Досије Панић (4)

milan-panic

Ако су цар Лазар и они који су за њим пошли, по Панићу, били „животни губиташи“ зато што су себе глупо жртвовали уместо да са Муратом направе добар „дил“, да видимо један фрагмент моралног лика њиховог савременог критичара, Милана Панића

Пише: Др Петар Павловић

 

Постављење Милана Панића што, по свему судећи, није само пуста игра режима већ представља озбиљан покушај постизања стратешког компромиса на релацији режим – Запад, покреће читав низ питања која су за српски народ од животног значаја.

Пре свега, ово је несумњиво последња очајничка карта пропалог режима зато што се на политичком пољу (за сада, оставимо по страни оцену његовог пословног умећа) потпуна неспособност Милана Панића већ испољава на сваком кораку. Чињеница да су од свих својих перјаница комунисти спали на Панића служи као најпоузданији доказ да је њихов људски инвентар практично исцрпљен.

Али не само то. Истовремено се поставља и питање опозиције, њеног става, одн. неспремности да у овој ситуацији максималне режимске слабости формулише било какав делотворан став. А у најширем смислу, поставља се питање реакције српског народа као целине на нечувену бруку у највишим државним ешалонима и на непосредну опасност коју последњи догађаји јасно наговештавају. Заједница којој се у оваквим тренуцима на челу налази један кловн, и то још трећеразредни кловн којим манипулишу ко зна какви подмукли интереси, смртно је угрожена. Шта опозиција има на то да каже? Како српски народ може то да трпи?

Најзад (да се ограничимо само на главна питања), како Срби рачунају да ће успети да своје основне проблеме реше ако сами не узму иницијативу у проналажењу решења? Како савезна држава, чији је формални шеф камелеон, савезна влада коју предводи један хохштаплер, и српска држава којом диригује један неандарталац, а око којих су окупљени сарадници све глупак до глупака и покварењак до покварењака, могу да служе српском народу? Зашто се комунистима и иностраним актерима препушта да потезе несметано вуку и да диктирају смер и темпо догађаја искључиво како одговара њима? Како је могуће да међу 12 милиона Срба нема никога да им се супротстави, да Срби као заједница нису у стању да очајну политичку слабост режима искористе и да је претворе у своју снагу?

„Тајна безакоња“ – Антихрист у Скупштини

У лицу Милана Панића, српски народ је доживео нечувену, али не потпуно незаслужену срамоту, да се никоговић из Калифорније у сред Скупштине руга цару Лазару и косовским јунацима као бедним губитницима у животној утакмици. Милан Панић, белосветски скоројевић српског порекла, као и већина странаца, није способан да схвати зашто српски народ „слави пораз.“[1] Племенити подвиг, борба за моралне вредности, опредељење за непролазна добра, укратко све оно што је доскора одликовало духовни лик српскога рода, то је Милану Панићу непознато и несхватљиво. Зато он те вредности дрско  исмејава, руга им се, и попут Синан паше, гази српске светиње.

Али нажалост ни Срби се не налазе у најповољнијем положају да би у г. Панића са индигнацијом упрли прстом и да би могли да се на његове простачке испаде свету убедљиво пожале. Јер, они су се први својим светињама добро изругали и побожно принели жртве свим могућим страним боговима, знаним и незнаним. Зато се природно поставља питање: има ли један народ права да од својих вођа очекује више стандарде – већу побожност и веће поштовање према духовним светињама –  него што их он сам показује?

Али ако су цар Лазар и они који су за њим пошли, по Панићу, били „животни губиташи“ зато што су себе глупо жртвовали уместо да са Муратом направе добар „дил“, да видимо један фрагмент моралног лика њиховог савременог критичара, Милана Панића. Он је, очигледно, по сопственом уверењу у животу феноменално „успео“, и успех је зато предмет из којег он може компетентно да дели лекције свима, будући да се својим достигнућима оправдано дичи.

У другом наставку ове серије, поменули смо како је Панић прошле године себе наградио са $6,1 милиона из касе свога предузећа ICN, које је исте године забележило профит од само $5,8 милиона, и Панићев безобразан одговор деоничарима који су му на томе замерили. „Лос Андзелос Тајмс,“ највећи дневни лист на западној обали Америке, 17. маја ове године објавио је подужи текст о принадлежностима директора предузећа које пружају здравствене услуге. Циљ табеле, која је приказана у оквиру текста, а тамо се налази и име Милана Панића, био је да графички изложи узрочнопоследичну везу између плата административног особља и астрономских цена које потрошачи плаћају за лекове.

Задржавајући се на Панићу, лист истиче његов аргуменат да је огромна награда, коју је себи те године изнудио, била оправдана с обзиром на „потенцијално профитабилан посао“ који је обавио за рачун предузећа (ради се, наравно, о пљачки Галенике).

„Али ипак,“ за запрепашћењем се на ово осврће „Тајмс,“ „многи стручњаци тврде да би обављање таквих послова требало да буде саставни део обавеза једног директора, за шта је у сваком случају он великодушно плаћен. А приход који ICN доноси деоничарима сигурно да не оправдава ‘било какву награду,’ рекао је Ралф Витворт, председник Удружења деоничара. ‘Ово је најбестиднији случај ове врсте на који смо наишли до сада,’ он је додао.“

Читаоци „Тајмса“ се са том оценом, по свему судећи, у потпуности слажу. Један мали део од поплаве жестоких писама, који су приспели након објављивања ових података, редакција је објавила 14. јуна, 1992.

„Који су приоритети Америке?“ револтирано пита читалац Сајмон Сајер. „Колико ћемо дуго дозволити да се овакве бестидности наставе док наш народ оскудева у основној медицинској нези коју би му пружило свако друго индустријско друштво?“

Кевин Мартин додаје да Кејти Кристоф, дописница „Тајмса,“ „заслужује признање зато што је објавила списак пословних људи у Калифорнији који су највише плаћени. Сада, када средства јавног обавештавања буду говорила о ‘пљачкашима’, знаћемо на кога се то односи.“ Тачно. И српска јавност је сада то сазнала.

Лекар Кенет Коен примећује: „Мада изгледа да је капитализам најбољи од свих система и да смо ми у САД врло срећни што све ово имамо, ипак би требало да постоји и друштвена и привредна савест. Оволике принадлежности једноставно делују неморално и нездраво у светлу цена здравствених услуга у овој земљи.“  Да, сигурно, свестрано развијена друштвена савест, пропраћена непрестаном бригом о моралности сопствених поступака – то су управо ствари које господину Панићу већ поодавно ремете сан.

Најзад, Анита Риверо из места Дауни, пошто Панића поименце жигоше као пример скандалозне друштвене појаве о којој је у чланку госпођице Кристоф рец, констатује следеће: „Систем здравствене неге у Сједињеним Државама није заснован на конкуренцији; то је монопол који све нас безобзирно драпа.“ Мада је оцена госпође Риверо у основи оправдана, ипак стоји једна мала исправка. Дејством разних чинилаца у САД се још није сасвим дошло до те тачке, али њен закључак савршено сажима суштину монополистичког стања које у Србији настаје као последица „приватизације“ у режији премијера Милана Панића. Пљачка Галенике само је увод у разбојнички препад који предстоји читавој српској привреди.

Нека се, према томе, Срби сада слободно определе који им узор и „модел“ висе одговара: анахрони цар Лазар, са његовим донкихотским легијама, или динамични бизнисмен Милан Панић, који енергично утире пут у капиталистичку нирвану док његове заблесављене жртве скандирају мантру приватизације што се спроводи на начин који њему и његовом лупешком друштву осигурава максималан плен.

Не, не варајмо се, неће више бити морално значајно, као некада,   опредељење између трансцендентних супротности као што су ропство или часни крст, царство овога или онога света. Српски народ се, нажалост, у последње време стропоштао далеко испод тако узвишених алтернатива. Довољно би било ако би успео да се симболички определи између две личности у којима су сви остали избори антитетички сажети, цара Лазара и Милана Панића.

Научна истраживања a la Панић

Сви, који су пратили међународни симпозијум о Сиди у Амстердаму пре неколико недеља, уочили су једну занимљиву појединост. Никоме од организатора овог еминентног скупа ни на памет није пало да позове Милана Панића, инжењера хемије светског гласа (као његова покојна колегиница Елена Чаушеску) и проналазача Виразола, лека против ове опаке болести. Чудно?

Не, ни најмање. Све што смо изнели до сада, ма колико бљутаво било и мада несумњиво представља националну бруку првога реда, зато што је интервенцијом комунистичких влаштодржаца особа као што је г. Панић уздигнута на високи положај председника владе, ипак још увек не излази из најширих оквира лоповлука и малверзација што свуда одликују савремени привредни и политички живот. Иван Боески и Мајкл Милкен у САД, Фердинанд Маркос на Филипинима, Колор де Мелу у Бразилу, све су то примери незасите људске грамзивости сличне Панићевој. Али ма колико да су личности из горњих примера покварене, сви они играли су се само новцем; г. Панић је једини међу њима експериментисао још и са људским здрављем и људским животима.

