ДОС крије комунистичке злочине

ГОРАН ДАВИДОВИЋ, ИСТОРИЧАР

ДОС крије комунистичке злочине

Уместо да „нова“ власт да дозволу научним радницима и установама да слободно преиспитају комунистичку страховладу, они настављају заверу ћутања о овим догађајима, чиме фактички рехабилитују Брозово време

РАЗГОВАРАО: Бошко ОБРАДОВИЋ

 

Горан Давидовић, рођен 1970. године у Чачку, дипломирао је на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Запослен је у Међуопштинском историјском архиву у Чачку. Учесник је ратова 1991-99. као добровољац и резервиста ВЈ. Аутор је многих текстова у различитим националним гласилима.

Повод за овај разговор пре свега су Давидовићева истраживања комунистичких злочина у чачанском крају.

ПОГЛЕДИ: Припадате најмлађој генерацији српских историчара, која је обновила објективни приступ историјској грађи и раскрстила са табу-темама из времена Брозове власти. На којим то принципима, дакле, почива нова српска историографија?

ДАВИДОВИЋ: Српска историјска наука је у задњих педесет година прошла дуг пут од идолопоклоничког односа према идеологији КПЈ и политици „братства-јединства“ до развоја у правцу модерне научне дисциплине. Постепеном „либерализацијом“ друштва и ослобађањем историјског робовања политичким циљевима КПЈ, појавиле су се млађе генерације историчара које прихватају само принципе историјске методологије и аргументе струке.

Историја је истрага, истраживање истине. Она тражи човека који слободно и објективно мисли, и који је ослобођен робовања политичким циљевима одређених владајућих групација. Ако нема слободне мисли и неспутаног промишљања и тумачења прошлости, опет ћемо доћи у ситуацију робовања догмама и неким новим наметнутим идеолошким обрасцима.

ПОГЛЕДИ: Историчари из редова српске политиче емиграције први су указали на позадину Другог светског рата код нас – грађанси рат и комунистичка револуција под плаштом борбе за ослобођење. Колико је на Вашу генерацију утицао долазак емигрантских издања у Отаџбину?

ДАВИДОВИЋ: „Дух“ сукоба и поделе српског народа из Другог светског рата на три завађене групације – равногорце, комунисте, љотићевце – и данас лебди међу народом. Свака страна из овог по српски народ погубног грађанског рата, има своје виђење о овим догађајима. У Србији је јавност, будући да су комунисти били на власти, слику тих догађаја могла да стекне само из литературе писане од стране победника – комуниста. Они нису давали науци слободу у трагању за истином, јер је звање историчара било политичка опасност. Њихова историја је била допринос победи идеала револуције, под паролом – истина није оно што је истина, већ оно што они кажу да је истина. Политички и идеолошко непожељни садржаји прошлости су потискивани, забрањивани и мењани. Из разумљивих разлога, јавност у Србији није била у прилици да чита емигрантску литературу.

Поражена страна такође има своје виђење на исте догађаје. У расејању је написан велики број радова, који су настали углавном на основу усмених извора учесника тих догађаја, па због тога имају доста романтичарског у себи, чиме су стваране нове легенде и мотиви.

Делимичним попуштањем комунистичких стега почетком 90-тих година 20 века и објављивањем или репринтом емигрантских издања у матици, постављена су и отворена многа питања везана за грађански рат у Србији.

Овакво двојство, ако се може рећи, историографије, „узрочник“ је многих проучених проблема, јер ниједна од сукобљених страна не одустаје од свог виђења грађанског рата и верује у безгрешност и оправданост својих акција.

На млађе историчаре емигрантска издања су свакако утицала и помогла да сагледају и другу страну историје грађанског рата, али не и да је прихвате као коначну „истину“. Спознавање истине, ма како она била непријатна за све сукобљене стране из крвавог грађанског рата у Србији 1941-1945, мора бити основно полазиште за сваког историчара који цени своју струку и бори се за њен развој. Сагледавањем последица грађанског рата на стварност у којој живимо и на основне претпоставке будућности која је пред нама, историчарима се пружа прилика да боље и објективније проуче прошлост и да одгонетну многе појаве и процесе које су комунистички „историчари“ наталожили у колективну свест савременика.

ПОГЛЕДИ: Колико је новија српска историјска наука успела да исправи историјске неправде и неистине потекле из комунистичке псеудоисториографије и колико се то одразило у новим уџбеницима? Како се према овим питањима односила стара, а како назовимо нова власт?

ДАВИДОВИЋ: Тај процес је у току, а да је у току види се и из новијих уџбеника за историју. Међутим, по мени то доста споро иде, јер су данас на власти у Србији људи који су раније били задојени марксистичко-лењинистичом идеологијом, а сада су пресвучени у квази демократе и реформисте. Нема већих реформи, већ је све „већ виђено“.

