Погледи

[Миша]

Млађан Шилобад о историјском успеху Партизана у Истанбулу

Титула одредила животе

Осам секунди до краја, два поена предности за Шпанце... Ђорђевић... три поена...71:70... Партизан је шампион Европе. Легендарни коментар Драгана Никитовића већ годинама подсећа љубитеље кошарке на највећи успех неког српског клуба, остварен у Истанбулу 16. априла 1992. године.

Петнаест година касније тројица играча из златне генерације и даље носе "црно-бели" дрес. Али, овога пута нису у питању играчки дресови, већ "функционерски". Предраг-Саша Даниловић, који је понео епитет МВП финалног турнира, председник клуба, Млађан Шилобад је пословни директор, а Зоран Стевановић је задужен за рад с млађим категоријама.

- Та титула је променила животе и дала смернице свим играчима. Били смо нова екипа, са доста младих играча. Нисмо превише размишљали о успеху, желели смо само да се прикажемо у што бољем светлу - присећа се тих дана Шилобад.

Додатно оптерећење по тим био је рат, који је беснео на подручју СФРЈ, а који је отерао Партизан на "домаћинство" у шпанску Фуенлабраду.
- Ратно окружење нас је додатно спустило на земљу. Нисмо били песимисти, али нисмо ни очекивали неки успех. Био сам цимер са Сашом Даниловићем, чији су родитељи били у Сарајеву тих дана. Преживљавао је доста тешке тренутке.

Детаље када је Ђорђевић постигао три поена, Шилобад описује овако:
- Нисмо ни сачекали да сирена означи крај. Сви смо желели да ухватимо Салета. Нисмо били свесни у тим тренуцима шта смо постигли.

Игра између два обруча се у многоме променила у протеклих 15 година, посебно у корист богатих клубова, а самим тим и шансе да Партизан понови такав успех су постале мање.

- Тада су могла да играју највише два странца, данас је тај број ограничен само буџетом неког клуба. Партизан је једини клуб са само једним странцем и јасном визијом да се ослони на рад с младим играчима. Партизанова једина шанса да се поново нађе на неком фајнал фору је да задржи младе играче дужи низ година - закључује Шилобад.


ИГРАЧИ ДЕМАНТОВАЛИ "ПРОФЕСОРА" НИКОЛИЋА

Да су се питали Александар Николић и Жељко Обрадовић, Партизан можда никада не би стигао до Истанбула.
- На почетку сезоне су Аца и Жељко желели да не играмо Куп шампиона, већ Куп Радивоја Кораћа. Нико нам није давао шансу, али кад смо отишли на фајнал фор схватили смо да можемо до титуле. Аца је имао теорију да нова, млада екипа не може да постигне неки успех, а ми смо га демантовали - каже Зоран Стевановић, задужен за рад са млађим категоријама у КК Партизан.


ГДЕ СУ, ШТА РАДЕ

Жељко Обрадовић - тренер Панатинаикоса, касније освојио још четири титуле Евролиге
Предраг Даниловић - председник Партизана
Александар Ђорђевић - тренер Милана
Зоран Стевановић - ради са млађим категоријама у Партизану
Млађан Шилобад - пословни директор Партизана
Славиша Копривица - приватни бизнис, Београд
Иво Накић - приватни бизнис, Београд
Жељко Ребрача - активни играч
Никола Лончар - активни играч
Влада Драгутиновић - скаут и менаџер
Драгиша Шарић - тренер кошаркашког клуба Визура

[Миша]

На врху Европе

После одласка генерације Дивца, Паспаља, Грбовица, Савовица и осталих носилаца игре у претходном периоду, Партизан је пред сезону 1991./92. створио нови млади тим, ције су нове звезде били Александар Дјордјевиц и Предраг Даниловиц. Управа је за тренера изабрала дотадасњег капитена екипе и репрезентативца, Зељка Обрадовица, који је добио помоц какву је само могао да позели. На место струцног саветника досао је некадасњи тренер и играц Партизана, врхунски европски косаркаски струцњак, професор Александар Николиц. Уз пуну подрску Управе, тренерски тандем је са младом екипом запоцео изузетно озбиљне припреме.

Убрзо је млади тренер Обрадовиц иступио у јавност са неким изјавама које су се многима циниле нереалним. Тврдио је да Партизан опет има изузетно јаку екипу, да је нови тандем Дјордјевиц – Даниловиц најбољи бековски пар у Европи и да његов тим у Еврпској лиги неце бити аутсајдер.

Испоставило се да је Обрадовиц био у праву, иако се на Партизан те 1991. године обрусила јос једна невоља: ФИБА је, због рата у Хрватској, екипама са територије бивсе СФРЈ наредила да своје утакмице као домацини морају да играју у иностранству. Београдски "црно-бели" су се определили да буду "домацини" у мадридском предградју Фуенлабради. То се показало као добра одлука – вец после прве утакмице у Евро-лиги, било је јасно да це се Партизан у Спанији осецати као код куце, јер је спанска публика на најлепси нацин подрзала младу екипу.

Тако је поцела велика Партизанова "одисеја" по Европи. Екипа Зељка Обрадовица је у убитацном ритму европских и домацих утакмица преваљивала хиљаде километара у само неколико дана. Али Обрадовицев тим из утакмице у утакмицу играо је све боље.

