnog prostora). „Delta holding“ je u 2008. zabeležio prihod od oko tri milijarde evra.
Milan Beko, takođe član kluba „Privrednik“, je osoba koja uspešno otvara mnoga vrata u zemlji i okruženju. Kao bliska osoba porodice Slobodana Miloševića, Milan Beko je bio ministar za privatizaciju u vladi Mirka Marjanovića, autor prvog Zakona o privatizaciji, poslanik JUL-a u Veću građana, što mu nije smetalo da istovremeno učestvuje u organizovanju kampanje Demokratske stranke. Bio je šef, a potom i poslovni partner Vladimira - Bebe Popovića, prijatelj Jovice Stanišića, Milorada Vučelića, Slobodana Radulovića, kum pokojnog Zorana Đinđića. Milan Beko i Borka Vučić su jedine osobe koje je Milošević navodno „nudio“ liderima DOS-a, rekavši kako bi bilo dobro „da im nađu neki posao“. Zvanično, Beko u Srbiji posluje preko predstavništva firme „Laderna internacional“ čije se sedište nalazi u Amsterdamu i upravlja mnogobrojnim ofšor kompanijama zbog kojih je završio na sudu u slučaju preuzimanja „C marketa“. Milan Beko je bio jedan od glavnih aktera privatizacije „Telekoma“, „Luke Beograd“, „Knjaza Miloša“, a u političkim kuloarima smatra se za finansijski stub LDP Čedomira Jovanovića. Agencija za borbu protiv korupcije tvrdila je da je Milan Beko i član konzorcijuma koji je preuzeo medijsku kompaniju „Novosti“.
Dragan Tomić, dugogodišnji direktor kompanije „Simpo“ i nekadašnji „kralj juga Srbije“, takođe je bio blizak Miloševićev saradnik. Bio je potpredsednik Vlade i jedan od zagovornika ideje da Srbija može da prosperira i pod sankcijama. Prigovara mu se da je uspeh „Simpa“ gradio na osnovu novca iz primarne emisije, te da je kompanija opstala zahvaljujući tome što joj je država oprostila veći deo dugovanja.
Zoran Drakulić, nekadašnja perjanica „Geneksa“, početkom devedesetih sa Vukom Hamovićem osniva „Yu Point“, da bi ubrzo nakon toga na Kipru osnovao sopstvenu kompaniju „Ist point“. Reč je o vodećoj holding grupi sa filijalama i pridruženim kompanijama koje pretežno deluju u Jugoistočnoj Evropi. Osnovne delatnosti kompanije vezuju su za preradu i trgovinu bakra, kao i trgovinu žitarica. U okviru grupe posluje „Yu point“ d.o.o. koji u svom vlasništvu ima valjaonicu u Sevojnu, novosadski „Novkabel“, kao i „Klas“ i „Beogradsku pekarsku industriju“. Takođe, „Ist point“ poseduje i 257 brodova i barži na Dunavu. Jedno vreme je bio najveći finansijer DSS-a i u jednom trenutku postao je i kandidat te stranke za gradonačelnika Beograda.
Milija Babović je javnosti ostao upamćen kao suvlasnik „Verano Motorsa“ i čovek koji je preživeo otmicu zloglasnog „zemunskog klana“. Nakon razlaza sa dugogodišnjim kompanjonom Radomirom Živanićem, Babović se trenutno posvetio svojoj kompaniji „Viktorija grup“ ali i „Fešn kompaniji“, lancu od oko 30 maloprodajnih objekata u regionu Balkana.
Nekrunisani „kralj šećera“ Miodrag Kostić takođe je bio blizak saradnik i navodni finansijer pokojnog Zorana Đinđića, pri tome je i vršio funkciju direktora Demokratske stranke. U javnosti se proslavio kupovinom četiri najveće šećerane za četiri evra. Osnivač je moćne „MK grupe“, regionalnog lidera u šećernoj i agrarnoj industriji. U okviru grupe nalaze se fabrike šećera u Vrbasu, Kovačici, Pećincima i Baču, mnogobrojna poljoprivredna gazdinstva, kao i više kompanije koje se bave investicijima, građevinarstvom, transportom, modom, berzom....
Vojin Lazarević poznat je kao jedan od važnijih ljudi u životu Aleksandra Nikitovića, nekada moćnog šefa kabineta Vojislava Koštunice, što ga je često dovodilo u vezu sa tim da je navodno najveći finansijer DSS-a. Predsednik je Upravnog odbora kompanije „Rudnap“ koja se bavi trgovinom na veliko metalima i metalnom rudom, kao i energijom. Lazarević je poznat kao bivši suvlasnik kompanije EFT, ali je posle razlaza sa Vukom Hamovićem osnovao više firmi, nastavivši da se bavi trgovinom u oblasti električne energije. Često je optuživan da je njegovo poslovanje sa EPS-om bilo na štetu tog javnog preduzeća.
Za uspeh Željka Mitrovića, vlasnika kompanije „Pink internešenal“, takođe je zaslužno poznanstvo s porodicom Milošević u čije vreme je Mitrović bio istaknuti član JUL-a, dok je po mnogima upravo on jedan od medijskih perjanica pre petog oktobra, ali i u nekim fazama i posle tog događaja. Mitrovićeva kompanija je vodeća privatna, medijska korporacija, koju čine komercijalna televizija, radio-stanica i kompleks filmske produkcije. „Pink internešal” je centralni stub “Pink media grupe” (PMG), i odnosi se na osam individualnih, pravno i finansijski nezavisnih kompanija koje pokrivaju raznovrsne, ali komplementarne oblasti u medijskoj industriji.
