Ђуришићеве операције 1942/1943. године (3)

Djurisic-06

Djurisic-06

Ђуришићева посвета на полеђини фотографије

Ђуришићева посвета на полеђини фотографије

Ђуришић је у току саме акције, као и након ње, стално радио на смирењу ситуације са муслиманима („локализацији сукоба“), што је опет у нескладу са његовом наводном намером да их све побије

Пише: Никола Станојевић

Већ крајем новембра и почетком децембра 1942. године, муслимани су и у Чајничком срезу извели серију напада на јединице Дринског корпуса, и у потпуности га разбили. На руку им је, поред фактора изненађења, ишла и чињеница да се на челу корпуса налазио један неспособан командант – капетан Бајо Никић. О томе је Баћовић обавестио Дражу, који му је 6. децембра упутио оштру критику: „Наредите команданту Дринског корпуса да врши потребне концентрације снага и нека напада Турке, а не да им дозволи да га они туку. Забрањујем реч бити разбијен. Нека предузме све да Турци буду тучени. Није смео дозволити да његове снаге буду разбијене, како он каже. Зашто није имао веће снаге?“  (АВИИ,Ча, к-299, рег. бр. 15/1)

Муслиманске провокације у Чајничком крају потрајаће пуна два месеца, све до Ђуришићеве операције у том и још два среза, почетком фебруара 1943. године. Четнички одговор на ударе чајничких усташа стално је одлаган, што због много важније акције у Бихаћу, што због изненадне потребе да се реагује на муслиманске нападе на десној обали Лима, тј. у бјелопољском срезу. Том одуговлачењу је допринео и сам командант Дринског корпуса који је радије чекао да дођу црногорске трупе и заврше његов посао, уместо да се реорганизује и покуша да сопственим снагама извуче максимум из дате ситуације.

У ово време вршене су припреме за уништење „Бихаћке совјетске републике“, а тај план предвиђао је ангажовање и јединица Павла Ђуришића и Баја Станишића (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 1). Оне су имале да пређу преко територије Дринског корпуса, заузму Ливно од комуниста и продуже ка Бос. Петровцу. Зато је Никић сматрао да је боље седети скрштених руку, и слањем алармантних извештаја Врховној команди, пожуривати долазак Црногораца. Невоља је била у томе, што су за тај одлазак Црногораца по природи ствари знали и Италијани, код којих су ови били легализовани. Будући да су, још од операција Баћовићевих четника из августа, септембра и октобра 1942. године код Фоче, Прозора, и даље на запад, како због уништења усташких гарнизона тако и због извршених злочина над хрватским цивилима, Италијани знатно погоршали своје односе са Немцима и Хрватима, а сматрајући да ће се са доласком Црногораца ствари још више погоршати, упорно су одлагали давање муниције и друге спреме њиховим легализованим деловима, без којих ови нису хтели кренути пут Босне. Остојић је сматрао да италијанско одбијање давања одобрења за полазак „земљака“ почива на њиховом страху да ће, након ликвидације комунистичког покрета, четници окренути оружје на њих, па да је стога боље стално држати „запосленим“ и четнике, и усташе и Немце (АВИИ, Ча, к-293, рег. бр. 1/1).

Зато, када им је понестало изговора, Италијани су једноставно наговорили муслимане у Чајничу и долини Лима, дакле управо на подручјима преко којих је требало да пређу снаге из Црне Горе, да синхронизованим ударима по српским насељима и четничким положајима, приморају ове да моментално организују одбрану и тако их вежу за себе.

Још док долазак Црногораца није био под знаком питања, Дража 10. децембра јавља Баћовићу: “Кретање црногорских снага по утврђеном плану. Кад пођу јавићемо. Остојић полази 11-ог, али преко Дурмитора…Предузмите све мере да не буде одмазде ни пљачке. Црногорским трупама наредиће се исто. Важно је да се код ваших и пропагандом утиче, али да се не умањи елан према комунистима. Што се тиче домобрана, добро би било придобити их и одмах упутити у борбу противу усташа и комуниста у источној Босни или ако је згодно у срез имотски и љубушки.” (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 6. до 13. децембра 1942. године).

Убрзо почињу проблеми и на десној обали Лима. Преко Баћовићеве радио-станице Дража је јавио Остојићу 21. децембра да је Павле “због комешања Турака” отишао хитно ка Бјелом Пољу и још га нема да се врати, те да му је наредио да му се одмах јави по повратку. Продужите са муслиманима што енергичније. Међу њима треба да пожњемо велики успех” – наводи се још у депеши (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 13. до 21. децембра 1942. године).

