Др Новица Краљевић, водећи равногорац у Херцеговини

Kraljevic novica-kraljevic

Kraljevic novica-kraljevic

„Увјеравам Вашу Светост да су звјерства нечувена и без преседана у дугој историји варварства на свијету. Људе убијају чекићима у главу, кољу их, кувају живе, бацају дјецу и жене у ријеке и бунаре, а одрасле у јаме. Вађене су очи православним епископима, премлаћивани су митрополити на најсвирепији начин… У Хрватској је убијено стотине хиљада хришћана од стране најнижих слојева хрватског друштва, под вођством католичке цркве, а у савезу са циганима и другим мухамеданцима… Има доказа да су у овим пословима духовно умијешани као иницијатори католички епископи, а одржано је више сједница католичког епископата у Загребу, са којих су по свој прилици даване директиве акција…“ (из писма др Краљевића папи Пију Дванаестом)

Аутор: Милан Путица

Доктор права са париске Сорбоне, професор и научни радник, у рату најистакнутији политички активиста Равногорског покрета у Херцеговини – др Новица Краљевић још је једна у низу заборављених требињских личности у периоду послије Другог свјетског рата.

Водећи требињски интелектуалац свог времена, својим образовањем и научним радом из области права превазилазио је оквире Херцеговине, како за вријеме свог живота, тако скоро и данас. Трећи текст о историјским личностима и догађајима „са друге стране“ писан је са намјером да се скрене пажња на ову истакнуту личност, са акцентом на његову улогу у спасавању свог народа у вријеме Другог свјетског рата, када је Србима у НДХ запријетио потпуни биолошки нестанак.

Уз текст ће бити по први пут представљене широј јавности његове фотографије, као и документи везани за његово школовање и рад. Фотографије је аутору уступила породица Гаја (Васовог) Краљевића, други дио фотографија је из ратног албума Радована Пејановића, и трећи дио је из колекције аутора.

У првим годинама рата, док је крвави обрачун усташа са назаштићеним српским народом био у пуном јеку, свјестан околности, своје позиције и моралне обавезе, др Новица Краљевић није жалио ни свог угледа, а на крају ни свог живота – да учини све да би се планирани и већ увелико започети геноцид, колико је могуће, зауставио.

У својој намјери др Новица Краљевић је успио – и то је његова велика заслуга. Све његове акције које је из родољубивих намјера предузимао, нова комунистичка власт у вријеме и након рата представљала је у потупно супротном свјетлу. На његов живот и дјела пао је тамни вео неистине и заборава.

Од Цицине до Сорбоне

Новица Краљевић рођен је 17. септембра 1906. године у селу Цицина (Требињска Шума) код Требиња. Његови родитељи Васо и Сока имали су петоро дјеце: Ану, Милана, Јова, Гаја и Новицу. Одрастао је и васпитан у традиционалној српској породици, гдје су главне моралне и духовне вриједности његоване кроз национални патриотизам и светосавље.

Четверогодишњу основну школу похађао је у селу Јасеница-Луг, након чега се четири године школује у требињској Трговачкој школи. Гимназију је учио у Мостару, гдје је одмах запажен као изванредан ученик – наставници су га водили на предавања у четврти разред, гдје је показао завидније знање од матураната. У Мостару је живио у веома тешким и неподесним условима, пошто је био лошег материјалног стања, а прије доласка у Мостар умрли су му отац и једна сестра.

Поједини гимназијски професори предложили су да поред школе додатно обучава дјецу среског начелника, која су била слабији ђаци, те се Новица ускоро преселио у удобнији смјештај. Као изванредан ученик, по завршетку гимназије, добио је стипендију краља Александра И Карађорђевића.

Његов лични пријатељ и саборац из времена Другог свјетског рата, као и пријатељ пјесника Јована Дучића, професор Петар Бубрешко о Краљевићевом школовању у Београду и Паризу наводи следеће: „Након храбро савладаних материјалних тешкоћа у гимназијском школовању, доспио је до универзитета у Београду, гдје је завршио филозофију са одличним успјехом. Студије у истом домену наставио је у току двије следеће универзитетске године у Бечу, уз подршку Јована Дучића, који је цијенио изузетну бистрину и неисцрпну енергију младог Требињца. Постављен је за професора гимназије у Суботици, гдје је убрзано завршио правне науке на тамошњем факултету. Потом је као стипендиста француске владе кренуо у Париз и започео рад на докторату права у прољећном семестру 1938. године. За вријеме кратког боравка у Латинском кварту, прикупио је уџбенике и повукао се у манастирску самоћу у париском предграђу. Већ у јесен положио је усмене испите без оклијевања. Тада се задомио у Паризу, гдје је неуморно радио и дан и ноћ у студентском Хотел ду Цедре, Руе Лацепеде ла. Тезу је одбранио у јуну 1939. године, у невиђено рекордном времену – Док су докторске студије понајчешће почетни научни радови, дотле је Краљевићева теза стваран допринос синтези филозофије и права – рекао је предсједник комисије и декан Правног факултета“.