Реформа би требало да обухвати промене у корену, враћање на традиције, а не на комунистичке тезе о великосрпском хегемонизму и наводној геноцидности нашег народа. Систем вредности дела садашње власти је безбожнички поглед на свет наслеђен из комунистичог васпитног програма. Данас нам се намеће наводна интеграција у европско друштво, али морамо да променимо идентитет. Као историчару познат ми је, из наше прошлости, поступак када је покушај замене идентитета био везан за многе економске добити. Показује се један занимљив феномен, у коме се сусрећу отомански феудализам и економски либерализам. Промените идентитет, то је исплативо!

ПОГЛЕДИ: Посебно сте се бавили комунистичким злочинима по завршетку рата, и то на примеру Чачка. Шта су открила Ваша истраживања? И колико су отворене архиве?

ДАВИДОВИЋ: Мој досадашњи рад на истраживању броја стрељаних, превасходно на основу изворне грађе а не сећања, произилази из мог уже-стручног бављења историјом Другог светског рата у чачанском крају. Истраживањем, превасходно у Историјском архиву, дошао сам до података да су комунисти у чачанском округу на крају рата извршили масовна стрељања својих неистомишљеника. На недавном суђењу које сам имао са СУБНОР-ом, суду сам приложио списак од 592 стрељаних из чачанског округа. Тај списак свакако није коначан, јер надлежни државни органи и даље не дозвољавају приступ одређеној документацији. Да је масовних тајних егзекуција било, доказа је на претек – од саопштења тадашњих органа власти, до сведочења самих учесника догађаја и историјског памћења чланова породица стрељаних.

Међутим, за нас историчаре је свакако најважнија документација првог реда, која нажалост и даље није доступна. У својим истраживањима сам наишао и на путоказе где се та брижљиво чувана грађа налази. Али, будући да се и данашња власт према том питању бахато односи, постоји опасност да се уништи. Коме данас, после наводних промена, смета истина о злочинима комуниста? Уместо да „нова“ власт да дозволу научним радницима и установама да слободно преиспитају комунистичку страховладу, они настављају комунистичку заверу ћутања о овим догађајима, чиме фактички рехабилитују Брозово време. Мало је то необично, јер наводно више нема ни КПЈ нити њеног идејног вође.

ПОГЛЕДИ: Проучавали сте и деловање последњих четничких остатака у чачанском крају након 1945. Шта нам можете о томе рећи?

ДАВИДОВИЋ: Да се становништво чачанског краја није мирило са успостављањем комунистичке власти, говори и бројна документација у Историјском архиву, која је за дивно чудо сачувана. Нарочито су се Драгачевци опирали комунистичкој власти. Међутим, ја бих ипак посебно истакао српску младост, чачанске гимназијалце који су често по учионицама цепали Брозове и Стаљинове слике, илегално растурали летке. Многи гимназијалци су због своје делатности били избацивани из школа, а неки чак и послати на дугогодишње робије. Занимљив је и случај једне групе регрута из чачанског краја, која је за време служења војног рока у комунистичкој војсци планирала атентате на високе функционере КПЈ у Београду. Нажалост, та група је откривена, неки су стрељани, а неки послати на дугогодишње робије.

ПОГЛЕДИ: Због Ваших трагања за истином имали сте проблема са „старим властима“, судске и ТВ-дуеле са СУБНОР-ом, блокаде и неразумевања од стране нове власти старих комуниста?

ДАВИДОВИЋ: Због једног мог натписа у локалном листу, 3. новембра 2001. године, где сам поставио питање: „Да ли ћемо сазнати истину о злочинима комуниста крај Мораве?“ од стране СУБНОР-а сам тужен због „увреде и клевете народно-ослободилачке борбе народа Југославије, Србије и учесника НОР-а чачанског краја“. Тим текстом сам хтео да отворим полемику, дијалог са свима онима који знају шта се дешавало у чачанском крају по доласку комуниста крајем 1944. године, а не да вређам или клеветам, јер је за историју остала необорива чињеница о тим злочинима. Тај текст је био и покушај да се релативна тајна спозна и постане раније или касније својина целог друштва. Међутим, „чуваре вечних истина“ је то погодило и они су потегли суд. Оно што је најтрагичније, „нови“ суд то прихвата, што је свакако подсећало на Брозов вербални деликт. Самим чином прихватања ове тужбе мени је оспорено право, као професионалцу, да промишљам о историјским догађајима. Ако се слободна историографска реч подвргава суђењу, има ли ичег тужнијег за једно друштво? Може ли такво друштво да преиспитује себе, да слободно и стваралачки трага. Бојим се да ће се и после наводних промена наставити комунистичка пракса када је свако другачије мишљење сматрано за политичку опасност. А то најбоље илуструје чињеница да је и поред великог интересовања народа за ово суђење, нова власт, ти наводно бескомпромисни борци за демократију – ћутала, као и њихови „слободни медији“. Ипак, и поред медијске блокаде, разум је превладао и тужба је одбијена као неоснована, после излагања мојих доказа на суђењу. Моја одбрана је била одбрана Божје правде и истине, српства, слободе говора и историје као науке која истражује истину.