Сутрадан му се поново јавља преко Баћовића са вестима, да му долази Лукачевић и да ће му наредити потребно за “рад око Фоче”, али нека и Бајо Никић предузме најенергичнији рад, не само да чека помоћ. Врло рђава слика. За најмању ствар, дај Црногорце ко кебу иза паса. Ми би и сами помогли, али нека и они покажу да хоће да се боре.Помиње још и да су прислушкивањем телефонских разговора Италијана, сазнали да им је избила револуција у Бизерти, Анкони, Ливорну и Венецији, коју сада морају да угуше, због чега су постали попустљиви према комунистима (“врло добро теткићи намигују на комунисте у Пиперима”). “Платиће зато” – каже на крају. (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 21. до 31. децембра 1942. године).

Наредног дана Остојић га обавештава да ће Италијани установити “неутралну зону између наших и Турака” у чајничком срезу (АВИИ, Ча, к-275, рег. бр. 22/1). То се наравно није десило. Истог дана, Лукачевић је био код Драже, и том приликом је договорено да “за сада” четници буду мирни према муслиманима, “сем ако они не нападну, у коме случају Воја ће их по нашем обичају напасти са четири стране и то од Челебића, од Прибоја, од Шеховића и од правца западно од Чајнича. Павле је истог мишљења. Прво свршити главну ствар (у Бихаћу – моја прим.)” – како је Дража јавио Остојићу 25-ог децембра. И следећег дана он наређује Остојићу: “Код Павлових и Бајиних људи развити највећу пропаганду кад дођу, у смислу спречавања покоља и одмазде.” (АВИИ, Ча, к-292, рег. бр. 17/1).

Последњег дана 1942. године, Остојић је Дражи послао још горе вести. Код њега је дошао капетан Стеван Глумац, Никићев начелник штаба и упознао га детаљно са ситуацијом: Турци врше поновне припреме за напад. Потпуно су загосподарили чајничким срезом и пресекли везе са Вишеградском бригадом. Код Баја стигли Војини и Бојовићеви официри ради договора. Бајо има само 500 људи за одбрану фронта од Челебића до Дрине. Према њему више од 1000 Турака добро наоружаних. Да одржи садашњи положај неопходна му је помоћ од 300 људи, које треба најхитније да му пошаље Бојовић или Воја у село Викоч.

Остојић му даље јавља, да командант Прибојске бригаде Милешевског корпуса, поручник Вукола Томић треба хитно да пошаље, бар 100 својих бораца у помоћ опкољеном селу Заборак, где се са свега 80 људи налази “најхрабрији” наредник Атанацковић, који му је познат, јер је допратио до њега “чика Васу” тј. Драгишу Васића. После тога треба припремати напад са 4 стране ради дефинитивне ликвидације Турака у чајничком срезу. Напад извести одмах после Божића, односно средином јануара, чим се снаге прикупе. Потребно је најмање 3000 људи за сигуран успех. Воја би требао да да својих 1.300. Бојовић 600 својих и Ружићевих. Остало би пронашли од Баја и са других страна. План напада израдићу ја сутра, и предвидети детаље рада по данима, јер ће требати бар 3 дана за ликвидацију Турака…Молим за одговор још сутра, 1-ог јануара да одговорим Глумцу” – па додаје да ће преко Фехима Мусакадића гледати да унесе забуну међу муслимане, како не би били нападнути док четници не заврше са припремама: “Питање муслимана морамо решавати на разне начине у разним крајевима. Санџаклије се морају клати, јер ако ми нећемо њих, они ће покушати нас, док их још штити окупатор. Зато сада и журе.” (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 8. јануара 1943. године.)

Дража му је сутрадан одговорио да је “поводом пројекта за рашчишћавање Турака у области Чајниче”, наредио Ђуришићу да изврши заједно са Лукачевићем потребне припреме за половину јануара. Напад би ишао из четири правца, од Прибоја, Устипраче, Фоче и Челебића. Не само Италијани него и комунисти вероватно теже да се убаце међу муслимане. Имају извештај да би комунисти желели да створе једно своје “острво” око Зеленгоре, тј. око Ћурева, а друго око Чајнича, па тражи да се хитно извиди област Зеленгоре, пошто су ови подаци добијени од ухваћеног комунистичког курира из Босне. Још једном се жали на Никића:Зашто Бајо само кука и тражи помоћ кад у Чајничком и Фочанском срезу има пријављених нама 1400 пушака. Готови смо да их помогнемо, али прво треба да видимо да и они хоће да се боре.(Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Ове информације је потврдио и Остојић у депеши Дражи од 3. јануара. Каже да је од поверљивог човека добио извештај да “Турци из Чајнича” сигурно одржавају везе са комунистима из Босне, тј. Гласинца, те да и у Буковици крију једну групу од 20 комуниста. Израдио сам – наставља даље  – детаљан план за напад на чајнички срез. Послаћу свима командантима и Вама по један примерак. Напад од Устипраче немогућ”.  Колику су опасност по Србе представљали чајнички муслимани, види се и из Остојићеве вести да су Никићевих 400 бораца, већ пуна 4 месеца стално на положајима према њима, од Јахорине до Устиколине и Дрине. (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 8. јануара 1943. године.)