Његову докторску дисертацију превео је са француског др Спасоје Ћузулан и она је објављена у Београду 2004. године у издавачкој кући „ИГАМ“.  Наводимо дио који говори о периоду Краљевићевог школовања:

„Студирао је и затим 1931-1932 године магистрирао филозофију на Бечком универзитету код најчувенијих професора тога времена, Карла Бихлера и  Мориса Шлика. На Сорбони, у Паризу, одбранио је 5. јуна 1939. године докторску дисертацију и стекао звање доктора права. Једно вријеме био је шеф кабинета предсједника владе Милана Стојадиновића. Напушта тај посао и почиње да ради као редовни професор на веома угледном Правном факултету у Суботици. Своју главну студију ‘La portee theorique du glissement du Droit vers la Sociologie‘   –  ‘Теоријски домет помјерања права према социологији’ штампао је 1939. године на француском језику“.

На почетку ове књиге је посвета Михаилу Дучићу: „Ову књигу посвећујем мом пријатељу и земљаку Михаилу Дучићу, индустријалцу из Герија (САД), који је на њој сарађивао за вријеме мојих студија у Бечу и Паризу добротом своје душе и племенитошћу свога духа“.

Објавио је и студију „Предмет и смисао права“ на српском језику, у Београду 1940. године, у издању француско-српске књижаре А. М. Поповића.

 

Др. Новица Краљевић говорио је више страних језика, са којих је преводио, углавном, стручну литературу.

Према свједочењу чланова ближе и шире породице, Новица је уписао и медицину на Универзитету у Прагу. Живо је и данас сјећање његових комшија у селу – да је доносио дијелове (кости) скелета који се користио на настави, гдје их је проучавао. Претпоставља се да је да због околности и обавеза студиј медицине уписан и да се на томе остало. Прича постоји, података који би је потврдили за сада нема, али заслужује свакако да се бар забиљежи.

 

Почетак рата и долазак у Херцеговину

Новица Краљевић успјешно је савладао сва тешка искушења и одрицања која је живот пред њега постављао, од одласка из родног села Цицине у Требињској шуми до Париза и Сорбоне. У цијелом том периоду, уз све муке и препреке, био је увијек најбољи, и као ђак и као изузетан студент. Круна његовог школовања била је докторска дисертација из области права, коју је одбранио на престижној Сорбони. Пред њим је била изузетна каријера, али све је поремећено избијањем Другог свјетског рата и окупацијом Краљевине Југославије, априла 1941. године.

Новицу почетак рата и мобилизација затичу у Београду. Његов ратни распоред био је у Требињу, па се са рођаком Миланом (обојица као војни обвезници резервног састава војске) враћа у свој град.

Двадесет девети и двадесет четврти пук Војске Краљевине Југославије, под командом активног пуковника и команданта касарне у Требињу Баја Станишића, добија задатак да брани границу према Албанији у којој су се већ, на граници са Краљевином Југославијом, налазили Италијани. Народ Требиња испратио је своју војску све до изласка из града, кличући краљу и Отаџбини. У борбеним дејствима 29. и 24. пук Војске Краљевине Југославије прелазе у иницијативу и заузимају положаје Италијана и албанских фашиста, прогонећи непријатеља у дубину албанске територије. У априлском рату било је доста таквих примјера. Ипак, силином њемачког напада и ангажовањем несразмјерног броја борбене технике, због саботажа и издаје официрског кадра и војника других националности, посебно Хрвата, долази до распада војске. Слично Хрватима, и комунисти као војни обвезници, често нису хтјели да се боре и користили су и ту тешку ситуацију по своју земљу за остварење својих циљева, да шире своју пропаганду и лажне гласине које би у народу изазвале панику. Због свега наведеног, на крају, ипак долази до распада земље и војске.

 

Новица и његов рођак Милан враћају се у Требиње и Цицину. Новичин рођак Милан живио је у Београду гдје је имао своју породицу. Милан је један од оснивача фудбалског клуба ОФК (БСК) Београд. Професионално се бавио и боксом. Он је Новици предлагао да се врате у Београд јер се „овдје неки јади спремају“. Новица му је одговорио: „Ти иди ја не могу, писао сам против Хитлера, када би се вратио у Београд, Гестапо би ме одмах ухапсио…“

По повратку из рата и резерве, као и након коначне окупације земље, др Новица Краљевић ипак је био ухапшен, али у другим околностима. Једном приликом Италијани су блокирали село Цицину и похапсили све домаћине Краљевиће и неке од Рашевића. Тада су избјегла хапшење једино двојица-тројица мјештана, међу којима је био и један од најокорјелијих комунистичких егзекутора – Ристо Рашевић. Иако је као разлог за хапшење наведена пуцњава у селу (поводом празника), постоји могућност да су Италијанима пријавили своје комшије управо они који су избјегли хапшење. Међу ухапшенима био је и др Новица Краљевић и његов брат Гајо, као и сви виђенији домаћини у селу. Италијани их спроводе до жељезничке станице Јасеница-Луг. Заробљеници су сматрали да их воде у неки од концентрационих логора, али су видјели да их возом одводе у правцу Дубровника. У италијанском војном затвору у Дубровнику Новица је био затворен сам у једну ћелију, док су остали били заједно у другој. Укућани и родбина преко трговца Маслаћа, који је на Хуму имао угоститељску радњу и кречану, покушавају да их избаве из италијанског затвора. Он је говорио италијански, имао је везе и могућности да помогне. Пристао је (вјероватно уз надокнаду) и посредовао код Италијана да их ослободе. У томе се и успјело, након што су у затвору у Дубровнику били затворени 15-так дана. Локалне комунистичке присталице су у корист своје пропаганде пласирале лажну причу да др Новица Краљевић тада није био затворен, већ је „са Италијанима уживао у дубровачком хотелу Ексцелзиор“. Истина је да је био у затвору и затворен исто као и његови рођаци и комшије.

Земља је окупирана, формира се НДХ, почињени су први усташки злочини. Тако је било и у Требињу. Почетком јуна 1941. године усташе убијају десетак највиђенијих Срба у граду, врше се масовна хапшења Срба. Требињски Срби, збуњени и разочарани окупацијом земље, били су затечени ситуацијом. По успостављању тзв. НДХ и  оснивању „нове власти“ затворили су се у своје куће. У околини града настају збјегови. Тада још нису биле формиране српске војне формације које би се озбиљније супроставиле окупатору и усташама. У другој половини јуна убијено је 13 требињских Срба и бачено у Придворачку јаму. Овај злочин починили су локални муслимани. За све ове злочине нико никада није одговарао. Велика већина интелектуалаца, склања се на територију Црне Горе, највише у Боку Которску и Херцег Нови.

Међу њима били су др Новица Краљевић и професор Петар Бубрешко. До њих су свакодневно долазиле вијести о страдању српског народа, о стравичним злочинима усташа у Херцеговини, над којим се згражавају и окупатори. Познато је писмо генерала „црних кошуља“ Алесандра Лузана његовом блиском пријатељу „дучеу“ у коме се тражи да се италијанска војска и држава ограде од злочина хрватске државе и усташа.

Звјерска мучења и убијања Срба од стране хрватских и муслиманских усташа, као и цјелокупно страдање српског народа изложеног планираном геноциду, створило је код  др Новице Краљевића одлучну намјеру да, користећи своје знање, углед и могућности, упути водећим италијанским (државним и црквеним) ауторитетима писма, у којима би изнио чињенице о страдању српског народа на подручју НДХ и од њих затражио да учине све да се ти злочини зауставе. У писмима би затражио да се поправи тежак положај српског православног народа изложеног погрому и покољу од хрватских усташа. Његова животна преокупација од тада је да учини све да се спаси српски народ. Храбро и одлучно др Новица Краљевић спровео је у дјело своје намјере. Свим водећим личностима италијанске државе упутио је писма са наведеним садржајем. Писма су службеним путем послана преко званичних представника италијанске државе у Боки Которској.

Професор Петар Бубрешко о тим  догађајима биљежи сљедеће: „Неуморан као увијек и свуда у узбурканом животу, /др Новица Краљевић/ тада је упутио меморандум италијанској Влади. У дипломатски сложеном тексту, указао је на сарадњу Срба и Италијана са Гарибалдијем у Херцеговачком устанку и савезништво у Првом свјетском рату. Да би помогао бројним избјеглицама из Херцеговине, Краљевић је организовао и делегацију коју је префект примио у Котору“.

