Драган Пајовић: Левичарење

5700eabdf49495fd38839008091c8ac9_XL

5700eabdf49495fd38839008091c8ac9_XL

Највеће зло Србије је левица. То је пета колона чији се деловање усклађује са интересима центара моћи који су по дефиницији ван земље. Левица је међународна. И ништа се по том питању није променило још од Лењиновог: “А шта је то Русија?“ Левици је потребно плодно земљиште, потребна јој је лабораторија за своје хокусе-покусе. Несрећа је кад се та пошаст окоми на једну земљу.

Историја, култура, природна и створена богатства једне земље, њене вредности су небитне и безначајне за левицу, јер време се по њој рачуна од насилног отимања власти и тако кроз историју од француских „безгаћана“ 1789, преко бољшевика 1917 до југо-комуниста 1945.

Oд уласка, иза совјетских тенкова у Београд пре 70 година до данас, левица је, на балканским просторима мењала и тактику и стратегију у остварењу истог циља, некада насилног, а сада „демократског“ освајања власти у циљу успостављања друштвеног система заснованог на привилегијама мањине.

Осудила је вернике да би створила нову веру. Покорност и послушност је подигла на ниво општег понашања, културу „очистила“ (буквално и физичком ликвидацијом) од „буржoаских“ елемената и утаначила нову, своју владајућу касту, црвену буржoазију, у име и на уштрб грађана.

Након тог периода једнопартијског једноумља, дошао је период вишепартијског једноумља. Разни спавачи, па уцењени од службе безбедности, плаћеници и штићеници, родео демократе који су своју припадност показивали јахањем свештених лица, те други радикалски утемељивачи државних територија, синови и унуци доскорашњих властодржаца, на истим принципима личног богаћења, општег немара и бахатости, простоте и разједињености увели су друштво у период организоване пљачке у име сада „Свете демократије и грађанских права“. Иста је, напречац, преко ноћи постала достојна да се за њу боре и организују јер, мерач свега постојећег да јесте и није, време, им је показало да се и са новим рухом до истог циља стиже.

Данас их има свуда. Једни за наступајуће изборе оживљавају ратног злочинца Броза у лику његовог унука Јошке, други имитирају комшијске односе и ципрају се, трећи, четврти и пети који ни С од социјалног немају у намерама размећу се и агитују по поплављеним атарима Србије. А иза њих марширају покрети, групице и фронтови, локални, регионални и републички као хорде варвара на Рим или сличне хорде југо-комуниста на ослобођени Београд од стране Црвене Армије очекујући свој део колача.

Попут поплавног таласа чији врх пробија насипе и бране, излива се левичарска пошаст на плодно земљиште и рад тежака. Левица се у различитим колонама и збијеним редовима (увек и само у маси којом се лако манипулише), завођењем омладине као четрдесетих прошлог века прелива Србијом. Покрива је водом, блатом, муљем и наноси штету. Вредно се потапа и добија се привид једнакости на површини мутне воде која у себи крије и са собом ваља сву прљавштину коју неодговорна и неука лица стварају. Прекрива плодне оранице, воћњаке, куће и домове, цркве и богомоље, гробља и споменике.

Људског лика, у души комуниста, џепом капиталиста, а у глави егоиста, у епохи агресивног финансијског капитализмалепим речима и дискурсима, декларацијама и бусањем у груди, црвене маске прикривају вешто намештену игру чији је крајњи циљ, не ослобађање човека од рада, већ огољење од нематеријалних вредности које су генерације и покољења кућили радом, борбом и трпљењем да би се у датом моменту једна генерација одрекла свега у име циљева страних наредбодавалаца.

Загребите мало по површини већину од проевропских политичара из Србије и наћи ћете комунисту, интернационалисту. Скоро свако од њих јесте, био је, дете је или унук комунисте. А шта ту има лоше, питате се. Зар се није најбоље на балканским просторима живело баш под комунизмом? Јесте. За све оне који су марширали под њиховом командом. А није за учене, образоване, различите, за грађанску патриотску опцију, за вернике, за све слободоумне грађане.

За оне који су прихватили ту идеологију, били њени носиоци или пратиоци, послушници и рођаци, било је добро, никад боље. Тако може и данас. Ако би сви (тенденције показују да се на томе управо ради) грађани Србије били учлањени у тренутно најјачу странку постоје велике шансе да би свима било по мало боље. А владајућој мањини понајбоље.

Левица у мени изазива политичку идиосинкразију илити преосетљивост. А то је природно реаговање на неприродне спољне подражаје. Она династичким понашањем у наслеђе деци и ближњима не оставља принципе на којима се заснива саборност, одговорност и прегалаштво већ посланичка и радна места, материјалне благодетии предности привилеговане касте.

И зато камен који смо бацили, речи које смо изговорили, прилике које смо пропустили и време које је прошло, не можемо да повратимо. Но можемо да се супроставимо пошасти браном од џакова песка већ браном од постојаних принципа и вредности којима су се ови простори вековима препознавали и предњачили.

Слободарством.

Извор: Став2016

Затворено за коментаре.