Пошто је у међувремену нападнуто и спаљено село Буђево, јужно од Сјенице, донета је одлука да се изврши контранапад на милицију у бјелопољском крају. Овог 3. јануара Дража пише Остојићу да се Павле налази код њега и да ће за Бадњи дан предузети „казнену експедицију“ на десној обали Лима због спаљеног Буђева. Ако од Италијана добије „разрешницу“ до Бадњег дана, кренуће пут Босне „без обзира на десну обалу Лима“. Од снага које је прикупио за одлазак, употребиће свега 600 за акцију у том подручју, која ће трајати само неколико дана. После тога Лукачевић ће бити на располагању за акцију у Чајничком крају, а дотле треба добро осматрати ситуацију тамо. Лукачевић је сматрао да су вести из чајничког среза „претеране“, јер је начелник штаба Милешевског корпуса потпоручник Ћирило Димитријевић лично био на терену и да „нигде тамо пушка не пуца.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Истог дана, Остојић је доставио „на увид“ Дражи, и командантима Дринског и Милешевског корпуса, као и Дурмиторске бригаде, план рада по данима и скицу, у вези операције у срезу Чајниче. Дража је прихватио Остојићев план, и одмах издао заповест, у чијем уводу стоји: „Према прикупљеним подацима усташко-муслиманске разбојничке банде, у виду италијанске милиције, држе положаје како следује:

Непријатељске снаге, последњих дана заузеле су скоро цео Чајнички срез, сем села: Поникве, Трпиње, Шапићи и Заборак. Њихов распоред је следећи:

У селима Стргачине и Каоштице има око 400 наоружаних људи; У засеоцима око с. Заборка има око 200 наоружаних људи; На Метаљци у утврђеној касарни има око 500 наоружаних људи са 3 пушкомитраљеза и са 1 митраљезом. Ова група чува пут: Пљевља—Чајниче; У с. Буковица има, у последње време око 300 наоружаних људи са 1 пушкомитраљезом распоређених дуж границе према Фочанском срезу са резервама у селима: Ковачевићи, Стречање и Планско;

Сем ових распореда по селима, усташко-муслиманске организације извршиле су и поседање ових положаја: Ровиште к. 1178—Градина к. 1208—Царево Гувно к. 1225—Паљике к. 1164—с. Биљин, с тим, што јачим снагама држе део: Градина к. 1208—Царево Гувно к. 1225. Јачина непријатеља на овоме положају цени се око 600 људи са 3 митраљеза (северне падине);

Мостобран скеле код с. Копачи на линији: Градина к. 1048—Стража—Требешко Брдо к. 873—Боровска планина. Као покретна резерва овог мостобрана налази се известан део наоружаних људи у селима иза линије мостобрана. Целокупна јачина непријатеља на овоме мостобрану цени се око 500 људи.“

Затим се наводи циљ ове акције: „Како су усташко-муслиманске организације крајем месеца децембра прошле године, извршавајући налоге окупатора, упале у Чајнички срез и по српским селима убијали невино и незаштићено становништво, пљачкали и силовали наше жене и девојке, то да би се овај срез заштитио од даљег терора и да би се у целом срезу успоставила четничка власт,

НАРЕЂУЈЕМ:

Да се за чишћење Чајничког среза од усташко-муслиманских организација предузме брза и енергична акција по следећем…“

У наставку заповести је изложен Остојићев план рада са распоредом снага, дневним задацима јединица, јер је акција требало да траје 3 дана, реони прикупљања, санитетска служба, поступак са ратним пленом, начин одржавања везе, итд.