Новица Краљевић упутио је још и сљедећа писма – меморандуме:

  1. августа 1941. године писмо Франку Скаселатију, префекту которске провинције;
  2. августа 1941. године писмо-меморандум „дучеу“ Бениту Мусолинију;
  3. августа 1941. године писмо-меморандум папи Пију XИИ.

 

Навешћемо дио писма-меморандума упућеног папи Пију XИИ: „Увјеравам Вашу Светост да су звјерства нечувена и без преседана у дугој историји варварства на свијету. Људе убијају чекићима у главу, кољу их, кувају живе, бацају дјецу и жене у ријеке и бунаре, а одрасле у јаме. Вађене су очи православним епископима, премлаћивани су митрополити на најсвирепији начин… У Хрватској је убијено стотине хиљада хришћана од стране најнижих слојева хрватског друштва, под вођством католичке цркве, а у савезу са циганима и другим мухамеданцима… Има доказа да су у овим пословима духовно умијешани као иницијатори католички епископи, а одржано је више сједница католичког епископата у Загребу, са којих су по свој прилици даване директиве акција…“  У наставку меморандума, др. Краљевић тражи од папе  „да уложи велики ауторитет код хрватских свјетовних и црквених власти да обуставе даље убијање мирних грађана и насилно превођење у католичку вјеру“. Исто тако и „да неизоставно прогласи неважећим све прелазе у католичку вјеру на територији Хрватске од пада Југославије“.

О ситуацији која је тада владала на подручју тзв. НДХ, као и о насилном преласку православних вјерника на католичку вјеру, свједочи и Извјештај Котарске области Равно Великој жупи Дубрава од 29. септембра 1941.

„За сада око прелаза на католичанство је доста ријетко јер талијанске војне власти су очито на страни Срба и они их сматрају као њихове заштитнике, као што у ствари и јесу. Тиме се Талијани мијешају у наше интерне ствари. Треба сачекати са овим вријеме и прилике, које ће, ако Бог да настати када талијанска војна власт уступи мјесто нашима и тада ће се моћи приступити с успјехом послу покатоличења гркоисточњака“.

Писмо-телеграм који је упућен италијанском гувернеру Далмације Ђузепеу Бастијанинију са молбом да италијанске трупе спријече усташку „видовданску акцију“ саставили су, поред  др Новице Краљевића, и професори Београдског универзитета Васиљ Поповић и Васа Чубриловић, који су тада живјели у Рисну; телеграм је потписао предсједник општине Херцег Нови Јован Секуловић.

Није познато да ли је овај телеграм партизанско вођство оцијенило као „петоколонашку дјелатност“, али је познато да је писмо др Краљевића префекту Скаселатију оквалификовано од стране комуниста као „велеиздаја која се плаћа главом“. У наведеном писму Скаселатију,  др Краљевић тражи „да се источна Херцеговина са свих седам срезова припоји Италији, или пак Црној Гори“. Не треба пуно да се схвати да би прихватање овог приједлога  у датом историјском тренутку било спасоносно за српско становништво Херцеговине.

Реокупација „друге зоне“ (Дубровник и источна Херцеговина)

Др Новица Краљевић написао је ова писма са намјером да наведени ауторитети спријече геноцид над српским народом у НДХ.  Уложио је свој углед и велике напоре код гувернера Далмације Ђузепеа Бастијанинија и префекта которске провинције Франка Скаселатија да италијанске трупе изврше реокупацију Херцеговине и тако обуставе злочине усташа над српским народом. У тој својој намјери он је и успио.

Уз велико противљење вођства НДХ, споразум о реокупацији је потписан 26. августа 1941. године. Потписали су га италијански генерал Амбросио и Анте Павелић. У споразуму се између осталог наводи да се са подручја на ком је извршена реокупација морају повући све усташке јединице, док се тзв. војска НДХ (домобранство) треба свести на минимум и у свему подредити команди италијанске војске. Сва власт опет је била у рукама Италијана. Масовни злочини над српским становништвом на подручју источне Херцеговине тиме су заустављени. Реокупација је у потпуности спроведена до средине септембра 1941.

 

Др Новица Краљевић се враћа у Требиње, у свој крај, и прикључује Требињском корпусу ЈВуО.