Такмицење у групи у Евролиги Партизан је заврсио на цетвртом месту уз девет победа и пет пораза. То је знацило да це Партизан у одлуцујуцим утакмицама за пласман на Фајнал фор, играти са болоњским Виртусом (те године славни клуб носио је име Кнор). Болоњези су имали сназан тим предводјен бивсим југословенским репрезентативцем Јуријем Здовцом. Али, Дјордјевиц, Даниловиц, Накиц, Стевановиц, Драгутиновиц, Ребраца, [илобад, Копривица, Лонцар и Сариц у три утакмице били су бољи и, по други пут у историји Клуба, изборили су пласман на Фајнал фор који се те 1992. одрзавао у Истанбулу.

Највеци успех у историји КК Партизан, освајање титуле првака Европе, остварен је на Фајнал фору у Истанбулу априла 1992. године. До подвига је стигла екипа цији је просек година био само 21,7 и која је од 17 утакмица у Евролиги до Фајнал фора само једну одиграла у Београду (реванс цетвртфинала против Кнора).

На Фајнал фору у истанбулској дворани "Абди Ипекци" Партизан је победио, у том тренутку два најјаца европска састава – у полуфиналу милански Филипс и у финалу Хувентуд из Бадалоне. Сви љубитељи косарке јос увек памте цувену тројку којом је Александар Дјордјевиц у последњим тренуцима финалне утакмице са Хувентудом (71:70) Партизану донео титулу европског првака. Најблиставија сезона у историји Клуба употпуњена је тријумфом у домацем сампионату и Купу[/b]

[Миша]

JUBILEJ
Juče se navršilo 15 godina otkako su košarkaši Partizana postali prvaci Evrope

Juče se navršilo 15 godina od najvećeg uspeha srpske klupske košarke. Tog 16. aprila 1992. godine, u Istanbulu, "Partizanove bebe" pokorile su Evropu spektakularnom trojkom Saše Đorđevića u finalnom meču protiv španskog Huventuda (71:70). Klinci Željka Obradovića, tada ubedljivo najmlađa ekipa u Evropi (sa prosekom od 21,7 godina), iznenadili su košarkaški svet i dokazali da se u to vreme na Balkanu igrao najbolji basket.

Nezaboravni komentar legendarnog Dragana Nikitovića: "Tri poena, tri poena... Đorđević je uradio nešto fenomenalno..." i danas odzvanja u ušima svih ljubitelja košarke koji su kraj malih ekrana grizli nokte i zaustavili dah kad je poslednja lopta, koju je s pola terena uputio Prisli, srećom, završila na obruču. Kako li je tek bilo u crno-belom dresu sa brojem četiri...

- Au, pa zar je prošlo 15 godina, neverovatno je kako vreme leti - bio je prvi komentar Aleksandra Đorđevića, kad smo ga podsetili na ovaj jubilej.

- Veliki rezultat, stvarno se retko kad u karijeri desi da se neko finale završi na takav način, a eto, meni se dogodilo. Iz ove perspektive tek možemo da budemo svesni o kakvom uspehu se radilo. Bili smo prava generacija, sportski inteligentna, funkcionisali smo sjajno. Na klupi smo imali dva vrhunska stručnjaka, profesora Acu Nikolića i Željka Obradovića, ma, sve se poklopilo.

Zaista, kad se izanalizira način na koji je Partizan stigao do titule šampiona u mučnoj atmosferi građanskog rata, činjenice da su sve utakmice u grupi kao domaćini igrali u predgrađu Madrida Fuenlabradi, jasno je da se radilo o jedinstvenom podvigu.

- U to vreme nam je to, nekako, bilo normalno, pošto su pre nas Cibona i Jugoplastika osvajale titule evropskog šampiona. Međutim, tek sada je jasno o kakvom nivou se radilo. Teško je objasniti kako smo mi, kao izuzetno mlad tim, otišli do samog kraja. Imali smo nešto specifično. Pre svega, igrali smo našu jaku ligu i pre toga. Konkurencija vrhunskih igrača bila je strahovita, i u takvom okruženju izrastali su vrhunski majstori. To je ono što nam danas nedostaje - smatra Đorđević.

Na pitanje da li će Partizan, ili neki drugi naš klub, ikada uspeti da ponovi rezultat iz 1992. godine, Sale Nacionale odgovara:
- Zašto da ne, pa zar se Partizan nekoliko godina kasnije nije ponovo plasirao na Fajnal for u Barseloni? Mnogo je faktora koji utiču, to je stvar genetike, selekcije, da se poklopi generacija... Ali, pre svega, ključ je u rukama stručnjaka.


Danilović: Divne uspomene

Predragu Daniloviću je tada bilo najteže. Roditelji su mu bili u Sarajevu, preživljavao je teške trenutke. Ipak, igrao je kao u transu, najpre je sa 22 poena "ubio" strašnu ekipu Filipsa, a u finalu je Špancima ubacio 25. Dileme nije bilo, titula MVP otišla je u prave ruke.
- Mnogi su nas tada proglašavali autsajderima, i to je bila dobra pozicija, ali mi nismo razmišljali tako. Nismo ni bili svesni šta smo uradili. Tek kasnije, kad smo postali respektabilni igrači u Evropi, shvatili smo šta smo i šta to znači. Još uvek se sećam Saletove trojke, moje MVP titule. Divne uspomene - rekao je za sajt Evrolige predsednik crno-belih.




(P. G.)