Зато је Виразол (Рибаварин у комерцијалној употреби) не само прича о једној дрској берзанској превари него је то, још и више, једна бездушна и потресна људска драма. Варају се они који су сматрали да је безобзирно коришћење људских бића као заморчића у псеудонаучним експериментима, да би се нечија умоболна грандоманија или похлепа задовољили, скандал који је нестао са Маутхаузеном или Белзен-Белзеном. Читаоци који су имали утисак да је у броју 111 овога листа Драган Ћирић претерао када је Милана Панића назвао Милошевићевим Менгелеом сада ће имати прилику да преиспитају тај закључак.

Иза сваког хохштаплерског потеза г. Панића скоро увек се крије очајничка потреба генијалног предузетника да се помоћу некаквог трика брзо извуче из тренутног финансијског шкрипца. Као што је бивши деоничар ICN Лајонел Стајнберг из сопственог искуства приметио, када новца има Панић је потпуно неурачунљив и троши га као луд. Зато хроника његових предузећа пружа слику оштрих осцилација између раздобља стагнације и критичне неликвидности и краткотрајних периода привидног благостања, после чега вештачки надувани балон редовно пуца, чему следи ново пропадање.

Гледајући уназад, „Лос анџелес Тајмс“ од 22. августа 1986, пре него што је Панићева пропаганда за Виразол достигла врхунац, налази да су се „после дубоког пада и реке црвеног мастила што се лило током раних седамдесетих година“ акције Панићевог предузећа „стропоштале на $1.25 у 1974. години; ICN се сада попео на $30.75 по деоници.“

Како је дошло до тако чудесног преокрета?

„Деонице су отишле у стратосферу,“ констатује „Тајмс,“ „откако је њујоршка фирма Пејн-Вебер издала саопштење где стоји да Виразол ‘има потенцијал да постане најтраженији лек на свету.’ ICN има Виразол у виду као лек за прехладу. Друге примене биле би херпес симплекс, вирални хепатитис и богиње. Панић се нада да ће овај препарат постати следећи пеницилин.“

Господин Панић изванредно схвата динамику материјалистичког друштва у каквом оперише. Проналазак нових лекова тамо нема људски већ искључиво доларски значај. И зато он за сада (налазимо се на средини 1986.) пословну јавност вешто голица наговештајима да је примена чудесног Рибаварина на епидемију која тренутно хара – Сиду – у области могућег, али само толико. Он тврди да је његов главни циљ да човечанству пружи нови универзални лек, „други пеницилин.“ А што се Сиде тиче, он перфидно додаје, ни говора о таквој примени „сем ако се не би појавили убедљиви докази да је препарат ефикасан.“[2]

Међутим, изгледа да је кухиња, пардон лабораторија, господина Панића пуном паром радила на производњи баш таквих „убедљивих доказа“, управо док је пред новинарима он глумио потпуно незанимање за такве ствари. Толико грозничаво, заправо, да су саопштења ICN за штампу, где се недвосмислено подразумевало да свелек Рибаварин такорећи из мртвих диже, па узгред лечи и Сиду, ускоро привукле пажњу не само похлепних инвеститора него и савезних здравствених власти. До те мере, да је 13. априла 1986. Савезна управа за лекове (FDA) тек по други пут у својој историји нашла за сходно да једну фирму (погодили сте: ICN) принуди да нетачности у званичном саопштењу о свом препарату јавно исправи.  Док се Панић официјелно правио невешт, причајући о лечењу прехладе, пропаганда његовог предузећа је проналазила на хиљаду начина да надува балон не тако суптилним сугестијама да је, у ствари, ICN питање Сиде већ решио, и да је све што недостаје само то да  забетонирани мозгови у FDA издају одобрење. То је, како јавља Wall Street Journal од 13. августа 1987, био подтекст рекламног филма ICN који је приказивао једну научну студију изведену у режији предузећа, а која се односила на примену Виразола на лечење групе мушкараца оболелих од Сиде. У вези са оваквим и сличним рекламним делатностима, „Журнал“ смирено додаје само то да су, од како је ICN почео да диже грају око примене Виразола на Сиду, његове деонице скочиле за 134%, а деонице његове филијале Виратек за целих 258%, што се све фантастично повољно одразило на укупну финансијску слику ICN. Панићевом предузећу то је омогућило да се капитализује у износу од $436 милиона продајом сопствених деоница и вредносних папира. Нимало лоше за некога ко је пошао са сасвим скромним циљем да свет излечи од прехладе.