Narodni poslanik i visoki funkcioner DSS-a Nenad Popović vlasnik je „ABS holdinga“, proizvođača i distributera složene elektrotehničke opreme. U okviru holdinga, koji posluje skoro na svim kontinentima, nalazi se više od deset uspešnih kompanija.
Ovo su samo neki od članova poslovnog kluba „Privrednik“, čija biografija dovoljno svedoči o njihovoj moći i uticaju. Međutim, krupni kapital u Srbiji je 2006. godine dobio konkurenciju u vidu Srpske asocijacije menadžera. Reč je o nešto otvorenijoj organizaciji čiji članovi, istina nešto skromnijeg kapitala i uticaja, i te kako predstavljaju snažan glas privatnog kapitala. Predsednik Asocijacije je Slobodan Vučićević, predsednik Upravnog odbora „Droga kolinska“ i osnivač kompanije „Grand prom“ posle čije prodaje je kupio i „Soko Štark“. Članovi Asocijacije su, između ostalih, i Aleksandar Radosavljević („Karlsberg Srbija“), Bojan Bošković („Egzit“), Bojan Radun („Nektar“ d.o.o.), Borislav Miljanović („Meken Erikson“), Branislava Gajić („Infostud“), Branko Radujko („Telekom“), Dejan Pavlović („Pakom“), Dragan Radić („Ninamedia“), Draginja Đurić („Banka inteza“), Dragoš Pavićević („Mekdonalds“), Goran Karić („Delta sport“), Srđan Šaper („Meken Erikson“), Veran Matić (B92), i drugi.
Prema rečima Branka Dragaša, ekonomiste i nekadašnjeg savetnika za poljoprivredu Zorana Đinđića, u Srbiji je napravljen savez tajkuna, vrha državne bezbednosti i vrha nekadašnjeg DOS-a, koji nastavlja da deluje po pravilima koja su važila u Miloševićevo vreme. Što se velikih privrednika tiče, Dragaš tvrdi da se u većini slučajeva radi o ljudima koji se nisu dokazali na tržištu i koji su uspeli da stvore poslovne imperije zahvaljujući savezu sa političkom elitom - bez obzira na to ko bio na vlasti.
“Nema nikakve sumnje da posednici krupnog kapitala, bez obzira na to da li su okupljeni u ‘Privredniku’ ili Asocijaciji, direktno utiču na političku elitu, u prvom redu tako što je finansiraju. Iz toga onda proizlazi i njihova ogromna moć, jer kao protivuslugu zahtevaju određena zakonska rešenja, ili čak utiču na sam sastav Vlade. To je jedan čvrst savez koji je preslikan iz doba pre 5. oktobra. Zbog toga je jedino rešenje da se takvim privrednicima, u prvom redu Miškoviću, utvrdi poreklo imovine. Ako je reč o nelegalnim radnjama, a ja tvrdim da jeste, onda mu treba oduzeti imovinu i podeliti, recimo, u Penzijski fond. Nema tu mnogo filozofije. Narodu je već svega dosta i samo je pitanje vremena kada će izaći na ulice kako bi nastavili ono što je prekinuto 5. oktobra”, kaže za “Akter” Branko Dragaš.
Nešto umereniji je dr Miroslav Prokopijević iz Centra za slobodno tržište. Prema njegovom mišljenju, krupni kapital poseduje jaku gravitacionu zonu koja se ne može izbeći. Prokopijević objašnjava da je sprega krupnog kapitala i privrede prisutna svugde u svetu, ali da je u razvijenim zemljama ona mnogo transparentnija i podložna društvenoj kontroli.
“Tajkuni u Srbiji finansiraju sve političke stranke, što im se onda vraća donošenjem ili nedonošenjem određenih akata, nameštanjem javnih nabavki, određenim monopolskim pravima, opraštanjem poreza ili nekih drugih dugovanja. Ipak, ne verujem da pomenute grupacije deluju preko udruženja, već svaka za sebe, na osnovu ličnog interesa i afiniteta. Nije to nikakva tajna, to je svetska praksa. Međutim, ono što je od odlučujuće važnosti jeste da li takvom savezu postoje granice i da li se poštuju”, kaže za “Akter” Miroslav Prokopijević.

NEOPHODNA KONTROLA
Prema rečima Nemanje Nenadića iz “Transparentnosti Srbije”, nepoverenju javnosti prema radu stranaka doprinosi i njihov odnos prema zakonskim normama. “ S jedne strane, političke partije poštuju zakon tako što predaju izveštaje o finansiranju, ali, s druge strane, mnogi od njih nisu celoviti i istiniti. Tek kada bi se uvela kontrola tih izveštaja, znalo bi se kako stvari zaista stoje. To bi bilo dobro i za same stranke, jer bi se istinitim izveštajima skinula sumnja u njihove izvore finansiranja.”
_________________
Без Краља - не ваља!!!
ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!!!
Живео Краљ Александар Други Карађорђевић Обновитељ!!!

http://www.youtube.com/watch?v=yvAJVfdMNCE&feature=player_embedded