За нас је најзначајнија тачка 10. заповести у којој пише: „У току извођења акције команданти ће предузети најстрожије мере да се свака пљачка забрани, убијање невиних људи, жена и деце спречи и заведе највећи ред и дисциплина код својих јединица, како би се углед Југословенске војске у Отаџбини очувао на достојној висини. Исто тако спречити свако паљење кућа.“ (Зборник, том 14. књига 1, док. бр. 2). Иако је очигледно, да је реч о наређењу за напад на муслиманске усташе, у коме се изричито забрањују злочини над цивилима, комунистичка редакција Зборника је насловила овај документ као: „Заповест Драже Михаиловића од 3. јануара 1943. године командантима Дринског и Милешевског корпуса, и Дурмиторске бригаде за уништење муслимана и припадника НОП-а у чајничком срезу.“

Мада је све до у детаље разрађено, спровођење у живот овог плана одложено је до даљњег, због акције у долини Лима и планираног одласка Црногораца на запад: „Дан почетка акције одредиће се накнадно, но с тим, да се прикупљање трупа изврши тако, да пројектована акција не закасни, али водити строго рачуна, да се са овим прикупљањем трупа не преурани, те да се на тај начин открије, пре времена намеравана акција.“

Следећег дана, Михаиловић депешом обавештава Остојића: „Јасно је да Турци имају везе са комунистима у чајничком срезу, зато Бајо Никић нека их држи у шаху, све док Воја не рашчисти са Турцима на десној обали Лима.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Овај му је одговорио наредног дана: “Данас добивен извештај да ће нас Турци напасти на Божић. У Буковици се повећава број бољшевика. Бранићемо се…” (АВИИ, Ча, к-289, рег. бр. 5/1).

Овог дана у подне, почела је акција на десној обали Лима, нападом 2. бјелопољске бригаде Радета Кордића Корде, оне бригаде коју су усташе највише намучиле последњих месеци. Ђуришић је о томе послао извештај Михаиловићу наредног дана: „Операције у срезу Белопољском отпочеле су јуче 5. овог месеца у 12 часова и то прво код Раде Корде. Све се изводи тачно по плану. Раде је јуче спалио 15 кућа, убио 10 муслимана и 5 је сагорело у кућама. Извесна села која су упориште муслимана морају се спалити и то сам наредио.

Јутрос тачно по плану отпочеле су борбе на другом сектору. Осматрачи који су доставили извештај у Шаховиће, јављају да је борба у с. Дубово развијала се у правцу с. Корита таквом брзином да су два прва турска села Јасен и Коштице, а затим и Змињац за непуни сат прегажени. Једном речју успех је сигуран, а какав ће бити резултат у погледу жртава видећемо.“  У наставку пише да су Италијани првог дана акције покушали да интервенишу у корист усташа „али када су осетили зрна пушчана око ушију, побегли су натраг у варош.“ Зато је он јутрос упутио депешу команданту дивизије „Венеција“ у Беранама, да италијанске трупе не излазе на терен, јер ће у супротном наредити „народу“ да их нападне. Овај му је одговорио да неће излазити, и послао му 100 литара нафте како би могао аутомобилом да обиђе ратиште и „локализује сукоб“. Зато сада Ђуришић одлази у бјелопољски срез „да диригује локализовањем сукоба“. Обавештава га још и да је полазак за Босну одобрен (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 4).

Ипак, Дража сутрадан упозорава Баћовића да буде на опрезу према Италијанима: „Колико су теткићи искрени, види се по томе што нам дижу Турке против нас око Чајнича и на десној обали Лима, а и вама још нису дали наоружање.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Подухват код Бјелог Поља трајао је укупно 5 дана. Резиме ових борби дао је Ђуришић у писму Дражи од 10. јануара (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 8). Он наводи да је акција у овом срезу завршена и да је изведена тачно по утврђеном плану. Уништено је 33 села на десној обали Лима, које Ђуришић поименице набраја у извештају. Од муслиманских жртава наводи 400 бораца и око 1000 жена и деце. Четнички губици су били 14 мртвих и 26 рањених, од чега 3 жене, а до оволиког броја жртава је дошло, не услед неправилног вођења од стране старешина, већ очигледног нечувања самих војника и „њихових херојских јуриша на муслимане, који су били затворени у својим кућама“.

Овај извештај је један од оних који су највише коришћени у пропаганди против четника. Њега цитирају и Смаил Чекић, и Милетић и Дедијер, и аутори чланка на Википедији. Али док су Чекић, Милетић и Дедијер имали довољно образа да га објаве целог, „историчари“ са Википедије су цитирали само део који говори о уништењу 33 села, и о муслиманским губицима. Наставак им је очигледно „засметао“, а ево и због чега: „Све куће у горе наведеним селима биле су попаљене, мада сам био издао наређење да се не пале. До овог паљења дошло је услед погибије изнетих наших бораца. Народ је отерао својим кућама доста стоке и других животних намирница — нарочито избеглице.“

С друге стране, и Чекић, који је објавио цео документ под именом „Злочини геноцида у Санџаку“, у овој реченици болдује само њен први део („Све куће у горе наведеним селима биле су попаљене…“). Тако, на примеру овог документа, можемо видети различите методе „научно-истраживачког рада“ (нео)комунистичких писаца.

При том, они се праве слепи и на неке друге значајне делове овог извештаја: „Морал код муслимана је потпуно опао. Једно село на левој обали Лима (с. Кукуље) било је понудило предају оружја, али сам одбио да примим оружје из чисто политичких разлога како би и Италијанима ставио до знања, да желим да се сукоб локализује као и да народ жели мир са свима који хоће мир (пошто је ово село било увек мирно). Поред тога они муслимани, који су са нама још из раније желели сарадњу, ступили су у сукоб и свађу са онима, који су досада нападали наш живаљ.“

Овај део се никако не уклапа у причу коју наведене особе покушавају да изграде поводом ових дешавања. Јер зашто неко, ко покреће операцију „етничког чишћења“ и геноцида над муслиманима, оставља нетакнутим једно њихово село, и то још наоружано, иако је имао савршену прилику да га уништи, с обзиром да су сами сељаци понудили предају оружја? Из овога се рађа и следеће питање – ко нормалан нуди предају оружја некоме, ко долази са јасно испољеном намером да га истреби? Где је ту логика, да Ђуришић има геноцидну намеру према неким муслиманским селима, а према другим нема? И на крају, зашто би истребљивач настојао да „локализује сукоб“ и смири ситуацију у односима са својом жртвом?

Да никакво „етничко чишћење“ није спроведено, и да је заиста циљ акције био пацификација долине Лима, види се и из чињенице да није у потпуности отклоњена опасност од напада муслимана: „На положајима сам оставио око 800 људи, као брану ако би муслимани шта покушали, мада сматрам да је то искључено.“

Ђуришић овде понавља вести из претходног извештаја, да су Италијани покушали првог дана борбе да интервенишу, али је он из Колашина јавио депешом да ће лично локализовати сукоб, у противном наредиће „народу“ да их нападне. Када је изашао на терен, поново су покушали да се умешају у сукоб, довлачећи и артиљерију: „Две чете Италијана биле су изашле одмах да интервенишу у корист муслимана, али су наши по већ утврђеном плану припуцали на њих и убили су једног Италијана, а ранили три и одмах су се повукли, с тим што за жртве нису давали никаквог приговора. Цела италијанска интервенција се састојала у молби да локализујем сукоб. Сукоб је локализован и сада у целом срезу влада мир.“

По питању одласка за Босну, воде се разговори око спреме и превоза, о чему ће доставити детаљан извештај.

 

Петодневна кампања код Бјелог Поља, ван сваке сумње, обележена је злочинима над муслиманским цивилима, што и четнички документи показују. Али, при проучавању ових догађаја треба, ради целовите слике и правилног схватања природе истих, имати у виду неколико ствари.

Сама операција је била изнуђена, тј. њен окидач био је напад и спаљивање српског села Буђева код Сјенице, од стране муслимана. С обзиром да су тада четници имали много важнија посла од прегањања са муслиманском милицијом, у случају да се тај напад није одиграо, цела операција би изостала, што даље значи да не би било ни злочина над цивилима, нити приче о планирању њиховог „етничког чишћења“. Пошто је до ове операције ипак дошло, војницима је наређено са врха, да се цивили не убијају и села не пале, што је још један доказ одсуства неке завере да се истреби муслиманско становништво у овом срезу.

Злочини су ипак извршени, као одмазда због изгинулих четника, што наравно не може да служи као изговор, постојање злочина је неупитно, али мотив опредељује карактер злочина. Потпуно је апсурдно покретати акцију уништења муслимана само у једном срезу, а не дирати их у суседним крајевима, јер нема разумног објашњења зашто су једни муслимани „зрели“ за геноцид, а други су четницима по вољи. Или су колективно неприхватљиви чланови једне верско-етничке групе као такви, или није нико од њих.

Ђуришић је у току саме акције, као и након ње, стално радио на смирењу ситуације са муслиманима („локализацији сукоба“), што је опет у нескладу са његовом наводном намером да их све побије. Ако узмемо да је циљ акције стварно био елиминација муслимана у овом крају, и да је иста изведена “тачно по утврђеном плану” како пише Ђуришић, онда би ваљда требало закључити, с обзиром на успешно остварење тог плана, да су муслимани дефинитивно одстрањени са датог подручја. Због чега онда Ђуришић након завршетка борби, оставља на положајима 800 својих бораца “као брану ако би муслимани шта покушали”?

Затворено за коментаре.