Љета 1941. године устанак српског народа у Херцеговини, настао као одговор на масовне усташке злочине, постаје све већи. Италијани, видјевши опасност, али и свој интерес у овој ситуацији, постају сусретљиви према Србима, и постављају се као заштитници српског народа. Са италијанске стране у томе се посебно истичу: генерали Алесандро Лузано, Ђузепе Амико, пуковник Антонио Пигнатели, потпуковник Бергамо, и др. То је вријеме „компромиса“ између Италијана и представника Срба. Српски политичари и интелектуалци (међу којима је био и др Новица Краљевић), на Италијане су гледали као на „мање зло“, на некога ко не убија Србе као што су то радиле усташе, и који су спремни, у одређеним околностима, да помогну српском народу. Користећи ове околности, националисти (четници) су тако настојали сачувати своје снаге у борбеној спремности, да би их у датом моменту могли другачије употријебити.

Италијани свјесни нефункционисања НДХ као државе, због својих интереса окрећу се Србима, чији се интелектуалци, као и народ, противе власти тзв. НДХ, али и комунистичкој идеји, и који у том периоду рата настоје да источну Херцеговину припоје Црној Гори, која би добила „самосталност“ под окриљем Италије. Италијански представници (Лузано, Пигнатели…) обилазе источну Херцеговину и састају се са српским интелектуалцима и политичарима, национално орјентисаним, који су против НДХ и са њима успостављају блиске односе.

Италијани су се по реокупацији арогантно односили према представницима власти НДХ и показивали се као „заштитници“ српског становништва од усташке власти. Као примјер, навешћемо одговор италијанског пуковника Антонија Пигнателија предстојнику Котарске области Требиње, поводом његове критике у вези поступака италијанске војске.

„У јучерашњем  вашем саопштењу, које сте дали о активности одметника, даје Вам на знање да се италијанске војне снаге, имајући одбрану територија по правилима познатог прогласа, не морају давати рачуна никоме, осим својим претпостављеним властима. Стоји, међутим, да Ви морате увијек обавијестити о свакој новости која Вам буде позната, а која се односи на одбрану територија или која се односи на јавни поредак“.

 

Прве ексхумације жртава уз помоћ Италијана

Пажње вриједан гест добре воље Италијана према српским захтјевима десио се почетком октобра 1941. године у Требињу на православном гробљу, када су ексхумирани и достојно сахрањени, како се у извјештају наводи „лешеви на подручју Котарске области“. Овај догађај од 6. октобра 1941. односи се на сахрану ексхумираних жртава из Придворачке јаме, које су усташе убиле 23/24. јуна 1941. године.

Најзаслужнији за ову ексхумацију био је др Новица Краљевић. Он је изградио ауторитет код италијанске војне и цивилне власти послије писама упућених врху италијанске државе и користио га да помогне свом српском народу. Обезбиједио је код италијанских власти сву потребну логистику: дозволе, превоз, обезбјеђење, потребна материјална средства.

У посмртној поворци која је ишла од Придвораца до гробља у Подгливљу (око пет километара), др Новица Краљевић, најзаслужнији за ову достојанствену сахрану, био је на почасном мјесту, одмах иза тројице свештеника. Од поласка из Придвораца све до гробља у Подгљивљу, стално су звонила црквена звона на Саборном храму Светог Преображења.

Жртве је на камионима уз почасну војну пратњу до гробља довезла италијанска војска. Ту је Краљевић одржао врло потресан говор, захваливши се на крају и представницима италијанске војске. На сахрани, родбина убијених жртава положила је вијенце на којима су се налазили ћирилични натписи: „Мученицима и херојима“.

Због тих натписа интервенисала је котарска власт са примједбом да је у НДХ  ћирилица забрањено писмо. Италијанске војне власти су изјавиле да им то није било познато, а командант Антонио Пигнатели је сматрао да казнени прогон против починитеља тог прекршаја није потребан „због посебних околности и то зато да би се спријечиле тешке реперкусије на јавни поредак“.

Италијани су почетком јула 1941. године дозволили ексхумацију родбини Срба убијених код Рудина недалеко од Стона. Лешеве је средином септембра 1941. ископала посебно именована комисија. Пронађено је 13 тијела везаних руку на леђима, потпуно унакажених, а неки су лешеви били исјечени на комаде.

Италијани су захтијевали да се лешеви пребаце на дубровачко гробље и покопају, али су се власти у Дубровнику, на челу са логорником проф. Каштеланом, томе оштро супроставиле. Ове српске жртве ексхумиране су и сахрањене у мјесту Завала у Поповом пољу.

Друга половина 1941. године је вријеме када се устаници још нису дефинитивно подијелили на националисте и комунисте. До подјеле је дошло крајем 1941. и почетком 1942. године. То је и вријеме рада на придобијању за одређену страну, како устаника тако и обичог народа. И једни и други слали су своје најбоље људе по свим мјестима Херцеговине, како би народу објаснили циљ и начин своје борбе. Било је и више састанака вођа оба покрета, али су се они због различитог идеолошког погледа као и начина организовања отпора, најчешће завршавали без било каквог договора и компромиса.