ПОГЛЕДИ: Какви су Вам планови и шта ускоро можемо очекивати од плодова Ваших истраживања?

ДАВИДОВИЋ: Тренутно је у току завршна фаза припреме

књиге под насловом: „Затамљена прошлост. Историја равногораца чачанског краја 1941-1945“, коју радим заједно са колегом историчарем и кустосом Народног музеја у Чачку Милошем Тимотијевићем. Књига ће изаћи у три наставка, а први део ће се односити на ратну 1941. годину, када се све и преломило, не само у чачанском крају, већ и у целој Србији. Чачак је био епицентар тих догађаја и овде је започет грађански рат. После двогодишњег истраживања, ми ћемо понудити одговор на бројна питања из историографије нашег краја, аргументовано и пре свега документовано. Мислим да ћемо у много чему демантовати историчаре који су пола века причали једну те исту причу, остављајући под велом тајни документима која недвосмислено и без идеолошке пристрасности расветљавају и данас спорни период из наше историје.

На крају бих рекао да ћемо само истином о грађанском рату, истином о кајиновском греху, када је брат на брата ударио, одговорити на питање зашто смо и како запали у антицивилизацијско безнађе, куда и данас у агонији тумарамо безуспешно тражећи путоказе избављења. На то питање нећемо одговорити завером ћутања, нити угушивањем речи о тим догађајима. Поручио бих новокомпонованим анационалним квазидемократама да се истина и слободно научно мишљење не могу тужити и огласити кривим, а камоли ухапсити.

 

ИЗ СПИСКА СТРЕЉАНИХ

Прељина:

27. Бојовић Антонија Милисав – рођен 1913, стрељан 1944. у Г. Милановцу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

28. Бојовић Милована Лазар – убијен 17. јуна 1947. у Љубићу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

29. Бојовић Лазара Момчило – стрељан у Чачку децембра 1944. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

30. Бојовић Милована Раденко – стрељан у Чачку 1944/45. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

31. Бојић Љубисава Рајко – стрељан 1944. у Г. Милановцу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

32. Божовић Милорад – стрељан у Чачку 1944/45. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

33. Божовић Драгомира Танасије – стрељан у Г. Милановцу 1944. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

34. Божовић Милутин – рез. мајор БЈВ, стрељан новембра 1944. у Г. Милановцу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

35. Божовић Радована Драгутин – стрељан новембра 1944. у Г. Милановцу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

36. Јовановић Милована Веселин – убијен од КНОЈ-а 1945. у Ракови. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

37. Јовашевић Драгана Милан – стрељан децембра 1944. у Чачку. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа) (ИАЧ, Окружни народни одбор Чачак, књига привремен евиденције конфисковане имовине у округу)

38. Даниловић Драгиша – стрељан децембра 1944. у Чачку. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)(ИАЧ, Окружни народни одбор Чачак, К-19,бр.4941)

39. Ђорђевић Сретен – стрељан 21. јануара 1945. у Чачку. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

40. Илић Радомира Јован – стрељан децембра 1944. у Чачку. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

41. Марјановић Сава Милисав – стрељан крајем 1944. у Београду. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

42. Топаловић Станимира Радош – стрељан 1945. у Прељини. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

43. Топаловић Рајка Милутин – рођак Драгише Васића, стрељан новембра 1944. у Г. Милановцу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

44. Топаловић Рајка Радован – стрељан 1945. у Чачку. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

45. Топаловић Владимира Бошко – стрељан новембра 1944. у Г. Милановцу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа). У другом фонду се наводи да је стрељан 27. јануара 1945. у Крагујевцу. (ИАЧ, фонд Окружни суд, К-4)

46.Топаловић Љубомира Михаило – стрељан новембра 1944. у Г.Милановцу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

47. Топаловић Петра Радисав – члан Равногорског одбора, стрељан децембра 1944. у Чачку. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

48. Шеварлић Радомира Бошко – стрељан новембра 1944. у Г.Милановцу. (ИАЧ, Упитник о погинулим непријатељима НОП-а, нерегистрована грађа)

49. Антонијевић Младен – стрељан (ИАЧ, Окружни народни одбор Чачак, К-19,бр.4941)

50. Јовашевић Владимира Алекса – 54 године, стрељан, Војни суд Краљево бр. 699/45 од 27. новембра 1945. (ИАЧ, Окружни народни одбор Чачак, књига привремен евиденције конфисковане имовине у округу)

 

(Април 2002)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *