Досије Панић (2)

Комунисти, али касније и ''досманлије'', представљали су овог шпекуланта као економског чудотворца: Динкић и Панић

Комунисти, али касније и “досманлије“, представљали су овог шпекуланта као економског чудотворца: Динкић и Панић

У истом чланку, у истом броју „Л. А. Тајмса,“ још стоји и то да је Панићево предузеће (а) пристало на вансудску нагодбу по тужби савезних органа у вези са лажним извештајима и ширењем нетачних финансијских података током 1972. године, и (б) прихватило нагодбу у једној другој тужби која се темељила на наводима сличне врсте, тако да је оштећеним странама исплатило $1 милион у готовом новцу.  Ово је типичан садржај стотина чланака о Панићу и његовим предузећима у америчкој штампи. Ту нема скоро ни једног написа где се не помиње нека превара, тужба или исплата некакве, често позамашне, глобе или надокнаде.

ПИШЕ: Др Петар Павловић

 

У тексту „Досије Панић,“ у прошлом броју „Погледа“, поткрале су се извесне озбиљне грешке. Не на штету господина Милана Панића него, напротив, на штету интегралне истине о њему. У настојању да не претерамо и да читаоцима не понудимо тенденциозну слику о пословним делатностима г. Панића, посебно у погледу „куповине“ Галенике, трудили смо се да будемо крајње уздржани и обазриви. Зато смо прорачуне и закључке о обиму пљачке, везано за Галенику, држали искључиво у оквиру цифара наведених у пословном извештају америчког предузећа самога г. Панића.

Међутим, даља истраживања, као и додатни подаци који пристижу из разних извора, недвосмислено указују на то да су наши првобитни закључци били исувише уздржани. Па чак и тако, оно што смо до сада изнели у сваком нормалном друштву било би довољно да председника владе присили да, осрамоћен, поднесе оставку и да затим одговара пред судом. Оно што се у међувремену прикупило у његовом све дебљем досијеу, и што ћемо тек донети, биће довољно да Панић буде јавно линчован.

Милан Панић: финансијски вампир

Полазећи од страшног привредног стања у каквом се – њиховом кривицом – земља налази, комунисти су преко своје пропаганде г. Панића наметнули као економског чаробњака који је способан не само да реши све политичке проблеме већ и да обезбеди економски процват. Што се политичке стране тиче, г. Панић је своју површност и непознавање основних питања већ на првим корацима показао. Али уколико је о његовим привредним способностима реч, ту стоје две напомене.

Пре свега, што се српскога народа тиче, суштина кризе није ни политичке нити економске већ еминентно духовне природе, па је самим тим потребна првенствено духовна, а не нека друга, обнова. За ту врсту посла г. Панић је, да се најблаже изразимо, неквалификован. Затим, чак се ни у његовој измишљеној биографији не тврди да је он економски стручњак. (Он лаже да је завршио хемију, а не економске науке.) Изузетно сложени проблеми једне разорене привреде, као што је српска, несумњиво захтевају систематичан и мултидисциплинаран прилазак, али то се у сваком случају налази изван делокруга једног (макар и веома успешног) предузетника, а још више, као у Панићевом случају, шпекуланта.

Али чак и под претпоставком да би чисто предузетничке вештине биле довољне, г. Панић ни њих не поседује. Чињенице које, из неког мистериозног разлога, никоме од посланика, академика или новинара ни на памет није пало да истраже или провере, и овде су немилосрдне према премијеру Панићу.

Лајонел Стајнберг, пословни човек из јужне Калифорније, држао је 1978. године 5% деоница Панићевог предузећа ICN, што га је чинило најјачим индивидуалним акционаром. Незадовољни резултатима које је Панић постигао као председник управног одбора, Стајнберг и др Ерл Брајан, други значајан акционар, заложили су се да уз подршку осталих незадовољних улагача Панића и његову управу, које су сматрали неспособнима, смене. Лакше речено него учињено.

У појединости случаја није потребно да улазимо; битно је следеће. Како јавља „Лос Андзелос Тајмс“ од 30. марта 1978, тужба коју су незадовољници поднели против Панића односила се на „траћење имовине предузећа, неспособност у пословању, превару, несавесност и кршење савезних прописа.“ У образложењу своје тужбе, г. Стајнберг је штампи том приликом изјавио да су губици, које је предузеће ICN најавило за последње тромосечје године, били „застрашујући, али веран одраз неспособности управе. По мишљењу нашег одбора,“ наставио је Стајнберг у име побуњених акционара, „превасходна и једина брига управе ICN је да се у предузећу овековечи, без обзира на резултате свога рада и на оптужбе које су против њих подигнуте.“

Циљ Стајнберга и Брајана било је да судски приморају г. Панића да одржи збор акционара где би они могли изложити појединости дотадашњег пословања и затим покушати да већину деоничара убеде да Панића и његово руководство смене и да наместо њих поставе способну екипу:

„После низа година резултата које већина сматра више него жалосним,“ рекао је том приликом Стајнберг, „ред је да се акционарима пружи прилика да оне који су починили грешке или  поново изаберу или замене квалификованим особљем, коме би пошло за руком да предузеће поново постави на ноге.“ [1]

Једна мала дигресија. У истом чланку, у истом броју „Л. А. Тајмса,“ још стоји и то да је Панићево предузеће (а) пристало на вансудску нагодбу по тужби савезних органа у вези са лажним извештајима и ширењем нетачних финансијских података током 1972. године, и (б) прихватило нагодбу у једној другој тужби која се темељила на наводима сличне врсте, тако да је оштећеним странама исплатило $1 милион у готовом новцу.

Ово је типичан садржај стотина чланака о Панићу и његовим предузећима у америчкој штампи. Ту нема скоро ни једног написа где се не помиње нека превара, тужба или исплата некакве, често позамашне, глобе или надокнаде.

Да би о Панићу сазнали нешто више,  контактирали смо г. Стајнберга који је пристао да буде интервјуисан ексклузивно за „Погледе.“ Стајнберг је већ на почетку изјавио да о Панићу, кога познаје још од 1967. године, зна ствари које су исувише прљаве да би о њима за сада желео јавно да говори.

Какав је Панић као менаџер?

„Панић је трошио новац као суманут, док је у исто време безобзирно израбљивао предузеће. Његова техника је да предузеће измузе до краја (to bleed the company dry).“

Шта је било од ваше тужбе против Панића?

„Панић је искористио свој неупоредиво јачи финансијски положај да судски процес толико развуче да су се моји адвокатски  трошкови попели на око $400,000 и ја више нисам могао да поднесем тај терет. У међувремену, да би ме спречио да појединости о његовом пословању изнесем у јавност, чак ми је нудио да тројица из наше групе уђу у састав управе. У последњем тренутку је повукао понуду, претпостављам зато што није стварно хтео никога кога он не контролише да има увид у пословање. Најзад, из финансијских разлога морао сам да пристанем на компромис који ми је понудио. Откупио је моје акције и платио моје адвокатске трошкове и ја сам за узврат повукао тужбу.“

Ово је стални рефрен у пословној хроници г. Панића. Панић бесни и прети, тобоже ставља у погон моћну адвокатску машину не би ли застрашио противнике, али их у последњем тренутку редовно „откупљује“, радије плаћа казне, или прави компромисе, све само да не би имао да ризикује отварање Пандорине кутије пред судом. Панић врло добро зна да би се у случају подробне истраге његово „финансијско царство“ срушило као кула од карата.

Може ли Панићева лабораторија да се похвали и неким успехом?

„За двадесет и пет година, Панић је изашао са само једним препаратом, Рибаварином. Он га је наизменично лажно представљао као лек против импотентности, губитка памћења, и Сиде, већ зависно од тога која је болест тренутно била у моди. Чим би се савезни здравствени органи окомили на њега, он би мењао причу и измишљао неку другу примену за свој лек.“

Завршна реч о Милану Панићу?

„Он није човек од речи (his word was never good)“, изјавио је „Погледима“ овај поштени и преварени Американац. Како су највиши политички чиниоци могли да предложе једну непознату особу из белога света, и Скупштина тај предлог огромном већином усвоји, а да никакав одбор није био формиран да размотри питање ко је тај човек, какве су његове квалификације и шта други, који га познају, имају да кажу о њему?

Како је штампа смела да се огреши о своју основну професионалну дужност и да не испита подробно прошлост  тог човека?

Има ли неодговорнијег поступка, и за већу осуду, од постављења на најосетљивији положај у држави једне непознате личности о којој нико ништа не зна, са могућим изузетком мрачних манипулатора из позадине који о њему апсолутно све знају (као и он многе ствари о њима) и који га на тај начин користе да преко њега наметну своју вољу?

 

Вампир на делу: мужња Галенике

Независним истраживањем успели смо да утврдимо да су наводи господина Стајнберга у вези са Панићевим вампирским начином пословања у основи тачни, бар уколико се односе на Галенику. У следећем наставку донећемо појединости о томе како је „операција Галеника“ структурирана и на који начин доноси баснословне профите Милану Панићу и онима који се иза њега крију. Овде ћемо се само ограничити на приказ значаја који Галеника има у склопу Панићеве опште финансијске слике.

Колико смо у прошлом броју потценили Панићеву добит од Галенике показује чланак о њему и његовом предузећу у угледном  пословном часопису Business Week за 6. јули 1992. Пошто наводи да је Панићев ICN 1991. године купио српску фирму Галенику, Business Week констатује:

„За само осам месеци, успешна филијала је допринела 61% од укупне добити SPI[2] за 1991 годину која је износила $364 милиона, као и 96% од његовог чистог профита од $53 милиона.“

Застанимо за тренутак и анализирајмо ове цифре и њихове импликације. Ако је 96% од укупног профита SPI од $53 потицало од Галенике, онда чиста добит коју је Панић изнео из Србије, исте године када је Галенику наводно „купио“ за $14,5 милиона, износила је $50,8 милиона долара. То значи да је он за непуну годину дана повратио три и по пута свој „уложени“ новац. Ако књиговодствене фикције оставимо по страни, то стварно значи да је Милан Панић постао апсолутни господар Галенике, једног од малобројних солидних предузећа у Србији – џабе, зато што му се новац, који  је наводно уложио у Галенику, одмах затим вратио, више него утростручен, у џеп.

Обратимо сада пажњу на даљњу импликацију која из овога следи: и осам месеци од закључења „куповине,“ Панић је већ могао да се похвали бескрупулозним профитом којег би се најокорелије капиталистичке дерикоже на зениту индустријске револуције – стиделе. Од тада па надаље, Галеника је за њега (и његове господаре и „ортаке,“ наравно) машина за прављење новца у милионским износима, money making machine која ради пуном паром под таквим условима ранокапиталистичког израбљивања да би им сам Рокфелер могао позавидети. Али ономе, ко је пажљиво пратио финансијске прилике Панићевог америчког предузећа, није могла да промакне једна врло значајна ствар. Уочи саме пљачке (пардон, куповине) Галенике, финансијско стање Панићевог предузећа било је очајно. Лос Анџелос Тајмс од 26. фебруара 1991. јавља да је ICN имао губитак од $9 милиона током последњег тромесечја 1990. године, што је, међутим, ипак представљало побољшање у односу на губитак од $85,7 милиона за последње тромесечје 1989. За целу 1990, ICN је изгубио укупно $22,4 милиона, а за целу претходну, 1989. годину – $81,9. Да ли ове цифре упућују на предузеће које се налази у финансијском стању да купује нове погоне у иностранству?

Даље, подаци о кретању Панићевих акција које налазимо у Њујорк Тајмс-у за 24. новембар 1990. посебно су интересантни као одраз његовог стварног финансијског здравља на свега пар месеци пред преузимање Галенике. Акције Панићевог предузећа SPI (које формално фигурира као купац Галенике) у том тренутку су стајале на мизерних $3.87, ни десетину од $30 и нешто долара на колико су се биле попеле у јеку шпекулативне маније коју је Панић изазвао 1986. и 1987. године у вези са наводним проналаском лека против Сиде.

А врхунац (у том истом чланку) је несумњиво податак да је обрт Галенике за ту годину био $230 милиона, док је обрт Панићевог SPI износио само $140 милиона. Зар се не поставља логично питање: при таквом стању ствари, зар није Галеника требало да откупи Панића и његово предузеће, уместо обратно?

Да Панићева репутација финансијског чаробњака није сасвим незаслужена, могли смо да се уверимо већ нешто више од годину дана касније у Вол Стрит Журналу (Wall Street Journal) од 24. априла 1992. Од потпуно црне, Панићева финансијска слика одједанпут постаје ружичаста. ICN овог пута најављује не, као обично, вишемилионски губитак него повећање профита за 32%. Панић  наговештава да очекује да ће се обрт за прво тромесечје 1992. више него удвостручити на $140 милиона, са прошлогодишњих $63,2.

Чему се дугује овако драматична промена?

„Пораст је последица агресивног проширења овог предузећа на источноевропско тржисте, почевши са куповином југословенског фармацеутског комбината Галеника од стране његове филијале SPI Pharmaceuticals Inc., као и интензивнијом продајом његовог контроверзног антивирусног препарата Виразол,“ закључује Вол Стрит Журнал.

Тако стручно изведену пљачку српске привреде Панић је, природно, морао да обележи одговарајућом наградом самоме себи за показане пословне способности и као подстицај на даље залагање на истом послу. Зато је свој лични доходак за 1991. (годину његовог највећег тријумфа) повећао на $6,1 милиона долара, са „мизерних“ $657,729 које је однео кући претходне 1990. године. На оштар протест неких деоничара, Панић је дрско одговорио да му то припада за успешно обављене преговоре у вези са Галеником, па је цинично додао: „Никада не треба да вас је срамота ако правите велике паре. Лепо је знати да људи цене ваше напоре.“

У на моменте затегнутој атмосфери током састанка деоничара, Панићу је притекао у помоћ Роберт Абуд, члан његовог управног одбора:

„Господин Панић је Мајкл Џордан нашега тима. Ми смо дужни да га мотивишемо.“

Несумњиво. И сам господин Абуд је не мало мотивисан да брижно води рачуна о мотивисаности свога претпостављеног, Милана Панића. Као „консултант“ ICN-а, Абуд прима $100,000 годишње.[3]

 

Хипотезе

На основу изложених сазнања, могли бисмо да истакнемо неколико радних хипотеза које ће само даља истраживања или развој догађаја моћи делимично или у потпуности да потврде или оповргну.

(1) Запоседањем Галенике, Панић није извео свој мародерски продор у српску привреду  на своју руку. Малверзацију оволиког обима он није могао да изведе без знања, сарадње и учешћа политичких структура, што ће рећи одлучујућих фактора владајуће СПС и државног апарата. То онда води закључку да су и они из операције морали да црпу довољно опипљиве користи да би је дозволили, да би у њој  учествовали, и да би Панићу дозволили да уграби свој део.

(2) Ако је прва хипотеза тачна, онда не само да се мит о „поштеном комунисти“[4] распада, зато што би операција била немогућа без знања и одобрења са највишег места, него се поставља и додатно питање: какав је конкретно могао да буде интерес владајуће структуре СПС-а у овој пљачци? Без даљњих истраживања и утврђивања низа појединости, у овом тренутку није могуће пружити исцрпан одговор на ово питање. Међутим, могла би се поставити следећа хипотеза: поред личног богаћења највиших функционера, заједно са Панићем, огромне новчане своте које се овде обрћу сугеришу да добит од Галенике представља финансијску резерву СПС-а. Ситни, па чак и крупнији, прилози странкама опозиције безначајни су у поређењу са средствима којима су комунисти добили несметан приступ преко ове дрске операције. У политичком такмицењу то им пружа огромно и непоштено тактичко преимућство у односу на противнике.

(3) Посматрано у ширем контексту, фасада Ћосић/Панић има за сврху да додатном мимикријом нагласи наводно дистанцирање владајућег апарата од комунистичког наслеђа. Комунистичкој мафији потпуно је свеједно да ли ће њена власт бити формализована по стаљинистичком или самоуправном моделу, или ће чак владати као капиталистичка корпорација. Битан је крајњи резултат, а то је одржавање на власти. У том смислу, опит са Галеником је од изузетне важности као образац за даљње операције исте врсте на привредном плану. На политичком пољу, треба очекивати формирање некакве социјалдемократске странке, којој би се тандем Ћосић/Панић формално ставио на чело, док би, наравно, српски Пол Пот и његова дружина из позадине и надаље издавали директиве. Оваква странка  постепено би потиснула СПС, којој ионако није успело да се отресе компромитујућих комунистичких ознака. Задатак нове странке био би да морално и идејно најбескрупулозније и најопортунистичкије елементе садашњег режима окупи у једну наизглед умерену и идеолошки флексибилну политичку формацију. Процес комунистичког прерушавања био би тиме доведен до крајње тачке. Plus ça change. . .

(4) Коначно, утврдиће се ко је ко. Комунисти ће своје задње политичке снаге (осим, можда, неколико пиона из последње резерве) бацити очајнички у игру у оквиру екипе Ћосић/Панић, за коју сматрају да је прерушена довољно вешто.  То значи да ће списак особа које буду гравитирале ка новој администрацији и које буду пристале да сарађују са њом, у земљи и из расејања, бити прилично веран одраз тога ко су уствари били дугогодишњи прикривени комунистички агенти и тројански коњи који су често позирали као врло бучни критичари режима. Народна изрека да „не пада снег да покрије брег…“ добија нови значај не само дефинитивним отварањем карата Панићеве колаборатерске камариле из Калифорније, него и именовањем у владу низа личности као што су, на пример, њујоршка професорка Радмила Милентијевић („омладинка“ из педесетих година и један од важних чинилаца у изазивању и заоштравању црквеног расцепа у САД) или долажењем на положај савезног министра за информације М. Перишића (донедавно уредника Књижевних новина, који је на време поднео оставку, баш као да је знао да га однегде чека унапређење).

(5) На спољнополитичком плану, суштина постављења Панића, мада он сигурно (и са разлогом) не ужива потпуно поверење, па је можда чак и веома сумњив неким елементима режима, своди се на следећу тактичку игру: то је покушај супротстављања изолацији и блокади стратешким компромисом са западним противником на најширој основи. На талону се налази све осим светиње комунистичке власти. Шта више, ако би радикалним жртвовањем српских интереса себи обезбедили обнављање подршке коју су некада уживали на Западу, комунисти би чак били веома задовољни. Пошто комунисти и

не помишљају да излаз траже у оквиру настојања да се српски национални интерес обезбеди, блокада им је у одређеном смислу чак и добродошла зато што неугодности и лишавања отпорност народа омекшава и чини равнодушнијим према планираној издаји. Зато треба очекивати следећи развој: паралелно са све интензивнијим вођењем „разумне“ политике капитулације, несмањеним притиском на свим фронтовима и истовременим пуштањем западних Срба низводу, Панић ће објавити (и ту он лично има да одигра кључну улогу) да су ти уступци све што се од Србије тражи да би се односи „нормализовали“. Панићево најављено признање независне БиХ и посета Изетбеговићу у Сарајеву, укључујући покушај да српске снаге разоружа у време када Срби напредују и када је Изетбеговићу најтеже, што је политичка инјекција фундаменталистима на линији западне антисрпске политике, најјасније говори о смерницама које је Панић задужен да спроводи. За утеху, српским масама ће се лансирати објашњење да ће, као награда за послусност, Србија добити помоћ од „западних демократија“, чиме би се стандард наводно убрзо повратио на фамозне предкризне нивое из седамдесетих година. Сасвим је могуће да ће исцрпљени, преварени и деморалисани народ насести на овај трик. Цена обновљеног „просперитета“ под чаробним штапицем Милана Панића изгледаће заиста врло повољно –  ништа више од националног самоубиства.

 

Морална дијагноза Милана Панића: ХИВ+

Појава Милана Панића на политичкој позорници покреће низ најозбиљнијих питања која се односе како на њега самог тако у подједнакој мери и на српску јавност. Почнимо од ове последње.

Неко ко не зна како изгледа права линија није способан да препозна криву. Зато је пријем, на који је наишао господин Панић, симптом много дубљих и злослутнијих духовних појава него што би то било случај да се ради искључиво о њему самом, као појединцу. Његово постављење на положај председника владе одражава не само бескрајни цинизам комунистичких  ниткова који су га наименовали и за месију прогласили, него истовремено указује и на потпуни морални слом српског друштва које је тај избор углавном поздравило и једног варалицу, као што је Панић, за свога избавитеља прихватило.

У основи феномена Панић лежи успешно наметање једног аморалног модела друштву без критеријума. „Успешни“ господин Панић у ствари појма нема из чега се живот стварно састоји и шта представља истински успех. Он своје идеале не црпи из хришћанске народне етике него из рефрена кафанске песме „узми све што ти живот пружа.“ А то „све“ своди се на новац, купљени углед, лак живот на туђ рачун, удовољавање празној сујети, моћ која се стиче проституисањем са корумпираним властодршцима и суделовањем у њиховим прљавштинама  и неваљалствима . . . Другим речима, идеал господина Панића и „модел“ који он представља је дим овога света, pompa diaboli, лажни бљесак књаза мира сего. То је сатански блеф којим привремено оперишу они несретници који са ђаволом склопе Фаустовску нагодбу. Из тога се састоји целокупан „успех“ господина Панића.

Међутим, наше умно друштво пропустило је да размотри другу страну медаље. Оставимо по страни апстрактне моралне оцене о Панићевим пословним махинацијама. Ограничимо се на најинтимнију страну његовог живота да би видели чега је наш Фауст морао да се одрекне, као цену својих импозантних „тријумфа.“

Посредно његовом кривицом (за сада то је највише што би се могло тврдити) трагично је изгубила живот његова супруга и мајка његове деце. Трагични ланац се затим наставио када је син, из потиштености услед губитка мајке, самоме себи одузео живот. Ћерке господина Панића више не желе да чују да отац постоји и не одржавају нормалне везе са њим. Друга супруга, пошто га је добро упознала, сада живи одвојено од њега, мада нису формално разведени.

Да ли би ико желео да се мења са господином Панићем и да проба да у свом животу примени његову формулу за „успех“?

И може ли се очекивати од овако тешко оболелог лекара да стварно  допринесе оздрављењу једног болесног друштва?

Смртоносни вирус моралне Сиде, који разара духовно ткиво господина Панића, и против које су, исто као и против оне друге, сви препарати његовог предузећа потпуно немоћни, очигледно је распрострањен много шире од њега самога. Јер – и опет се враћамо на метафору криве линије – како је могуће да га нико у Србији  одмах није прозрео? Како је једна недостојна особа, као што је он, могла у Србији да буде примљена акламацијама академика, посланика и писаца, са благонаклоношћу штампе, и уз нескривено усхићење јавности?

Објашњење је врло просто, и оно је поразно. Српско друштво, од својих назови духовних челника па до последњег тежака, изгубило је појам праве линије, што ће рећи, појам честитости, исправности, поштења, пожртвовања за опште добро, скромности, умерености, духовне трезвености и страха Божијег. Укратко, изгубило је способност разликовања добра и зла. Оно више уопште не зна како изгледа поштен и нормалан човек, па је зато неспособно да препозна демонизованог хохштаплера и варалицу, диви му се, и од њега очекује чуда.

Свети Саво, свети Јустине, молите Бога за спас пропалог српског рода!


[1] Лос Анџелос Тајмс, 7.  фебруар 1978.

[2] Формално, као купац Галенике води се Панићева фирма SPI.

[3] Вол Стрит Журнал, 24. април 1992.

[4] За оне који су заборавили, ово је алузија на шефа тадашњег режима Слободана Милошевића који је био рекламиран као „поштени комуниста“ мада су – то је било тешко сакрити – око њега били све сами „непоштени“.

(Објављено у часопису “Погледи“ 1992. године.)

Затворено за коментаре.