Један од таквих људи био је и др Новица Краљевић. Вођен националном идејом која је увијек била дио његовог бића, овај доказани патриота ставља се на чело национално-ослободилачког покрета као његов идеолошки првак. Заступао је идеје и политику Равногорског покрета и био његов најистакнутији идеолог и водећи политичар у Херцеговини. Није дјеловао сам, имао је уз себе групу интелектуалаца. Др Краљевић ишао је у почетку по селима Требињске шуме, а касније и по другим требињским мјестима, објашњавајући народу идеје националног покрета.

Том приликом читао би своја писма упућена највишим представницима италијанске државе и објашњавао народу зашто италијанску војску не треба нападати, напомињући да су Италијани више пута помогли српском народу Херцеговине. Захваљујући њему и његовим активностима, српски народ, преплашен усташким злочинима, могао се сада несметано кретати и осјећао се пуно слободније. У свом раду на терену др Краљевић имао је великог успјеха и стекао велики број присталица. Већина тадашњих интелектуалаца Херцеговине била је уз др Новицу Краљевића на страни националног покрета, сматрајући овај покрет наставком државног режима Краљевине Југославије.

Краљевић је имао више састанака и са руководством комунистичког покрета (партизана) на простору Требињске шуме. Они су га позивали на састанке, иако се често није радило о искреној намјери да се постигне договор о „заједничкој борби“, већ је од стране комуниста на те састанке био позиван са намјером да се покуша јавно дискредитовати. То је комунистима било потребно јер је и међу њима био велики број људи који су се колебали и који су били у дилеми коју страну изабрати. Овдје ћемо навести један такав забиљежен случај, који наводи Вељко Герун у раду „Устанички дани у Шуми Требињској – неуспјели разговори са Новицом Краљевићем“.

Била је недјеља, крај септембра или почетак октобра 1941. године. Тога дана др Новица Краљевић је дошао у село Петровиће.

Питао је: „Где је састанак?“ Ја му одговорих: „Састанак је код села Мијонића и ја ћу те до села отпратити“. Успут ме пита ко ће бити на састанку. Пошто ни ја нисам знао, нисам му одговорио.

Поред осталог, питао ме је да ли сам у герилском одреду, на шта сам одговорио одречно. Затим је дуго причао о томе како је нападаги Италијане права лудост, како је Италија сила, а њени војници, наши су пријатељи — штите нас од усташа. Са забринутошћу је говорио како људи по селима имају оружје, које је сада у рукама младих људи, а они не схватају ситуацију, нити у овом сложеном времену знају шта хоће. Због тога ће изазвати несрећу, па ће села изгорјети. Причао је како он настоји да сачува требињски срез од покоља, али да има људи који се томе супротстављају, јер не разумију ситуацију. „Ти људи нијесу народни пријатељи. Треба тим усијаним главама рећи да се једна шачица људи не може борити против силе“ — вели Новица и не престаје да прича све вријеме док смо ишли према Мијонићима. Дијалога међу – нама није било, нити је могло бити. Уосталом он је био доктор права, а ја сеоско момче.

Дошли смо до Вулетића-појата. Рекао сам Новици да ћемо у кућу Стева (Васова) Вулетића. Свратили смо. Домаћин нас је дочекао на вратима. Њих двојица су ушли у кућу, а ја за њима. Новица се са свим поздравио и сјео за сто за којим су већ сједили сви који су позвани на састанак. Ја сам сјео на један столић код врата. Гледам та лица. Већину познајем: Јова и Милоша Љубибратића, Будимира Укропину, Тома Галеба, Рада Правицу, Ђока Путицу, Вулу Лончара, старог Јова Вулетића, Милана С. Бубала, Ђура Шкера, Пера Башића из Талеже, Сима Савовића из Турице, Обрена Драшковића из Власача, и Драга и Стева Вулетића. Но, било је ту још неколико људи које нисам познавао, вјероватно још неки од Вулетића. Чини ми се да су ту били Мирко Колак и Цвјетко Станић из села Хума, можда и Крсто Петковић из Пољица. Састанак је отворио Раде Правица и први говорио прилично мирним тоном. Говорио је о општој ситуацији у свијету и у земљи, затим у Херцеговини, у срезу и у Шуми требињској. Задржао се на политици окупатора и власти тзв. НДХ, нашим снагама и акцијама које су вођене; те потреби борбе против окупатора. Његово излагање није дуго трајало, али га је Новица често прекидао. Краће је говорио Ђоко Путица, а затим реч узе Новица Краљевић. Од самог почетка категорично је одбијао сваку помисао о борби против Талијана, о устанку. То је назвао „непромишљеном ствари“, а сваку сарадњу са „Турцима“ и Хрватима окарактерисао као бесмислени покушај. Говорио је о Талијанима као пријатељима српског народа, о мјерама које је он лично предузео код италијанског краља, наглашавајући: „Треба сачекати још који дан, док италијанска команда добије инструкције из Рима, а затим ћемо упутити виђеније људе из наших села у Требиње, да се с Талијанима договоре о заштити српског народа. Другог излаза нема“.

Било је још говорника, присталица једне или друге стране. Неки су говорили да оружје треба сакрити, а устапак против Талијана не дизати „све док не наступи погодан моменат“. Други су се у потпуности слагали са предлогом Рада Правице да се народ одмах позове у беспоштедну борбу против окупатора. Настала је жучна дискусија. Састанак је трајао око два часа. На крају је Новица Краљевић устао и рекао: „Зашто сте ме звали, када ме не слушате? Ја знам ситуацију боље него сви ви овдје“. Напустио је састанак демонстративно — залупио је авлијска врата и отишао у своје село Цицину. Послије тога људи су се разишли.

Компромис националиста са Италијанима, направљен да се спаси српски народ од истребљења, комунисти су (настојећи да освоје власт револуцијом, без пуно бриге за страдање српског живља), тумачили народу као издају и тако дискредитовали своје политичке опоненте. На својим скуповима комунисти су на исти начин представљали и дјела др Новице Краљевића, не обазирући се на доказе колико је својим ауторитетом и залагањем урадио за спас српског народа Херцеговине. За циљеве комунистичке борбе то, свакако, није ни била пресудно важна чињеница.  Уз то су све вријеме вребали прилику за ликвидацију…

(…)

Смрт на Пребилу

У сриједу, 28. октобра 1942, др Новица Краљевић кренуо  је са својим оданим пратиоцем Новаком Грујичићем из села Гркаваца према Љубомиру да разговара са народом.

Знајући за трасу пута којим је др Краљевић ишао, комунистичка група задужена за његову ликвидацију поставља засједу на мјесту (брду) Пребило у Љубомиру.

Главни циљ био им је др Новица Краљевић. Групу су чинили локални комунистички оријентисани устаници. Јоле М. Мерћеп у својој књизи наводи њихова имена: Мирко Крунић, Гашо Чечур, Јово Гркавац и Лука Поповац. Према сазнањима породице ту групу су чинили: Гашо и Обрад Чечур, Мирко Крунић, Крсто Дабовић, Јово Гркавац и Мићо Алексић.

Приближавајући се превоју на брду Пребилу, послије кога би се домогли равнице, наилазе на постављену засједу. Када је на њих отворена пушчана паљба, долази до блиске борбе у којој су и др Краљевић и млади Грујичић тешко рањени.

Они који су кукавички убили др Краљевића и Новака Грујичића касније су и јавно говорили како се све одиграло. Наводно су најприје позивали Грујичића да се преда, да му неће ништа учинити. Грујичић је знао да им не може вјеровати јер се радило о људима који су већ окрвавили руке крвљу сопственог народа. Овај двадесетогодишњи честити младић, иако тешко рањен, одбија ту њихову понуду и остаје уз др Краљевића, радније бирајући да жртвује свој млади живот него да га рањеног остави и изда. Борба је трајала све док Краљевићу и Грујичићу није нестало муниције. Убице су испричале да се др Новица Краљевић бранио каменицама када му  је нестало муниције. Посљедњу бомбу намијенио је себи, како не би жив пао непријатељима у руке…

Др Новица Краљевић сахрањен је код цркве свете Варваре у селу Ђедићи. На његовој сахрани, између осталих, говор је одржао поручник Владо Милојевић, командант Требињске бригаде ЈВуО.

Новак Грујичић сахрањен је у породичну гробницу у гробљу Петковица у селу Власаче, 1942. године.

О др Новици Краљевићу „задушно слово“ дао је у својој истоименој књизи професор Петар Бубрешко, његов блиски пријатељ још са студија из Париза и Сорбоне, касније сарадник и саборац у Требињској бригади и Требињском корпусу ЈВуО.

Херојски подвиг са жигом „велеиздаје“

За свог живота који је трајао свега 35 година, др Новица Краљевић урадио је пуно и на пољу науке и као родољуб, спашавајући свој српски народ од истребљења у Другом свјетском рату. Краљевић се, као најистакнутији херцеговачки интелектуалац, обратио италијанским државним ауторитетима, покушавајући да у једној безнадежној ситуацији помогне свом опасно угроженом народу, не устручавајући се ни од властитог понижавања и мољења поробљивачима властите земље.

Јер, када је требало зауставити покоље какве историја свијета није забиљежила, сва средства била су дозвољена. Захваљујући њему и професору Бубрешку, спашено је пуно људи од усташког покоља. Сачувана архивска грађа свједочи да је италијански окупатор спријечио усташку „видовданску акцију“. Поставља се питање да ли би до заустављања покоља дошло да су српски интелектуалци сједали „скрштених руку“ и избјегавали ризик да буду оквалификовани као „сарадници окупатора“ и „издајници“.

Др Новица Краљевић упустио се у тај ризик и ту храброст платио својим животом. Његово убиство није извршено у Ластви фебруара 1942, како је планирало комунистичко руководство, захваљујући првенствено храбрости и честитости Анђе Вучковић, већ десетак мјесеци касније на Љубомиру у кукавичкој, каинској засједи постављеној од стране локалних комуниста.

Др Новица Краљевић био је личност која заслужује свако поштовање. Принио је велику жртву на олтар свог народа и Отаџбине, спашавајући га из крвавих и вјечно гладних усташких чељусти, и у тој жртви заложио је и свој углед и, нажалост, свој живот. Овај истински патриота заслужује да га се сјећају и спомињу будуће српске генерације. Његово држање у једном тешком времену било је херојско, како би га требало и посматрати са становишта српског народа. Нажалост, у прошлости, генерације су славиле оцеубице и шверцере као „народне хероје“, док су родољуби српског народа попут др Краљевића, у том времену наглавачке окренутих вриједности, проглашавани за „издајнике и сараднике окупатора“.

Велики пјесник и филозоф Његош рече: „Вријеме је мајсторско решето, рашчистиће оно ове ствари“. Прије или касније свако покаже своје право лице.

Иако је комунистичко руководство на све начине настојало да затре и потпуно уништи породицу др Новице Краљевића и његовог брата Гаја, то се, срећом, није догодило. Данас, ова честита и племенита породица има своје насљеднике. Иако др Новица Краљевић није засновао своју породицу, од његовог, у Ластви убијеног, брата Гаја остала су дјеца. Гајо је имао четворо дјеце: Васа, Милоша, Зору и Милојку. Његов син Васо – сина Гаја и кћер Весну. Гајо данас има троје дјеце: Васа, Јелену и Александра.

И у вријеме комунизма, Краљевићи су се са поносом сјећали својих мученички страдалих предака и уз дужно поштовање односили се према њиховој жртви, датој за свој српски народ. Гајо (Васов) Краљевић, из поштовања према своме дједу Новици, уписао је студиј права и завршио га одличним успјехом, иако је, како каже, више интересовања имао за медицину.

Иако је данас тешко говорити о том страшном и страдалном времену Другог свјетског рата, намјера нам је скренути пажњу на личности као што је др Новица Краљевић, као и на догађаје у којима је учествовао и околности у којима је живио. Сличних људских судбина из тог времена има и превише. У вријеме комунизма све о „другој страни“ било je забрањено и плански сакривено (уништено). Ћутање и заборав и данас само одобравају, нажалост, још званичну „причу побједника“, стварајући лажну и погрешну слику о родољубима – изузетним људима, који су својим дјелима и жртвама задужили свој српски народ.

Кориштена литература:

Саво Скоко КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО И и ИИ дио, Београд, 2000.

ХЕРЦЕГОВИНА У НОБ ИИИ дио, Београд, 1986.

Јоле М. Мерћеп ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА У ТРЕБИЊСКОМ КРАЈУ, Београд,  2008.

Петар Бубрешко ЗАДУШНО СЛОВО, Крагујевац, 2003.

Мина Спаић-Ковачевић ЛИБЕРА, ВИА, ВИА, Загреб, 1980.

Новица Краљевић ТЕОРИЈСКИ ДОМЕТ ПОМЈЕРАЊА ПРАВА ПРЕМА СОЦИОЛОГИЈИ, репринт издање, Београд, 2004.

 

http://radiotrebinje.com/s-druge-strane-istorije-3-dr-novica-kraljevic-spasavanje-naroda-kao-veleizdaja/

Затворено за коментаре.