Али ако је могуће веровати извештају конгресног Одбора за енергију и трговину (Пододбор за надзор и истрагу) под датумом од 27. маја 1987, који се, пошто је балон већ био пукао, овим питањем најозбиљније и најподробније позабавио, господин Панић је заправо упловио у једну операцију великог стила, која је са прехладом имала  најмање везе. Радило се о нечем другом: о систематском и свесном коришћењу неприхватљиве методологије при извођењу научних експеримената, о прикривању или кривотворењу стварних резултата и о гнусном покушају злоупотребе једне потресне људске драме у најниже, материјалне, сврхе.

Пођимо редом. Када је Панић закључио да је куцнуо тренутак да се изврши јуриш на берзу, његов сурогат из галерије плаћених пропагандиста, нико мање од бившег министра здравља (и истовремено директор Виратека), Роберт Финц, раструбео је прелиминарне резултате истраживања које је спровео ICN, а по којима је Виразол наводно делотворан да предупреди појављивање симптома Сиде. Финц је изјавио да је од 56 пацијената, који су примали плацебо, 10 добило Сиду, док су од 55 који су примали по 600 милиграма Виразола оболела само сешторица, а да од 52 пацијента који су узимали дневно по 800 милиграма Виразола Сиду није добио – ни један.

Драматични резултати, нема спора. Само што су истражитељи FDA накнадним испитивањем установили да се у експерименталној групи већ налазило 16 пацијената који су показивали симптоме болести, што је представљало „јасан прекршај прописаног научног поступка.“ А од ове шеснаесторице, дванаесторица су били увршћени у узорак који је примао плацебо. Чудна коинциденција. У вези са овим, коментарише Алан Абелсон у часопису Barrons од 6. априла 1992, „у експерименту ICN приметна је свестрана пристрасност: пацијенти који су показивали симптоме Сиде и који су зато имали високу шансу да се разболе, били су ‘несразмерно заступљени у узорку за плацебо.'“ Лекари, на које се позива Абелсон, тврде да је ова неуравнотеженост у оквиру узорка била довољна да објасни површну разлику у прогресији разних група ка испољавању симптома Сиде. „Да је тај дебаланс узет у обзир,“ наставља Абелсон, група која је примала по 800 милиграма Виразола „не би прошла ни мало боље од групе која је добијала плацебо.“

Али што је још озбиљније – како се открива у меморандуму конгресног Одбора – други експеримент који је ICN спровео, овог пута на пацијентима који су симптоме Сиде већ увелико показивали, завршио се врло неповољно у погледу ефикасности препарата Виразол. Један лекар FDA, који је био упознат са резултатима те студије, нашао је за њих да су „врло забрињавајући.“ Његова забринутост изгледа више него оправдана када се има у виду да је он био у прилици да у узорку установи девет смртних случајева, „од чега је осам било у групи која је примала по 800 милиграма (Виразола), док је преостали смртни случај био у групи која је узимала плацебо.“

То и лаика упућује на очигледан закључак да у извесним ситуацијама узимање Виразола у јаким дозама може бити веома штетно по здравље . . . да већ не кажемо – смртоносно.

О да, и само још то да тај исти лекар наставља да се жали да научни колегијум ICN упорно одбија да здравственим властима пружи увид у „личну архиву субјеката опита као и подробне аутопсијске налазе.“

Али све то није било довољно да успори динамичног истраживача, господина Милана Панића. Свесни жеље свога шефа да свет избави од беде која све више притиска његове житеље, представници ICN једноставно нису прихватали „не“ као коначни одговор. Администратор једне болнице, како јавља „Лос Анџелес Тајмс“ од 29. марта 1992, посведочио је пред конгресним одбором да су му, у претераној ревности за љубав науке, званичници Панићевог предузећа чак „учинили прљав и противзаконит предлог да препарат употреби на пацијентима од Сиде и без одобрења FDA.“

Што се преосталог дела ове жалосне историје тиче, она припада аналима не науке и свакако не поштеног пословања, него искључиво берзанских манипулација, моралне посувраћености и још можда  криминалистике. Господин Панић је, не обазирући се на примедбе надлежних органа, 9. јануара 1987. одржао своју чувену конференцију за штампу, којом приликом је тријумфално обзнанио проблематичне налазе својих процедурално мањкавих лабораторијских опита као земљотресна научна открића. У тој операцији, њему лично „пала“ је позамашна свота од око $13 милиона, што је, читаоци ће се и преко воље сложити, „подвиг“ ни мало за потцењивање. Тим пре што се ради о једном дрском пробисвету који се прави да је заборавио српски иако никада честито није савладао енглески, и коме је (бар до сада) редовно полазило за руком да се држи бар за један корак испред шерифа, који га непрекидно гони.

Као што смо напред истакли, пословни графикон господина Панића следи устаљене закономерности где изненађења, такорећи, нема. Као и увек раније, тако и после феноменалног „бума“ за Виразолом, уследио је вртоглави крах, који „Њујорк тајмс“ од 5. јуна 1990. коментарише на овај начин:

„Аналитичари изјављују да је неуспели покушај предузећа да произведе и на тржишту пласира препарат против Сиде ослабио његов финансијски положај и да је тиме озбиљно угрожена његова веродостојност како на научном тако и на финансијском пољу, можда заувек. Вол Стрит је скептичан.“

„Сем ако не би почели да праве профит, биће им тешко да и даље остану у бизнису,“ додао је Јуџин Мелниченко, стручњак фирме Eppler Guerin Turner из Даласа. „Они ће исцрпсти све своје новчане резерве.“ (Исти извор.)

Мада су амерички аналитичари, укључујући Мелниченка, можда уображавали да су видели све, како се ускоро затим испоставило имали су они понешто да науче од балканског мајстора кога су испод ока са толиком неверицом посматрали. На пример то, да је стицање једног огромног и профитабилног индустријског концерна могуће чак без икаквих новчаних резерви. Разуме се, ако пронађете праву земљу, и ако тамо познајете праве људе.

Као и то да је у њиховој земљи, која читавом свету држи опчињавајућа предавања по свим моралним питањима везано за оптимално устројство људског друштва, и даље могуће вршити опите на живим људима без трунке научне савести (ако прође, прође), а ако не прође хладно ставити $13 милиона у џеп, држави платити реда ради за све то глобу од $600,000 и – ником ништа.

Још и то да амерички председник прима таквог типа у званичну аудијенцију да би са њим претресао значајна спољнополитичка питања и да би му љубазно изишао у сусрет у вези са статусом његовог држављанства (јер Америка би, очевидно, губитак грађанина таквог калибра осетила веома болно).

Да не додајемо и то да ће се сада, будући да су просторије у Коста Меси[3] премалене за научне опите тако широких обима какве господин Панић предузима, читаве земље „новоослобођене“ Источне Европе (њихова посебна предност лежи баш у томе што се тамо људски живот држи на изузетно високој цени!) претвориће се у његове личне лабораторије (Мађарска на у томе већ предњачи). Стога, нека научна јавност без даха очекује објављивање даљњих резултата Панићевих истраживања.

Не, сада ће се читаоци обавезно сложити, г. Ћирић својим драматичним поређењем није ни мало претерао. Милан Панић јесте, ако не сам доктор Менгеле, онда свакако посмртна освета доктора Менгелеа савременој цивилизацији.

Завршна рец

На крају, писац ових редова зели да се лично обрати сваком читаоцу понаособ.

Ова серија текстова, која ме је морално исцрпла више него што и један читалац то може да замисли, писана је ради српске деце, а не ради старијих. Ни једно српско дете не би смело да живи у друштву где је варалица Милан Панић узор софистикације и успеха, где ће га бездушни генерал Кадијевић слати на кланицу да безумно погине, где ће излапели циник Антоније Исаковић ту бесмислену смрт прокоментарисати са „па у рату мора да се гине,“ и где мргодни властољупци као Слободан Милошевић народну баштину распродају, док свет обмањују лицемерним паролама.

Свако српско дете заслужује бољи и достојнији живот од тога, у морално незагађеном и физички безопасном окружењу.

Свако српско дете заслужује да живи у друштву где је разлика која дели добро од зла, правду од неправде, истину од лажи, јасно и недвосмислено зацртана.

Свако српско дете има право на мирно и безбрижно детињство, на невине дечје игре, на смех, несташлук и радост. И на доручак свако јутро, на топао дом у коме ће се умно и морално развијати, на право и корисно образовање, и на стварне изгледе у животу, за себе, своју породицу и свој народ.

То је живот и то је будућност што желим сваком српском детету.

Само ради српске деце, и ни због чега другог, жртве и залагања имају смисла. Над њима свети Сава са небеса бди, њима је Христос припремио посебно место у свом Царству. Њима припада Србија, и они је морају што пре узети у своје руке. И постати строги учитељи и васпитачи својим застранелим очевима и дедовима.


[1] Од како је прешао у протестантски табор и постао следбеник Макса Вебера, то више не схвата ни садашњи премијер, Александар Вучић.

[2] Лос Анџелес Тајмс, 22. август 1986.

[3] Предграђе Лос Анџелеса где су тада биле смештене просторије Панићевог предузећа.

(Објављено у “Погледима“ 1992. године.)

Затворено за коментаре.