Долазак др Живка Топаловића у Дражин штаб

Draza i Zivko Topalovic

Др Живко Топаловић и Дража

Најзад, 11. децембра 1943. године, као председник међустраначког одбора и представник Заједнице демократских партија, др Живко Топаловић је стигао у Дражину Врховну команду, у селу Горња Ораовица изнад Љубовије.
Топаловић није понео ништа написмено и пред Дражом није поновио оне тешке квалификације Равногорског покрета и његових водећих људи. “Ми смо у битности сагласни са колегама из других странака, које су под краљевском диктатуром чиниле Удружену опозицију. И зато ћу се ја ограничити само на две конкретне резерве, које ми, социјалисти, чинимо“, рекао је Топаловић Дражи на првом састанку.
То је значило да остале странке нису имале онако негативан став према Равногорском покрету, о чему су, свакако, Милићевић и Вујанац већ били известили Дражу. Али, њему су били најпотребнији управо Социјалистичка странка и лично др Живко Топаловић. Са социјалистима и Топаловићем уз себе Дража је рушио један од стубова комунистичке пропаганде: да су они највећи борци за радничка права. Наиме, управо социјалисти са Топаловићем на челу били су најпознатији раднички трибуни у земљи.
Сам Топаловић, сем као председник социјалиста и уредник “Радничких новина“, наступао је и као овлашћени представник Уједињених радничких синдиката (“Урса“). Југословенски раднички синдикати (“Југорас“), друга синдикална организација, прорежимска, већ је била код Драже. Међутим, на примедбу социјалисте Јове Јакшића Дража је удаљио из Врховне команде једног од лидера “Југораса“. Тај синдикални вођа је, наиме, као изасланик владе Милана Стојадиновића посећивао радничке манифестације у фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој, што Дражи није било познато. У сваком случају, Дража је сада имао подршку оба синдиката.
У лево оријентисаном делу нације било је, међутим, нечега што је Топаловићу давало већи ауторитет од самих функција председника странке и синдиката: он је био наследник и следбеник легендарне историјске личности те опције – председника Социјалдемократске партије Димитрија Туцовића, који је, опет, био наследник и следбеник првог социјалисте међу Србима – Светозара Марковића. Топаловић је био и ратни друг Димитрија Туцовића и лично га је сахранио на Врапчем Брду код Аранђеловца, где је овај погинуо у борби против Аустроугара 1914. године. После Првог светског рата Топаловић обнавља рад Социјалдемократске партије, али, са огромним сумама новца добијеним из Совјетског Савеза и Мађарске, на Вуковарском конгресу 1920. године комунисти изводе унутарпартијски пуч. Они оснивају Комунистичку партију Југославије, а Топаловић и остали Туцовићеви сарадници Социјалистичку странку Југославије. Суштинска разлика била је у томе што су социјалисти одбили захтев комуниста да се одмах поведе грађански рат ради освајања власти. Они су заговарали демократску борбу, а само њихово постојање је, у наредном периоду, спречавало озбиљније ширење комунизма.
Са Живком Топаловићем на Равну Гору је дошла и његова супруга Милица Ђурић Топаловић, такође познати борац за радничка права. Она је, поред осталог, била оснивач и први директор Радничког универзитета у Београду, прве установе те врсте у земљи. А и Милица и Живко били су познати чланови интернационалних социјалистичких и синдикалних организација. На то је у ствари Дража највише и рачунао (о чему ће бити више речи касније).
Дража је вешто преговарао са Живком Топаловићем, прихватајући из прва све његове предлоге, али на такав начин да је кроз разговор сам Топаловић одустајао од њих. Топаловићеви предлози били су, наиме, или наивни (споразум и измирење са комунистима), или штетни (потезање питања монархије у ратном стању). Ево како је прошла Топаловићева идеја о споразуму са комунистима:
Топаловић: Наша Вам сарадња стоји на расположењу, не за организовање победе у грађанском рату, већ за његово избегавање путем тражења споразума са комунистичком војном и политичком организацијом.
Дража: Врло добро. Са циљем се потпуно слажем… Али како мислите да може доћи до додира и споразума са другом страном|
Топаловић: За тај циљ мора бити створена једна озбиљна и права демократска организација. Ваш такозвани Равногорски покрет са његовом нејасном идеологијом и конфузним поретком није способан да буде такмац оној организацији што су је комунисти створили…
Дража: Добро, то је први проблем о коме морамо озбиљно расправљати. Но, је ли довољно да и ми створимо нову демократску политичку организацију место Равногорског покрета, па да се можемо споразумети са комунистима|
Топаловић: Није, господине генерале… Војске су војске и споразум међу њима мора да се тражи на војничком терену.74
На крају разговора све се свело на оно што је Дража желео: “Вас неколико политичких људи требало би да што пре одете у иностранство. Тамо једино можете нешто реално учинити“, биле су Дражине речи.
Већ је било јасно да Топаловић неће путовати само као представник Социјалистичке партије и Уједињеног синдикалног савеза, већ Заједнице демократских партија. Одлучено је да се овој заједници да већи легитимитет одржавањем једног великог народног конгреса, који би имао улогу народне скупштине. Дража је замолио да се договори политичара око конгреса не одуже као ови око доласка у Врховну команду, који су трајали од марта до децембра. Тражио је да се конгрес одржи у другој половини јануара и да онда једна конгресна делегација што пре отпутује у иностранство.
Занимљиво је, иначе, да Топаловић не наводи податак да му је Дража понудио функцију министра.

Извор:
74 Ж. Топаловић, На Равној Гори, 130.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, четврти том, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007, стране 65-67)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *